КЊАЗУ ГОРЧАКОВУ

2.

КЊАЗУ ГОРЧАКОВУ

Цетиње, 5. августа 1860.

Ваше Сијатељство!

По смрти мога стрица и црногорскога владатеља Данила I, погибшег 1. ов. мјесеца у аустријској држави у Котору као жертва мрске човеческе злобе, примио сам у моје руке кормило прављенија црногорским народом, согласно његовој предсмртној вољи и био проглашен једнодушно од Сената и свега народа књазем и господарем Црне Горе под именом Николаја I.

Овакова нагла смрт веома љубимог и оплакиваног владатеља, сијатељњејши књаже, бацила је Црну Гору у највећу жалост и могла би довести народ до очајанија, кад не би имао изгледа на утјеху и потпору, али на срећу нашу, Црногорци као вазда тако и сада нијесу сасвим клонули духом, налазећи довољну утјеху и потпору у својој завјетној оданости спрама православне Русије, која је вазда, како у добрим тако и у незгодним тешким временима нашег грађанског живота, чувала и његовала са материном љубави Црногорце и њихове интересе.

Пребивајући тврдо у том убјеђењу, које је било ваздашње правило у дјелима мојих предшественика, ја држим за непремјену дужност препоручити себе и интересе мога народа високој мудрости Вашег Сијатељства и молити да би Императорско правитељство благоволило и унапријед продужити своју доброжелатељну наклоност к Црној Гори, бранити и подупирати њу својим моћним упливом, а овојим благим совјетима и мудрим упутствијама облакшати ми испуњавати достојно Богом назначени ми тешки и свети ми позив прибављењем мом народу духовног и материјалног благостања точно опредијељеног и обезбијеђеног вњешњег положаја мога отечества и открићем Црној Гори могуће боље будућности.

Том приликом имам чест препоручити Вашем Сијатељству војводу и сенатора мога г. Петра Стеф. Вукотића, који је од мене послан с писмом његовом царском Величеству.

Хранећи у срцу моме ову утјешитељну надежду, имам чест бити с особитим високопочитанијем и искреном преданости.

Вашега Сијатељства покорњејши

(Николај)

 *****************************************************

10.

КЊАЗУ ГОРЧАКОВУ

ПЕТРОГРАД

Цетиње, 15. децембра 1860.

Ваше Сијатељство,

Особито ми је пријатно извијестити Вас да сам с највећом радости примио од г. Петковића, императорскога конзула у Рагузи и надворног савјетника, императорску грамату и знаке ордена св. Ане првог степена, спроведене ми многоуваженим писмом Вашим. Ово велико одличије којим сам почествован, увјерава ме изнова о особитом благовољењу његовог императорског Величанства према мени и народу црногорском и за дужност налазим умолити Вас да би изразили његовом императорском Величанству моју и народа мога најчуствитељнију признатељност и увјерити изволили да ће и моје једино старање бити полза повјереног ми народа.

Овом приликом молим Ваше Сијатељство да би извољели предати овдје прикључено писмо његовом императорском Величанству.

Препоручујући се Вашој особитој наклоности, молим Ваше Сијатељство да би примили увјерење мог одличног почитовања и савршене преданости.

Књаз Црне Горе Николај

 *****************************************************

14.

КЊАЗУ ГОРЧАКОВУ

Цетиње, 1. септембра 1861.

Ваше Сијатељство!

Велико безплодије и отуд породивша се глад у Црној Гори приморало ме је да сам се писмом мојим обраћао на инператорски конзулат у Рагузи, у ком сам молио да би доставио своме великом Правитељству да би велики број црногорскиј породица оставиле своје отечество и преселиле се у Русију, ако би им та земља даровала и нуждниј трошак за пресељење. При свем том што сам увјерен да ће високо Правитељство и овом приликом човекољубивост своју указати црногорском народу као што је вазда указивало, ништа мање за нуждно сам нашао послати у Русију мога војводу и ађутанта, г. Лазара Влаховића, који ће Вашем Сијатељству биједност нашега народа живим ријечима разложити.

