Над Морачом, ђе ускаче
скок бијели Светигоре.
побожне су Немањића
руке Богу дигле дворе.
То је ћаба Морачана;
ту се купе, Бога моле;
ту вијеће вијећају
душманима да одоле;
Ту се Мина војевода
закле цркви и олтару,
и владици, светом Петру,
црногорском господару
Да он мрске Колашинце
подносити више неће;
за слободу живот, главу
и имање дати све ће.
Уби силног Хасан-бега
иза тога мало дана,
па савардак други пери
Љевишкијех наврх страна.
Сердар Мијат сустопице
сљедова' је војеводу:
укупно су Морачане
подстицали на слободу.
Ракочевић, Меденица,
и Вујисић - братства љута
тргоше се као лавчад
из верига отргнута;
на све стране за војводом
и сердаром кидисаше,
те скрхаше низ Рзачу
силну војску Дели-баше.
Перовићи,Јанковићи,
и крвави Дрљевићи -
да иза њих изостану,
радиј' бише у гроб сићи.
Два пута су Морачани
град Колашин отимали,
а на Петно Брдо чисти
јунаштва су примјер дали:
Гредама су Острошкијем
многе Турке обалили:
свуд около земље наше
јуначки се крвавили.
Дуг је свети – сјећати се
свог племена, дичних глава,
као Маша и Милете,
Радована, Милисава.....
Ах, морачки витезови,
јунаштва вам чистог злата,
свети спомен вазда држ'те
вашег Мине и Мијата!
Нема коментара:
Постави коментар