Како се ко роди

КАКО СЕ КО РОДИ 

комедија у три чина 

л и ц а

Ђуро, кмет сеоски

Иван

Перо

Веруша (названа у селу кума-Вете), удовица

Кума Ћурђа, удовица

Марко, сељак, комшија Ђуров

Милица, кћи Маркова

Андрија

Преле

> сељаци

Блажо

Никола

Јанко, отпуштени гимназист

Настасија, кћи попова, назови-великошколка

Драгиња, свршена великошколка

Милош, свршени гимназист

Капетан племенски

Војници
Хор

Ч И Н I

Сеоска кућа, намјештена просто, по сељачки; насред ње стоји гомила класова неошужбаног руметина.

Ђуро шужба, мали му Перо помаже. За кућом се чује глас, гдје Иван пјева

полако, тек како се може чути у кући:

                     „Све за славу Бога великога,

                     а за здравље цара русијскога

                     и нашега књаза свијетлога!...“

 

ПОЈАВА ПРВА

 

ЂУРО И ПЕРО

 

ЂУРО

Бог им здравље дао! (скида капу). Додај, ми Перо, и те класове тамо.

 

ПЕРО Ђедо, је ли теби мио цар руски?

 

ЂУРО Јест, синко, као живот; но што ме питаш?

 

ПЕРО

Зато, зашто скиде капу.

 

ЂУРО

Ми смо стари имали обичај вазда отпријед да се капе дотакнемо, кад год би се поменуо Бог, цар руски и господар наш.

 

ПЕРО

Ма зашто се то и сада не чини?

 

ЂУРО

Ма чини, дијете, и сада, но је наредба садања да се стоји и пред господаром под капом, само да се такне са два прста од десне руке више слијепа ока, па — доста!

 

ПЕРО

Али је старији господар, али учитељ?

 

ЂУРО

Старији је господар од свакога у ову земљу.

 

ПЕРО

Па зашто ми ђаци стојимо вазда гологлави пред господином учитељем?

 

ЂУРО

Школа је као црква;. у школу и у цркву и господар скида капу; то су куће Божје, синко; а паметан учитељ не говори ђацима да стоје гологлави пред њим изван школе.

 

ПЕРО

А цар скида ли капу у цркву?

 

ЂУРО

Скида.

 

ПЕРО Јеси ли кад гледао цара, ђедо?

 

ЂУРО

Нијесам.

 

ПЕРО

Ах, како бих га рад ја видјети!

 

ЂУРО

Зашто?

 

ПЕРО

Бих му иска' један левор.

 

ЂУРО

Аманат' ти?

 

ПЕРО

Аманат ми!

 

ЂУРО

Дај му, Боже, здравље! Даће и дава нам вазда.

 

ПЕРО

Је ли му мио господар?

 

ЂУРО

Ка' брат.

 

ПЕРО

Би ли нам помога' да се свадимо с ким?

 

ЂУРО

Те како!

 

 

ПЕРО

Е, Бог му дао здравље! А има ли га колико, ђедо?

 

ЂУРО

Има више но је зрна у они кош и у они други и у

они онамо.

 

ПЕРО Ха, ха, ха! Благо нама!

(Улази Иван)

 

ПОЈАВА ДРУГА

 

ИВАН

Ђеде, руметина, пшенице и вина, Богу хвала, ове године доста, а брава доста, а говеди лијепо, па и у ону скрињицу онамо (показује руком) има нешто; нешто што звекеће, је ли, ђедо?

 

ЂУРО

Лијепо, лијепо, Богу хвала! Све је лијепо и ако што буде од вас двојице, те не проспете ово мало моје муке, моћи ћете људски живјети. Ево ви ова кућа и она доња виша и љепша од ове; имате четрдесет рала земље, тридесет коса ливаде, сто листосјека, два млина, двије ступе, сто оваца, седамдесет коза и четрнаесторо говеди! То је темељ у ову нашу земљу, ако умјесте! Не умјесте ли, немате ништа, па ето ви га ту! 'Греба радити и штедјети! Вели се: „Свашта доста у радише, а још више у штедише!“ Каквијех сам темеља, ех, виђа' ја, мој драги Иво, с великом муком и трудом стеченијех! Па дођу у руке скота и галијота, те се никаквој работи не знади стрва за годину дана!  А када се ради и штеди, богме, има се и Бог помаже. Ево ово што имамо имања, готово сам ја све стекао и покојна ви баба. Отац ви умрије млад, тек бијаше настао, а мајка ви се преудаде након године. Али га треба чувати, е ме много труда око њега виђело.. Молите се Богу, ваљајте сиромаху, помозите ралом, мотиком, паром самораници и сирочету; приложите цркви, свратите у кућу сиромаха путника, баците хаљину на просјака, чувајте се од туђега, не изустите рђаву ријеч на сељанина ни на племеника, радите и штедите, па ћете вазда имати и Бог ће ви помоћи!

 

ИВАН

А ако се пође на војску ђе брзо? Ти си, ђеде, остарао, даће Бог да можеш већ прихватити, а Перо је мали па ће се све ово попуштати, лишма ако би рат потрајао.

 

ЂУРО

Неће акобогда, синко! Као и свако зло и рат брзо прође.

 

ПЕРО

Иване, прича' ми је ђед мало пријед о великој Русији, ако нас ко зађеде.

 

ИВАН

Да се неће ко поклат' у свијет, пишу ли књиге, ђеде, знаш ли што?

 

ЂУРО

Овако с јесени вазда се чује да ће на прољеће бити рата, па када прољеће дође о рату се не збори до друге опет јесени.

 

ИВАН

А да, ја бих рад био да пуца пушка на свакоју страну. Како не? Ја га не могу већ ишчекати, Божја ви вјера! Рат је жива работа, без њега нема разговора; рат оживи, нешто се људи накосе, нешто, нешто ...

 

ЂУРО

Ух, за Бога, ђецо! А крв, а сузе, а смрт, а сирочад, а удовице, а саморанице, а опстанак домовине, а све, све; ради Бога, што збориш, Иване!?

 

ИВАН

Ја за све то не мислим; има ко о томе да мисли. Ето господар, а ја што се мене тиче, најрадији бих био боја, па уза ме сви млађи Црногорци.

 

ЂУРО

Мајде залуду бисте ради били ви, ако господар не би рад био.

 

ИВАН

То се зна, ђеде!

 

ЂУРО

Но је господар сит ратова и преоврх главе.

 

ИВАН

А да ратовао је и он дуго. Па да није ратова', али би данас био наш Никшић, Спуж, Колашин, Подгорица, Жабљак, Бар и Улцињ?

 

ЂУРО

Е да, јест, а ђе су му близу три хиљаде Црногораца, које је изгубио око тога?

 

ИВАН

Остави, ђедо, Бога ти! Они би досад и онако умрли.

 

ЂУРО

Питај господара како му је на срце!

 

ИВАН

Да га питам ја? Вала не бих, но да ми згода допане да се с њим виђу, бих му река': Води нас ђе, господару, јер овако се не може више душкат' — постарасмо, а боја не виђесмо.

 

ЂУРО

А ти се обиди, пак ћеш имат' што слушат', Сит је он рата, синко, сит!

 

ИВАН

А ја се надам да ће бит' то брзо. Али, хвала Богу, ко ће се с ким напријед похватат'?

 

ЂУРО

Бог ти га знао ко!

 

ИВАН

А да сад контамо, ко би нам помога' да нас ко напане, де!

 

ЂУРО

Бог!

 

ИВАН

Знамо, чоче, Бог, но би ли већ ко?

 

ПЕРО

Би Русија — Цар руски, богами, колико га је!

 

ИВАН

Не би нам се, ја мним, оглушили браћа Шумадинци, ни Бугари, па ни браћа Хрвати.

 

ЂУРО

Задруга је, море то; задруга јака, силна, замашна.

 

ИВАН

У које би се човјек од те тројице боље поуздао да дође преша?

 

ЂУРО

У све три једнако. Ах, каквијех је славнијех јунака дала Хрватска ћесаровина; какви се ту момци и јунаци рађају! У прва доба, чуо сам, они су јој предњачили и у Италију и у Њемачку; њиховој храбрости дивили су се та два народа и сваки други. Па сам запазио, давно је то било — како је Владика Раде преговарао с баном Јелачићем и нудио му неколико хиљада Црногораца. Па мним и они би нама помогли, кад би смјели, да нам преша дође данас, као што шћасмо ми њима онадар, па и вазда; те ко гођ вам што рече и штогод од кога чујете, вјерујте ви мени, ђецо, да они нас љубе и своје, ка' оно ти: крв није вода, јадни не били!

 

ИВАН

Е па кад би нам многи помогли, ђеде, добро би дошао рат; а ове године, поготово, јер свега је, Богу хвала, доста; па зашто се не би зађели с ким, ђеде!

 

ЂУРО

Како ви рекох, ђецо, рат је зло. У мој земан и много и много се више ратовало но сада, а сада рата и нема. Четири пута сам се ја рањивао. Од једне сам ране лежао четири мјесеца, а од једне друге пет. Био је арач вељи, људи долазили, сјеђели код мене, пили, јели — а Иличковићи су понијели поголемо пара, па је опет остало, те након године није ми се познавало ни у чем, но све напријед — напријед! Ама имах жену мимо друге! И право је речено: „Не лежи кућа на земљу него на жену“. Па видиш, синко, сада највише мислим о томе, ђе бих ти нашао прилично чељаде, е смо инокосни. Ова два-три најамника и ове двије момице раде, а и троше; богами — туђи су туђи. Све туђица!

 

ПЕРО

Оли и мене женит', ђедо?

 

ЂУРО

Мучи ту, галијоте!

 

ИВАН

Ваистину, ђедо, како гођ хоћеш!

 

ЂУРО

Ја сам још од лани о томе мислио. Запомињавао село, племе, нахију: куће лијепе, пуне, сретне људе, тако ми Бога! ... јер се и штенад питају по раци, па некако омјери онђе, па онђе, а најпотље никако не могу стамбилити — па сам поручио куми Вети и куми Ђурђи да дођу ноћас овђен да ми помогну шужбати и да се разговорим с њима двјема, што им се чини и ђе би оне рекле.

 

ИВАН

Како гођ хоћеш, ђедо, но је мени мучно и од тебе и од њих; стидим се па пођох у стрика доље да сједим, но ти добра ноћ!

 

ЂУРО

'Ајде, збогом!

(Долази кума Вете и срете се с Иваном на вратима)

 

ПОЈАВА ТРЕЋА

 

КУМА ВЕТЕ И ПРВАШЊИ

 

КУМА ВЕТЕ (Ивану)

Добра ноћ! Хм! А куд си кренуо ти, момчино?

 

ИВАН

У село, кума, да сједим.

 

КУМА ВЕТЕ

У село? Овамо! ... Овамо! Овамо брзо да шужбаш они руметин и да се разговарамо и питамо нешто ја и ти!

 

ИВАН

Па немој, кума; ето ту, ђедо ... сад ће доћи и кума Ђурђа и још може бити ђе ко, па ћемо се други пут ја и ти разговарати.

 

КУМА ВЕТЕ

А, не!... не! не! но натраг у кућу! (Улазе). Тако, сједи ту, тако! (Ђуру) — Добро вече, куме Ђуро!

 

ЂУРО

Добра ти срећа, кума.

 

КУМА ВЕТЕ (показујући на Ивана)

Они онамо хоћаше да бјежи негђе да зановјета с дружином до зоре. (Ивану) Је ли? Ухватили смо се а, па ми сада, чојчино, причај што се не жениш ти већ, дану?

 

ИВАН

Ја, је ли? Ето кума ... имам кад, доста је рано!

 

КУМА ВЕТЕ

Доста је рано? Теби је рано? Рано, је ли? Двадесет и пет година имаш. А тако ми душе, слушала сам покојнога свекра гђе говораше: „Вазда ћу жалити, што се нијесам од браће одијелио од четрнаест година, а оженио од петнаест!“ Чула сам и то: „Ко рано руча и рано се ожени, никад се не каје“, па и то: „Од стара оца дјеца су сирочад!“ Но се жени, чујеш! ... Е, тако ми јакога Бога, ако нико други не шће, довешћу ти је ја једно јутро таман ту насред куће! ... Како не!

 

ЂУРО

Тако, кума, тако; жива била!

 

ПЕРО

Иване, Иване, ела, ела богати! Како ћемо је зват'? Ја бих некако, лијепо ...

знаш ...

 

ИВАН

Нека, море, нека; чујеш!

(Долази кума Ђурђа)

 

ПОЈАВА ЧЕТВРТА

 

КУМА ЂУРЂА И ПРВАШЊИ

 

КУМА ЂУРЂА

Добро вече ви!

 

СВИ

Добра ти срећа!

 

ЂУРО (Перу)

Дај куми Ђурђи тај столац, па хајде лези.