Имам чест овом приликом умолити Ваше Сијатељство да би извијестити изволили г. Влаховића о состојанију новаца црногорског народа које је блаженопочившиј владика и господар црногорскиј Петар II предао руском Правитељству на сохрањење и да би све или у крајњој мјери половину те своте (?) послати изволили мени по вишереченом господину да би у овој крајњој нужди притекао с њима народу моме у помоћ, сходно завјештанију и жељи покојника.

Надајући се да ће Ваше Сијатељство испунити а тим истим допринијети да се народу овом очалтељно стање поправи, имам чест назвати се Вашег Сијатељства понизни слуга

Николај, књаз црногорски

 *****************************************************

47.

КЊАЗУ ГОРЧАКОВУ

ПЕТРОГРАД

Цетиње, 17. фебруара 1869.

Ваше Високопревасходство!

Ја сам срећно и благополучно путовање докончао дне 12. т. м. и међу своје Црногорце на Цетиње приспио, гдје сам с великом радошћу и весељем дочекан био, што је најбоље доказ њихова срдачног повољства што сам на пут у сродну нам Русију одио и поклонио се великом руском монарху, пријатељу и покровитељу нашем. Нисам, пак, пропустио тачно обавестити моје Црногорце о свему што сам код пресветљешег царског двора и код братског руског народа са неописаном сладости свог орца искусио и тврдо се увјерио о овим чувствима правога пријатељства и усрдија на које до самог конца свог живота нећу моћи заборавити но ћу га се вазда сјећати са искренијем благодарности и постојаним увјерењем да и ја и мој народ имамо у Русији послије Бога праву пријатељицу и заштитницу.

Међутим, Ваше Превосходитељство, изволите примити поштовање мог потпуног штовања и особитога уважења.

Књаз Никола

 *****************************************************

54.

КЊАЗУ ГОРЧАКОВУ

Цетиње, 28. маја 1870.

Ваше Превосходитељство!

Посматрајући на неопходиме потребе своје земље и овога народа и душевно желећи промакнути сваки развитак који би се слагао с просвјетним духом времена и с постојећим околностима у овој земљи и народу, одлучио сам садашњи црногорски врло недостаточни (?) законик довести у форму правог уставног закона којим би се тачно опредјелили одношаји земаљски према владаоцу и однашаји овога према земљи са свима осталим установама које спадају на политичко и грађанско устројство (?) и казнени поступак како би се средствам таковога новог ... повисила и утврдила морална важност Црне Горе, особито пред ближњим славјанским народима, а у самој земљи процветао бољи напредак и уздржао се потребити поредак за срећу и њезино благостање.

Разумије се одма(х) да је овакови подухват и намјеру немогуће постигнути без људи врло искусних у јуридичкој струци који би на мјесту проучили дух нарави, потребе, осјећања и о ...темства овог пак би на основу такових студија потпоможени разним обавјешћивањима овдашњих (заједн)ичких особа били у стању тај исти, цјелисход(нији) закон ваљано испословати. На тај конац нашао сам за најбоље снабдјети се једним јуристом Русом, једним Србином из Књажевине и једним из Војводине и оближње Далмације — све људима познатим и опитаним у правдословној струци и науци који би се заједнички сви поменутог задатка примили и удјелотворили га.

И већ сам се обратио српском Правитељству ради једног способног законише, а међутим обраћам се и на Ваше Превосходитељство с молбом да би ми руско Правитељство одобрило и послало једног вриједног правдозналца који би у друштву овојих колега к више означеној радњи приступио и својим знањем, искуством и савјетом к увјенчању цјели најбоље услуге допринео.

У прочем могу још сада увјерити Ваше Превосходитељство да ћу ја само подјелити своје одобрење таковом кодексу који очевидно у себи садржавао буде услове и установе одговарајуће овој земљи и духу напредујућега времена и зато можете спокојни бити гледе мојих намјерења у овом подузећу, којим се смјера једино на реално побољшање и унапређење Црне Горе, коју су дослен не ријетко њезини душмани ... прекором затицали, називајући је државом без законика.

