МАРГАРИТИ, КРАЉИЦИ ИТАЛИЈЕ

Margherita Maria Teresa Giovanna di Savoia

 

 

 

 

154.

МАРГАРИТИ, КРАЉИЦИ ИТАЛИЈЕ

Цетиње, 25. марта 1899.

 

Врло драга и врло уважена сесгро,

Три недјеље провео сам у Бару, гдје сам, поред других послова, примио султановог изасланика којему је стављено у дужност од стране султана да у ово пристаниште доведе једну јахту коју ми је поклонио. То је један мали параброд, потпуно нов и саграђен у падишином адмиралитету, који има солидан изглед и велик је, отприлике, као Викторова „гондола“. Остао сам у Бару више него што сам био предвидио и усљед тога сам закаснио да потврдим пријем твојег љубазног писма од 23. фебруара.

Усљед овог закашњења требало би за казну да ти ово писмо напишем, не сједећи, него на кољена и без наочара, али кад бих га написао без наочари за тебе би читање било једно мучење, што ја нећу да урадим, већ, напротив, ево ме гдје намијештам добро наочаре на мој нос, ову оптичку направу, и одважно ти пишем.

Треба ли да ти пишем о филозофији, о човјеку, о годинама и мизерији која нас је спопанула?.... Ја сам негде могао сокола да стигнем у ваздуху, сунцу да погледам у очи и да газим ногама бијеле турбане кроз моја брда, кроз која сам пјешки, пјевајући пролазио. А данас, да бих написао писмо најшармантнијој од свих краљица, морам да се послужим једним стакленим апаратом и у мојој соби да сједим у фудрираним чизмама на ногама из страха да ме не спопану болови „гуте“, моје потајне мизерије! — И што нама остаје? Успомене једина утјеха, што смо угледали свјетлост, што смо осјетили куцање срца, усхићено природним чудесима, и што смо љубили и славили Свевишњега и што имамо наду у један бољи живот на оном другом свијету. Ја у то вјерујем, сестро, закљињем ти се; вјерујем чврсто до то мјере да ми се чини да већ имам у мојим рукама број мојег мјеста на небу. Бог, који је тако добар и милосрдан, одредио је моје мјесто тачно изнад моје камените књажевине да бих могао боље да је гледам, јер она је тако дивна и тако драга мојему срцу и непрестано ћу се Богу молити за њену срећу и њену слободу!.... Ја се, овдје заустављам да се повратим на јахту коју сам примио од султана, наредбодавца покоља Јермена. Кад бих могао да одвојим моје ,,Ја“ од „ја“ државника и  владара не би било говора о овоме поклону политичкоме и не бих био приморан да се возим, с времена на вријеме, на једном малом и доста несигурном параброду, конструисаном у једној турској фабрици од стране самих Турака! Међутим, ја се ипак надам да ћу једног дана бацити његову котву пред вашом лијепом Венецијом, и доћи да те посјетим у твојему двору у Монзи. Кад ће, дакле, бити за ово најподесније вријеме? Човјек предлаже а Бог располаже. Ко зна да нећеш од сад па до онда, имати жељу да одеш у Кину, да посјетиш тамо твоју нову краљевину, коју у Кини тражите. Нека вас Бог помогне да успијете, али сигурно ја нећу тамо доћи да вас посјетим, ако не бих дошао трансибирском жељезницом... Јадна Кина да ли је право да је овако раскомадују? Ја се надам да ће се на конференцији у Хагу успоставити један међународни суд и да модерне државе неће убудуће вршити међусобну пљачку и отимачину. Ја, кад бих имао једну флоту, заузео бих одмах Триполис, само зато да се мало нашалим са милим пријатељем султаном што би било све. Новости које ми шаљеш о нашој дјеци, јако су ме обрадовале. Нека их Бог чува и благослови и даде им задовољство да имадну једну бебу. Ви ћете дакле ићи код њих на њихово острво? Али да ли ће ти моћи указати гостопримство? Њихов стан је ли зато довољно простран?... Ах, ја сам заборавио да ћете тамо поћи на вашој дивној „Савоји“.

Мој се аутомобил налази удно једне шупе код моје штале. Он је и још у добром стању, али се је по неки пут са мном пошалио па сам изгубио вољу да се њиме служим. Ти си тако добра кад ме о њему питаш, али си готово свирепа, говорећи о будућности аеронефа и о путовањима у ваздух. Ти дакле чекаш усавршавање саобраћајних справа да дођеш код нас?... А Милена и сви ми надали смо се да ћемо се одужити вашем великом и широком гостомприству, примајући вас овдје скромно и просто, али искрено и срдачно.

Данило је у Петрограду има већ петнаест дана.

Молим те да поднесеш краљу моје пријатељске поздраве. А ти изволи примити моје и Миленине срдачне и искрене поздраве са којима имам част бити, врло драга и врло поштована сестро, твој доброжелећи брат

 

Никола