 

ПЕРО

Прерано ми је, ђедо — а ја ћу више ошужбат' но ико.

 

 

ЂУРО

Хајде лези, чуј!

 

ПЕРО

Још једне двије уре!

 

ИВАН

Вуци се одма'!

 

 (Перо одлази)

 

ПОЈАВА ПЕТА

 

ПРВАШЊИ БЕЗ ПЕРА

 

ИВАН (смијући се)

Мило ми је е дође ти, кума Ђуке! Кума Вете не да ми лијека ноћас, но ме брани од ње!

 

КУМА ВЕТЕ

Ето! Не да ти лијека кума Вете! ... А ти немој најпослије, но се научи сам: да мијесиш хљеб, да готовиш, да переш, да крпиш, да опремаш ... Па што би се женио, узмо једна!

 

КУМА ЂУРЂА

А! Је ли о томе ријеч? Боже помози! Боже помози!

 

ИВАН

Јест, кума! — Кума Вете хоће да ме жени на силу!

 

КУМА ЂУРЂА

У добри час! Па ела, синко, није ти чекања!

 

ИВАН

Ја, ваистину, хоћу ... Но, дану те женске главе, одакле де?

 

КУМА ВЕТЕ

Отклен? Из Дубровника! Ка' да ти мислиш из далека, је ли? Отклен? ... одолен — из села, сиромашицу ка' што смо и ми биле, поштену, чисту, радну, штедну, провртну, која не звијери тамо-овамо, но гледа свој поса' у кућу, да јој није штета; и којој није мило барјачити по Цетињу, по Ријеци и по другим пазарима, као да је у ортачину с Богданом Драгишинијем! Таква ти, Иво мој, ваља, таква!

 

ЂУРО

Тако, тако, жива била! Но, што оно рече кума Вете о Дубровнику?

 

КУМА ВЕТЕ

Рекох, брајо, тобож Иван ка' да мисли женити се из Дубровника.

 

ЂУРО

Да ... Дубровник! Дубровник, диван брат нашој Зети од памтивијека. Кад га једанпут притиснуше Французи, дођоше Руси да их иждену ондолен и ми с Русима. Но Дубровчани некако, пошто су били већ примили Французе у град, не могоше с нама. Уто се завргоше бојеви око њихова града и околине; би зла доста, погибе људи, изгорје кућа и би великијех штета; па што ће се, како ће се?! Сва та зла пребацише послије људи на саме Црногорце, а у тој војсци је било Руса, Примораца, Херцеговаца па и самијех њиховијех Конављана. А још Црногораца је ту најмање било, па и то што је било, није било уредно као данас што су уредни Црногорци, те сад мало и веље тамо држе да смо им ми највише кућа изгорјели и показују неке зидине као свједоке дивљаштва црногорскога. Било како је било, сигурно се зна да Црногорци нијесу били ту сами, а на сваки начин нијесу никаквога звона с богомоља дубровачкијех понијели са собом, а ни друго. Па и да су, владика свети Петар — чуо сам — молио се цару Александру кад се мирио с Французима да не заборави штете дубровачке и цар је Александар дао за то много пара за измиру тијех штета, па ако им није та измира дошла до рука, нијесу им криви Црногорци.

 

КУМА ВЕТЕ

Мило ми је, брајо, то слушати, да'ко ли Дубровчани не помишљају и данас да су Црногорци погани. А чујала сам давно причат' о бијелом Дубровнику и о његовој питомини: па баш зато ти и вељу да Дубровкиња није за Ивана, но Црногорка одолен — из села — сиромашица ка' што смо и ми.

 

КУМА ЂУРЂА

Е, видиш, секо Вете, у то се ја не слажем с тобом да Иван на ови темељ доведе жену просту као ја и ти, је ли, секо? Помози анђели! Иво може господски да живи. У њега ће долазити људи; њему треба фино чељаде.

 

КУМА ВЕТЕ

Како ђавола фино?

 

КУМА ЂУРЂА

Тако! Фино, изображено, без фацулета на главу, у цревље, којо шкрипе, да зна штити и писати и да сједи господски, моја драга. Сада су други земани!

 

КУМА ВЕТЕ

Ето је, ха! Немој ми о томе злу путу говорит'. Ту неки дан сам била у горње Село ... Е, ту па ту!

 

КУМА ЂУРЂА

Што!

 

КУМА ВЕТЕ

Јадна, црна, кукава Маре Станкова!

 

КУМА ЂУРЂА

Па што?

 

КУМА ВЕТЕ

Угасило јој се кукавици.

 

КУМА ЂУРЂА

А како?

 

КУМА ВЕТЕ

Како?! ... Узела је ђавола за сином! ...

 

КУМА ЂУРЂА

Андио часни крст био (крсти се).

 

КУМА ВЕТЕ

Што ти рекох! Ђавола, црнога ђавола и по' То је једно пашче, а залуду од људи, а залуду за лијепим момком! Но, што ћеш де? Довели су је, у јад за њу, о Петрову дне. Први дан ни свекру, ни свекрви, ни ђеверу, ни куму није се то створење вјешто учинило, но осталој домаћој стоци; но ти је дошла — а ти знаш њихову кућу — па све што бјеше у ону камару, на листру онамо, све ти је она избачила из ње, без једног великог одра и једне трпезе. Па ће јој доћи ондандан мајка. Ту донијела четири скриње пуне прћије — ма свашта, свашта да се не може исказати ни прегледати ка 'но из најпуније куће приморске — прича ми Маре — та јој је пријатељица, вели, чудно чељаде. Вади из онијех скриња, вади, вади, вади, а невјеста гледа, гледа, гледа, ма као преко воље, док извади једно огледало колико круг и неке књиге, па ће ти сјести на каријегу (купили су их шест у Будву испред саме свадбе). Погледа се у оно огледало, погледа, погледа, па га остави, па узе онда књигу ... не чати да се чује, но онако у себе ... Па ће запитати мајку (ово све Маре прича): „Јеси ли ми, мама, донијела самовар?“ „Нијесам!“ — одговори јој мајка. „У ову га обитељ нема, мене ће требати!“ — „Тако ми душе (вели Маре) помислих да невјеста не рече: „Је си ли ми донијела самар?“ Па кад рече: „У ову га обитељ нема!“ — имах рећи: „Имамо, имамо, ако ћеш и два!“ — „Знаш, мама, ја без самовара не могу ни дан!“ — „Послаћу ти га, душо, одмах, немој мислити“. — Пита Маре пријатељицу: „Шта је то самовар?“ — „То је, одговара она — један кота', који сам вари!“ — „Помози Боже, прекрсти се она, кота', који сам вари!“ — Уто уљеже једна мачка у камару. Невјеста скочи, уграби мачку па је поче миловати, грлити и тепати јој: „О ти славна моја мачка, ти отлична, ти красива!“ Више и љепше се јавила тој вражјој мачки, но свој домаћој чељади. Наљеже јој јадо-домаћин испред камаре, пу-шећи у онај мах, а она ће ти сјекнути ка' змија: „Ја нећу да ти пушиш овуда!“ — Он се зачуди, а ташта ће му рећи: „Бачи, бачи, Стево, не може да подноси доконица дим од дувана!“ Домаћин бачи цигар и зачуди се, што би ово. Уто се намрачи. Маре ти зла пође да запали лукијерну, а невјеста њој: „Остави, остави! То смрди, но донеси свијећа!“ Свијећа нема. Маре унесе луча. Када невјеста виђе луч, сјекну ти она: „Избачи, избачи луч; од њега црни и лице и хаљине... избачи, избачи брзо!“ — Па кад не би ни свијеће, ни лукијерне, ни луча, поче да плаче и кука: „Каква ће ми бити ноћ ноћас без свјетлости и читања!“ (обрћући се на Ивана): Е_} би ли ти овакву да ти нађемо, би ли, Иво?

 

ЂУРО

Да Бог сачува!

 

ИВАН

Таква није за сиромашке домове.

 

ЂУРО

Не, Бога ми!

 

КУМА ВЕТЕ

А да чусте ли за ову? Ова је андио Божји при некој, што ћете сада чути. Знате ли како живљаше командијер Маријан?

 

КУМА ЂУРЂА и ИВАН

Знамо.

 

КУМА ВЕТЕ

Е, данас у здравље његова сина и снахе му, он нема ништа у Црну Гору. Његово ће све, најдаље до поклада, поћи на инканат. Ето ти господство, ето ти нерад, ето ти нештедња. Помислите: преко варошког суда цетињског долази му сваке боговјетне поште из свијета да плаћа нечесове рачуне — рачуне од румбрела, од румбрелина, од глаткијех цреваља, од шаљева, од печа теле, од пакета чаја, од некаквијех грешпа, од некаквијех јада — да те Бог сачува! Плаћај данас, плаћај сјутра, а јадноме се Маријану преврну кућа. — Не, невјесто, тако, не, ако Бога знаш! Не може се; немамо, остасмо без ништа! — Залуду, најпослије је писала, преко свега тога да јој дође једно женско седло, знате оно с роговима с банада и једна шуба постављена из Русије; и ту ће јој бити најмање пет стотина фиорина.

 

ЂУРО

Ископ, ископ!

 

ИВАН

А да што јој домаћин вели?

 

КУМА ВЕТЕ

Јади да га знаду! Не зна кукавац већ ништа, но по вас дан сједи према њој; некад зборе нашки, а некад им се не разумије што зборе — па тако јаде и чамају обоје по вас дуги дан наспрама се, нити их има у поље, ни на гувно, ни гђе су чељад, ни нигђе, но ногу преко ноге, па да ће све ђаво понијети. А кад ками гђе изиду, она иде прва; дигне главу као хат, а он по за њом као гусак и носи јој нешто ка' стручицу преко руке. Црни јунак!

 

ИВАН

А да Милета Маријанов бјеше вриједан и стечен момак.

 

КУМА ВЕТЕ

Залуду!

 

ИВАН

А да откуд се она научи на то?

 

КУМА ВЕТЕ

Јади је знали више, но су је знали!

 

ИВАН

А Бог зна, отац јој није живио тако, но ...

 

КУМА ВЕТЕ

Остави Бога ти, какав отац? Просјак! Она је просто узета за љубав Божју у велику основну ђевојачку школу на Цетиње, па ...

 

КУМА ЂУРЂА

Грехоте!

 

КУМА ВЕТЕ

Јест, грехоте — грехоте! Ружно јој је дати било! Није имала може бити учитељица и учитеља да је науче, да је свјетују, да је хтјела она примати, но је то, моја драга, како се ко роди! Она не умије ни дочекати у кућу ка' друге жене. Уљеже ли ко, посмотриће га од главе до пете по три-четири пута, па полако копорне главом на ниже и навише, па затим очима у књигу; а дође ли јој чесова другарица, гоопођа научена, изображена као она, или чесов учитељ или официр од стојеће војске, од стојеће чујеш — од онијех што носе бијеле рукавице и у љето — е, или који секретар из онијех министарства, онда ти она скочи; с другарицом се љуби, пјас, пјас; с учитељем и официром и секретаром се ручи — ручи по комад, ка' да фатају вјеру ... Па се ту стане причати, смијати по за двије уре. Пијући чај претресају питања, која не би ни у сан чељадету дошла. С једне стране чујем: Гонгољ, Зоља, Гран магазин, Мода, Модерна, Илјустранција — некаква имена, која ни чух ни виђех! С друге фин, филозофија! Од официра чујем: Команда! Татика! Анибал! Цезар! Артињерија! Фронт! Марш! — Од секретара: Метерник, Кавур! Уједињење Српства! Бизмарк! —Све, кажем ти, имена од људи и жена, за које никад не чух до то ту. Па се у неко доба дигни, оне се изљубе тако јако ка' да се већ неће никад више гледати: љус, љус! — До сударенија! До сударенија! Оревоар! Адије! Адје! — А с учитељима и официром и секретаром опет уфате вјеру — и треси и треси рукама за по, по уре. Пошто се у нека зла доба раздвоје, невјеста ће рећи: „Боже, какав је овај живот несносан! Ушасно! Ушасно! Ово мјесто није за мене. За мене је свијет, велики свијет, као Цетиње, ђе но ти има пулитичнијих конзула, господина, странаца, гђе се све чује и зна;. тамо се игра, бала се неке пута и у Двор, тамо је весеље, кола (за себе) — е кола и дилиженца! — А овдјен, ко ће знат' за мене, хоће ли ко чут' за мене?! Хоће ли ми се име моје кад штампати у „Глас Црногорца“ и чут' у кабинете?

 

ЂУРО (за себе)

У кабинете! Што су то кабинети? Који ли су јој то јади?!

