ГРОФУ АНДРАШИЈУ, ДРЖАВНОМ КАНЦЕЛАРУ АУСТРО-УГАРСКЕ

 

 

75.

ГРОФУ АНДРАШИЈУ, ДРЖАВНОМ КАНЦЕЛАРУ АУСТРО-УГАРСКЕ

Б Е Ч

Цетиње, ... 1872.

 

Ваше Превосходитељство!

Још у почетку прошастог љета били су поведени преговори између мене и ц. к. Правитељства аустриског гледе различитих предмета, при чему је мене заступао мој особени секретар г. Јован Сундечић.

Предмети пак о којима се радило јесу следујући: 1. конвенција поштанска, која очекује само ратификацију од стране ц. к. Правитељства; 2. конвенција за куповину соли код ц. к. стоваришта у Котору и Рисну, која је пре три мјесеца већ и у живот ступила; и 3. зајам од по милиона форинти који би се имали уложити око грађења цесте од Црнојевића Ријеке до црногорске границе напрема Котору, откуда би опет ц. к. Правитељство о свом трошку исту цесту имало продужити до самога Котора; који предмет није се могао за онда још подврћи уставном поступању (а1 trattamento costituzionale), те је све до овог времена остао нерјешеним.

Осим тога мој секретар имао је налог да ондашњем државном канцелару преузвишеном господину графу Бајсту учини у моје име и четврти усмени предлог, који се односио на интернационалне одношаје између Аустрије и Црне Горе.

Приликом пак јесенашњег доласка на Цетиње, његове преузвишености г. барона Родића, далматинског намјесника, који је мог повјереника такођер и у преднаведеним предметима подупирао код највишега мјеста у Бечу; поведени су били нови преговори, који су се односили: 1. на једну конвенцију ради узајамне предаје злочинаца у општим преступцима; а 2. на један картел ради узајамне предаје војника бјегунаца. И ово, уколико је мени познато, било је давно истим преузвишеним госп. бароном Родићем спроведено у Беч и код највишега мјеста особито препоручено.

Но промјене, које су се међу тим временом догодиле у ц. к. бечком Правитељству, јамачно су узроком што су преговарања око свијех споменутијех ствари застала.

Зато сам се ријешио да у свему том послу пошаљем опет у Беч свог повјереника у особи ... којега ми је част Вашој Преузвишености препоручити с молбом да га изволите саслушати; од њега се информирати о течају свега што је досле вођено и урађено у реченијем пословима; и објаснити му даље намјере ц. к. Правитељства гледе свију предмета у питању којих рјешење било би од најбољих посљедица за обе државе.

Исти мој повјереник уовлашћен (siс) је да може причекати у Бечу на нове напутке с Цетиња за случај кад би се преговори имали у недалеку времену наставити на темељу каквих нових објашњења, односећи се особито на зајам ради грађевине пута.

Особито се радујем што ми се указала ова прва прилика да увјерим Вашу Преузвишеност о мојем дубоком поштовању и равном уважењу.

Ваше Преузвишености

 

Н. с. р.

 

 

87.

ГРОФУ АНДРАШИЈУ, ЦАРСКОМ И КРАЉЕВСКОМ КАНЦЕЛАРУ АУСТРО-УГАРСКЕ

Цетиње, 8. маја 1876. 26. априла

 

Годинама покрајина Херцеговина је позорница сталних нереда и положај већине становништва — хришћана, постао је несносан. Реформе и гаранције, даване у више прилика од стране владе његовог величанства султана, с добром вјером у коју не сумњамо, нијесу постигле свој циљ, јер ту, као на жалост свуда, власти којима је дато у дужност да их примијене, узеле су улогу да униште чињенице, при чему су активно поменуте од стране мухамеданске мањине. Ова, заједно са властима, грађанским и судским, као са војним старјешинама, непрестано је радила да послије публикације Портиних декрета које су ударене у велика звона, од њих направи мртво слово, чак прије него је примјена и покушана.

Мучења и судбени иступи, у великим као и малим стварима, продужавани су као у прошлости и раја није имала ништа више него раније сигурности за своју личност, своју породицу и своје имање. Слична ситуација доводила је до очајања и најмирније становништво. Утолико, са јачим разлогом, није се могло ни чекати безгранично стрпљење једнога народа, лишеног сваког цивилизаторског уплива а коме његови господари сами дају примјер презирања закона. Сам живот је био постао несносан. Кад је један народ доведен дотле — зна се шта бива.

Један упадљив доказ очајања до кога су Херцеговци били доведени јесте — сабратство у које је свакодневна патња довела двије непријатељске религије. Ко познаје мржњу која раздваја свуда на истоку римокатоличку цркву од православне, за њега је довољно рјечит сам тај факат, који сам говори какво је стање код свештенства, код католичких и православних попова, који се боре у истим редовима.