Овом приликом и у одсуству г. Јонина не пропуштам обавијестити Ваше Превосходитељство о кораку којега сам учинио код бечког двора односно грађевине нам... пута Црнојевића Ријеке до Котора. У ту сврху прилажем Вам копију писма управљеног на канцелара Бајста, откуда ћете видјети и ... тога посла и ухвам се да ћете се у мојим назорима потпуно са мном сложити.

Још ми једно преостаје. Познато је Вашем Превосходитељству да је аустријски генерал Родић о Цвијетима на Цетиње излазио. Том приликом он је донио три хиљаде наполеона, с изјашњењем да су од самог цара послани на потпору онима Црногорцима који су у буди чему страдали за времена бококоторског устанка. Да се у то вријеме буде нашао г. Јонин у Дубровнику, ја не бих био пропустио посавјетовати се с истим о тој ствари, али пошто је случај донио те ми г. Јонин није при руци, ја сам и сам за најсходније нашао да није никако у реду и складности те новце одбити, пошто они долазе од саме цареве особе и на цјел вишеозначену, Усљед тога ја сам примио споменуте три хиљаде налолеона и ползоваћу се с њима особито у побољшању пута преко Крсца. Иначе ипак може бити увјерено Ваше Превосходитељство да кад би ми ти новци били управљени од аустроугарског Правитељства и у име ма какве друге потпоре на војнички или државни потрошак, да би их ја био енергично одбио, као што сам одбио зимус ону потпору новчану коју ми је споменуто Правитељство преко свог капетана Темела учинило ради накнаде црногорским војницима, изасланим да чувају своју границу. Надам се дакле да ће Ваше Превосходитељство и у овом мом поступку видјети саму конвенцију од које ... и никакве ништа друго нисам могао, него примивши оно, што ми се у име високог царевог (под)носи и зато ћете доиста овај чин као поступак који је у потпуном реду био.

Међутим, веома се радујем што и овом приликом могу увјерити Ваше Превосходитељство о мојем особитом поштовању и уважењу.

Књаз црногорски Николај

******************************************

58.

КЊАЗУ ГОРЧАКОВУ

Цетиње, 10. априла 1871.

Свјетлејшиј Књаже!

Из броја толике множине најдушевнијих Ваших почитатеља, који се сваком успјеху, свакој чести и одликовању Вашем са својим искрености срца радују не могу и не смијем ни ја изостати.

Високо одличје титулом свјетлејшега књаза којим је Вас всемилостиви цар и самодржац Александар II почастио за пресрећниј успјех у црноморском питању које сте Ви покренули и тако шчастљиво докончали на чест и славу Русије и на велику корист словенске будућности уопште, најсилније побуђује ме да Вам и ја од своје стране поднесем своја срдачна честитања са најискренијом жељом да Вас, свјетлејшиј Књаже, Божја праведност здрава и невредима још много љета сахрани како би Ви и даље могли свом великом государу, љубимом отечеству и милом Словенству сјајне и прекорисне услуге приносити и бити крепка потпора у свакој њиховој потреби и потхвату за бољу и сјајнију будућност у коју је све Словенство свој поуздани поглед упрло и до које су га само такови мужеви способни високим својим умом, с чврстом и одважном вољом довести.

Овај срдачни израз примите, свјетлејшиј Књаже, само као знак мог непремјеног почитанија и будите увјерени да ова моја чувства истичу из најдубљег уважења које постојано према Вама у својим прсима гојим и пребивам

Књаз црногорски

Николај

 *****************************************************

59.

КЊАЗУ ГОРЧАКОВУ

Цетиње, 10. априла 1871.

Свјетлејшиј књаз!