 

КУМА ВЕТЕ

Примакне ли јој се уто јадо-домаћин или свекрва или ђевер или био ко био, рећи ће: „Ох, како ми сва ова неопитна чељад дају на невре! Што ћу јадна, што ћу?! — Ето просвјета, ето наука, ето велика школа, ето госпоштина. А је ли и за какву прешу домаћу она, која спава ујутру комад, пошто сунце свуђ огрије, која се мије и чешља до ручка?! По подне опет леже по мало, а кад сунце нагне, зове за самовар. Не приваћа никад ништа под Богом, не зна ништа, страх је од паса, страх је од пушке, од гусала се помами — од нашијех лијепијех и јуначкијех гусала! Што је љепше од њих?! А по ноћи сама ни прео прага за вас бијели свијет, лијека јој се Божјега не зна; што Бог дава и кућа не окуша никакве сатваранције, заудара јој, Боже опрости, хљеб; јела сиромашка, сељачка презире; смрди јој кастрадина, смрди јој сланина; без пилета од три мјесеца и колача с мора не би обишла ни за што, а велико имање несретњега командира Маријана на инканат! Стало јој је, ка' да га је она текла. Куку! ... куку! ... Куку! (Ивану) Оли овакву да ти нађемо, Иво, оли?

 

ЂУРО

Сачувај, Боже!

 

ИВАН

Сад не знам ништа хоћу ли се и женит'?!

 

КУМА ВЕТЕ

Овакву, овакву, која се стеже преко паса, а храмље по кући од ускијех цреваља! Оваква ти треба, ако хоћеш, да ти кућа пође напријед!

 

КУМА ЂУРЂА

Ма немој ти тако, секо Вете! Ти Ивану губиш вољу за женидбу. Научене ђевојке нијесу све таке, ни дао Бог, но их има виши дио добријех, раднијех, срећнијех! Колико се домова црногорскијех познају по чистоћи, по побожности, по реду домаћему, по имућству, по свему. Што велиш за несретну Милку, то је један особити случај, један изузетак, а и она се има када поправити, млада је, дијете је.

КУМА ВЕТЕ

Поправит'! Поправит'! А кад? Пошто се Маријану прода и чава' у греду, је ли? А, моја секо Ђуке, знам ја, знам лијепо ту чељад, но нека ти, нека моја!

 

КУМА ЂУРЂА

И ја их знадем! Знам три-четири само из једнога племена, које су училе на Цетиње. Све су оне красне, добре, побожне супруге, добре мајке, добре снахе, добре сусјетке и све што хоћеш! На њих се све племе угледа. Колико су та три-четири дома пошла напријед од када су оне дошле ту. Познала би на пут њихово дијете међу другом ђецом: умијено, очешљано, чисто, пристојно; у кућу би им се са стоца чељаде ситано најело; полице, суди, вагани, трпезе остругане — све чисто, све лијепо, као да је све јуче с пазара донешено. То је, моја секо, како се ко роди. Све је до чељадета, а наука, наука — ето видимо на та три-четири дома корисна је била и од велике среће, а да нијесу училе, оне невјесте би биле као и све остале! Тако је свуђ по Црној Гори; сто домова у њој цвјетају откако се уче ђевојке!

 

КУМА ВЕТЕ

Има их и преврнутијех домова, има, има, знам ја то. Јер наша женска младост, која се учи, помами се пријед земана. Откад јој у јад петнаест година наступи, она се већ вргне лудијема мислима по цијеломе Славјанству. „Ја ћу узет' једног Горчаковог синовца!

Ја грофа Воронцова! Она опет: „Ја ћу се удат' у Ческу за књаза Бјелопољског!“ — друга: „А ја за унука бана Јелачића!“ Стрелица, стрелица, Боже!

 

КУМА ЂУРЂА

Остави, Бога ти, те преврнуте домове и то ђетињско ћакулање. Има свашта, има свуђ будалаштина, то се зна, као оно ђе нема воље, рада, љубави, страха Божјега. Али немој ти узимати за примјер Докицу, јучерању и несрећну Милку, лијену и побркану. То је како се ко роди — ама наука питоми. Да није тако, ко би учио? Што би се градиле ове школе и плаћали ови учитељи!

 

КУМА ВЕТЕ

Ха, учитељи, учитељи! Ка' да смо ми све голу со прије њих овђе зобали! Је ли? Валан, Божја ти вјера, нијесу ми лаки ни они, ни они њихови штапчићи, што носе ка' да су се постарали или ка' да се боје од паса. Не знају ни они, јадна, то ђавоље, не, аја, ништа, ништа!

 

КУМА ЂУРЂА

Па немој, секо, тако, амана ти! Како да учитељи, Бог с тобом, не знају ништа. Можеш ли то рећи?

 

КУМА ВЕТЕ

Могу! Они не зборе нашки! Чула сам једнога од њих пред црквом, кад копаху покоњега Марка Лазова, како збораше.

 

КУМА ЂУРЂА

Како?

 

КУМА ВЕТЕ

Јади ме знали и за врат ми се обрнуле, ако знам сад како! Ништа! Осим знам да ја нијесам од свега тога разумјела ма — на! Не знам што је „присуствујушчи збор“; не знам што је: „промислу би угодно“: не знам ни „овај убави — или губави (не чух добро) свет“. Ја тијех ријечи не чујем ниђе. Помисли, кажи ти мени, ако знаш, што му је то „наземно моментално пребивање“. Што, дану! И тако ми душе, учини ми се ка' да рече поврх свега тога покоњему Марку: „Ти ћеш још ноћас вечерат' с Обилићем, а Краљевић ће те Марко увести к њему! — Вечерати ... тако га он вечерао! Ето како ишта знаду ти људи! Мајде да их зна господар ка' ја, не би ни ђавоље паре давао. Теке што! Богами, ка' да је и он на руку просвјети. Богу на аманет, иша оне два-три сина па и њих мучи. Добавио им је некакве ђавоље учитеље из бијелога свијета (а барем њима није преша учит'), па ту по вас дуги дан, они пушти, а они довати, они пушти, а они довати, не даду им се ти људи ни прошетат'. Еј, да су моји, ја знам, како бих с њима поступала и на коју бих их школу учила ја: вас дан би јахали коње, бацали се камена с рамена, скакали, рвали се, гађали биљегу, заметали кола, заврзали шале, пјевали, играли тако ми Бога, ка' и он у првину. Тако бих ја, моја, одгојила њих, тако; а што ће књига и наука бар књажевићима, де?

 

КУМА ЂУРЂА

О, Бога ми, ти си већ, секо Вете, доспјела да се вежеш! Не задијевај се ти, јадна, чељади која су знавена и учена!

 

КУМА ВЕТЕ

Мудрој и поштеној чељади част и поштење, а ученијем госпођама Бог дао домаћине ка' што бјеше неки мој покојник, који кад му ћаше нешто сврнут' ни криву ни дужну испретуцај ме и камишем и коцем и стоцем и што му се прије ћаше нагнат' у руке. Па?

 

КУМА ЂУРЂА

Љепоте, љепоте! Ах, остави, остави! То су били дивљи земани, несрећни. Никад се, дабогда, не повратили међу нама.

 

КУМА ВЕТЕ

А сад су питоми, срећни — у јад! Кад жена сједи према домаћина, а за њега не мари колико да није жив, но пуши он, пуши и она цигар ка' скадарски терзија, а до петнаест дана кућа и све друго на инканат.

 

КУМА ЂУРЂА

Ти си манита!

 

КУМА ВЕТЕ

Ја манита? Е, е кад сам манита, а ви ми остајте збогом! Ја минух „морално и материјално“. Ха, ха, ха! (за себе); материјално и морално.

(Одлази)

 

ПОЈАВА ШЕСТА

 

ПРВАШЊИ БЕЗ КУМЕ ВЕТЕ

 

ИВАН

Богами, сада ја некако зебем.

 

КУМА ЂУРЂА

Што зебеш? Не мисли ти, јадан, не мисли ти што она сметеница збори, но колико је сјутра, ја ћу, ако брајо Ђуро вели, поћи у Мајево да виђу ону ђевојку Крста Митрова. То је чељаде као иједно на ову банду границе. Свршила је науке о Петровудне, пости сриједу и петак сваки и све посте као калуђерица: не поноси се ни од чеса, разумије јој се свака ријеч, ка' да није учила, пере, шије, крпи, љуцка, стимана, кријана, једном ријечи — злато. Па ако виђу да није ко други што за њу зборио, ја бих теке наминула, обишла се онако, теке да виђу па ћу ви сјутравече све казати овђе, на исто мјесто, све, све, све што дознам. Али, ако велите, кума Стануша Андријина јој је иста тетка, мајчина сестра, па ја, ако ћете, могу јој поменути (јер ја добро живим са Станушом), да јој поручим да дође у њих, па ћу их звати свијех на вечеру сјутра, а повешћу их овђе, да ви поможемо шужбат'. Хоћемо ли тако?

 

ИВАН

Ето ту ђед па како учините, ја ћу пристат' ... и добра ви ноћ.

(Одлази)

 

ПОЈАВА СЕДМА

 

ЂУРО

Тако, моја Ђурђа, тако, жива била, јер видиш овако се не може више без чељади. Ја сам жељан чељади.

 

КУМА ЂУРЂА

Хоћу, брајо, хоћу не мисли за то! Добра ти ноћ.

 

ЂУРО

Бог ти је дао!

(Кула Ђурђа одлази)

 

ПОЈАВА ОСМА

 

ЂУРО (сам)

И ово чељаде бјеше вриједно и згодно у један земан и да се не бјесмо интрали некако кумови назад петнаест година, кад оно остаде она удовица, о другој би се ноћас зборило . .. (Премишља се, иде на врата и зове) Ђурђа, Ђурђа, о Ђурђа!

 

КУМА ЂУРЂА (изван)

Што вељаше, брајо?

 

ЂУРО

Ану, дану се поврати! (Улази Ђурђа) Сједи! Кад си изашла морала си помислити о мени: чудна хорјата овђен, ни кафу, ни чашу вина, ни ништа.

 

КУМА ЂУРЂА

Здравља ми нијесам, та даваш вазда и вољном и невољноме.

 

ЂУРО

О, ја нећу да се мисли рђаво о мени, но да попијемо по чашу испред лијегања, оли?

 

КУМА ЂУРЂА

Како год хоћеш!

 

ЂУРО (налијева чашу вина)

Држ!

 

КУМА ЂУРЂА

Да Бог сачува пријед тебе!

 

ЂУРО

А ти си ми здрава!

 

КУМА ЂУРЂА (устаје по обичају)

Бог ти да' здравље и свијета' образ!

 

ЂУРО (с чашом)

На!

 

КУМА ЂУРЂА (љуби га у руку)

А ти си ми здрав!

 

ЂУРО

Бог ти да' здравље! А сад, Бога ти, кажи ти мени откад и по чему се ја и ти некако својакамо и зашто ме зовеш кумом по неке путе, јер ја, право да ти кажем, о томе не знам ништа.

 

КУМА ЂУРЂА

Чуј, чуј! Ваистину, брајо, ја не знам, ако те по том не зовем, ка' многе друге сељане, врснике покојнога Бора; а кумом може бити по томе, што покојник готово су по села бјеше с неким кум крштени, а с некијем вјенчани, па сам мислила да је и с тобом био, јер сте се вазда лијепо држали.

 

ЂУРО

Да — ја знам, ми нијесмо били кумови, а своји ка' свак. Хоћемо ли по још једну чашу? (Пију) Еј, да знадох прије петнаест година што дознадох ноћас!

 

КУМА ЂУРЂА

Разумијем, разумијем ... (осмјехива се)

 

ЂУРО

Па хоћемо ли још по једну?

 

КУМА ЂУРЂА

Ваистину, еламо! (Пију)

 

ЂУРО

Поговараше се отпријед: „Боље је злато наполи дерато.“ ...

 

КУМА ЂУРЂА

„него сребро изнова ковато“.

 

ЂУРО (смијући се)

Знаш ... Ђурђа!

 

КУМА ЂУРЂА

Што?

 

ЂУРО

Па . . . (размишља)

 

КУМА ЂУРЂА

Па?

 

ЂУРО (иза подуљег промишљања)

Ја имам шездесет и пет година, а ти?

 

КУМА ЂУРЂА

Ја неђе око педесет, тамо у јесен, а што питаш?

 

ЂУРО

Тако ...

 

КУМА ЂУРЂА

Ма што, амана ти?

 

ЂУРО

Валан, баш ништа, јер од жене између четрдесет и педесет година, а од чојка који је присука' шездесет нема већ ништа до облутка.

 

КУМА ЂУРЂА (крећући и смијући се)

А, мој Ђуро, то је: како се ко роди!

 

Ч И Н II

 

Намјештај исто као у првом

 

ПОЈАВА ПРВА

 

ЂУРО И ПЕРО

 

ПЕРО

Хоће ли и ноћас ко долазити, ђедо, да помаже?

