Вукашин

ВУКАШИН

 

(уломак из трагедије)

 

ЛИЦА

Урош, Цар српски

Јелена, његова жена

 

ЧИН III 

ПРИЗОР II  

 

УРОШ И ЈЕЛЕНА 

УРОШ

(жалосно)

Нико до сад није свијету

 

своје право без зла упустио

но ја моје... ох, црне срамоте!

Свето право светијех дједова

ја предадох звјеру, не човјеку ...

Оте ми га, проклето му било,

право моје, прелијепо право,

које Душан на Струми потврди,

изновице сабљом и десницом!

Камо срећа да га је узео

мртвом мени, па се с њим вјенчао,

но га изби на лаж и превару,

живу мени из слабачких шака.

Ах, згрози се, сјенко Душанова,

зар се син ти роди да упусти?

 

ЈЕЛЕНА

„Да упусти!“ За Бога милога,

разведри се од твоје печали!

Немој тако, моја круно сјајна,

убијати и себе и мене!

„Да упусти!“ Он је упустио,

чим је своје царство раздробио

на главаре и на великаше

и проклетом преда' Вукашину

да те учи, да те савјетује

с главарима владат' и с народом ...

 

Разбери се ... што сад постић' можеш

с таком тугом и с таком печали,

н'ако ками и куку да ми је,

ако здравље нарушиш и снагу.

 

УРОШ

Просто што му на моју срамоту

и упустих владаочко право —

ово право, ово царско право

истрже ми из младијех руку.

Но и друго хоће да ми узме —

свето право људства и природе;

ама ово упустит' му нећу

као право док махати могнем ...

Знаш, Јелено, што Вукашин хоће,

што л' начиња државним питањем?

 

ЈЕЛЕНА

Ко је злобу пакла досегао,

ко л' досећи може Вукашина

што питањем државним начиња?

Ако није прега' искрен бити

да ти иште живот, господару!

 

УРОШ

Кад би само живот ми искао,

са тијем би барем потврдио

колико је звијеру наличан;

али друго његово питање

које ставља у име Србије,

ствара ми га правим чудовиштем.

Хоће распуст међу нама, душо,

он, нечовјек, хоће да погазим

тврду вјеру што из обје руке

теби дадох пред светим олтаром;

он, нечовјек, хоће да угаси

моје срце љубвом упаљено,

да ми, ваљда, другу љубу тисне?

Па још коју? Помислит' је ужас!

Грми, небо, грми, анатемо,

над Србијом, ил' над Вукашином!

 

ЈЕЛЕНА

Над Србијом! Ух, Боже сачувај!

Царе српски, то ти не пристоји

земљу клети твојијех дједова.

Куни мене, куни кукавицу;

куни тренут онај у којем се

нехотице у Мачви састасмо,

гдје 'но дођох са покојном мајком

ради здравља тражећ' љетовиште

у држави силнога Душана.

Куни мене, куни ако мислиш

да Вукашин на темељу правде

доказат' ти може, Господару,

да сам срећи Србије на путу.

 

УРОШ

Што ... да кунем дан мога рођења?

Дан најљепши мојега живота,

кад кнез Лазар у његову двору

представи ме покојној пуници,

насљедника српске царевине,

а ти искрај књагиње Милице

гледаше ме на мој помак сваки,

хтједох рећи, пажњу постављаше.

То да кунем? Ах, заклони, Боже!

Овдје чувство, што познава' нијесам,

твој м' је поглед онда узбудио,

ка' што буди успавану нарав

св'јетла зрака румене зорице.

 

ЈЕЛЕНА

Господару, ја се чудим томе,

јер сам била дошла у Србију,

не да тражим младог царевића,

нег' промјену поднебија само.

Жељама сам својим постављала,

кад приспијем, тек једног бољара

из кнежевства мога родитеља.

 

УРОШ

А зар бјеше неком обећана

када смо се најприје познали,

те говориш: „Својима жељама

бољара сам једног постављала“.

 

ЈЕЛЕНА

Питај себе, питај своју душу,

да сам иком била обећана,

би ли срце ово се склонило

на твој престо и на твоју круну?

