ЦРНОГОРСКОЈ ВОЈСЦИ И НАРОДУ

ЦРНОГОРСКОЈ ВОЈСЦИ И НАРОДУ

 

Јесте ли чули што се догодило, мили моји Црногорци! (Гробна тишина. Све се стиснуло око краљева аутомобила, слуша и гледа.)

— Аустрија, наша стара крвница, јутрос поручује мени да натјерам Црногорце да положе своје оружје, па и оно из кућа. Могу ли, смијем ли ја то учинити, Црногорци? Смијем ли и помислити да вама, соколови и витезови моји, наредим да положите своје оружје пред непријатељем? Вама зар, који никада ни пред ким нијесте полагали оружје?

(— Аух, до Бога! — чу се крик гњева из масе. — Никад! Никад! Господару! — захори се громогласни поклик из хиљада грла.)

— Тако и ја мислим, браћо! — узвикну краљ. Никад, никад ни до вијека. И онда, хајдемо даље путем части и славе, путем Црне Горе, путем оне наше браће која овуда прије неколико дана прођоше, путем наших савезника и добротвора.

(— Живио господар! — маса поздрави те ријечи.)

 

4. I 1916.

М. Живковић, исто 1936, стр. 143.