ПРОКЛАМАЦИЈА ЦРНОГОРЦИМА УОЧИ БАЛКАНСКОГ РАТА

ПРОКЛАМАЦИЈА ЦРНОГОРЦИМА УОЧИ БАЛКАНСКОГ РАТА

 

Црногорци!

 

Тужни вапај, који допире из Старе Србије од тамошње наше потлачене браће, не може се даље подносити,

Онамо немилосно кољу не само људе, него жене и нејаку дјецу српску. Гладно, јадно и плијењено српско се робље потуца по горама и око гаришта својих домова, кликујући ве да га заштитите и избавите.

Дужност и љубав рода налажу ви да похитате браћи у помоћ. Знам да бисте ви то и досад учинили са урођеном ви одважношћу да ме нијесте слушали и ишчекивали исход мојих мирољубивих напора за заштиту мученика испреко границе.

Моје наде да ће се наћи начин да се без проливања крви Срби у Турској ослободе мука, не остварише се, те сад, колико год је мојем срцу тешко нарушити тишину европскога мира, не остаје ми до латити се сабље - оне сабље коју су ваши очеви неустрашиво сљедовали на Вучјем долу, Никшићу, Бару и Улцињу.

Црногорци,

Уз нас је правда, а коцка је бачена, па шта Бог да и срећа јуначка.

За мном, јунаци, да руку пружимо браћи у невољи као и витешкој Малесији, која се ево двије године лавовски бори за своје право, слободу и сједињење са Црном Гором.

Нијесмо сами. С нама је Бог, с нама су балканске хришћанске краљевине, са којима смо удружени у заједницу, за којом сам вазда чезнуо и коју су све од навале азијатског освајача жељно очекивали толики пасови балканских народа.

Имам тврду наду у мишице, ред и послушност синова мојих старих војника да им ништа неће бити немогуће, но да ће сад височије него икад уздигнути углед драге домовине и прослављено црногорско оружје новим сјајем обасјати.

Смјелост је ухватити се у коштац са једном великом царевином, али то баш приличи мојем витезу, мојем Црногорцу, утолико прије, што му је најмилије уложити се за браћу. Пратиће нас симпатије свега образованог свијета, свега нашега српскога рода и осталог Словенства, а витешке руке са мачевима пружају нам краљеви Србије, Бугарске и Грчке, чији су народи у своме светоме предузећу с нама збратимљени. Ми ту царевину не затичемо из обијести, већ из најплеменитијих побуда, да спријечимо коначно уношење своје прекограничне браће.

Црногорци!

Вашим мушким кроком похитајте онамо гдје се страда, гдје се мучи, гдје се плаче. Нека повезана браћа Старосрбијанци час прије утледају ваше славне барјаке; нека рекну: „Ево браће, ево осветника испод Ловћена, Кома и Дурмитора; ево синова Црне Горе, гдје долијећу у наш загрљај, и сад нијесмо више ми ни сираци ни робови!'' Тамо ћемо се срести са нашом драгом браћом из Србије, коју предводи њен витешки краљ, мој љубљени зет, да се с њиме жељно загрлимо, заједно носећи потлаченима слободу.

Нека се благословом Божјим и Св. Петра Цетињског и свих наших светаца остваре снови из ране моје младости, кад сам пјесмом наговјештавао овај знаменити дан и загријевао српске груди вјером да оружани морамо поћ'

                                    онамо, 'намо, за брда она!

Живјели Црногорци!

Живио Балкански савез!

 

26. IX 1912.

Глас Црногорца, 26. IX 1912, бр. 42.