 

ЂУРО

Хоће, но, соколе, донеси и још једну лукијерну.

 

ПЕРО (доноси лукијерну)

Ево је, ђедо, но ђе ћу с њом?

 

ЂУРО

Објеси је онђе. Па сада хајде донеси једну од оне двије боце вина, што су на скрињу, ма полако, немој панути.

 

ПЕРО

Хоћу, ђедо! (доноси једну боцу вина)Ђе ћу с њом?

 

ЂУРО

Дај, дај, овамо. Полако, немој панути.

 

ПЕРО

Нећу.

 

ЂУРО (оставља боцу код себе)

Хајде сад, соколе, донеси и ону другу. А они путијер што је код ње стави у њедра па донеси овамо, ма немој панути.

 

ПЕРО (доноси боцу)

Ево, ђедо;. ево ти и путијер.

 

ЂУРО

Хеј, жив био, мој мали соколићу! Ходи ме загрли! (Перо цјелива Ђура) А сад само још пет-шест сточева донеси па сједи да шужбамо.

 

ПЕРО

Хоћу, ђедо, ма немој ме ћерат' ка' синоћ да рано легнем.

 

ЂУРО

Валан нећу, но остани док ти се гођ не задријема.

 

ПЕРО

Хоће ли ноћас доћи кума Вете и кума Ђурђа?

 

ЂУРО

Ја мним, хоће. Но која ти је милија од њих двије?

 

ПЕРО

Мени милија кума Ђурђа, а од куме Вете ме је страх. (Долазе комшије: Марко и Милица, Андрија, Милош, Драгиња, Настасија с лепезом, сунцобраном и рукавицама у рукама, Преле, Блажо, Никола, Јанко и кума Ђурђа. Најпослије улазе Иван и кума Вете).

 

ПОЈАВА ДРУГА

 

СВИ (називају)

Добро вече!

 

ЂУРО

Добра ви срећа! Сједите, тако и другом бандом. (Сиједа до Ђура Марко, Андрија, Милош, Драгиња, Преле, Никола; с друге до Пера Јанко и Настасија, а спрема свијех Блажо и Милица, кума Вете и кума Ђурђа поодвојено од њих).

 

АНДРИЈА (Ђуру)

Ја ти доведох ноћас нека моја два млада госта; то је (показујући Милоша и Драгињу) син и шћер Крста Митрова из Мајева.

 

ЂУРО

Згодни ли су твоји гости, живи били!

 

ИВАН (шаптећи Блажу, гледајући Драгињу) Ах, виђи, Блажо брате, дивна ли је она ђевојка.

 

БЛАЖО (смијући се на страну Миличину) Ану погледај ону онамо, има ли је игђе љепше?!

 

ИВАН (Вети) Ка' и синоћ, ја и ти, кума Вете, заједно уљегосмо.

 

КУМА ВЕТЕ

Е, тако се угоди. Синоћ би, како би, а ноћас ви ја нећу да ђавољу ланути.

 

ИВАН

А зашто не, кума?

 

КУМА ВЕТЕ

Што, Богу фала, има ко и без мене — ево вас мнозина.

 

ИВАН

Истина је, задружни смо. (Прелу) Дану, Преле, да звекнемо ја и ти по два пута. Хоћемо ли, ђедо?

 

ЂУРО

Елате, синко, мени је мило пјевање.

 

ПРЕЛЕ

Не могу, Бога ми! Назеба' сам. (Блажо гура Прела да пјева). Не могу, чоче, кад не могу — не могу.

 

КУМА ЂУРЂА

(прихвата и разгледа сунцобран и лепезу Настасијину, а кума Вете узима јој из рука)

 

КУМА ВЕТЕ

Што јој је ово? (за сунцобран).

 

КУМА ЂУРЂА

То јој је румбелин.

 

КУМА ВЕТЕ

А зашто је то?

 

КУМА ЂУРЂА

Од сунца, ја мним.

 

КУМА ВЕТЕ

Е, кад јој је припекло ноћас! А то друго што јој је?

 

КУМА ЂУРЂА

Ово јој је, чини ми се, фентула.

 

КУМА ВЕТЕ

Фентула? А зашто је ово?

 

КУМА ЂУРЂА

Да се 'лади.

 

КУМА ВЕТЕ

Да се 'лади о Петковудне! Силе ђаволске! А ово? (Мечи прстима рукавице и нањушкује их с неповјерењем).

 

КУМА ЂУРЂА

То су јој рукавице.

 

КУМА ВЕТЕ

Чудне ли су! Дану виђи ове моје (показује јој њене рукавице плетене, зимње), па реци, ма што јој хоће те чаприце ради Бога. То да их носи, то да их не носи, опануле јој би обје чим би подранила с косијером у руке и краштећи падао јој кип на руке.

 

КУМА ЂУРЂА

Она ... косијер!

 

КУМА ВЕТЕ

Зашто не устрењеница! Како јој га мајка не оставља ни љети, ни зими, но су јој руке и данас пуне драча.

 

ИВАН (пјева сам)

Добро су се посилили Турци,

што погибе Мићуновић Вуче,

а умрије владика Данило

и остаде земља без главара,

ма што Бог да и срећа јуначка ...

 

АНДРИЈА

Еј, каква је она ура била за Црну Гору. На Ситницу посијече на вјеру Ћуприлић све главаре црногорске, погибе Мићуновић на Требиње, а врх свега зла најгоре: умрије владика Данило у они мах.

 

КУМА ВЕТЕ

А да мени је жа' што нијесам живјела у они мах.

 

НИКОЛА

А зашто?

 

КУМА ВЕТЕ

Ето, не ћах ли и ја ухватити којега од онијех бегова, кад иза тога би бој на Трњине, те би се данас зборило за мене ка' за Крстињу Мојашеву.

 

НАСТАСИЈА (смије се)

Ух, ух, ух, ха, ха, ха!

 

КУМА ВЕТЕ

Што се смијеш, ти ђевојко? А би ли теби бастало посјећ' Турчина?

 

НАСТАСИЈА

Ух, ух! Забога, што збори ова женска! То ме узјасно потреса! То је грозно! Ја ћу се наћ' зло! А, Боже!

 

КУМА ВЕТЕ

Цркла дабогда данас, јадуљо грдна!

 

ИВАН

Рекла си, кума, да нећеш отварати уста!

 

КУМА ВЕТЕ

Е, имаш разлог. Нећу ђавољу више!

 

ИВАН

Пој, Блажо, ти!

 

БЛАЖО

Не знам коју ћу (лагано Ивану на ухо). Погледај Милицу.

 

ИВАН

Коју драго, чоче, (шапти Блажу) — Виђи Драгињу.

 

КУМА ВЕТЕ

Ко ће пјеват', нека пјева, ма само јуначку пјесму.

 

ЈАНКО

Ја ћу, кад неће који од вас ...

 

СВИ

Ела, ела, баш!

 

ЈАНКО (пјева)

 Сјећаш ли се оног сата

кад си мени око врата

беле руке савила.

Сећаш ли се оног јада

кад ...

(Куми Вети се не свиђа ово пјевање)

 

КУМА ВЕТЕ

Јади ти ноћас у главу! Остави то, то не ваља ништа. Прекини!

 

ИВАН

О, ма ... кума!

 

КУМА ВЕТЕ

Имаш разлог, нећу ... нећу... душе ми.

 

ЈАНКО (пјева)

Кад глас дође изненада

ка' из ведра неба гром.

 

КУМА ВЕТЕ

Гром! ... Туц' ... туц ... е!

 

ЈАНКО (пјева)

Да ја морам одлазити,

тебе драгу оставити.

 

КУМА ВЕТЕ

Чудне ми штете!

 

ИВАН (машући јој главом)

Кума Вете, кума Вете!

 

КУМА ВЕТЕ

Ево ме, ђаволе!

 

БЛАЖО (другу до себе)

Она је баба сувише несносна.

 

АНДРИЈА

Дану ти, Блажо!

 

БЛАЖО (пјева)

Оно бјеше Владета војвода,

десну носи у лијеву руку,

а лијеву о грлу бијелу;

на њега су седамнаест рана,

на ђогата двадест' и четири.

 

КУМА ВЕТЕ

А-ха, жив био и ти и Владета војвода и ђогат. Тако, тако, соколе! А-ха! (Сви се смију).

 

ИВАН

Ђедо, суха су нам грла.

 

ЂУРО

Гле, а ја бјех заборавио, а није ми жа', божја ви вјера! (Додаје Марку боцу вина)

 

МАРКО (узима боцу)

Хоћемо ли боцом или оном чашом?

 

НАСТАСИЈА

Чашом!

 

КУМА ВЕТЕ

Боцом!

 

СВИ (осим Јанка и Настасије)

Боцом, боцом.

 

ЈАНКО и НАСТАСИЈА

Чашом, чашом.

 

БЛАЖО

Што, болан, чашом ка' на крчму. Оставите, Бога ви, да пијемо овако. Здраво сте ми, а помози Боже! (Пију редом: Јанко и Настасија не пију).

 

АНДРИЈА

Еј, сада једну. Ко ће? Ти, Блажо, опет.

 

БЛАЖО

Сад сам ја, но ти Никола.

 

НИКОЛА

Нека, Преле!

 

ПРЕЛЕ

Нека пјева која од тијех ђевојака.

 

СВИ

Е, да! Милица, Милица, ти Милица пој!

 

МИЛИЦА

Ја не умијем — мене је мучно од вас.

 

СВИ

Пој, пој! (Милица се нећка).

 

БЛАЖО

Пјевај, Милице!

 

МИЛИЦА

Ја нећу ако тата не рече.

 

МАРКО

Пој, бестијо, ако умијеш.

 

МИЛИЦА

Ране моје љуто тишту,

мила моја Црногорко,

груди моје помоћ ишту,

испаране на бојишту ...

 

ЈАНКО (Настасији)

Ово је она од Јакшића.

 

КУМА ВЕТЕ (Јанку)

Нека, јаох ти на бок, не сметај чељаде!

 

МИЛИЦА (пјева)

А кад панем, горски лаве,

ране љуте и крваве

нек зам'јене турске главе,

освети ме, Црногорко!

 

КУМА ВЕТЕ

Ово је пјесма! А, жива била и срећна!

 

БЛАЖО (шаптећи Ивану)

Иване, ја се помамих! Чу ли како пјева? (Јасно). Готово није ружње слушати жену која лијепо пјева но чојка.

 

ЈАНКО

Није но љепше сто пута.

 

КУМА ВЕТЕ (за себе)

Није љепше!

 

ЈАНКО

Нека сада госпођица Настасија пјева.

 

СВИ

Пјевај, Настасијо!

 

НАСТАСИЈА (пјева)

Шетала сам горе-доље

по зеленој трави ...

 

КУМА ВЕТЕ (држећи прсте у уши док Настасија пјева)

А красно ли је то, ђаволе!

 

ЂУРО

А, дану причај који што.

 

НИКОЛА (показујући Пера гдје спи)

Они нас неће заглушити с причом.

 

БЛАЖО

Послао је господар лани у Кандију осамдесет момака тамо на нечесов поса' руски, као пандуре, што ли, не знам. Па ту скоро, пошљи једнога конзуо из једнога мјеста у друго да понесе писма Амираљу, коме ли. Опазе ти га заптије турске с једне карауле, па му се нареде да га преберу у повратак и ако што нађу на њега писано, да му га узму. Изаберу се два, па му подалеко од кршле запану. Он ће ти наљећи. Они: „Стој!“ — Он стани. Они: „Вади!“ — Он: „Што?“ Они: „Књиге!“ Он: „Нећу“. Они: „Хоћеш!“ Он: „Жив никад!“ Ондар ти се они два заптије заждену пут њега. Он једнога изнајпрве под ноге. Други унеси му грлић таман под бубреге, он одбиј руком, пушка ти опали ка' гром, а зрно покрај њега у земљу. Ови ће ти онда отети му пушку, па њом истом заптију по врх главе, а он на перчин поврх онога првога. Још их куцни поједном, по дваш, јер их није хтио убити, зашто смо сада у љубав с Турцима, но их ту оба свежи и тако их остави на исто мјесто, а пушке покрај њих — једну пуну, а једну празну. Кад чу за то конзуо и Амираљ замоле његова старјешину да се произведе за подофицира; Амираљ му дарује златни сат и обећа да ће писат' у Русију да му се да медаља.

 

СВИ

Аферим му га!

 

КУМА ВЕТЕ

Што их је ђавола везао, али да не похарају чије жито! Могао је и друкчије.

 

ЂУРО

Но причај ти, Јанко, што!

 

ЈАНКО

Читао сам у енглеске новине да је један астроном њемачки нашао да мјесец има брата млађега и да је два пута даљи од планете на којој ми живимо и да ће се видјети голим оком на три дана пред Илиндан; то је седамнаестога јулија.