Дужност ми је извијестити Вас да сам с радошћу примио спроведена ми два ордена св. Станислава I степна посредством императорског конзулства дубровачког којима је свјетлејше величество цар Александар благоизволио одликовати предсједника црногорског Сената, г. Божа Петровића, и потпредсједника истог Сената, г. Петра Вукотића, као главне моје сатруднике у унутрашњем преустројству Црне Горе.

У оваковом новом знаку високог царског пожаловања, увиђам ја особито царско благовољење према мени и мојим људима и зато молим Вас, свјетлејшиј Књаже, да бисте, како у име моје, тако и у име споменутих мојих сатрудника изволили поднијети његовом Величеству нашу најискренију благодарност и увјерење да царева милост све већма и већма мене и моје Црногорце обавезује указивањем толике своје благонаклоности којој ми не можемо иначе одговорити до једино душевном оданошћу коју обећавамо непремјено и постојано гајити према највећем нашем покровитељу.

У прочем, свјетлејши Књаже, примите увјерење мог особитог почитања и дубоког уважења.

Књаз црногорски

Николај

  *****************************************************

73.

КЊАЗУ ГОРЧАКОВУ

... 1872.

Ваша Свјетлост!

Сталном високом благонаклоности његовога императорскога величества цара Александра II и не малом потпором његовога Правитељства побуђен, стоји ми јако на срцу да покажем Вашој Свјетлости успјехе које сам постигао за ове четири године, када сам с помоћу његовог величанства цара започео организацију моје земље у свијем струкама.

Просвјета, која је свакој држави први услов напретка и моју је у мојој земљи прву и највећу пажњу повукло. И тако сам подигао на Цетињу семинарију, која је назад три године отворена. У њој се сада редовно васпитава тридесет питомаца у богословским предметима. Свршетком прошле школске године већ су десеторица свршили прописани курс са најбољим успјехом и употребљени су неки за свештенике, а неки за учитеље у народним школама. Тако ће и будуће сваке године излазити из семинарије по толики или по већи број научених младића, који ће жељи и труду моме, а потреби државе са најбољим успјехом одговорити моћи.

Осим тога отворен је још на Цетињу и Институт за васпитавање женске дјеце из угледнијех црногорских и околних фамилија. У томе Институту васпитава се сада шеснаест младих Црногорки и три дјевојчице из сусједне Боке Которске.

Напосљетку, отворено је и уређено четрдесет двије основне школе по цијелој држави, негдје са два, а негдје са три разреда, а двије на Цетињу и у унутрашњости, главне школе са четири разреда. Над свијема школама постављен је инспектор, који ће се у својим дужностима старати за што већи успјех школе. Ове школе редовно походе преко двије хиљаде дјеце и тако ће Црна Гора сваке четврте године добијати око двије хиљаде младића, који ће знати и читати и писати. А то је од велике и знатне користи за ову земљу, гдје је досада не само народ, него и свештенство неуко било.

Наравно да је за сигуран успјех школе потребно и све њене захтјеве подмирити. Зато је на Цетињу стари књажевски двор преустројен за удобно станиште г. г. професора богословских, за питомце семинарије и за класе богословског подучавања. Исто тако подигнут је прекрасни нови и за све потребе најудобнији дом за женски институт, усљед чега моћи ће се сада и број питомица знатно увећати. А то и јест моја велика жеља, јер би то било од велике користи и за сусједне српске земље у Аустрији и Турској, а томе и за интересе Црне Горе. Зато је моја стална жеља да не само у семинарију, него и у главну основну школу цетињску примим више младића из истих земаља, кад би довољно средстава било јер је јасна велика морална добит Црне Горе у оним провинцијама, као и посебна корист оне браће наше.

Одмах послије просвјете, највише ми је лежало на срцу преустројство војске, које је, као што је већ познато у Вашој Свјетлости, са најбољим успјехом изведено. Међутим око оружја и потребне муниције и сада се једнако ради и радиће се. Штавише, на Ријеци Црнојевића подигнута је фабрика за направљање и прерађивање оружја, а на Цетињу одређен је нов простран Лабораторијум са дотичном машинеријом ради израђивања муниције за предњаче и острогуше.

