РУСКОМ ИМПЕРАТОРУ, АЛЕКСАНДРУ II

1.

РУСКОМ ИМПЕРАТОРУ, АЛЕКСАНДРУ II

5. августа 1860.

 

Ваше императорско Величанство, најмилостивиј господару!

Свевишњиј промисао нашао је за добро посјетити Црну Гору великом народном жалости, преселивши у вјечност њеног достојног владатеља, књаза Данила, погибшег 2. ов. мјесеца у аустријској држави, у Котору, од подле и разбојничке руке.

Одавши посљедниј дуг земним остацима тужно оплакиванога цјелим црногорским народом погибвшег владатеља у цркви Цетињског манастира 3. ов. мјесеца, сходно посљедњој жељи мога стрица, ја узех у моје руке управљање Црном Гором и бих проглашен једногласно од Сената и народа за књаза и господара Црне Горе под именом Николаја 1-вога.

Хитећи извјестити високиј двор Вашег императорског Величанства, како о смрти покојног нашег владатеља, тако и о мом ступању на кормило управе црногорским народом, по примјеру мојих предака, ја држим за прву и најсветију моју дужност препоручити се и предати мене и мој народ под закриље ваздашњег високог и моћног покровитељства Вашег Величанства.

 

Најмилостивиј господару!

Црна Гора и њени владатељи били су и остаће свагда веома признатељни светој православној Русији за силну потпору и велика и непрекидна благодјејанија која нам је свагда указивала и сачувала нас кроз стољетија. Ја и мој народ не можемо никад заборавити што је поред других небројених благодјејанија Русије спрама нас, незаборављениј у Богу почивајућиј великиј отац Вашег Величанства дао Црној Гори првог књаза свјетског владатеља и тим положио тврд основ новог грађанског живота нашег, првиј зачетак нове историчне ере за нас и открио нашем отечеству нову свијетлу будућност. Ја, насљедник првог црногорског свјетског књаза, носећи за особиту моју срећу незаборављено име онога великога благодјетеља Црне Горе, имам се надати за мене и мој народ да ће Ваше императорско Величанство, најдостојниј син и насљедник великог оца, имајући нас као и до сада под својим моћним покровитељством, продужити своју царску благонаклоност и милостиво добротјетељно вниманије према Црној Гори, руководити и потпомагати тежње које су у мојој могућности за бољиј напредак и већу срећу моју и народа мога.

Пребивајући у овој утјешитељној и тврдој надежди, имам срећу бити Вашег императорског Величанства, мога покровитеља, најпреданиј и најпкорнишиј.

 

Николај, књаз црногорскиј

 ******************************************

6.

РУСКОМ ЦАРУ, АЛЕКСАНДРУ II

Цетиње, 27. октобра 1860.

 

Ваше императорско Величество,

Неисказану радост осјећао сам разумјевши како је Ваше императорско Величество благоизвољело најсрдачније примити и премилостиво одликовати мога посланика г. Петра Вукотића, служећи ми и ово за доказ свагдашњег високог благовољења према Црној Гори и нашој фамилији. Ја ћу вјерно сљедовати савјетима, које ми је Ваше императорско Величество извољело дати и које ће ми убудуће милостиво давати, брижљиво старајући се показати достајним Ваше превисоке наклоности.

Имам чест овом приликом извијестити Ваше императорско Величество да сам се данас вјенчао са књагињом Миленом, молећи најпокорније да би нас обоје удостојило свог особитог вниманија и наклоности.

Молим, дозволите да се назовем Вашег императорског Величества најпокорниј слуга.

 

Књаз црногорскиј Николај

 ******************************************

46.

РУСКОМ ЦАРУ, АЛЕКСАНДРУ II

17. фебруара 1869.

 

Ваше царско Величество!

Спјешим да једну од овојих највећих дужности испуним, тј. да Ваше Величество извијестим како сам благополучно, хвала вишњем промислу, приспио на Цетиње 12. т. м., гдје су ме моји мили Црногорци са неописаним усхићењем и општим торжеством дочекали.