 

КУМА ВЕТЕ

Ђусто!

 

ЈАНКО

То је фактично!

 

КУМА ВЕТЕ

Фактично!

 

ЂУРО

Има ли још што у новинама?

 

ЈАНКО

Има! Један професор Цетињске гимназије — веле да ће бити именоват послаником на нидерландском двору и то по његовој давнашњој жељи и увиђавности, да успостави правилне односе међу сродна два народа и њихове господаре. А Нидерландска, знате сви, граничи с једне стране с Холандском, а с друге Белгијом, а од запада ...

 

НАСТАСИЈА

Са Шведском.

 

ЂУРО

Што је још ново?

 

ЈАНКО

Ново је — али то с приватне стране чујем - да су моја два друга пали на испиту.

 

НАСТАСИЈА

У које предмете?

 

ЈАНКО

У астрономију.

 

 

НАСТАСИЈА

Гдје?

 

ЈАНКО

Пали су у цитирању знакова од Зодијака. Ма и невоља им је, јер откад су то учили, прошло је већ пет-шест година;. а ко се спомиње онога, што се учило тако давно? Помисли: узели су овна за лава, близанце за теразије, ђевојку за козорога. Побркали се, сигурно, сиромаси, а то су све знали као ја и ти. Зато што се лако заборавља Зодијак се и зове „Животињски круг“.

 

НАСТАСИЈА

Лани на испиту и ја сам имала панут' кад ме пита господин професор: „Како се зове они привидни сунчев пут за годину дана по небеском своду?“ Никад да ми дође на ум она ријеч. Стој, стој, тако, мучи се, залуду. Док ми једна другарица шапну: „Еклип“ ... Ондар ја из свега гласа „Клипса!“ — „Молим, није“, примијети господин професор. Ја опет мисли, мисли, — залуду. Никад да ми дође, докле другарица наново полагано: „Ек.. .“, а ја се раздери: „Екватор!“

 

ЈАНКО

Да, да, екватор! Јест, кума Ђурђо, екватор, кад није еклипса. Тако је, тако! Е што ми не знамо?

 

НАСТАСИЈА

Послије ми казаше да се они привидни сунчев пут зове „еклиптика“.

 

ЈАНКО

Да, да. Јест еклиптика, еклиптика, да. Ђе ја бјех зашао? А да што но екликтика.

 

КУМА ЂУРЂА

Боже мој, што је наука! А ми што знамо, а?

 

КУМА ВЕТЕ

Ти баш ништа!

 

МАРКО

А да мени је најмилије слушати о небу и о тијем работама тамо горе.

 

ЈАНКО

Хеј, мој Марко, а није никаква наука интересантнија од те (осим марвеног факултета). Астрономија нас учи да познамо небо и сва небеска тијела. Колико нас младе муке убију, докле све то изучимо. Ево зна госпођица Настасија, која и каква тијела вију се око нас и изнад нас. Нека између осталијех звијезда — казаћу ти је, кад изађемо — зове се Марс. Она — ми научници држимо — насељена је људима нашега организма, наше природе и неке путе право изнад нас мине.

 

КУМА ВЕТЕ (за себе)

Они насељеник те звијезде, што ти изнад твоје главе пасаје, пристојнији је, на жалост, много него ти ...

 

МАРКО

Фала Богу, јесу ли колико далеко од нас те звијезде?

 

ЈАНКО

Милионе крока.

 

НАСТАСИЈА

Трилионе крока.

 

КУМА ЂУРЂА

Трилионе, трилионе! То је — ја мним — сто пута даље но одолен на Обзовицу.

 

КУМА ВЕТЕ

Е, ти си то мјерила!

 

ЈАНКО

Електрицитет, свјетлост и топлота, то су још непознате струје, невидиме, нечувене, неопитиме.

 

КУМА ЂУРЂА

Боже, Боже мој, чуда! Неопипиме, чујте, неопипиме!

 

ЈАНКО

Хирургија и медицина су јако напредовале. Један хирург ту скоро извадио је цио мозак из главе једноме судији у Милану, који се био нахладио па му одмах прекиде кијавицу и главобољу и суди сад боље но икад.

 

НАСТАСИЈА

А да што учини Билрот од оне жене у Бечу! Та је жена дуго и дуго боловала од лупања срца. Дај љекове данас, дај љекова сјутра — залуду све — залуду све. Најпослије Билрот се ријеши, учини јој операцију и лијепо јој извади срце, те сад жена живи без срца као да има два.

 

КУМА ВЕТЕ (за себе)

Тако ти жива била!

 

ЈАНКО

О, колико има жена без срца па живе. И то откад се учинише неки колосални проналасци у типографију, космографију и библиографију.

 

МАРКО

Ада, господине Јанко, која је наука најкориснија за нас Црногорце?

 

ЈАНКО

За нас Црногорце, је ли? Нека размислим ... За нас је најкориснија данас наутика: познавање мора — лојдографија, ништа као лојдографија; јер данас, чули сте, дијели се и граби велики Исток. Жуто ће море брзо поцрвенити од крви, а ми би могли тамо остати без дијела.

 

МАРКО

Кажи ми, господине Јанко, што ви учени људи зовете „дубоке књиге“.

 

ЈАНКО

А ја баш очекивах, кад ћеш ме за то питати. Дубоке књиге, је ли? То су књиге страшно велике и скупе. У њима се свашта находи, и вјештица (погледује на куму Вету) и вједогоња и вукодлака и вампира; тамо су уроци, наступи, сугреби, мађије, зле очи — сви ђаволи и ужасно велики акценти. У њима је записато име Соломоново, Давидово, Вука Бранковића, Проклете Јерине и Вука Караџића. По њима се зна кад је мијена и уштап, кад ће бити помраченије сунца или мјесеца и кад ће бити страшни суд. Ко њих добро изучи, као што сам их ја изучио, може лако да толкује- сваки сан, да зна што ће се кад догодити и кад ће ко и о чеса ће ко умријети: која је жена зла, погана и језична. А, то су књиге, истина скупе, али веома корисне за образовање душе и тијела,

 

МАРКО

А јесу ли мудри пјесници?

 

ЈАНКО

То је сорта људи вишим дијелом манита; а што су мање манити, то су грђи пјесници.

 

МАРКО

Је ли тешко писати?

 

ЈАНКО

Онако ... како коме!

 

МАРКО

Али је теже писати али читати?

 

ЈАНКО

Писати ... како с којијем пером, а тешко је читати, а особито пјесме некијех пјесника — да те Бог сачува; а писати није лако. Написати једну шаљиву игру, опет је то теже, но добити једну битку ...

 

МАРКО

Који су данас најбољи српски пјесници?

 

ЈАНКО

О, то ти не могу казати; знаш, мњенија су подијељена; но ти ћеш то сам најбоље дознати, који су најбољи, на Цетиње. Причекај само док ти умре брат, али отац, па пођи ти на Цетиње па упитај: „Ко би ми лијепо опјевао покојнога брата, платићу добро“ — па ће се онда одмах наћи људи који ће ти га тако јуначки описат' и опјеват' да ће и тебе истога, његова рођена брата, страх од њега ухватит'. О, на Цетињу наћи ћеш ти људи који су били низ море на науку, свршили права и филозофију па ће ти одмах сјест' упокојенога брата или оца на небо уз цара Лазара, па да је триста брава украо за живота.

 

МАРКО

А да, господине Јанко, која је наука најтежа?

 

ЈАНКО

Најтежа, је ли? Како за кога; али као што рекох мало пријед, најинтересантнији је за мене марвени факултет, а и најтежи је у практици, јер је унеколико скопчан и с опасношћу. Ево видиш, обичнијем докторима нашијем је лако. Чуо си, како ваде мозак, како изрежу срце чељадету; то је ствар лака и сасвијем проста. У ове случајеве човјек доктор пита човјека болесника, пацијента: „Ђе те боли?“ Болесник му одговара: „Овђе, овамо, ту и у ожичицу!“ — Каже му доктор: „Отвори уста!“ — Болесник отвори уста. „Лијепо, пружи језик“. Болесник пружи језик, а доктор ће рећи: „Добро, добро“ — и чојка оскултира на срце, на плућа, на веће и мање аорте, стомак и бубреге и цио систем кардиакални. Затим настави: „Боли ли те већ ђе?“ — „Боли кољено“. Доктор му одмах почне пипати кољено па рече: „А то ти је руматизам, посљедица употребе алколическе течности, рума; „руматизам“ је сљедство жестока рума (те што и сами знате) и зато се та болест зове „руматизам“. Послије свега тога нареди му да пије неку медежину и да му неку маст да маже кољено, па човјек здрав ка' риба. За марвене докторе ствар иде друкчије и теже, ма тијем је похвалнија за њих. Разболи се, на примјер, сељаку коњ. Прва ствар зовне се марвени љекар, човјек од знања. Овај дође; сељак му изведе кања. Доктор пошто га види, пита сељака: „Што фали овоме коњу?! Сељак му одговори: „Ја не знам, ја нијесам марвени доктор, но виђи ти, господине, што му је“. Сад настаје моменат, знаш. Овђен се нађе лицем к лицу ... несловесност. Може ли овакви вјештак питати коња: „Коњу, ђе те боли?“ — ка' доктори што питају нас. Нек му рече: „Коњу, зини!“ — мислите ли да ће коњ зинути? А-ја. Рече ли му: „Коњу, пружи језик!“ — залуду се њему збори. Никад! А нахрамљује ли коњ мало у задњу ногу, с каквом пажњом и опрезношћу и с каквом одлучношћу приступа марвени љекар њему. Неке га путе сретно шчепа за ногу и пипа, а неке путе, богме, догоди се, да му коњ пришије ногу у плећа — тант! — ђе му остави биљегу од плоче и неколико клинаца. Јадни марвени љекари. То су прави мученици, жртва знања и науке.

 

КУМА ВЕТА

А, леле, што нијеси ти већ марвени љекар! Имам дома једну злу маску, да опростите, и онако злоћудну и навлаш бих је уковала у задњу ногу, теке да те зовем да ми је видиш ...

 

ЈАНКО

Ја једну, те једну, бадава! Ненаучен је човјек ка' обичан слијепац. Ја имам очи — а ви их немате. Ево, на примјер, који од вас зна што је то република, што је социјализам, што је анархизам, што је шпиритизам? Ви сте сви, залуду, добри и поштени људи, али сте велики простаци. И што ви знате, нако да капетану с капом у руке предајете дацију, а пођекад и глобу. Начела 1789. године ниједноме од вас нијесу позната, а мени јесу ...

 

БЛАЖО

Каква су то начела!

 

ЈАНКО

То су принципи здрави, високи, паметни ...

 

КУМА ВЕТЕ

А носе ли оружје?

 

ЈАНКО

Нека, баба! Е, без републике нема живота ...

 

ЂУРО

Ма што је то република?

 

ЈАНКО

Република је ријеч, која је опет састављена од друге двије ријечи, а обије су латинске: res publica, што нашки значи „ствар народна“. У једној републиканској држави сваки грађанин може бити предсједник, то јест господар. А у нас? А-ја. Нема о томе збора. Дочим Јевреји су под Саулом живјели лијепо у њиховој теократичној републици; Шпартанци славно под њиховом аристократском републиком, а најсрећнији су били Атињани под њиховом демократском републиком. Демократски је систем најбољи за народе; ту су врата отворена свијема и свакоме. А код нас тога нема. Зашто? Зато што се роди један човјек прије два вијека, који је у један побркани стан Срба, заражених муслиманством, поставио ред, тај стан очисти од потурчењака, изведе га сложна на бојна поља да с њим ствара чудеса на Царевом лазу и другим пољима, те поврати у бојни плам тињајући свјећицу српске самосталности — па синовци, унуци и насљедници тога чојка зар да се непрестано мијењају на наш пријесто, као на какав монопол, а ја и мој друг вазда гологлави пред њима? Ето данас демократична и радикална Србија, па по ископању куће Обреновића пође да тражи у иноземство за свога краља једнога унука Црнога Ђорђа, који Србију ослободи од Турака прије сто година, од роба направи слободна чојка — а за мене и моје многобројне једномишљенике у Српству нико живи да се и не сјети за тај положај; а ко зна да сам ја живио у вијек владике Данила или Карађарђа, бих ли за длаку грђи био од којега од њих два? Па је ли право, реците људи? А да сам ја био на Мишару ...

 

БЛАЖО

Прекини, бруко, јер би ти мога' ноћас извућ' тољага, знаш!

 

ПРЕЛЕ (Блажу)

Нека, Бога ти, нека још бестија!

 

МАРКО

Ма ово је много од овога калаша!

 

АНДРИЈА

Шале ради нека говори — тамо будала!

 

КУМА ВЕТЕ (Јанку)

Никоговићу!

