ЦРНОГОРЦИМА

ЦРНОГОРЦИМА

 

Црногорци!

                      Живот може исто бити

                      к'о дан што је краћи, дужи.

                      То зависи како ко се

                      часовима жића служи.

Послије катастрофе, која постиже мога никад заборављеног стрица, књаза Данила, нађох се попут тића из орловог гнијезда, којег је гром на стијену избацио, зачуђен и сиротан без бранитеља, нескриљен, лице ка лицу горским тиморима, громовима и непогодама. Оставало ми је да на плочи угинем или да се смјело пустим у лет по земљи јунака, по земљи мученика, по земљи људи да их наслијеђеном топлотом угинулог орла загријам и предводим. Од непуних деветнаест година, по вољи Божјој, вас и ваших очева, постадох господар ове земље. И даде ми се увидјети првих дана да имам с киме, да имам с чиме живјети, радити, напредовати и прославити се. Наше се младе душе залећеше једна к другој у загрљај и одлучише се радити и мучити се за опште добро. И Бог нам помага. Сву енергију у енергични народ уложих, Бога молећи, радећи, развијајући се. Далеко је мој народ био изостао од других народа. Не, не, никад својом вољом но недостатком моћи, но силом околности, тјескоћом простора и свима недаћама, које су га од Косова тјерале. Једино једину накнаду имали су наши сиромашни дједови, што су живјели од тога времена слободни и пјевали непобједиву пјесму из лађе спаситељке, коју је туђе море љуљашкало. Народ млад, са мном младим, заложио се да радимо, да напредујемо. Он пун вјере у мене, а ја вјером и љубављу за њим понесен.

Отац мој, велики војвода Мирко, мудро и јуначки руководио ме је путевима, којима се упознаје народ и његова душа. Отац учитељ, с највећом љубављу и обазривошћу, уочавао ми је обје странице народнога живота. Његова очинска љубав није предглађивала радовање да се у служби народа подигнем достојним вођем и господаром његовим. У самом мом дјетињству међу цвијетом Црногорских дјевојчица а у цијеђ старих кућа срећном руком раније изабрао ми је сапутницу мога живота узвишену књагињу Милену, и њоме ме оженио у сами почетак моје владавине. Златно сидро домаће среће поставио је на моје огњиште, на што сам му доживотно благодаран, благосиљајући навијек његов избор и његов драги и мени свети спомен.

Отац мој и предање мојих дједова у аманет су ми оставили вјерно и неумориву тежњу не само за ужу моју отаџбину, него и за цјелокупно Српство, јер народ ће српски бити срећан, снажан и велик, кад се попут Прусије и Италије цјелокупан загрли у својој српској кући.

У мислима и са живом младићком вољом да се кренем на даљи рад, затече ме рат од 1862. Тај је рат изазват устанком угњетене херцеговачке браће. У томе сам рату био надвладан, јер се само сâм нађе мој народ наспрам велике турске империје. Рат се мој окончао са поштеним миром и без икакве моралне штете, или повреда угледа или гласа оружја црногорскога. Услови тога страшнога, дугога и крвавога рата свели су се на ово, што слиједи: ......................... након чега је остало само да се утиру сузе сирочадима и од рата пострадалих породица. Мала су била моја средства, а све што сам имао, све сам томе посветио. А и право је било, јер колико ми је позната ранија и познија историја Црне Горе, њени синови никад нијесу показали веће јунаштво. Послије тога опет се дадох око унутрашњег развитка земље, али са чим и са каквим средствима! Ко то није запамтио, не би могао ни вјеровати. Средства црногорска премала су била.

По могућности радио сам да упознам моју земљу са страним државама и утрем код њих зле предрасуде злобно међу њима растурене од стране непријатеља Црне Горе, па сам са задовољством посматрао, како се у очи истих престиж моје земље подизао. Братска православна Русија вазда нам је своју руку пружала и заштићавала нас.

У то вријеме на прсте су се бројили Црногорци који су знали читати и писати. У пријестоници и у овој држави имали смо цигле двије-три школе, а пријестоница ми је бројила тринаест кућа скоро свака сламом покривена, изузевши Манастир, задужбина мојих дједова, одакле су народом управљали. Лијепи наш Цетињски манастир био је стоно мјесто. Да ли по инстинкту, да ли по примјеру, који сам као ђак у свијету црпао, увидио сам да је књига моћ, ишао сам на то да обучавам мој народ, и да бих науку проширио, набавио сам и штампарију, пошто је судба Ободске штампарије у Црној Гори, која је уједно била и прва штампарија на Балкану, била таква да су се њена слова морала преливати у пушчану танад, да се слобода брани. Одушевљење, оптимизам и пјесма су полуге покретања благородних мисли и напора, те се и сâм одах да пјесме пишем. Земљиште је било добро. Мој се народ по наклоности узвишава лијепим. Славио сам домовину, славио сам јунаке црногорске, а потиснуту Црногорку подигао сам у висину њена друга, оца и брата. У хероинама мојих пјесама душа је поданице, извађена, искићена из завоја срца горске соколице — једноставне особе.