Како је у току 1874. биједа хришћана дошла до свог врхунца, било је у разним дјеловима покрајине покрета — претеча устанка — на које су власти одговарале удвострученом строгошћу и хапшењем извјесног броја првака по кратком поступку. Други су, уклањајући се пред истрагом, прелазили у Црну Гору, тражећи књаза да им дадне уточиште, те и чак да им помогне да збаце јарам. Књаз Никола, вјеран међународним законима, одбијао је да слуша ово последње тражење, али знајући добро да постоји стање ствари које је натјерало његове госте да овамо бјеже, он је чинио све што је могао да им омогући повратак на њихова огњишта. Он је истовремено једним мемоаром, датираним од априла 1875. упознао велесиле са стањем у коме се налазе сусједне територије. Онда, као увијек кад се тиче доброчинског дјела, он је имао срећу да добије моћну потпору владе његовог величанства цара Аустрије који је изволио учинити се у Цариграду посредником жеља његовог височанства. Благодарећи овој потпори. Порта је одобрила амнестију за агитациона дјела и за илегални одлазак првака. Поред осталог, она је увела комисију чиновника са задатком да прими захтјеве Херцеговаца и да их задовољи.

Емигранти или избјеглице кад су се једном вратиле и комисије биле установљене, догодило се оно што се увијек догађа у Турској откада су султани предузели реформу: нови декрети били су напуштени као и претходни и делегати су само отпочели, ради форме, анкету која им је била стављена у задатак. Домаћи мухамеданци, раздражени, удвостручили су порезе и мучења пред очима немоћне или саучесничке комисије, и хришћанског на крају стрпљења, нијесу слушали више ништа осим очајања. Тако је садањи устанак избио без претходног споразума и без икакве припреме.

Бескорисно је правити историјат овога рата у детаљима — изненађења малих сукоба — који се јављао само ватреношћу двију странака и осветама које су вршене без разлике над читавим окрузима од стране Турака.

Од почетка оне велике кризе, хришћанске велесиле, жељне, као што је право, да сузе огњиште пожара, да га спријече, да постепено не постане један општи сукоб, обратиле су се књазу Црне Горе, чија је акција могла одлучити или спријечити најтеже компликације. Улазећи без колебања у њихове погледе и побуђен истим осјећањима реда и мира, књаз је дао своје обећање да ће се придржавати неутралности и срећан је да може рећи да је одржао ову обавезу. Он сматра за потребно да примијети узгред да је дао фрапантни доказ својој ријечи, својој вјерности овим обавезама и својој моћи у народу, спречавајући га да се слијепо баци у борбу, као шго би некад учинио. Ова чињеница показује као што није бескорисно да се примијети какав је иапредак земља учинила на путу реда и поштовања закона током посљедње четвртине вијека.

Прелазећи ћутке ратне инциденте, можемо се осврнути на мирољубиви покушај, учињен заједничким споразумом од стране великих сила, а који се резимира у добро познатој ноти његове екселенције, г. грофа Андрашија. Принципе, остављене у тој ноти, будући да су били усвојени од високе Порте, ова је ставила у задатак једној специјалној комисији да припреми њину примјену. Оно што су комесари учинили изражава се једном самом ријечи: — ништа.

Док су ови делегати продуживали у Мостару негативну политику, којој су сљедовали њихови претходници, Аустрија, узимајући озбиљно мисију мира, одредила је главног гувернера у Далмацији, г. барона Родића, да ступи у везу са устаницима и да добије од њих пристанак на реформе, предложене од стране г. грофа Андрашија. Помоћ књаза Црне Горе била је тражена у овоме и дата је без резерве. Благодарећи његовом активном посредовању и ономе од стране Аустрије, примирје од дванаест дана било је закључено да се старјешинама дадне вријеме да се разговоре са г. бароном Родићем. Познат је неопходан услов овог обустављања оружја; исхрана Никшића била је одлучена благодарећи дозволи да турски преноси хране пређу преко црногорског земљишта, количина животних намирница, којим путем да буде упућен транспорт њихових намирница, мјесто пројектованога састанка, датум примирја (од 1-12. априла), све је било унапријед уређено са највећом бригом. Књаз је толико ишао у наклоности да је обавијестио Турке да морају послати теретну марву у пристаниште за искрцавање, јер земља може снабдјети само врло мали број.