Пошто сам тако, колико ми снага и средства допуштају, уредио ове прве моћи државне, просвјету и војну снагу, одмах сам преузео и административно уређење земље. У свима нахијама образована су грађанска начелништва са својим начелницима ради лакшег тока у судству и одржања бољега поретка у земљи, а особито на границама.

У погледу правосудија неће бити сувишно на овоме мјесту напоменути да је недавно од моје стране управљена молба на императорско Правитељство да би се, сходно мојој давнашњој жељи, послао овамо професор Универзитета одеског, г. др Валтазар Богишић, који је уопште познат као вриједан и одличан јуриста, да он на самоме мјесту проучи и сабере грађу, па да састави ваљан законик за Црну Гору, како би се већ један пут и овој оскудици доскочило.

И комуникацији, овој колико важној и корисној, толико тешкој и великога трошка потребујућој струци, поклањао сам по могућности сву пажњу. Осим телеграфске установе, која је Вашој Свијетлости већ позната и која има у земљи четири штације и са Аустријом у свези стоји, узгред ћу споменути и уређење поште између Црне Горе и Аустрије, на коме се сада ради.

Не мање позорности заслужују напори, који се чине да се мир, особито на границама према Турској одржи. Ови су напори такове нарави да захтијевају не само највећета опреза, него још и знатнога новчанога трошка. А ово утолико више, што се све већма умножава број ускока, Срба муслиманског вјероисповиједања, који из околних турских провинција с читавим породицама добјегавају на црногорско земљиште, прогоњени несносним зулумом Османлија; те се ти ускоци морају не само снабдјевати са свима потребама за живљење, него им се морају подизати још нарочити домови за њихово обитавање..

Па и осим трошкова око ускока и сам уплив, којег имам у околној Турској, не само код Срба хришћана, него и код онијех муслиманскога вјероисповиједања, изискује много наваца, јер је то вазда неопходно потребно да би се што боље уздржали добри одношаји с оближњим беговима и агама. А то је утолико потребније, што с једне стране мир погранични зависи од таквијех одношаја а с друге стране, што би ми они у могућним случајевима стојали на услузи.

Напосљетку не могу мимоићи још неке ствари, које заслужују особите пажње. Међу такве спада саграђење прекрасног дрвеног моста на горостасним каменитим стубовима преко ријеке Зете у Бјелопавлићима; пространа болница на Цетињу која се довршује, и уређење нове тамнице, такође на Цетињу. А мимо све остало, с обзиром да би се добра трговина отворила и промакла са оближњим крајевима, с једне стране с Херцеговином, а с друте с Подгорицом и осталом Арбанијом, положен је темељ новоме граду на Главици у Бјелопавлићима са именом Даниловград, који јако напредује и гдје намјеравам више јавних зданија подигнути, а особито двор за себе и дом за сенат, пошто увиђам да би веома пробитачно било да неко вријеме сваке године и  на оној страни Црне Горе скупа са сенаторима проведем.

Овакви и сви ови потхвати нијесу могли остати непримијећени. Штавише у јавноме мњењу уопште они су добили најбољи углед и постали су причином да су страни посјетитељи Црне Горе са свију страна толико умножили се да скоро ни један дан од раног овогодишњег прољећа није протекло, а да Цетиње није примило по кога госта готово са сваке стране Еврапе.

Дајући радо истини израза, са највећим задовољством признајем да ја при свему напрезању моме и при најбољој вољи мојој, не би могао постићи све ове лијепе успјехе препорођења моје државе, да ми није било високе благонакланости и помоћи његовога Величанства цара Александра II, на чему ја и овом приликом његовом царском Величанству са дубоким осјећањем признања свагдашњу благодарност изјављујем. И зато баш тешко бих се и склонио веће помоћи потраживати да ме неодољиво не склања на то нужда и предвођење, да ми је у садашњим приликама тешко више још чинити, штавише да ће и досадањи успјеси поћи уназад и пропасти.