Кћи Влајкова, књагиња румунска,

знаде неку поставит' разлику

измеђ' см'јеска драгијех камења,

који у плам круну претварају

и једнога ватрена погледа,

којијем се душа обећава.

'Ваки поглед из зенице живе

тек ми онда бјеше искрснуо

кад ме Душан запроси у оца;

а круну сам и друга богатства

при љубави мога вјереника,

вјеруј тако мало цијенила.

Ето тако — тек да чини само

малу неку чувству хармонију.

 

УРОШ

Опрости ми, небесни анђеле,

ја те не бјех добро разабрао.

 

ЈЕЛЕНА

Сваки данак по нашем вјенчању

љубав ми је према теби расла;

с те љубави, круна, царевина

омиљеле, срцу се привиле.

А ти таквим излазиш питањем

након пуних дванаест година

откад смо се, царе, састанули.

Немој своју гријешити душу;

немој мене јадну вријеђати!

Слушај! Ја сам кадра Вукашину

отровану жељу испунити:

макнућу се, раздвојити с тобом,

само змија што у њедру храниш,

твог ми мира кор'јен да не гризе.

Ти се кунеш и јамце ми дајеш

све што ти се свијетло родило

и потекло од старог Немање,

да се са мном раставити нећеш.

Вјерујем ти. Но размисли добро

и пропитај и лијепо види:

у Србији ако сам на одмет,

да ми кажеш — ја ћу се макнути;

то смо дужни обоје Србији.

Љубав ће ме крепком учинити

да без тебе, бијели свијете,

срећо, душо, очи обадвије,

негдје с краја не умрем од јада.

 

УРОШ

Ријеч царска, ни име предака

нека јемци не буду одлуци

коју дадох краљу Вукашину,

кад с' осмјели предложит' ми распуст.

Него посад ево ти залога

у Урошу, Душанову сину.

Гдје ћеш с њиме, оли у Бистрицу,

ол' у Шару међ' ледове пусте?

Гдје ћеш, дану, оли усред ватре?

Хоћеш љуто да ухватим гвожђе

да распорим прса Урошева,

па да видиш што у њима лежи?

 

ЈЕЛЕНА

Нећу јемца а нећу залоге;

јемац ми је тврда твоја љубав —

одавде ме нешто подупире,

(меће руку на прса)

те ти ласно могу вјеровати,

но се бојим, нијесам ти жива,

да ти главе Вукашин не дође.

Знаш ли подли начин, на који је

угасио дом у Пирлитору

најбољега српскога јунака,

кад погуби војводу Момчила

с девет брата, с девет братучеда

у језер'ма испод Дурмитора?

Знаш ли кад смо дошли из Сријема,

кад Никола и Марко збораху

краљ Вукашин да је отишао

у Дукађин да нешто помири,

а тамо се навлаш уметнуо

тек да мути и за себе ради.

Ох, да знадеш куд је закројио —

а није ти тешко видијети.

Синиша је брат Душану цару,

Богами ти вјеран шћаше бити,

он да ти га није оштетио.

А да ко је, до њега истога,

у дослуху са Вој'ном Цесаром,

иска' сина у цара грчкога

да му преда круну и Србију?

Теке виша у народу муња

да се роди и ружно да ти је.

Знао га је; ал' мислио није

ни круну му ни Србију дати.

Ја сам чула тога истог пута —

кад у Серез Грци затворише

малић Срба нашијех јаднијех —

е се бјеше Вукашин препао

да не буде као што је река'.

Кад ли Грци с Турцима см'јешани

у Филипе потом побјегоше,

Вукашин се није радовао

да твој народ добије поштење,

него сина царева Матију,

што га храбри Срби заробише,

опет пусти да двору грчкоме

удвори се и буде на вољу.

А ко ти је дивну Тесалију,

Сријем равни, Зету и Приморје,

Мачву, Босну и Херцеговину

одвојио од твојега царства?

Све ти узе ... Рашћера ти племство.

Војске нема ... Све се запустило.

Цркве стрче, трубе ка' пећине,

а лукавством цио Призрен дише.

Је ли тако? Пак погледај само

ма и сјенку можеш ли спазити

Душанове земље и управе?

О, да тужна, ужасна сравњења!

Ал' све просто по сто пута било

тек да би ти живот поштедио!