Зна се што је проистекло из састанка у Суторини; Старјешине, пошто су примиле од г. гувернера Далмације саопштење пројекта г. грофа Андрашија и пошто су о њему вијећали, предали су један меморандум у којему су били набројени разни услови које желе додати ради допуне пројектованих рефорама и нарочито да се обезбиједи озбиљно привођење у дјело. Оправданост свих захтјева у суштини изгледа нам очевидна. Не стављајући у сумњу Портине намјере за поправљање, мора се признати све чињенице без изузетка то даказују да је она увијек немоћна да постигне код својих чиновника да се томе прилагоде. Потребно је да понуђене репарације буду предвиђене и гарантоване на такав начин да нема могућности да се одбију или ублаже. Захтјеви устаника у њиховом духу, ако не у њиховој форми, мало пренагљени, изгледа нам да заслужују са тог гледишта да буду узети у врло озбиљно разматрање.

Догађаји ће одмах сами доказати нолико су устаници имали право у свом неповјерењу и до вог су степена шефови отомански имали на срцу миран исход преговора. Они су сами, не марећи да приберу потребна приносна средства, упропастили исхрану Никшића и, док су устанички шефови, вјерујући у обуставу оружја, која обухвата и обуставу покрета трупа, били на конференцији у Суторини. Муктар-паша користио се застојем, који му је био дат да припреми поновљену офанзиву. Благодарећи овом неодржању задане вјере, могао је сабрати своје снаге и ставио се у покрет већ од 13. априла да формира прелазак ка Никшићу! Познато је шта је из тога проистекло: херцеговачки команданти који су се пратили у хитњи са својим људима, пресјекли су му пут и, послије низа крвавих судара, одбацили су га на Гацко, његову операциону базу.

Према обичној тактици извјесних побијеђених генерала — главни генерал Турске тражио је онда да припише своје неуспјехе измишљеним узроцима, нарочито сарадњи, пруженој устаницима од многобројних црногорских чета. Осмјелио се чак да нагласи баснословну цифру од 7.000 м да оптужи књаза Николу да је он сам послао то појачање. Поред очевидне нетачности такве тврдње можда није бескорисно категорично је демантовати; то што је књаз учинио и још чини без колебања, без сумње, он не може спријечити све своје поданике да се не послушају његове наредбе и да оружани пређу границу, али он је увјерен о броју оних који га нијесу послушали (двије или три стотине) и учинио је да сваки од њих буде кажњен према овој строгости закона. Послије овог реда крвавих дана, књаз Црне Горе, не губећи храброст у својим покушајима на смиривању, придруживао се свим снагама новим покушајима владе његовог величанства цара Аустрије. Док је овај посљедњи учинио да се чују у Цариграду мирољубиви савјети, књаз је примио једну адресу усташа по којој ови предају своју власт у његове руке да преговара мјесто њих са Велесилама, евантуално и са самом Портом. Он је знао тешку одговорност коју предузима, установљавајући тако, истина прећутно, своју солидарност са оним који се стављају под заштиту, али ма какви били ризици који могу произаћи из тог чина. Хуманитарност му није дозвољавала да се уздржи. Европа, он је увјерен и сигуран, неће помислити да га за то покори.

Током неколико дана најживља кореспонденција је размјењивана између Беча, Цариграда и Цетиња, обновом преговора којим ново примирје мораше бити предигра. Продужујући да даје доказе своје добре воље, књаз Црне Горе спантано је понудио да обезбиједи пролазак животних намирница за Никшић, једним новим путем преко срца своје територије и давао је наредбе да се овај пренос обавља без сметњи. Висока Порта, посредовањем амбасадора Аустрије, дала је увјерење најповољније, а Муктар-паша са своје стране, изјавио је г. гувернеру Далмације да је готов да закључи примирје, с тим да Никшић добије исхрану.

Догађај је показао колико су ове привидности биле варљиве. Није наше да судимо о утиску који су могле имати силе, али се не плашимо рећи отворено да смо били изиграни и што је још теже, ми смо послужили да Херцеговци буду преварени у истом часу кад су нам повјерили одбрану овојих интереса. Преговори, који су их ставили ван заштите, нијесу били друго него преваре ради олакшања другог изненађења и изгледа да су из самог Цариграда пошла изрична наређења за нови напад. Овај је успио бар дјелимично да постигне главни циљ: исхрану Никшића.

Муктар-паша је успио доиста 28. априла да покрије улазак једног дијела преноса, јер усташи нијесу били у броју да га спријече. Сјутрадан и прексјутрадан, истина, појачани доласком неколиких својих чета, они су му учинили да претрпи знатне губитке и скоро су му затворили повлачење у Гацко. Неколико хиљада мртвих и рањених и исхрана једног мјеста за неколико дана једини су резултати дипломатског маневра чије квалификовање препуштамо суду Европе. Нема још никаква изгледа да је устанак ослабио; Херцеговци, напротив, одушевљени су више него икада.