Ваша Свјетлост, по овоме разумјећете да су сви гореспоменути потхвати, као и друге околности скопчане са изванредним трошковима и да мени не би никако могуће било устрајати на путу такових, не само прекрасних, него још и неопхадимих предузећа, кад се Црној Гори не би увеличала потпора од стране, њој вазда благодјетељне Русије. А свако случајно заустављање на тијем потхватима могло би мене, не мало изложнти код мога и код околнога народа, а још више код јавнога мњења, које би у таквоме случају могли моји непријатељи обманути и на моју исту штету лако окренути.

У овим приликама ја не бих могао устрајати још и стога разлога, што се моја фамилија с године на годину умножила, као што се умножавају још и изванредни трошкави око непрестанога дочекивања странијех гостију којима гостопримство по староме српском обичају, ја нити би могао отказати, нити би смио. Па усљед овега тога, мени истоме, при дојакошној доста сиромашној цивилисти, не би могућно било заостати и даљим се неодољивим жртвама подвргнути. А Вашој Свјетлости савршено су познати незнатни приходи који у црногорску касу од сиромашне Црне Горе улазе, а с којима се ипак мора подмириги толимногостручни народни и земаљски потребак.

Зато ја се крјепко уздам да ће Ваша Свјетлост хтјети дубоко проникнути, не само оне нужде које се имају око све бољега и бољега моралног и стварног унапређења у овој земљи, но поред тога још и моје домаће околности и неуклонљиве потребе, па ће их и најблагохотније хтјети представити и образложити његовом императорском Величеству, у намјери да би се посредством највишега монархова привољења пронашао најсходнији начин како да се ја поставим у такви положај да бих могао толиким разним захтјевима и потхватима без свакојега застајања и скретања са предузете стазе, сходно моме достојанству и положају потпуно одговорити и задовољити.

Напосљетку не пропуштам ову прилику да и Вашој Свјетлости с искреним осјећањима изјавим топлу захвалност на пријатној предусретљивости и савјетима, које сте свагда мени и мојој земљи указивали. Можете бити увјерени да се ни од сад у својој спољној политици нећу удаљивати од ње и увјерите његово Величество цара да ће се Црна Гора држати свагда начина и умјеснога поступања и онијех савјета који су њој вазда добро дошли.

Изволите...

 *****************************************************

79.

Цетиње, 29. октобра 1873.

КЊАЗУ ГОРЧАКОВУ

Ваше Високопревосходитељство!

Још одавно, а особито од познатог Вам сукоба на Липову, одношаји Црне Горе с Турском стоје у истом запетом стању и дају осјетити неку досадну неугодност, која би се доиста одавно обретила у отворено непријатељство, да не буде Ваше Правитељство томе понајвише на пут стојало. Овакав непријатни положај створиле су многе и различите околности; а влада турска, штогод Вам ко рекао, није ништа озбиљнога учинила, да би се повратило оно повјерење између ње и мене и између пограничних власти са обје стране, што би могло гарантирати добро сусједство помеђу нама, узајамно међусобно мијешање, слободу промета и сљедствено осигуран мир обостраним народима. Подозрива и заплашена Порта дизала је, што 'но се вели, куку и буку за најмањи прекршај који би се с наше стране на граници догодио; а који би се год са стране њезине учинио, радила је да га на нашу кривицу изврне, као, на примјер, ствар од Колашина, за коју је сваком јавила како смо ми на овај напали, а прећутала је да то исто рекне о повреди наше границе, која је са редовном војском и с топовима под управом њезина Селим-бега учинила.