 

ЂУРО (Блажу, Марку, Андрији и Кума Вети) А што мари да ћакула. (Јанку) — А сад кажи ми, Јанко, што је социјализам?

 

ЈАНКО

Овђе се, ка' да неки љуте, не знам хоћу ли и даље причати!

 

ЂУРО

Не мисли ти, болан, ну причај!

 

ЈАНКО

Е, социјализам је једно удружење високих и побожних умова. Он је основан на темељу хришћанском, то јест да су сви људи браћа нераздјељима, да им је имање уједно и да нема више мога и твога, но да је све наше заједно. А ти, Блажо, реци да ово није лијепо!

 

БЛАЖО

Тамо послије рећи ћу ти нешто. (Прелу на ухо). Што ћу га истућ^', галијота.

 

ЂУРО (Јанку)

Причај ти, чоче!

 

ЈАНКО

Што је љепше од братства и заједнице људи, јер кажите ви мени, је ли право да они из Подгорице има данас својих у готову сто хиљада талијера. А онај у Пиви, да има по више три хиљаде рала оранице, толико ливаде, толико коза, оваца и говеди, а онај у Пјешивцима и онај у Ћеклићима, који броје данас по по милиона фиорина — и то данас, кад многи немају свога ни фиорина. То не треба да буде. Њима треба све то одузети па помијешати и право подијелити, ма право.

 

НАСТАСИЈА

Е, право, право подијелити.

 

ЈАНКО

Ево видиш и ти стрико Ђуро, ти имаш лијепо и живиш боље но четири друга сељака... па ...

 

ЂУРО (љутито)

Остави!.. . но кажи још, што је то анархизам?

 

ЈАНКО

Анархизам сачињавају само поштени људи, људи који не трпе ред, ни нека досадања друштвена правила, ни власти, ни полицију. Ти су људи свјесни, они не узмичу ни од чеса; њима је убити министра, краља или царицу, ка' мени попити чашу ракије ...

 

ЂУРО

Фала ти!

 

ЈАНКО

Па што? А ђе је слобода, кад чојак не би мога' убити чојка кад хоће?

 

КУМА ВЕТЕ

А брани ли ти ко да најприје самога себе убијеш?

 

ЈАНКО

И то да се брани, не би било слободе.

 

КУМА ВЕТЕ

А ти хајде за кућом, па се убиј, рђо!

 

ЈАНКО

Зар би ти мило било, баба?

 

КУМА ВЕТЕ

На моју душу, не би било штете.

 

ЂУРО

Оставите то, но нека нам Јанко каже, што је то шпиритизам.

 

КУМА ВЕТЕ

То, што је, најбоље знају неки наши крајичници; колико попију те несреће и те отрови од шпирита.

 

ЈАНКО

Аја, то није, баба, пиће; то се не пије.

 

КУМА ВЕТЕ

А да која је то зла срећа?

 

ЈАНКО

Шпиритизам је, како да вам кажем, шпиритизам. Шпиритизам је нешто друго. То је неки тајанствени, чујте, али битни, битни, вељу, одношај живога и мртвога чељадета. Човјек живи, који је још обољелог мало мозга, може кад гођ хоће виђети се и разговарати се с мртвијема овако, ка' ја сад с вама, То је најлакша ствар и, као што рекох, мозак мало болестан.

 

КУМА ВЕТЕ

Какве су те накараде?

 

ЈАНКО

Баба, ти ћеш полуђет', ја лијепо виђу. Објекат је... објекат, а медијум, то је налик моста. Преко медијума се прелази у саобраћај с мртвијема и обратно, разумијеш ли?

 

КУМА ВЕТЕ

Не!

 

ЈАНКО

А оно нек' те ђаво носи! Ђе је она боца? (за себе) Тешко ли је говорит' с простим свијетом! (куми Вети) Бабо, ти не знаш ништа, ти си слијепа!

 

КУМА ВЕТЕ

Анђео Божји! Ја имам очи, мени нијесу испале, ни да' Бог!

 

ЈАНКО

Ех, кад ти нијесу испале, бабо, знаш ли ми казати, је ли Марко Краљевић јео кад љеба руметинова?

 

КУМА ВЕТЕ

Које јаде ја знам! Не, ја мним. Он је био син краљев, па му није преша била, имао је и другога жита; а нама сиромасима ваља и ово.

 

ЈАНКО

Ето видиш, да не знаш ништа; да си слијепа, да не видиш то ђавоље. Марко није ни гледао руметина, зашто га ондар није ни било на нашем континенту. Он нам долази из Америке, а Америку је Колумбо открио 1492. — дакле много по Марку.

 

КУМА ВЕТЕ

А ми држимо да Марко није још умро!

 

ЈАНКО (за себе)

Тако ти, бабо! (куми Вети) А знаш ли, бабо, је ли Марко пушио дувана и је ли јео кртоле?

 

КУМА ВЕТЕ

Многи људи ни данас не пуше дувана, а кртолу богаташи једу, ма мање но ми сиромаси.

 

ЈАНКО

Ех, а ти ми, бабо, сад кажи ово: је ли се кад Ђурђева Јерина препала од миша? А знаш да се многе женске главе плаше од мишева.

 

НАСТАСИЈА

Ох, узјасно (згражава се)! Ух, ух!

 

КУМА ВЕТЕ

Ја не мислим барем за њега.

 

ЈАНКО

Дакле, знади, ко није слијеп, то јест, ко је учен, свак зна да Марко Краљевић није гледао ни руметина, ни дувана, ни кртоле; ни Ђурђева Јерина миша. Зашто? Просто зато, што до открића Америке ми нијесмо имали ни руметина, ни кртоле, ни дувана, ни да, простиш, мишева, бако! Ха-ха-ха! Ђе је она боца?

 

ЂУРО

Ево је, држи, пиј!

 

ЈАНКО

Молим за чашу (додају му чашу, коју подиже увис). Ја вам мало пријед говорих о разним облицима владавине, а не поменух вам оне олигархије — Рим, Мљетке и наш Дубровник ...

 

КУМА ВЕТЕ

Је ли то жена „Олигархија“, Јанко?

 

ЈАНКО

Мучи, баба, јад те задио, досадна ли си!

 

АНДРИЈА

Нека те већ. Но, Јанко, кажи како се вино зове латински?

 

ЈАНКО

Вино се латински зове vinum.

 

МАРКО

А кућа?

 

ЈАНКО

Domus.

 

КУМА ВЕТЕ

Прави си домуз.

 

КУМА ЂУРЂА

Ваистину, то није много заметнуто, но вино — винум, а дом — домус, готово као нашки; ја бих брзо научила латински.

 

ЈАНКО

Јест, али деклинација ове двије ријечи јако је тешка, особито оне друге ријечи. На примјер: Vinum, vini, vino, vinum, vino, а за дом: domus, domus, domui, domum, domus.

 

КУМА ВЕТЕ

А како се магарац зове латински?

 

ЈАНКО

Asinus.

 

КУМА ВЕТЕ

Азинус, азинус! (к Ћурђи). А нашкој ријечи је ли којој ова ријеч слична, Ђурђа? Кажи ти, ти, која велиш да би брзо научила латински? Дану, чему нашком?

 

КУМА ВЕТЕ

А да ја знам!

 

СВИ

Чему?

 

КУМА ВЕТЕ (показује прстом пут Јанка; настаје смијех)

 

ИВАН

Пиј, Јанко!

 

ЈАНКО

Не! (Показује чашом пут Настасије). Но част лијепоме и њежноме полу. Госпођице Настасијо, молим ...

 

НАСТАСИЈА

Молим, господине Јанко, прво ја нијесам овдје једина женска особа! (Показује на друге).

 

КУМА ВЕТЕ (за себе)

Женска соба!

 

ЈАНКО

Молим, ви сте овдје сама научена и савршено изображена и знавена женска. Првијенство, дакле, науци, знању, просвјети и красном полу!

 

НАСТАСИЈА

Молим, ја не пијем вина цијела, јер нити сам кћи, ни сестра кочијаша.

 

ЈАНКО

О, молим, то не смета.

 

НАСТАСИЈА (одбија чашу)

Молим... ја за колико сам била у школи, нијесам пила никакву течност осим чаја. Стога сам овако и научила, јер је мој мозак вазда бистар и прозрачан био. „Знање је сила, знање је моћ, учимо, браћо, дан и ноћ!“

 

ЈАНКО

Како није, људи, знање моћ! Ево видите мене, образован као што сам, а од двадесет три године, ја могу бити поп, учитељ, писар капетански, писар окружног суда, могу подофицир, могу калуђер, владика, патријарх, могу све што хоћу, могу чак и гос ... да су друге установе у овој земљи, него нећу. Ја ћу се женит', женити, госпођице Настасијо, женити!

 

НАСТАСИЈА

Било срећно!

 

ЈАНКО

Ја бих само с тобом срећан био.

 

НАСТАСИЈА

И ја с тобом!

 

КУМА ВЕТЕ

Куку!

 

ЈАНКО

Хоћеш ли ме узет

 

НАСТАСИЈА

Хоћу.

 

КУМА ВЕТЕ

А-ох!

 

ЈАНКО

Душо!

 

НАСТАСИЈА

Срећо!

 

КУМА ВЕТЕ

Сило ђаволска.

 

ЈАНКО

Ти моја!

 

НАСТАСИЈА

Ти мој!

 

КУМА ВЕТЕ

Сило!

 

ЈАНКО

До гроба!

 

НАСТАСИЈА

Твоја и мимо гроба! (Пољубе се)

 

КУМА ВЕТЕ

Ух, кукала! Овога звека није бивало међу нама; хајте с вама се калижило, хајте чудо ве задесило, што учињесте! А што ће рећи црни поп сјутра, тешко њему!

 

ЂУРО (шапти Марку)

Ово је много! Хајде, молим те, изведи Јанка.

 

МАРКО

Хајде, Јанко, да ми покажеш ону звијезду, што вељаше мало пријед, да нам се шета изнад главе.

(Марко и Јанко излазе)

 

НАСТАСИЈА

Јанко, мој Јанко, ја ћу за Јанком! (Устаје)

 

КУМА ВЕТЕ

Црна друго!

 

ЂУРО

Не! (Ћурђи) Молим те, Ђурђа, ти поведи дома ову ђевојку, па пошто је предаш попу, дођи овамо. (Ђурђа и Настасија одлазе). Молим ве свијех, почем се ово догодило у моју кућу, немојте ви ништа говорити о овој сметеној вјеридби, док се не би тамо од њих чуло.

 

КУМА ВЕТЕ

Ја хоћу, хоћу свуђ ђе допрем, Bожја ти вјера, па да ћу се пресјећ'!

 

ИВАН

Кума Вете, немој. Знаш ово се догоди под наш кров, немој, вјере ти!

 

КУМА ВЕТЕ

Е, па нећу ради вас, али ако се иоклен друго прочује ови кастиг, ови звек, валан ћу одмах звекетати да је све село на јаде од мeне.

 

ПРЕЛЕ

Тек сам уљега' у ову кућу и видио оно двоје чељади, одмах сам помислио да се ови сједник неће свршити без нечесове скандале и кад ми Блажо говораше да пјевам, од јада не могах отворити уста ка' оно ти ... оно двоје поганчади. Он галијот није ни улазио у гимназију, но једва свршио четврти разред основне школе, и то је сваки разред повторавао. Он је вазда био погрда ђачка; а она је ишћерана из школе због љености, лажи и другијех грднијех ствари. Мени није жао што су онолико и за онолико бестијали пред нама, но сам се чисто стидио од господина Милоша, правога свршенога гимназисте и госпођице Драгиње, која је прва изашла ове године из велике основне женске школе; њима је мука била и преобразивали су се цијело вече од ружнога понашања Јанкова и Настасијина.

 

МИЛОШ

А зашто, Преле? Свак своја дјела носи.

 

ПРЕЛЕ

Ма, зато што се издаваху за учене. И чујте ме добро, људи, ништа ми не може заударати у ову земљу, као нека фалса чојства и некаква неоправдана валења, пренeмагања и оружавања једнијех рђа и скоровечерњака.

(Долази кума Ђурђа)

 

КУМА ЂУРЂА

Оваквога врага женскога ја не виђех досад ниђе!

 

МИЛОШ

Незналице, Преле, оснрвњују што је свето и они ноћас оскрвнише свете науку и пристојност. Једино жалим, што се ово зби у присуству ваше и моје драге сестре.

 

ДРАГИЊА

О, брате, ја се свуђ осјећам заштићена, ђе си ти. Ја само сажаљевам оно јадно и жалосно двоје чељади.

 

ПРЕЛЕ

Док у нашу земљу не стану људи говорити мушки, истинито, оио што јест-јест, што није-није, погани ће дизат' уши и лијека им се неће Божјега знат'. Зашто не бих ја, на примјер, река' да је сад чесов, да речемо Црнојевић, Балшић или Немањић који жив: част и поштовање твојој кући, али ти си сиромаше, једна права бручица (кад би брука био) и љепше би било, невољо, да се нијеси ни рађа'.