Ова борба, која се без престанка наставља, ставила је Црну Гору у један несносан положај, који њен владар подноси неодложно хитној и озбиљној пажњи великих сила. Поданици Црне Горе, иако научени, као што су да се покоравају законима, не могу заборавити да су Херцеговци њихова браћа, по раси и вјери, да су уистини један дио истога народа, подијељеним демаркационом линијом чисто политичком. Скорашња историја народа непросвијећених показује да средствима акције најбоље организованим велике силе се могу наћи немоћнима да задуго угуше експлозију узбуђеног националног осјећања. Да би спасле ред, оне су морале, хтеле-нехтјеле, попустити пред теретом јавног мњења и још кад ово није нигдје било узбуђено призором ужаса и пустошењем као она за која је Црна Гора свједок, тако рећи очевидац.

Њена територија је пуна избјеглих породица, чији су станови порушени, а средства за опстанак уништена; требало би их видјети па да се представи стање такве биједе. Милосрђе Европе и племенитост царева Аустрије и Русије јако су допринијели одржавању ових несрећника, али најјачи дио овога свакадневнога дјела зато — не пада мање на терет Црне Горе. Овај народ, мали и сиромашан, дијели оно што има са овим изгнаницима, чији је број већ једнак прближно половини њиховој, а изгледа да се повећава сваког дана. То што чини, чини од свега срца и без жаљења, али се приближује час кад неће моћи материјално ништа више да учини и кад му неће остати ништа да подијели.

Природа наших граница, рђаво одређених и неправилних, неизбјежан је извор сукоба чију тежину не треба умањивати у садашњим приликама.

Најзад хришћанска села у херцеговачким окрузима: Пиве, Бањана, Гацког и Зубаца, које њихов положај држи ван зоне окупиране турским трупама, заклањају становништво избјеглих породица, као што је оно које се збјегло код нас, лишено свега — као што је оно одважно, боље или горе — истим изворима. Будући покрети отоманске војске пријете овим мјестима, док окупација од стране турске војске значи — просто пљачкаше, пожар и покољ, особито откад је она појачана Арапима и башибозуцима, чији глас не може да се похвали у погледу недисциплине и свирепства. Прије кратког времена, на примјер, нерегуларни Арбанаси скренули су са свога пута да пљачкају и пале хришћанско село Голију. Европа, извјесно, не чека од нас да пустимо да се чине такви напори на самим нашим вратима, а да не тражимо да их спријечимо.

Ово су само неколико плодова ситуације каква се поставља на страни Херцеговине. Они су извјесно довољни да инспиришу најозбиљније замјерке. Они, међутим, не постављају него један чин опасности који пријети миру. У међувремену празних преговора, који раздвајају двије операције Муктар-паше, глас се пронио, одједном да Порта, узбуђена наводима овога посљедњега (Муктара), хтјела је да објави рат Црној Гори. Упитана о томе од више велесила и пред нашим фармалним открићима, она је изјавила да није имала ту намјеру, али у њеним саопштењима неким амбасадорима, односно ондашњег пројектованог примирја, она није пропустила да говори језиком за нас пријетећим. Да ми потпуно, знамо која непријатељска положења наспрам нас владају у извјесним предјелима власти у Цариграду, оно што се добива на турској територији, свуда око нас, довољно би било да се осјетимо угрожени.

Док главни генерал у Херцеговини и његови официри не таје своје намјере против нас, ми видимо да се на нашој јужној граници гомилају припреме једне агресивне акције. Турске снаге у Арбанији знатно се повећавају и врше значајне покрете, оружана флотила на Скадарском језеру је била појачана и своја извиђања врши до у наше воде; обала барска, којом се обавља трговина неколико наших најбогатијих округа, строго је блокирана турскијема крстарицима под изговором кријумчарења оружја. Најзад, што је нарочито тешко за нас, извоз жита за Црну Гору је забрањен, а чак од неког времена, прелаз лица је забрањен иа граници у једном и другом правцу. Уз ове индиције очевидно рђаве намјере, од којих је посљедња скоро ратна мјера, долазе чињенице које показују да турски гувернери, који су нашом уљудношћу лишени мотива за свађу, траже својим мучењима да избију буне у окрузима сусједним нашијема, у нади да у њих умијешају наше држављане и нас саме затим.

Албанска граница Црне Горе јесте та, која је у извјесним приликама била постављена војском својега моћнога сусједа, чак без претходне објаве рата. Сами положај који чини да султанове земље стрче напријед, под заштитом двију тврђава у дијелу најприступачнијем нашој земљи, јадан је од осталих узрока за опасност. Неће се бити, дакле, зачуђено да све што се спрема са те стране буде за нас предмет неповјерљиве предострожности.