Таково Портино поступање, сва је прилика, да је понајвише проистицало из њезине зебње да Црна Гора не би узела маха и да би се некако застрашила. Но, с поуздањем с једне стране у помоћ Божју, као и у покровитељство цара Александра П, с друге стране, ослањајући се на јунаштво и готовост мога народа да се изложи свакоме искушењу, а не мање и на симпатије једнокрвне наше браће у Босни и Херцеговини, ја се ни најмање не бјех бојао да би Турској тако јефтинијем плијеном допала Црна Гора; те сам заиста више пута био накан позвати исту на остварење њенијех претња да ме не буде вазда Правитељство Ваше од тога посла одвраћало и давало ми своје тому сасвим противне савјете. — „Од зла нема ништа до зла“, говори наша пословица, пак се и ја овој максими волим радије подвргнути, неголи од пријетња Портиних макакав случај начинити; те усљед тога ријешио сам се свесрдно и искрено радити да би се досадање запето и неизвјесно стање замјенило бољим и искренијем односима са обје стране и да би се у Порту уселило такво повјерење које би учинило конац досадашњем стању ствари.

О томе како би се имала извести ова мисао, ја сам већ под 12. тек. мјесеца саопштио Вашем Министарству у Петрограду један начин и питао савјета о истоме те чекам на најскорији одговор. Углавном је сљедећа садржина споменутом писму. — Из краткога обзора на неповољне одношаје између нас и Турске, као и на зло стање произлазеће за нас из околности што наши опет однашаји са Србијом и Грчком, на жалост, нијесу такови какви би морали бити, узевши још у обзир што и сама Русија савјетује добро споразумљење са Турском, ма оно и привремено било. Навео сам да сам се ријешио кад би се и Правитељство руско у томе сагласило да узнастојим око тога како би се доиста постигнуло споразумљење између мене и Турске на корист моје земље. Примјетивши потом тешкоће усљед којих не би ми лако било извести тај посао послије мог путовања у Италију и Беч и онаквога причека код дотичних владалаца тих земаља, као и усљед честих извјештаја који су Порти стизали од њезинијех пограничних вилајетских губернатора у рђаву духу према Црној Гори, због разних помањих размирица на граници, но са погледа да би из озбиљног пабољшања наших одношаја са Турском била одма(х) та корист што би многобројни Црногорци, исељени у Турску неродне године, боље примљени и виђени били у турским провинцијама и што би се притом погранични народ одморио од непрекидне страже и бдења над животом и имањем и на рад се одао, а поред тога још могла би се вјешто изведеним поступком нашим и помоћу Правитељства петроградскога с временом постигнути, ако ништа друго, а оно бар нека измјена на границама, како би се оне чвршћима и наравнијема учиниле. Навео сам да бих се ја ради остварења те моје намјере за зближење склонио послати у Цариград свог истог рођака, Божа Петровића, предсједника црногорског Сената, са инструкцијама о тој ствари; а то из једног вида е да би се томе кораку већи значај дао са Божовом мисијом. — Овдје нијесам пропустио опазити да ми се управо сада најзгоднија прилика указује за остварење те намјере, пошто сам ја још у мјесецу августу т. г. од великога везира питао да он овамо пошаље из Цариграда једно лице од свога повјерења с којим би се могао развидјети и рашчистити посао појавиших (?) се љетошњих догађаја на Липову, који се нијесу могли на нашу кривицу обистинити; те пошто ни још нијесам добио одговора на споменуто питање да би сад Божово посланство изгледало као да сам ја поспјешио оно учинити, што је велики везир пренебрегао досада да учини. — Затим се излаже молба када би овај мој корак оцијењвн био у Петрограду као сходан и пробитачан по Црну Гору, да би императорско Правитељство препоручило Вашем Високопревосходитељству да Ви, што боље и крепчије Порти расвијетлите и објасните опоменуту Божову мисију, пошто би, он први Петровић који долази у Стамбол као носиоц мирољубивих понуда корисних уопште за обје стране чим да би се по моме мњењу могао неки утисак на Порти произвести могао.