Овом приликом ја сам се потпуно освједочио и могу тврдо увјерити Ваше царско Величество да су симпатије овог народа према Вама и сродној нам Русији такве и толике да веће бити не могу. При сваком извјештају о мојем дочеку код Вашег сјајног и високог двора, извјештај о оним отеческим чувствима која Ваше велико срце гаји према овим горским јунацима и мени, њиховом књазу и господару, орили су се живи срдачни усклици: „Живио цар Александар, наш велики покровитељ! Живјела Русија! Живјела браћа Руси!“ — Ово оволико саoпштавајући Вашем царском Величеству не пропуштам још једном захвалити Вам најискреније на оним и оноликим исказима чисте љубави сладчајшег усрдија што сам искусио у милом крилу Ваше царске породице, коју ћу до мојега гроба са чувством синовље благодарности у својим грудима имати и носити, а толико исто могу и својим Црногорцима казати који ће се вазда знати и достојно одазивати свим доброчинствима толиког овог благодјетеља и покровитеља.

К тому и моја књагиња Милена особито благодари Вашем царском Величеству на оноликом усрдију које сте благоизволили према њој очитовати скупа с Вашом пресвјетлејшом царицом у којој она високу своју мајку почитује и смјерно целива.

У прочем изволите, Ваше царско Величество, примити увјерење о мојем најдубљем поштовању и постојаној синовској оданости с којом пребивам Вашег царског Величества покорни и одани слуга

 

Књаз Никола

 

******************************************

 

76.

РУСКОМ ЦАРУ, АЛЕКСАНДРУ II

Цетиње, 11. децембра 1872.

 

Ваше императорско Величество, најмилостивији пакровитељу мој,

У одговор на писмо које сам његовој свјетлости књазу Горчакову ове јесени писао да представи Вашему Величеству стање доста утјешњено моје земље и моје фамилије, видим да га је Ваше Величество у најблагонаклоније призрење узело и највеликодушније преиначило.

Бог ће свемогући Вашему Величеству намирити, а овај народ и моја дјеца ће Вас благосиљати.

Рјешење Величества Вашег да се мени лична ова помоћ од стране Вашега Правитељства дава утолико је за мене ласкавије што ме увјерава колико је Ваше Величество освједочено о нераскидној солидарности која од два вијека непрестано веже народ црногорскиј с мојим домом и колико Ваше Величество полаже на она чувства која мене према њему одушевљавају.

Овом приликом не пропуштам да најпокорније благодарим Величеству Вашем што се милостиво склонило и ови пут наредити да сте заступљени при крштењу дјетета мога које идућега мјесеца очекивам — духовним оцем његовим будите.

Имам чест са најдубљим поштовањем бити Вашега императорског Величества, мојега највеликодушнијег покровитеља, најпокорниј слуга

 

црногорски књаз

Николај

 ******************************************

92.

A L'EMPEREUR DE RUSSIE (Руском цару)

23. novembre 1876. 11.

 

Sire,

J'ai eu l'honneur d'écrire à Voire Majesté, au mois de juin dernier, lorsque mon allié le prince de Serbie et moi nous sommes trouvés contraint à déclarer la guerre malgré Vos conseils et Vos avis paternels. J'ai exposé alors à Votre Majesté, soit directement, soit par l'intermédiaire de son altesse le prince Chancelier, a quel fatal enchaînement de circonstances je me voyais forcé de céder, aprè avoir résisté de tout mon pouvoir. Votre Majesté sait que mes appels réitérés à l'Europe étaient restés inutiles et Elle se rend compte, je crods, que j'ai tenté le sort des armes, il ne me restait plus d'autre parti à prendre.

Sans la nécessité absolue qui nous poussait, il aurait été bien ambitieux et bien téméraire de notre part de prendre en mains avec notre petit nombre et notre inexpérience la cause des chrétiens de la Péninsule contre un ennemi qui, tout ébranlé qu'est son empire, est encore très redoutable par le nombre et l'organisation pour nous; convaincus que nous étions, en outre que nous n'avions pas le droit de compter sur l'assistence de Votre gouvernement. Dans la tâche, que nous avons ainsi enterprisef la Providence n'a pas permis que nous réussissions, mais elle nous a suscité un sauveur après l'échec. Votre Majesté, dont les sages conseils avaient été méconnus, noua a sauvés en dépit de notre imprudence. Sa magnanimité et la générosité du peuple russe se sont mises entre nous et les derniers revers. Maitenant, la sainte cause, pour laqeuelle nous avons combattu et que nous avons failli perdre, est entre Vos mains, Sire. Elle triomphera.