Црногорски народ, пошто је био погођен у изворима својега благостања уништавајућим теретима, који на њега падају и пошто је страдао у најприроднијим и најдражим осјећањима, несрећама које притискају његову браћу по раси и вјери, пошто је денунциран Европи нетачним клеветама, може бити сваког часа приморан на очајну борбу чак за саму своју егзистенцију. Прије него би га та највећа криза погодила, дужност је његовога књаза да је спријечи, ако се може, чинећи апел хришћанским силама. Он их живо моли да се споразумију да учине од ситуације, коју им он излаже, предмет заједничких вијећања, која не рјешавају њихово питање ни у садашњости ни у будућности. У циљу да евоцира њихово посредовање, он им се обраћа, добро убијеђен да неће остати неосјетљиве наспрам биједе и опасности читавог становништва. Оне ће извјесно хтјети да комбинују своје напоре да учине крај вјековнијема борбама које се без престанка обнављају и све жешће.

Али, док оне спреме свој споразум, хтио је да предузму извјесне мјере, не само да спријече непотребно проливање крви, него да спријече побуне, да ове не захвате терен на Балканском полуострву.

Што се тиче херцеговачког рата, требало би да буде закључена једна обустава оружја, довољно дуга за вријеме које би било забрањено Турцима да примају икаква појачања устаницима да регрутују присталице споља, објема странкама да врше војничке покрете осим оних за концентрацију на тачкама које се одреде. Турци би се натјерали да поштују особе и имања мухамеданских поданика; књаз Црне Горе, правећи се као јемац ове обавезе, предлаже да неутрална зона тако стављена под његову гаранцију, буде састављена од источних округа, од оних око Гацког и Требиња.

Што се тиче сигурности Црне Горе од стране југа, било би предвиђено да Турска не може окупљати у Арбанији и уопште у граничним мјестима понаособ, снаге веће него у обичним гарнизонима. Флотила на Скадарском језеру била би враћена на стање мира, блокада Бара била би дигнута, слободни промет лица и робе успостављен на граници. Силе извјесно сватају важност да се углави прекид борбе (обустава оружја); али није сувишно да им се напомене крајња хитност да наметну Порти претходне услове. Ако јој је дозвољено да слиједи сталну тактику, она (Порта) неће престати да забавља Европу мирољубивим изјавама и преговорима; за то вријеме она ће концентрисати снаге на свим тачкама, довешће из својих удаљених покрајина нерегуларне хорде, заузеће све стратегијске положаје и кад једном буде готова, збациће маску и бациће своје банде не само на своје побуњене поданике већ нарочито на Црну Гору. Ова се спрема да се енергично брани, али она је немоћна и биће ограничена на покушаје најочајније и најопасније за сусједне земље, јер њен књаз, уступајући жељама сила, није искористио у згодно вријеме слабост свог непријатеља. Не треба се заваравати. Његово величанство султан не тражи, без сумње, боље него да учини једнаку правду овим својим поданицима. Али, је ли то икад могао и хоће ли икада моћи! Сила прилика није ли увијек пресудна и неће ли увијек бити пресудна над његовим добрим намјерама, док ове не буду подржане изричном вољом цијеле Европе! Морални и материјални положај његовог царства да ли ће му дозволити да врши регуларну акцију једног владара над својом управом, својом војском и својим савјетницима? Његови поданици, који припадају разним расама, стално су у револту, једни отворено, други задржани самом силом, чекају да свргну јарам. Примјер и сусједство ослобођених народа неизбјежан су подстицај на побуну. Турска влада не може рачунати осим на муслиманско становништво, а ни ово не може још ставити у покрет осим апелујући на његов фанатизам. Његове порушене финансије стављају владу ван могућности да издаје плату својим редовним трупама, које, да би остале, прибјегавају пљачки; у недостатку моћи да појача дисциплину батаљона, она мора уводити у линију нередовне војнике без дисциплине и без милосрђа.

Најистакнутији савјетници, непрестано разбијени што нијесу могли извршити немогуће, никада не знају колико ће данас имати за извршење својих планова, најбоље комбинованих, а обећања која једни учине сваког дана су повучена од стране других.

У општој дислокацији турског народа, покрај чудног стрпљења које карактерише народ, доведен до очајања, не може изостати да учини апел на његову храброст, да извуче толико колико може, свирепу освету својих ривала, прије него усвоји рушевине своје власти.

Криза која се спрема, ако се не прихвати овај посљедњи моменат да се спријечи, неће се моћи ограничити; читаво Балканско полуострво биће обухваћено.