Мојој вољи за напредак на путу је стајала сиромаштина, те сам од малога с муком нешто веће стварао, а као навлаш доскора се неродице за неродицом окомљавале на нас. Али, требало се борити. Народ се борио за опстанак, а ја да му га душевно и материјално побољшам све док се Бог поче на нас осмјехивати, мени лично у мом дому са честим колијевкама, државу са побољшањем материјалног стања. Но и тад је било застоја. Буна у покрајинама на западу од наших граница ставила је на искушење осјећаје Црне Горе с једне стране, а с друге мудрост и предострожност, те је требало задовољити и једно и друго, што није било лако. Ја сам постављао и труд и самољубље да се иде напријед, јер патио сам у души да се може мислити да је Црногорац само јунак и да нема способности за мирни живот, за рад и напредак.

Наше правосуђе није било кодифицирано и параграфисано, већ се судило по обичају, али савјесно, брзо и право. Корачајући напријед и у томе правцу дошло је било вријеме да се земљи даде један Имовински законик. У ту сврху добавио сам стручњака из братскога нашег Дубровника у лицу научника Валтазара Богишића и саставио једну комисију од најбољих наших судија да с њом заједно науче наше прилике и израде један ваљани закон који сам објелоданио и у употребу ставио неколико година доцније.

У развићу економије опет је настао застој, јер смо наша средства исцрпљивали у измјену отрканога ратом 1862. оружја, набављајући све ново и модерније, јер одбрана земље била ми је најглавнија брига и мисао. Како сам у томе правцу опорављао, тако сам заоставша средства употребљавао да непроходност кршних скела и моју земљу учиним приступачном путнику и трговини посредствам путова, поште и телеграфа. То, што сам тада у маломе чинио, чинио сам доцније и већем размјеру.

Ја сам и путовао, никад у циљу одмора, већ да посјетим којега владара и што корисно видим и научим и стечем Црној Гори пријатеља. Трудио сам се да оставим добар утисак свуда и стечено искуство да примијеним гдје се може у мојој држави. Желио сам се лично упознати и видјети са блаженопокојним књазом Михаилом, посјетити драгу ми братску Србију, да срце загријем њеним напретком, да се разговорим и да се узајамно поткријепим у мислима за заједнички рад на добру нашега народа. То ми се није дало да учиним, али сам дао израза мојим жељама, позивајући тога великог Србина да крсти моју дјецу и тиме да се утврде везе са њиме и народом Србије. Обдјелавање добрих односа са покојним књазом Михаилом било је корисно и у томе што се нашим тајним уговором од 1866. веома допринијело уручењу њему Београда и осталих турских градова Србији, чему сам се веома радовао, јер је то био један велики корак, учињен за општу српску ствар.

У половини 1867. не мање од каквог великог рата, постиже недаћа Црну Гору појавом колере која покоси много жртава, међу којима и мог драгог родитеља, великог војводу Мирка те и након ове муке ваљало је и мени и народу црногорском прикупити се и ићи напријед. Концем 1868. предузех пут у Русију, гдје сам био дочекан родитељски, поучен и поткријепљен од блаженопокојнога цара Ослободиоца и његове владе. Том приликом израдио сам уз много других корисних ствари и подизање женског института на Цетињу. Вољи рада сљедеће године на развитку унутрашњем опет ми је једна незгода пала на руке. Устанак у Боки Которској и брига да се не замјерим великој сусједној монархији, ни огријешим о осјећаје мога народа за браћу која су се крвавила у његовом сусједству, учинили су застој у моме унутрашњем раду.

Године 1871. Бог ме је обрадовао првим мушким чедом, мојим насљедником, књазом Данилом. Моја родитељска радост увеличана је била оном љубављу, оним задовољством којим је народ црногорски ово рођење поздравио. Ја сам од вазда познавао традиционалну љубав мојега народа спрам мене и моје куће. Али израз, који је том приликом мој народ дао поменутој својој љубави, био ми је очигледан доказ колико је ... приврженост моме дому ... подстакла да радим за добро мога народа ... мога насљедника. У тој прилици мој народ је за готово мјесец дана тако рећи био опијен радошћу. Наше планине одјекивале су пушчаним гласовима и пјесмом, па ћу, између осталога оставити у аманет моме сину да вазда за то буде захвалан нашем добром народу. Да, Црна Гора и моја кућа била је једна заједница, и таква ће вазда остати. У њој је народ домаћа чељад, а господар члан и отац ...

 

АОДМЦ, документа без ознаке, бр. 385.