петак, 14. јун 2013.

БОШКУ МАРТИНОВИЋУ




128.

БОШКУ МАРТИНОВИЋУ

19. јануара 1882.


Чим примиш ово писмо пођи пут Плане да ноћиш у Алила Шоботина, а отелен у Мрдака Лубурића. Кад дођеш у Плану пропитаћеш се гдје се на(х)оди Никола Вујовић, Лука Дангубић и дружина им. Чим разумијеш гдје су, пошљи им поклисаре да се сви окупе у Риоца, гдје ћеш лично поћи међу њих. Кад се окупе, реци им да ме јако срце боли с њихове несмислености и да ја управо не разумијем њихову намјеру, ни ту силу или поуздање, којим се они кријепе да се опиру законитијем и правим наредбама, које им је издала влада њ. в. цара и краља аустроугарског. Најприје су се жалили да им је досадила краљевска влада због давања агама десетине и другијех намета, ствар о којој си се послије увјерио да је измишљотина или претјераност. Кажи им и спомени им да су много више Турцима давали, неголи што данас земаљској влади дају. Сад реци им, узбунили се због војачења, које их никако суминут не може, али које је ублажено и сведено на најнижи број, почев од Гацка, Невесиња, Дабра, Билеће, Љубиња и Требиња уписатих у војнике је 470, који ће шорак вући и неће бити више од 400 Срба и Турака, а што је то за један толики вилајет; ствар сасвијем мала да се не може ниже спустити, но им кажи да ја лијепо знам што је то; неки од тијех вођа муте јадни народ, што да им се броји тобож као људима бастадурима и прегаоцима, да им се чује, да би што облизали из којега комитета, као што се првог устанка лизало, да народ побуне и његовој га злој судбини оставе, а они кад мука дође да побјегну у Црну Гору на моју досаду; али ти нијесу погодили; мени су Херцеговци мили и когод узради на њихову разуру, ти ће ми главом платити. Али ко мисли да ћу за хајтер пјанчина и поганова моје пријатељство с Аустријом покварити, тај се љуто вара. Пасали су земани први, Црна Гора долазила је на два прста до пропасти ради Херцеговине досада три пут, а сасвијем у повољнијим околностима. Црна Гора и ја све смо жртвовали да се здружимо у боље прилике и пролила је у име тога најдрагоцјенију своју крв. Она није ништа више дужна што се тога тиче ни Херцеговини ни никоме другоме, но се свак био у своје вријеме клати и бранити, као што се она клала и бранила, и она није кадра слободу давати другијема, нити то може ни смије, а ако их ко други вара, лаже им, ето му га нека га траже и тај, који их вара и обећава, нека се њему обрну на помоћ, а нека се не обазиру на мене; ја им нијесам ништа већ дужан, но кад боље вјерују Турцима и Дервиш-паши нека се њима обрну и што им они помогну, ја се од тога личим. Али за чистију савјест имати, мени је потреба да им потоњи пут и усмено речеш у име моје да их неко маче на душу и да споразумјења међу Русијом, владом турском и мном, као што су они чули, нема великога ми Бога, да се Ћесаровини у те крајеве чесов устанак подигне. Дакле, ко у ово вријеме нека се влада како зна, само нека не помисли који главар, који хоће да облијепи с народом херцеговачким, кад дађе мука: ја ћу у Црну Гору, мени је лако; ја бих радији пустити губу да се у нас утићи, но такве људе и крвнике народа. Ово им кажи па се одмах врати и честита им зла срећа.


 

Нема коментара:

Постави коментар