Не припада нам да расправљамо што се тиче Босне, Србије, Бугарске, али не можемо затворити очи пред очигледном везом свега што се збива у Европској Турској. Муслимани са своје стране неће правити разлику; сви хришћани, ма која била њихова раса и њихова црква, фатално су обухваћени у броју непријатеља које треба уништити. Ми савршено знамо и цио свијет са нама мора знати да као вјековно средиште независности наша мала земља нарочито је истакнута неумољивој освети. Такође неће бити изванредно да, спремајући се што боље можемо да бранимо свој опстанак, предузмемо, покрај скромнога мјеста које заузимамо на мапи, иницијативу апела Европи.

Немамо претензија да означавамо који би начин преговара, кангреса, конференција, преписке између влада, најбоље приличио за постигнуће циља, још мање која да се ставе на тапет питања, која интересују само нашу земљу или покрајине које је окружују. Али ми хитно молимо Велесиле да не губе из вида да висока Порта неће, не може и чак у погледу муслимана не мора имати озбиљне пројекте за поправку и правду наспрам својих хришћанских поданика; да и кад би имала те пројекте, она је немоћна да их изврши, да ће највећа и неизбјежна криза избити сама по себи и силом ствари покрај дипломатских нота и лијепих обећања Дивана.

Само Европа, радећи сагласно (у заједници) са брзином и одлучношћу, може још, намећући своју вољу, спријечити несреће једнога рата за истребљење.

 

Књаз Црне Горе

Никола

 

 

93.

AU COMTE ANDRASSY (Грофу Андрашију)

1876. (?).

 

Moniseur le comte,

Monsieur le chevalier de Thommel vient de me faire trois communications au nom de V. Ex. La première de l'aimable permission de transit d'un matériel qui nous est si nécessaire et je m'en presse de vous en remercie.* Le seconde que 1. G. de S. M. ne peut considérer la prise de Billek par les Monténégrins comme un fait accompli et qu'il n'entend à ce que nous faisions de cette localité un point militaire dans un but ultérieurement offensif dans l'intérieure de l'Herzégovine. Rempli de reconnaissance pour tout ce que le Gouv. imp. a fait pour mon pays et pénétré du sentiment de me conformer aux vues et tendances de l'Empire austro, j'ai dit au chevalier de Thommel que je me (raturé precrtano: conformerai à cette) je ne compte pas me servir de ce point nullement dans un but offensif. Quand au fait accompli de la prise de Billek Le Gouvernment Impérial à la fin des hostalités décidera ce qu il lui conviendra mais que je compte sur sa justice. Je ne me suis pas engagé vis-à-vis du chevalier de ne me servir du point susmentionné offensivement en cas où je serais attaqué dans mes actuelles ...

La troisième affaire c'est le pavillon Monténégrin sur les ruines de Soutorina, qui y flotte depuis presque trois ans, arboré d'abord par les insurgés et autorisé par moi à la déclaration de la guerre. Monsieur le Chevalier au ; nom de V. E. m'a demandé la disparition immédiate et sans retour de cet insigne. Je vous déclare la, que le ton de votre agent vue nos relations, (raturé — precrtano: cultivées par nous en véritable préaieux empressement d'un côté et l'Empire Austro-Hongrois) existantes m'a hautement surpris d'autant plus que depuis l'apparition de ce drapeau bien de fonctionnaires impériaux l'ont vue tous les jours sans s'en formaliser. J'ai convenu que la faute en été de part et d'autre de nous de l'y avoir mis sans prendre en considération que ces ruines se trouvent sur une langue de terre et dans les Etats de S. M. à Fapproximité d'un porte de guerre. (Raturé — precrtano- Des Autorités des Bouches) D'eux de s' offenser après trois ans et de prouver leur zèle en engageant leur Gouvernement à demander la disparition de notre drapeau de cette localité qui somme toute était un territoir Turc enclavé en Autriche, et que nous possédons à l'heure qu'il est. En m'efforçant de mon mieux d'expliquer à Votre agent que c'est contre tout les droits et protestant de mon désir d'applanir cette question et de faire disparaître cet insigne mais sans éclat (raturé precrtano: qui touche un droit) d'une manière pour sauver les apparences car après les assurances que j'ai donné par écrit l'année passée au même agent j'ai cru qui il ne consederai même pas la présance du drapeau les ruines susmentionnés et le territoir comme une prise de possession ce qui n'a jamais entre* dans mon esprit et que je n'acceterai pas ce pays si la Turquie m'offrait l'année passée, uniquement par défférence pour mon voisin et protecteur. Monsieur de Thômmel n'a pas un pouvoir accepter ces déclarations d'après lui insuffisantes (raturé, precrtano: je les souments à Votre Excellence) Je viens demander (raturé, precrtano: franch) votre Excellence si elle trouve réellement le cas dan (gereux . .. Fin — Svršetak).

 

* C'est-à-dire «entré'.

 

 

100.

