НА БАДЊИДАН У НИКШИЋУ

НА БАДЊИДАН У НИКШИЋУ

 

Уз ове, узвишеним споменом освештане палице; уз ове српске бадњаке, вином поквашене и житом засуте, видим у давној прошлости витлејемске пастире, како пире веселе ватре у славу Спаситеља рођења, и сједим на слами, подобној оној, на којој је пресвета Богородица повила сина, иабавитеља рода људскога.

Славим Бога и клањам се светом његовом рођењу!

Преко бадњака видим још и слику мојега великог претка, владике Данила, гдје, у повратку из ропства из Зете, призива к себи црногорске витезове да га свете, да свете потлачену домовину, да свете увријеђену православну вјеру, да свете оскрнављене цркве и манастире и подјармљену браћу и јунаке српске. Видим га, гдје оружа Мартиновиће, Бориловиће, два Новака и кнеза Дупиоског. Видим земљу очишћену од домаћег крвника. Видим уздигнути крст на храмовима црногорским. Видим све муке и патње, које је претрпио мој народ за милу слободу и независност српску и балканску.

Хвала и слава минулим покољењима јуначке моје земље за невиђене и нечувене њихове жртве, за дивно и свето насљеђе које нам оставише!

Какве још слике, драга моја дјецо, Црногорци, иза оних од прошлости видим покрај ове ватре? Видим оне из садашњости. Неке тешко вријеђају моје очинско срце, јер у њима видим толико и толико домова, у којима се ноћас сузе роне, у којима удовица тјеши сирочад За погинулим оцем и хранитељем, у којима остарелим родитељима нема већ ко бадњак уносити. На обалама Кира, Бојане, Брегалнице и хладне Дрине, ти мили њихови и моји, вјечни сан ноћас бораве и Богу се моле са Тарабоша и Романије за милу домовину Црну Гору и за васколико наше драго Српство.

Слава им и помен вјечни!

Драга моја дјецо, те слике јако потресају моју душу! Скоро би је и разњежиле, да ми опет срце није препуњено надом, радошћу и поносом кад вас гледам око себе — вас које сам из свих јединица моје храбре војске као њене представнике нарочито позвао да са мном, вашим краљем и оцем и вашом мајком, краљицом Миленом, овај Божић заједно прославите у породичном кругу, пошто Црна Гора и моја кућа вазда сачињавају један исти дом, једно и исто огњиште, и у добру и у радости, и у муци и невољи.

Да, радостан сам, дјецо, што у старе моје дане налажем с вама српски бадњак у нашем лијепом Оногошту, који ваши очеви и ја очистисмо од непријатеља. Радостан сам, што доживјех и очима видјех оживотворен сан моје младости: освећено Косово и удружене балканске народе, који моћ Турске отиснуше са нашега Балкана. Турска је, дјецо, за нас сада покојна. А о слому и заслуженој казни другог нашег тлачитеља ревносно ради, уз помоћ својих савезника, славна и непобједива руска војска. И он ће брзо дочекати црну судбину Турске. Мучки нам је убијао све што нам бијаше мило и свето. На правди Божјој насрнуо је на драгу нам Србију, из које се крваве главе вратио, као и са нашега Грахова, из Пљеваља, Чајнича, Фоче и Будве, од куда га одбише ваше храбре мишице.

Јуначка моја дјецо, овај се страшни рат продужује и не зна се колико ће још трајати, али се зна, али је очигледна и поуздана наша побједа! Славодобивени ћете се вратити вашим домовима да навијек у њима живите мирни, силни, поносити, срећни и богати, загрљени у свесрпском великом колу дуж цијеле Немањине државе.

Клањајући се Христовом рођењу, ја просим Свевишњем моје топле молитве да милост и благослов излије на вас, на српске напоре и оружје и подижем ову чашу за срећу и даље успјехе цјелокупне удружене српске војске, за здравље нашега моћнога покровитеља цара Николе и наших савезника!

 

На Бадњидан (24. XII), 1914.

Глас Црногорца, 29. XII 1914, бр. 71.