 

УРОШ

Зар ми збиља говориш, Јелено,

да Вукашин још и на то см'јера?

 

ЈЕЛЕНА

Душа би га ваљда забољела,

пошто твоје оте властовање

да т' и живот узме, господару.

Бјежи негдје, ако Бога знадеш,

уклони се смрти очевидној!

 

УРОШ

Гдје да бјежим? До Србије негдје

утјециште имаде ли мени?

Ево, кад бих у Грчку пошао —

Грчкој дати тако задовољство

ја не могу никако, Јелено,

ради оца мојега Душана.

Ево, кад бих поша' у Мађарску —

спомени се рата крвавога,

а ни друге помање чегрсти

међу нама нијесу утрте.

Да бих поша' опет к Млечићима –

ко се може на њих ослонити?

Та најбоље остати ћу овдје:

нек крв моју моја земља пије.

 

ЈЕЛЕНА

Немој тако, за Бога милога!

Бог је људ'ма разум даровао

да се клоне сваке погибељи,

што њихову пријети животу.

Који човјек биће не заклања,

грдно гр'јеши небу и свијету.

 

УРОШ

Истина је. Зло је сама себе

човијеку макнути на душу.

Негдје ваља бјежат' свакојако.

И хајдемо, ништа не помаже,

у Дубровник да се уклонимо.

 

ЈЕЛЕНА

Ето тако, моја круно сјајна,

Дубровчани нас ће прихватити

и држати ради успомене

доброчинства покојног Душана.

Када ћемо? — Ријеши се брзо!

 

УРОШ

Пошто славу светог Арханђела,

још једанпут овдје одславимо.

 

ЈЕЛЕНА

Ја полазим, дакле...

 

УРОШ

Да се спремиш?

 

ЈЕЛЕНА

(пође замишљена, но са дна позорнице се врне)

 

УРОШ (наставља)

Збогом остај, дивни завичају!

Збогом земљо, лијепа Србијо,

Душанова срећа те пратила!

Остај збогом, јуначки народе,

Бог нека те за ово не кара.

(Утире сузе)

 

ЈЕЛЕНА

Ти не плачи! Бог правицу штити —

помоћи ће теби и Србији.

 

УРОШ (тргне се)

Зар ту си још?

 

ЈЕЛЕНА

Оставих те сама.

А нешто ми опет на ум паде:

ти код трона умиреш од глади,

а камоли нећеш у свијету,

па се вратих ово да те питам:

хоћемо ли собом понијети

наше круне и драго камење

нек се код нас нађу, Господару,

у далеком и туђем свијету,

кад готова не имадеш новца

да понесеш собом у Дубровник?

 

УРОШ

О, Јелено, ту те не познајем.

Што говориш? Што ти на ум дође?

Зар Србију мајку да похарам?

Што да носим? Доста је срамоте

остављати, камоли носити.

Истина је да готова новца

немам на пут собом да понесем;

сви порези српске царевине

и приходи мојијех добара

у рукам' су краља Вукашина;

но ћу б'јегом својијем пон'јети

добра дјела мога родитеља,

ил' да рекнем тамо ћу их наћи,

јер се надам да код Дубровчана

благодарност није изумрла

према оцу, мојему Душану,

који им је мудру републику

поштовао и од зла бранио,

који им је и земље и мора

одвајао од својега царства.

Ја ћу наћи код оног народа,

племенита доиста и мудра,

уживање најслађег прихода —

благодарност за очева добра.

Ти из двора, дакле, не узимај

до онога, што ти на пут треба.

 

ЈЕЛЕНА

Вјере ми, сам ја мислила исто

и још прије казала сам теби:

Дубровчани нас ће прихватити

ради свекра мога великога.

И, додуше, јесам сагр'јешила

што те бијах за то упитала,

ема што ћеш, боље је питат'

нег' се опет са далека кајат'.

А свакако бјех се наредила,

живота ми твога, Господару

ако речеш да собом узмемо

наше круне и драго камење

да ти рекнем: Немој, остави се!

Не, Јелена, жена Урошева,

неће свога друга с'вјетовати

да учини што у пуној мјери

не би складно и пристојно било

твоме чину, твоме достојанству.