AU COMTE ANDRASSY (Грофу Андрашију)

 

Cte Andrâssy, Excellence,

Je vous exprimai, il y a quelques années, mon intention de m'adresser personnellement à vous, quand les circonstances me sembleraient rendre désirables des communications intimes, et vous eûtes l'obligeance de m'y encourager. L'automne dernier encore j'ai eu le plaisir de recevoir de vous l'assurance du bon accueuil que vous reserviez à mes lettres ou dépêches particulières. Je me prévaux de cette bienveillante disposition, pour vous entretenir à coeur ouvert du grave souci que j'ai, depuis un certain temps, au sujet de mes rapports présents et futurs avec le Gouvernement de sa majesté l'empereur et roi.

J'espère que Votre excellence ne doute pas du souvenir parfaitement net, que j'ai, des bienfaits sans nombre reçus de sa majesté et de son Gouvernement. J'en suis et j'en serait toujours profondément reconnaissant. Je l'ai toujours témoigné par mes paroles et, toutes les fais que j'en ai eu l'occasion, par mes actes; aussi serait-ce avec un amer chagrin que je croirais les avis, qui me montrent ma gratitude comme révoquée en doute et mes, sentiments comme méconnus. Je tiens a en affirmer de nouveau la parfaite sincérité, et je ne crains pas que personne ose dire à Votre Excellence que je la trompe.

Il est parfaitement certain que j'ai reçu de îa Russie et de son souverain des preuves nombreuses, considérables et fréquentes de l'intérêt le plus cordial et le plus pratique et que je suis attaché à cette cour par tous les liens de la mémoire et du coeur. Votre Excellence, elle-même, dans sa loyale justice, m'estimerait bien bas, si elle me voyait disposé à- être ingrat envers cette constante bienfaitrice de mon peuple et de ma famille. Jusqu'ici, dieu merci, je n'ai pas eu de peine à concilier mes devoirs envers les deux Empires auxquels je dois tant. Si, ce que je ne veux pas croire, la Providence me réservait la douleur d'être témoin d'un conflit entre eux, ma conduite montrerait que je sa;s parfaitement, comprendre mon devoir et le remplir.

J'ai conscience de n'avoir rien fait qui punisse inspirer au Gouvernement de sa majesté l'empreur et rai des doutes, tant soi peu fondés, sur la droiture de mes intentions, bien que Votre Excellence ait été renseignée dans ce sens par des agents, qui ont. interprêté mes paroles, sérieuses ou non, mes actions, mêmes indifférentes, d'après leurs idées préconçues de méfiance et leur malveillance, plus ou moins inconsciente. L'impression, que Votre Excellence peut avoir reçue de leurs rapports, est-elle peut-être pour quelque chose dans les déclarations, qu'elle a faites, à ce que j'ai eu le chagrin d'apprendre, sur le sort final des agrandissements promis au Monténégro par le traité de San Stéfano. J'aimerais presque à le croire, car j'aurads encore plus d'espoir de pouvoir, en la dissipant, écarter les objections de Votre Excellence contre cet agrandissement.

Ces objections, si je suis bien informé, portent sur l'acquisition par nous de certains territoires du coté de Novi Bazar et de l'Albanie; surtout, sur celle d'Antivari et de Dulcigno, dont la conquête aurait été entreprise contre le voeu de Votre Gouvernement et dont la possession par nous aurait un inconvénient sérieux pour l'Empirc- Royaume.

En ce qui concerne le fait d'avoir agi sciemment à rencontre des désirs de Votre Gouvernement, dans mes opérations en Albanie, je ne peux mieux faire que d'en appeler à Votre mémoire, pour montrer qu'il n'y a ou rien de pareil. Si Votre Excellence veut bien se référer é ma dépêche du 26 sept/8 oct. dernier, elle y verra que, en lui promettant, suivant sa demande, de ne pas aller au delà de Bileck dans le sens de l'Herzégovine, j'ajoutai textuellement: ».. . le soin, pris par le Gouvernement Austro-Hongrois, de me faire connaître franchement ses désirs quant à cette partie de la guerre», me montre qu'.ijl n'v a., en revanche, pais d'objection à ce que „j'cpère librement du coté de l'Est et du Sud«. L'Est et le Sud désignent assez clairement la Vielle Serbie et l'Albanie. Votre Excellence m'a-t-elle fait ou fait faire aucune observation à ce sujet?

