НАРОДНИМ
ПОСЛАНИЦИМА
Господо,
Дубоко сам тронут чуствима љубави и оданости које ми
данас поднијесте и ви и преко вас мој народ.
У току моје дугогодишње владавине мој народ ме
предусретао чуствима ријетке пажње и љубави, на чему сам му из дна душе
захвалан.
Мој је драги народ увијек вјеровао у моје срце, ту
отворену књигу, у којој су урезане патње и муке српскога народа и у којој су
означене радом и мислима и свима душевнима и тјелесним напорима, правац и тежња
за његово добро, спас и величину.
Он са мном заједно вјерује у добру звијезду српску.
Оптимиста као и ја, мој народ никада духом није клонуо нити ће икада. Ми смо
узајамно кријепили, заједно се радовали успјесима и заједно многе муке
подносили.
Ми би и данас били кадри заврћи коло које смо играли,
коло које су нам предања и пјесме у завјет оставили и ради тога, пун одушевљења
и опојен узајамним самопоуздањем и најљепшим надама, подижем данас, — овога за
нашу отаџбину историјског дана, — из ваше средине чашу за добро и срећу мога народа
и за здравље његових представника.
Господо,
На данашњи дан родио се устав, моје чедо, које је мој
народ примио и одушевљено пригрлио на своје груди као јемство слободе и правде.
Нека нам је вазда у живој успомени тај историјски
дан, нека нам је и у овој прилици освјежено осјећање на онај дан када се
појавио устав, — мудра и света ограда сваког срећног владаоца.
Ономе часу, у коме ме провиђење надахну да народу
уставом даднем власт, а себи ставим у срећну могућност да и нехотично не чиним
ништа осим добро; ономе часу када не подлегох кобним савјетима да земљи дадем
управу, противну моме урођеном убјеђењу, моме демократском вјеровању, — одавно
заслужено сјећање тако, — ако устав, тај тврди савез владаоца с народом, сви ми
пренесемо из мртве књиге у живу књигу — у јуначка срца ваша.
А утолико нам је то лакше, господо, што је он здраво
моје чедо, пуно снаге и кријепости. Оно није рођено слабо и кржљаво да се неће
моћи с поносом исправити наспрам минулог самодржавља.
Оно неће бити као што црногороки злурадници још сада
навјештују, повод унутрашњим немирима, сигнал личном трвењу и острањењу од
идеала који су наше претке у овим горама весело одушевљавали.
Врлине јунаштва, слоге и слободе, све својства
урођена синовима ове земље, устав ће подржати и узнијети, акобогда, на високи
степен части, славе и удивљења које му је самодржавље прошле године у свети
аманет предало.
Што је у свијету честитога и благороднога од људи, с
љубављу нас изравњава са Шпартанцима. А мала Шпарта, благодарећи својим
уставним слободама, не мање него својој храбрости, успјешно се је борила с
великом Персијом и у Азији и Европи, а Риму је подлегла само онда, када је овај
свијетом владао.
Такве уставне слободе желим да се одомаће и укоријене
у нашој драгој домовини, да таквим уставом моји горштаци проникнути буду.
Па уставу, а да коме? — подижем чашу, јер је он
заштитник правде, реда и слободе. Он је окриље наше самосталности; он
најпоузданији отклонитељ пузаваца које руше владавине и државе најпаметније
засноване.
Увјерен да сте и ви, господо посланици, прожети истим
осјећањима и мислима, поздрављам вас с ускликом:
Живјела уставна Црна Гора!
Живио мој храбри народ и његови посланици!
6. XII 1906.
Глас Црногорца, 9. XII 1906,
бр. 52.
Нема коментара:
Постави коментар