Notre rôle est fini, dorénavant notre devoiir vis-à-vis-de cette cause même, est de nous abandonner à la direction de Votre Majesté. Aussi, le prince Milan et moi avons nous décidé de nous abstenir de paraître sur la scène politique pendant l'armistice et de ne pas demander à prendre part aux negotiations, qui pourront avoir Heu entre les Puissances pendant cet intervalle, mais d'expc*-ser notre situation à Votre Majesté en La suppliant de nous instruire et de nous guider.

Une paix honorable et 'juste, qui est le désir ardent. de Votre Majesté, est aussi le nôtre: une paix qui garantirait aux chrétiens une meileure existence. Mais, Sire, dans l'état de composition de l'empire turc et en présence des moyens extrêmes indispensables pour transformer la Péninsule du Balkan, il est possible que le but que 'nous poursuvions ne soit réalisable qu'aux prix de nouveaux sacrifices. Ces sacrifices, le Monténégro est prêt à les faire, s'il le faut, et il attend pour cela les ordres de Votre Majesté.

Notre but principal était et reste le même: tirer les chrétiens de létat intolérable où ils se trouvent. Les intérêts particuliers du Monténégro ne seront jamais l'obstacle et si pour obtenir une paix honorable, sur des bases sures et équitables, mon pays doit faire preuve d'abnégation, il la fera. Aussi, en vue des conférences qui peuvent avoir lieu, je ne veux pas adresser à Votre-Majesté, notre protecteur naturel auprès des autres puissances, la prière de présenter des demandes spéciales . d'avantage territoriaux. Je connais, Sire, Votre bienva-illeance pour ce petit peuple de guerriers, Vous venez de témoigner récemment d'une manière éclatante qui a rempli nos coeurs de fierté et de reconnaissance. Je suis donc convanicu que ce qui pourra être fait dans ce sens, sans détriment pour la grande cause, sera fait par Votre Gouvernement.

M'en remettant donc pour cela à l'amitié épruvée de Votre Majesté, je recours en ce moment à Elle plutôt pour recevoir Ses conseils et Sa direction, en vue des complications ultrieures qui ne paraissent que trop probables et devant lesquelles il ne me semble pas que le Monténégro doive rester simple spectateur.

Le prince Milan envoie un représentant spécial serbe auprès de Votre Majesté. Quant à moi, j'ai cru ne pouvoir mieux faire, que de confier cette mission au Consul-Général même de Votre Majesté, Monsieur Yoni-ne, auquel vous avez accordé la permission de passer quelques jours à Petersbourg. Il connait intimement notre situation, nous besoins et l'état de nos forces: je lui remets en toute confiance le soin d'être auprès de Votre Majesté l'interprète de mes intentions et de mes veux.

Je tiens à dire à Votre Majesté que le Monténégro, malgré la campagne sanglante qu'il vient de soutenir et malgré la longue et pénible tention de la période douloureuse qui a précédé, n'a épuise* nâ sa force morale, ni son ardent désir de contribuer encore à la cause de la délivrance de ses frères. Je prie Votre Majesté de conserver à cette poignée de braves le bienfait de Son inépuisable bonté, de croire qu'elle est toujours prête à obéir à Votre Majesté, et si la Providence nous réserve encore de jours de lutte, de ne pas nous abandonner ni de nous épargner de nouvelles épreuves en nous privant de nouvelles gloires.

 

*C'est-à-dire »épuisé«.

 

******************************************

 

109.

РУСКОМ ЦАРУ, АЛЕКСАНДРУ II

... 1878.

 

Топ је престао да грми на Балканском полуострву. Благодарећи побједама В, Величанства хришћани у Турској добили су слободу, а Црна Гора послије вјековних борба и непрестаних патња, види напосљетку да се пред њом отвара перспектива једног новог живота и могућност да изађе из њених стијена, да отавара једну епоху мирног рада и да добије могућност да убере плодове њене крваве историје. Ми смо изашли срећом из једне страшне кризе и ми можемо оставити иашем потомству да се сјећа часних подвига на бојним пољима. Ми ћемо на крају постанути једна мала држава, способна да остане и, може бити, и да просперира, али све ово ми дугујемо доброчинству В. Величанства и Црна Гора то неће нигда заборавити.