Послије овога наводи се пак то што би имало стојати у Божовим инструкцијама, па мислим да није сувишно да Вам те тачке овдје од ријечи до ријечи препишем. — Оне једна за другом гласе овако:

1. Да питање о политичком бићу Црне Горе остане слободном апрецијацијом обију страна;

2. да ниједна страна не смије повриједити les antécédents правцу вишенаведених одношаја;

3. да Порта призна нашега агента у Цариграду, ма то и официозно било;

4. да се допусти међусобан слободан увоз и извоз трговине;

5. да се устанави једна мјешовита испитујућа комисија (commission d’enquéte) у Даниловграду или у Подгорици за ове страначке ствари;

6. да се склопи уговор о узастопном предавању зликоваца у општим кривицама;

7. да се с обје стране подијели амнестија за све кривице досад почињене, и

8. да се склопе међусобне конвенције, поштанске и телеграфске, као што их Црна Гора с Аустријом већ има.

Послије ових тачака примјећује се даље у ономе писму очевидна корист по Црну Гору, кад би се све те ствари с Турском могле уредити; као и то да би сами оклоп тијех предмета садржавао довољну гаранцију за обје стране, јер да би сваку од њих сопствене користи везивале да се не би њихов опстанак без врло озбиљна и велика узрока пореметио ни порушио.

Наводи се најпослије да кад Божова мисија не би повољно успјеха имала да би се то могло тијем прикрити што се не би имао тада истим путем из Цариграда у Црну Гору вратити но да би добио разлот да преко Одесе оде у Цариград, гдје би у име моје честитао великој књагињи Марији Александровној, њезин, акобогда, пресрећни брак који има сљедовати у доидућем јануару; а ако би му посао за руком испао, тад да би се на ову цјел друга особа опредјелила, а Турској да остане то задовољство што је мој рођак само ради те ствари у Цариград долазио.

У самом закључку писма долази нова молба да кад би се иоле могло мислити да Божо не би успјео у својој мисији, онда за тај посао да би се неки други мој чиновник могао одабрати, а томе да је тај разлог што би сваки Црногорац као убијен остао кад се не би Божо с Турском нагодио, пошто сиромаси Црногорци мимо свако друго добро на свијету част и поштење поштују, као што је то уопште познато.

До неколико дана касније писао сам опет друго писмо у Петроград, у којему сам докнадио к онима предизложеним тачкама, питао за савјет да ли би Божо, када би великога везира добро расположена нашао, приговорио му о размирењу границе или о каквој измјени на истима, да се оне чвршћима учине и тим боље мир утврди. Божо би пак имао инструкције које би се на то сводиле да се умјерена корисна промјена учини за Црну Гору, не жалећи ни сам који крај од нашега земљишта кад би принципи Портини били противу других размирења књажевине. — Осим тога најтоплије сам молио високо императорско Правитељство да би ми овога пута своју највећу помоћ указало, напомињући да ако би Влашка добила своју самосталност, ако би се Србији придружила Босна да би се све то морало приписати заузимању Русије, а да ни једна ни друга од тијех књажевина немају већега права на помоћ и заштиту Русије неголи ми имамо.

У нас је ријеч да нужда закона нема, а да се Црна Гора доиста у свакој нужди находи, увјерен сам потпуно да ће ми то Ваше Високопревосходитељство мимо сваког другог признати и одобрити. И зато са поузданом надом у Вашу потпору и заузетост около посла, који се толико односи на корист моје књажевине, поспјешио сам да у Вас о овом свом кораку на вријеме обавијестим и непосредно замолим Вас да ми у прилог будете с Вашијем савјетом, као и с вашијем потхватима, било то код самог његовог императорског Величества веледушног или код Вашега Правитељства или и код саме турске Порте.

Ви сте у свакој прилици Црној Гори на помоћ устајали и моје интересе код исте као своје сопствене бранили и заступали, па ме и сада тврдо ухвање на Вас одушевљава да ћете хтјети са свом својом снагом и у овом послу подупирати ме, потпомагаги и настојати да Ви заузмете у црногорској повијести прво мјесто њезина бранитеља и проницатеља праве њезине среће.

Кријепак у свакој надежди остајући, увјеравам Вас о мојем најдубљем поштовању и душевној преданости са којом имам част бити

Књаз црногорски

Николај