Du coté de la Vieille Serbie, le départ de Mehmet Ali ne me laissait pas d'ennemis à combattre, et il n'y avait aucune utilité, pour mes alliés et pour moi, à ce que je m'engagease en hiver, au delà des montagnes, loin de ma base et de mes magasins, dans un pays qui rentrait d'ailleurs dans la sphère d'action de l'armée serbe. La ligne de Podgoritza et Scutari m'offrait de très sérieux obstacles dans les fortereses, les cours d'eau les montagnes, qui me forçaient à un mouvement tournant très allongé, par conséquent très dangereux. Au contraire, la contrée d'Anti'vaîi nous présentait une route avantageuse pour opérer contre l'Albanie; nous l'avons, prise, avec les précautions naturelles pour ne pas donner Féveil a l'ennemi. Pendant toute la durée de cette campagne d'hiver, et en particulier pendant le long siège d'Antivari, le Gouvernement Impérial a-t-il fait aucune démarche pour nous faire renoncer à cette entreprise? Son réprésentant ne nous a pas épargné, il est vrai, les marques de son mécontentement personnel; mais sa mauvaise humeur, si évidente qu'elle fût, pouvait-elle être considéré comme la manifestation sérieuse de l'opposition d'un grand empire?

Quant à l'inconvénient, que l'extension de notre-ternitoire pourrait avoir pour les intérêts de l'Autriche-Hongrie, je dois répéter à Votre Excellence ce que jlad dit maintes fois à ses agents, ce que je lui ai écrit à elle-même et ce que je lui ai fait dire par mr le président du Sénat: qu'il n'y a absolument rien, ni dans nos intérêts propres, ni dans nos tendances, mi dans nos moyens d'action, qui puisse rendre fâcheuse pour l'Empire-Royaume la possession par nous, soit d'Antivari et du littoral, soit de Fotcha et de Prijépoljé. Je suis convaincu que, prises en détail, toutes les objections pourrait être écartées par un examen attentif et des arrangements-consciencieusement étudiés. Je crois pouvoir dire que le Gouvernement Russe ne ferait aucune difficulté pour montrer, par des assurances claires et positives, qu'il n'y a rien de fondé dans les craintes exprimées a son égard, au sujet du littoral, à la tribune et dans la presse, si, par impossible, elles avaient quelque poids aux yeux de Votre Excellence.

Vous observez que je ne me suis attaché qu'aux parties les plus sérieuses des reproches qui se font autour de vous, à ce que j'apprends, aux aspirations du Monténégro. J'espère, en effet, n'avoir plus à discuter les allégations de votre vice-consul à Antivari; je vous ferai seulement remarquer, en passant, que j'ai donné une preuve frappante de ma déférance pour le Gouvernement de sa majesté, en ne mettant pas sommairement un terme aux agissements violemment hostiles de ce personnage. Cela m'eût été facile, car, en dehors de tout motif politique, son facheux passé, qu'on vous a sans doute laissé ingnorer, me donnerait une cause toute naturelle.

D'autres agents, beaucoup plus recommandables, mais tout aussi peu bienveillants, vous ont fait, d'après ce qui me revient, des rapports absurdes sur des préparatifs militaires et des dispositions offensives, non seulement contre la Turquie, mais aussi contre l'Autriche! On ne me dit pas que Votre Excellence y ait ajouté foi; mais, pour ne pas laisser d'équivoque, je vous demande la permission de demantir formellement toutes ces histoires. Depuis l'armistice, je n'ai pas fait remuer un mètre de terre dans les fortifications je n'ai pas transporté un canon ni une caisse de munitions. Conformément aux conseils que vous me fites donner alors par mr de Thoemmel, je n'ai pas fait un seul mouvement militaire du coté des Turcs, malgré les provocations très graves de leur ressortissants mal contenus par les autorités. A plus fort raison, n'ai-je pas eu l'idée d'en faire du coté de l'Autriche. A moins qu'on ne qualifie d'opération militaire le relèvement régulier des postes, on ne peut trouver aucun fondement aux allégations dont je parle.

Votre Excellence verra, je l'espère, dans la vivacité de mes dénégations, la preuve de mon désir d'éloigner toute source de malentendu capable de nuire, même passagèrement, à l'examen bienveillant des questions sérieuses.

Pour ne pas retenir plus longtemps Votre Excellence, je terminerai en la priant instamment de recevoir favorablement l'appcî urgent que je fais à sa bienveillance et à son équité. Je suis entièrement persuadé qu'il est très possible d'aplanir les difficultés qui nous menacent, d'une manière entièrement satisfaisante pour l'Empire, en laissant au Monténégro les modestes acquisitions qui on coûté tant de sang. Je ne croirai jamais, jusqu'à ce que je le voie, que la grande Autriche croie nécessaire à son avenir, de venir m'arracher par les armes les petits territoires auxquels ne m'est pas permis de renoncer volontairement.

J'écris à sa majesté l'empreur pour lui exprimer mes angoisses et mon espoir en sa généreuse équité et dans la bienveillante justice de son Gouvernement. J'ose espérer que votre voix respectée s'élèvera, comme toujours, pour m'appuyer auprès de votre auguste souverain.

 

Agréez