Браћо!
На вашем јуначком лицу читам бол и гњев: боли вас што
сте изгубили доброга господара и оца, а гњевни сте, што га не осветисте на
душману његовом. А како је тек мени, браћо! Ви изгубисте у књазу Данилу
господара и оца, а ја господара и оца и стрица! Али ово није час да се
напуштамо осјећању, а да је, први бих ја био који би устао да покајем мученика,
мога и вашег добротвора и узданицу свега народа нашег. Ја бих имао колико и ви
и још много више разлога за то. И када дође тај час, будите увјерени да ћу бити
уз вас, као што сам ја увјерен да ћу с вама успјети у нашој заједничкој жељи.
Сада пак морам вас братски опоменути да стегнете јуначка срца ваша. Воља ваша и
жеља нашега упокојенога господара позива ме на црногорски пријесто. И ја
сљедујем праву моме и одзивам се дужности мојој. И свечано вам изјављујем да
ћу, радећи за срећу вашу, увијек имати пред очима моје сјајне претке од владике
Данила, који је раширио границе наше и који би, да му је било живота, извјесно
створио једну границу српску. А и ја од вас, браћо, очекујем да ћете ми свагда
вашим јунаштвом и вашим врлинама помоћи да нашу српску ствар унаприједимо и
створимо, као што су ваши преци помагали својим господарима. Скоро за двјеста
година ни у једној срећи нијесу се одвајали они од народа, и са славом
Црногораца расла је једнако и заслуга њихова. У овој чврстој, неразлучној
свези, браћо, пођимо и од сада унапријед и брзо ћемо залијечити све ране
народне и скоро ћемо постићи једину жељу народну.
Живјели, браћо!
Живио дух народни који ће да створи слободу и јединство!
3. VIII 1860.
Црногорка, 4. XII 1871,
бр. 20
Нема коментара:
Постави коментар