И ове потоње године без помоћи Вашег Величанства ми смо морали пропанути: половина земље опустошена инвазијом; наше голе стијене поплављене хиљадама несрећних избјеглица; наше необрађене њиве у току од двије године једног крвавог рата у којем су хиљаде храбрих панули. Све ово представљало би данас један страшни хаос да Ваше Величанство није нам пружило његову очинску руку. У потоње вријеме паред осталог, Ваше Величанство извољело је дати једну велику помоћ да би црногорски народ могао доћи до хлеба и без ове помоћи послије једног дугог ратовања, он је морао трпљети ужас глади.

Пошто сам се повратио из војничког логора, прво што сам урадио то је што сам захвалио Свевишњем за помоћ коју нам је пружио те смо срећно пребродили једно страшно искушење, а послије овога дужност ми налаже да изразим Вашем Величанству моју благодарност. Нека ми Бог даде слоге и разума да убудуће радим за срећу моје земље, што ћу више од свих изражаја захвалност обрадовати Ваше Величанство и што ће дати Русији доказа да њене жртве нијесу биле узалудне.

Ја ово писмо повјеравам барону Врангелу који је код мене дошао у његовој мисији да даде хлеба који је Ваше Величанство дало црногорском народу. И ако Ваше Величанство изволи одобрити да г. барон имаде срећу изаћи пред Ваше Величанство, он ће му рећи што је видио у нашој земљи, а тако исто казаће му и наша осјећања која гајимо наспрам Вашег Величанства и наспрам Русије.

Аустроугарски министар саопштио ми је да ће се може бити један конгрес образовати да рјешава о дефинитавној судбини Турске коју је Ваше Величанство побиједило. Регулисање црногорског питања биће сигурно претресано и изложено критици овог европског аеропага. Ова перспектива јако ме узнемирава, јер ми је искуство доказало да Европа не жели повећање Црне Горе и да би она хтјела, уколико јој то буде могуће, затворити нас у 'нашим брдима.

Али ја ипак гледам са повјерењем на ово поличко искушење усљед тога што ми је Ваше Величанство извољело телеграфисати да ће се оно старати о црногорским интересима.

Наша судбина и судбина читавог Истока у рукама је Вашег Величанства и ми ћемо стрпљиво чекати на оно што ће нам заштитник одлучити у погледу наших интереса.

Ја се усуђујем једино замолити Ваше Величанство да даде Црној Гори један положај са територијалне тачке гледишта да постане једна мала земља способна за опстанак помоћу својих средстава. Будите увјерени, Сире да ће ова мала земља бити једно вјерно дијете Русије, тако исто вјерно као што је била и стара Црна Гора коју је у њеним стијенама држала нада да ће једног дана видјети моћног православног цара како ломи синџир са којима је њу Турска била уобручила.

 

******************************************

 

115.

РУСКОМ ЦАРУ, АЛЕКСАНДРУ II

30. априла 1879.

 

Височанство,

Имам срећу да Вас извијестим да је принцеза, моја жена, родила 5 тек. мјесеци сина.

Ваше императорско Височанство имало је доброту да се раније прими да кумује једном мојем дјетету. Узимам слободу замолити га да би извољело указати исту пажњу мојем новорођенчету.

Ви можете бити увјерени, Височанство, унапријед у благодарност књагињину и моју, а такође и мојег сина којему ћу, кад буде почео расти, објашњавати сва доброчинства која ћете њему указати и надам се, Височанство, да ће он њих бити достојан.

У случају, ако Ваше императарско Височанство буде усвојило моју жељу, ја га молим да би одредило за својег замјеника господина Јонина, министра резидента, његовог Величанства цара на Цетињу, да обави потребити церемонијал који ће се обавити 14. маја, наш стил.

Имао сам част да упутим госпођи, великој војвоткињи Марији Александровој, Вашој узвишеној сестри, да буде кума мојему сину који ће добиги име Димитрије.

Изволите примити, Височанство, увјерење високог поштовања са којим имам част да будем Вашег царског Височанства веома одани слуга

 

Књаз Црне Горе