 

НИКОЛА

О, да им је Богом просто, кад би без чуда такви кусали с миром и с анђелом Божјим оно, што им се из признања њихова поријекла дава, а без никакве њихове личне заслуге, без разметања, без скандале.

 

ПРЕЛЕ

Е, онадар би готово били људи, но ...

 

НИКОЛА

Но . .. угоне крв и поријекло у лаж, је ли?

 

ПРЕЛЕ

Е, па видиш и то је како се ко роди!

 

КУМА ВЕТЕ

Јесу ли, Преле, и ови (показује па Милоша и Драгињу) изображеии и научени?

 

МИЛОШ

Не, баба!

 

КУМА ВЕТЕ

Ма јесте ка'да. Јеси ли ти један од онијех, који сад не носе колан и не знају пјеват' уз гусле?

 

МИЛОШ

Баба, што се тиче ношње колана, то иде за вољом и временом, и то је како се ко роди. А ја пјевам по мало и уз гусле, а уз виолину и клавир умијем лијепо и ја и ова моја сестра.

 

КУМА ВЕТЕ

Гусли, моја, гусли... А та ђевојка зна ли још што? Је ли и она сила?

 

ДРАГИЊА

Ја мало знам.

 

КУМА ВЕТЕ

Знаш ли плести?

 

ДРАГИЊА

Знам.

 

КУМА ВЕТЕ

Знаш ли шити?

 

ДРАГИЊА

Знам, бабо!

 

КУМА ВЕТЕ

Знаш ли мијесити хљеб и готовити?

 

ДРАГИЊА

Знам.

 

КУМА ВЕТЕ

Јеси ли раскошна?

 

ДРАГИЊА

И кад другога видим, гдје расипа, жао ми је.

 

КУМА ВЕТЕ

Ти ка'да доста знаш.

 

ДРАГИЊА

На све радове кућне научила ме моја драга мајка.

 

КУМА ВЕТЕ

А јеси ли и ти била у велику основну школу, у штитут, и знаш ли књигу?

 

ДРАГИЊА

По мало, баба, знам.

 

КУМА ВЕТЕ

А би ли ти, синко, умјела упртит' бреме, кашету фишека, врећу хљеба или брашна, па за војском, а?

 

ДРАГИЊА

За мојијем оцем и братом носила бих хљеб и фишеке боса, гладна, жедна, а све с одушевљењем, до Дунава, до накрај свијета сљедовала бих наш мили, наш свети, побједоносни, наш чудотворни црногорски крсташ барјак. За славу и углед драге домовине не би ми ништа тешко и немогуће било учинити.

 

КУМА ВЕТЕ

Да те загрлим, синко! (Цјелива је)Ти ћеш бити срећна и благословена, чим тако осјећаш. Жива била, моја, жива била! Тебе, бих рекла, није књига оштетила. Ти нијеси сила.

 

ДРАГИЊА

Не, баба, но ме књига исправила и овијала моја урођена чувства. Та су чувства моја, моје мајке и чувства твоје и сваке поштене и храбре доморотке Црногорке. Па, пошто си, баба, примјер старе црногорске чврстоће, допусти ми, да ти пољубим руку, да ти у име свијех нас, младијех жена захвалим на диван твој горски карактер (Љуби је у руку).

 

КУМА ВЕТЕ

Господ с тобом био, душо лијепа! (Грли је). Благо мени, благо мени, кад има овакве и учене чељади.

 

МИЛОШ

Бабо, не зеби од науке и просвјете. Ја сам млад, ја мало знам, али виђу око мене младе људе учене, који ми улијевају наду на бољу будућност драгог ми отечества. Без предрасуде, молим те, баба, погледај матерински на данашњи, акобогда, срећни нараштај ове земље. На мјесто нагог горштака, војника, видиш сина или унука његова ођевенијег, ученијега — а челичне душе исто као он. Видиш младе официре, инжињере, професоре, учитеље, докторе, вјештаке, иматње трговце и паметне занатлије, као што их има у друге државе. А од кад? Од јуче, Њихово прегнуће, њихово домољубље, било им је нагон да се отресу предрасуда и незнања наслијеђенога и силом мучнијех околности и уским простором земље наметнутог им. Бабо, немој се гријешити с њима. Многа ноћас, може бити ће од уста уштедети, тек да сјутра обуче чистију гуњиницу, да пристојније изиђе на пијацу пријестонице јуначке наше земље, чији углед с дана на дан расте — све захвалити млађијем снагама, јер старе и изумиру.

 

КУМА ВЕТЕ

Ти си једини од ученијих младијех људи, који ми се ноћас допада, и вјеруј ми, синко, тако ми ђаво моју грешну душу не понио да знам, е би бастало у мучне дане наше домовине овоме пасу подносити муке, које су нам стари подносили и да бисте у оне страшне уре заборавили удобности данашњега ви живота, а држали се о кори куновој и бранили отечество док изгинете, опет ти вељу: тако ми ђаво моју грешну душу не понио, ево овако стара и без живота све бих појала и играла, и чини ми се, да бих се подмладила и моје старо ухо не би више вријеђала она ваша пјесма, но бих и сама запјевала: „Сјећаш ли се оног сата — кад си мене око врата ...“

 

МИЛОШ

Не зеби, баба, и немој о нама друкчије мислити. Буди увјерена да ми знамо бити и Шпартанци и Атинци. За опстанак драге нам домовине нас неће ниједне муке плашити; ми знамо да је агонија једно прелазно стање, а за побјеђивати и славом се вјенчавати неће нас само тежња за златне медаље и крстове руководити. А за наше младе и њежне сестре, којијем ти тако маханишеш, не брини се, добра бако, оне ће рађати, акобогда, чилу и смјелу Српчад, која старе своје неће покорити, а као и ми синчићи наши умјеће пјевати измјенице; „Сјећаш ли се оног сата“ и „Сабљо моја димишћијо“.

 

КУМА ВЕТЕ

Мило ми је то старици чути. Радосна ли сам, Боже свети. Синко мој, био благословен ти и сви твоји једномишљеници. Такви се хиљадили у наше препаћено отечество. О Боже, напути овако красну младост црногорску и овим их духом, о Господе, надахни за срећу и славу живијех, а за блаженство мртвијех нашијех мученика. (Ђуру) „Ђуро, ево среће, срећа ти је у кућу. Сјутра зором у Мајево да просиш ову вилу (показује на Драгињу), овога анђела за твога милога Ивана. Душа је њена чиста, душа је њена црногорска, дивна, украшена науком. Живјела просвјета! Живјела! Живио напредак!

 

СВИ

Живјела просвјета! Живио напредак!

(Завјеса пада)

 

Ч И Н III

 

ПРОМЈЕНА ПРВА

Ријечки пазар и врева народа мушкога и женскога. Ђуро и Никола сријетају се,

 

ПОЈАВА ПРВА

 

ЂУРО

Помага' Бог, Никола!

 

НИКОЛА

Добра ти срећа!

 

ЂУРО

О хо-хо! Пазара ка' на Лазареву суботу.

 

НИКОЛА

Уз ову дацију вазда је ријечки пазар пунан. А ти, старино, сиша' ођен да оправљаш, је ли?

 

ЂУРО

Пођешто, пођешто.

 

НИКОЛА

А кад мислиш, акобогда!

 

ЂУРО

Нијесмо још ништа стамбилали, ма чини ми се испред Аранђеловадне, а то је сјутра — знаш.

 

НИКОЛА

Само било сретње.

 

ЂУРО

Ја мним и ти ћеш доћ'. Је ли те зва' већ Иван?

 

НИКОЛА

У сватове?

 

ЂУРО

Е.

 

НИКОЛА

Јест, и доћи ћу, ако ми се баста наредит'. Но ко ће бити кум, Ђуро? Нечесов главар велики, ја мним, е, дарови и друго.

 

ЂУРО

Какви главар! Какви дарови! Ту их нема. Ја с њима немам посла, нако кад донесем дацију. Но оли да пијемо?

 

НИКОЛА

Фала ти, немам кад. (Разилазе се).

 

ПОЈАВА ДРУГА

 

БЛАЖО И ИВАН

 

БЛАЖО

Ти на пазар?

 

ИВАН

А зашто не?

 

БЛАЖО

Који чојак 'оће да се жени, не иде да сам набавља што му треба.

 

ИВАН

А зашто?

 

БЛАЖО

Зашто му се чини да је све јефтино, па купује, а не погађа се, но онако ...

 

ИВАН

А да видиш, сад сам купио једнога вола и уру сам се прегонио с продавцем око једнога фиорина само пара. Во добар, око сто ока, напријед га је цијенио осамдесет фиорина. Ја њему: Оли да ти дам шездесет? — Шалиш ли се? — рече. Оли шездесет пет? — Остави, Бога ти. — На, готовијех седамдесет. — Ма не бих ти га мање да', чоче, од седамдесет и пет, да знам е ћу га на голу брст цијелу зиму зимити. — Ево ти седамдесет и два. — Ни солад мање, но ти рекох — рече он. — Оли готовијех седамдесет и три? — Хајд', дај, седамдесет и четири па га води. — Не могу. — Ни ја. — Е, во је добар, овамо жа' ми га оставит', а онамо седамдесет и четири фиорина, те ја најпослијед прегни, те њему сваку ...

 

БЛАЖО

Тако, чоче, колико је јефтинија свака ствар за готово, но на вересију.

 

ИВАН

Вересија је погибија.

 

БЛАЖО

Ах, како наши људи трче на вересију.

 

ИВАН

Е, они зар мисле, е ће се што међутијем догодити до рока да их дуг размине, па да им туђе остане.

 

БЛАЖО

Вересија, вађевина и грдни, смрдељави ламбек, Бог га убио, презадужише и ископаше ову земљу.

 

ИВАН

И злато и свита ђавоља добро је поткопаше.

 

БЛАЖО

Ма што мисли овај народ, како ће и докле овако?

 

ИВАН

Док се сам изије, ка' овца у јаму.

 

БЛАЖО

А ђе је суд? Ђе су власти?

 

ИВАН

То су, залуду, двадесет пута до сада савјетовали и забрањивали: ма једнако, народ је све сиромашнији и све се више плоди и расте, нема томе краја.

 

БЛАЖО

Ја да сам у сенат, ја бих учинио један закон. Који Црногорац нема барем у најмању руку на свој дио кућу и десет рала земље и ни паре дуга на то, да се не може женит'.

 

ИВАН

Е, па колико би било онда ожењенијех?

 

БЛАЖО

Може му бит', а што им 'оће жена, кад нема ни себе ни њој то ђавоље ни сјутра. Тако ми Бога, ово је истина, што ћу ти сада причат'. Отидох неђе по маломе Госпођинудне на Цетиње својијем послом. Шетам се пјацом доље-горе, онако неколико пута, ка' и други, док виђех гомилу људи под Бријест. Е, онамо је господар дати, рекох, те и ја к Бријесту, не бих ли му приступио руци. Кад тамо, сједи господар, савјетује народ да ради, да се чува од трошкова, од беспотребнијех давија, од ријечи, од глоба и од свега што је рђаво. Уто ђаво такни једнога, чини ми се бјеше Пипер: „О господару?“ — „Шта је?“ — „А да, ја сам ти погинуо вас у комате од једне веље моје работе, па сам доша' Богу и теби“. — „А што, дану?“ — „Да опростиш, вјерио сам се“. — „Па те неће, је ли?“ — „Није то“. — „А да шта?“ — „Углавих свадбу за сјутрадан по Митровудне, те ја прсни љетос и то рано у Приморје, по Паштровићима, тамо-овамо, залуду, не бих ли што зарадио. Ниђе ни шестице, до толико што сам се валан, љебом ранио, те сад не знам што ћу, но ми лијек дај, господару!“ — „Какав лијек, јадан?“ — „Узајми ми осам талијера за ову свадбу, па ћу ти их, акобогда, вратит' чим их ђе стечем, Божја ти вјера.“— „А како живиш дома?“ — „Како ме видиш!“ — „Имаш ли што?“ — „Не без једне појатице то ђавоље“.— „А да, јадан, што ће ти жена? Пасај се тога!“ Уто ће неко са стране: „Ах, да му се јадноме оженити“, а други: „Дома се вуци па ради ђе, пражнове један, у јад се оженио, дабогда!“ — Ето такви су наши људи и како умију.

 

ИВАН

Много је таквијех.

 

БЛАЖО

Јест, а има их и талишнијех, ка' што си ти, захвалити Богу ...

 

ИВАН

Оли ми доћ'?

 

БЛАЖО

Ако Бог да с пецивом на раме. А да згодно ће бит' оно твоје чељаденце, Иване.

 

ИВАН

Нијесам ни ја теке тако, чоче, а је ли згодна јест, ја не знам има ли ђе већ на свијет друге, а знаш, дани су ми већ удуљили као године — а ругаћеш ми се — јер је добра, јер је андио Божји, јер је љуцка, а од бијеле је виле љепша.

 

БЛАЖО

И ја исто тако мислим о Милици ...

 

ИВАН

А да ...

 

БЛАЖО

Не знам још ништа, ма смо неђе близу ту.

 

ИВАН

Не одлажи, чоче, но јуначки, то те не може суминут', уложи, а красно је чељаде, и она, тек да је жива.

 

БЛАЖО

Виђећемо, но ми кажи, ако знаш, што би с Јанком и с Настасијом?

 

ИВАН

Ка' да работа не иде ...

 

БЛАЖО

С чије стране?

 

ИВАН

Са обје стране!

 

БЛАЖО

Ха, ха, ха! А ко је мислио и другојаче о оној чељади!

 

ИВАН

Е ... (Размињују се)

 

ПОЈАВА ТРЕЋА

 

НАСТАСИЈА И КУМА ЂУРЂА

 

НАСТАСИЈА

Ах, кума, погинула 'сам ти. Они је Јанко галијот, варалица, срамотњак, безобразннк највиши што га има на ови свијет; један дан доша' је у нас па ће рећ' попу: „Ја ти нећу Настасију, ако ми нећеш напријед узајмит' триста талијера“ — а мени: „Чујеш ли, ђевојко, немој сама ходит' ни на Цетиње, ни на Ријеку!“ — Мени, која сам сто пута тудијен одила и по ноћи и по дневи, вазда поштено. Поштено ка' иједна моја врсница — то знају људи. Он мени да то каже, галијот један, он, а? Радија бих била узети којега од овијех солдата ћесарових, што ускачу у нас, него ли њега, чиста ти Божја вјера. Он се и пјани, покварен је то човјек, која би жена узела једнога лажова онаковога, а и страшљив је. Сви су се момци црногорски повеселили овијем новијем пушкама репетиркама, а он његову, поган, гледа ка' крвницу, нити је прихвата, нити је пусту чисти, зарђала му је незапрешку, нулашу. Нулашу, вељу, јер кад је чета гађала у нишан, он је сваки пут добио нулу, па сам му поручила да га нећу.

 

КУМА ЂУРЂА

Је ли због нуле у гађању?

 

НАСТАСИЈА

Ето -.. . и са свега, да га је анатема!

 

КУМА ЂУРЂА

Бог зна, моја, што је за боље.

 

НАСТАСИЈА

Што је за боље? Чућеш, што ћу учинит' ако га иђе данас виђех на ови пазар, јер не знаш ти још све, што је он за мном лајао.

 

КУМА ЂУРЂА

Чујала сам.

 

НАСТАСИЈА

Да сам гуска.

 

КУМА ЂУРЂА

Горе!

 

НАСТАСИЈА

Да сам коза.

 

КУМА ЂУРЂА

Горе!

 

НАСТАСИЈА

Да сам сметена.

 

КУМА ЂУРЂА

Горе, горе!

 

НАСТАСИЈА

Да сам непоштена.

 

КУМА ЂУРЂА

Тако нешто али ја то не вељу.

 

НАСТАСИЈА

Да се око мене ...

 

КУМА ЂУРЂА

О, ја ти нећу каживат' све, што се чује; да.. . нешто ка' налик тога.

 

НАСТАСИЈА

Зборио је: „У попову је кућу сваку вече халак и граја ка' да клачину горе“. (Чуше двије пушке, затим улазе два војника).

 

ПРВИ ВОЈНИК

Турци на Голубовце! Ко је јунак, онамо!

 

ДРУГИ ВОЈНИК

У помоћ капетану! С петнаест друга затворио се јутрос у кулу, коље се ка' лав, а кликује: „Ко је витез!“ — Издаје га џебана.

 

ПРВИ ВОЈНИК

На ноге!

 

СВИ

На ноге!

 

КУМА ВЕТЕ (из гомиле народа)

Еј, жене, еј, Црногорке! А сад, сад, сестре! Сад, јуначице!

 

ДРАГИЊА

Е, сад, баба, кашету фишека на плећа, па за војницима. А је ли, баба?

 

КУМА ЂУРЂА

А да како!

 

КУМА ВЕТЕ

На ноге, жене; на ноге, јуначице! Турци на Голубовце! С таином, с џебаном тамо да смо прије подне. Капетан један кликује. На ноге! На Ријечки град за џебану! Ха, жене!

(Жене излазе)

 

НАСТАСИЈА

Ја не могу, не могу, ноге су ми се удрвиле, не могу!

 

КУМА ВЕТЕ

Удрвиле ти се ноге? Од чеса? Грехоте! Од чеса, дану! А да моје остарале нијесу, а сад ћеш виђет'! Виђи, Настасија, ево ти и Јанка. А ти, Јанко, не крећеш ли на војску, ка'да?

 

ЈАНКО

Ја на војску? Баста мени, баба, на војску. Један ми је ђед посјека' Турчина у доба Св. Петра на Бусовник, па знаш, да и мени баста ка' иједноме момку у ову нахију, но ћу причекат' да виђу, што ће бит', па ако ухвате Турци капетана, платиће ми га неђе, акобогда, а ако ноћас разбише Цеклињани и Зећани Турке, ћераћу их до у Блато да их није, да се тамо утопе сви ка' мухе. Ма ћераху их, богами...

 

КУМА ВЕТЕ

Ками ћеш их ћерат'!

 

ЈАНКО

А што? Ти би зар шћела да ја погинем. Е, а да баш нећу поћ'; остаћу овђе за твој инат!

 

КУМА ВЕТЕ

И нећеш, не бој се, тек си такви. А ђе ти је пусти колан, рђо једна!

 

ЈАНКО

Ма не срамоти, јер најпослије, не би ли грехота била да погинем ја, који боље могу послужити домовини нечим другим, но да и пет глава турских посијечем.

 

КУМА ВЕТЕ

Ма, чим то, рђо?

 

ЈАНКО

Не грди, ти! Ево чим. Има пуне три године — ово ти повјерљиво кажем како изучавам у тајности међународно право. До године најдаље мислим с успјехом, а о свом трошку, положити правнички испит у Биограду, па онда, баба, виђећеш.

 

КУМА ВЕТЕ

Што?

 

ЈАНКО

Бока Которска припала је од Млечана ћесару бечкоме без фишека и без мртве главе.

 

КУМА ВЕТЕ

Па?

 

ЈАНКО

Тако је он може уступити нама, кад се Европи предочи формално правно неосновано заузеће те словенске области, те тако ја, ја, други нико, Боку ћу на тај начин утјеловити Црној Гори, јер данас наука чини чудеса.

 

КУМА ВЕТЕ

Па зато чуваш трбух ради онијех смокава у Тиват, је ли, бруко?

 

Долази Драгиња и Милица на челу неколико жена_} упрћених с кашетама џебане.

 

ДРАГИЊА (пјева)

Боже, спаси Црногорце

и крајину и државу,

све лијепе наше главе

за слободу и за славу!

 

МИЛИЦА (пјева)

Што на милу нашу земљу

да се душман зли размеће;

сви јунаци да изгину

од нас жена то смјет' неће.

Уколико пролазе жепе, ово се пјевање повторава.

 

КУМА ВЕТЕ

А, оно су жене! Оно су Црногорке! Оне рађају јунаке. Оно су учене! Ко срца има — на војску (обраћајући се Јанку и Настасији), а ви, ви остајте ту, фалса просвјето.

(Завјеса пада)

 

ПРОМЈЕНА ДРУГА

У пољу. Под једним храстом сједе неколико војника

 

ПРЕЛЕ

Да стигоше још Добрљани, ђавољега не шћасмо пуштат' жива.

 

НИКОЛА

Доста им га је било, чоче, а ево ти би рад био да ниђе Турчина до Шама не остане.

 

ПРЕЛЕ

Бих, Божја ти вјера!

 

НИКОЛА

А ја не бих, јер ко би знао за нас да није Турака. Име, славу, јунаштво, све су нам Турци припасали, а да није њих ...

 

ПРЕЛЕ

Наша је земља лијепа, нешто горда, поносита, нешто онако, знаш ... те и да није Турака, била би изложена пожуди и другоме ...

 

НИКОЛА

Бог ће вазда бит' с нама, па ко гођ хоће нек^' се очеше о нама кад хоће, може му бит'.

 

ПРЕЛЕ

Валан, нека.

 

НИКОЛА

Гле, а кога оно воде?

 

ПРЕЛЕ

Ка'да Милоша.

 

НИКОЛА

А оно друго?

 

ПРЕЛЕ

Чнни ми се Ивана.

 

НИКОЛА

Красна два ђетића. Бој се угријани бијаше испод Голубоваца, капетан су оно десет-петнаест друга у једно кућиште накрај села; пушке им бјеху већ обриједиле; ми на Морачу. Уто Милош увежи оружје о перчин, па посред воде; за њим и Иван и ми сви, па затим онако квасни пољем пут Турака, а Турци плећи. Уто се отворио капетан, те сви заједно бојем, док их прићерасмо при Владњи и селу Матагужу. Ту се рани и Милош и Иван, али да' је Бог лако! (Долази кума Вете)

 

КУМА ВЕТЕ (носећи двије струке, двије торбе и двије дуге пушке)

Помага ви Бог, јунаци!

 

СВИ

Добра ти срећа!

 

КУМА ВЕТЕ

Сретње ви јунаштво!

 

СВИ

Жива била, баба!

 

КУМА ВЕТЕ (показује струке)

Ово је ваше, а ово узех с некијех Малисора, те бјеху погинули у један поток. А колико ви посјекосте глава?

 

СВИ

Двадесет и три, баба.

 

КУМА ВЕТЕ

А нашијех колико погибе?

 

БЛАЖО

Да' је Бог, ни један. Ранили се тек четири-пет: Милош, Иван, капетан и још двојица.

 

КУМА ВЕТЕ

Богу хвала. (Долази Ђуро с пушком о рамену, а штапајући се на тољагу).

 

ПРЕЛЕ

А ево и ти, старино, умало што ме не затече у бој.

 

ЂУРО

Е, залуду, ево дођох и ја, а што је боље, кад дођох доцкан.

 

ПРЕЛЕ

Вазда си, старино, хотећ' био за сваки јуначки посао и аферим ти, што си дошао. Божја ти вјера, даћемо ти дио од шићара као најбољем другу, јер нам је премило да те видимо међу нама иако идеш на штап; нешто смо крепчи уз старе вукове ми млади.

 

ЂУРО

А што је фајде, кад не метах барем два пута данас на Турчина.

 

ПРЕЛЕ

Опет ћеш, акобогда, старино.

(Војници доводе рањене Милоша и Ивана и спуштају их под дрво)

 

КАПЕТАН

Помага' ви Бог свијема!

 

СВИ

Добра ти срећа, капетане, и сретна ти рана!

 

КАПЕТАН

Не могасмо се, валан, више држати ни час. Приснажили Турци да очи изваде, уто ви ка' гром. Ема, не ћаху нас хватат' живе, Божја ви вјера, но се бјесмо зарекли, чим потоњи фишек изгоримо у њих ножевима, па ко остане.

 

КУМА ВЕТЕ

О предаји није било збора, је ли капетане?

 

КАПЕТАН

Какве предаје, баба?

Долази Драгиња и она носи неколико струка па их оставља.

 

ДРАГИЊА

Чије су ове? (Примијети Милоша рањена, живо к Милошу). Брате, брате! Ти рањен! Ух ... цр ...

 

МИЛОШ

Драгиња, ни ријечи, ни једну, Драгиња!

 

ДРАГИЊА

Брате, да виђу.

 

МИЛОШ

Мичи се, то није ништа.

 

ДРАГИЊА

Брате! (Грли га)

 

МИЛОШ

Иван је теже рањен.

 

ДРАГИЊА

Ах!

 

МИЛОШ

Иван, твој вјереник!

 

ДРАГИЊА

Ив...

 

КУМА ВЕТЕ

Да, Иван, твој вјереник. Благо теби, моје дијете, срећна ли си, кад се похвалит' можеш таквијем братом и таквијем вјереником.

 

ЂУРО

(примакнувши се Ивану) Срећна ти рана, синко!

 

ИВАН

Здрав био, ђедо. Рана је мала.

 

ЂУРО

Да виђу.

 

ИВАН

Остави, ђедо, немој, што да видиш — немаш што, мало ме брмакнула.

 

ЂУРО

(гледајући рану) Добро је, добро, кад нема слома. Боли ли те?

 

ИВАН

Скоро баш ништа, онако ... мало, теке бриди.

 

МИЛОШ

А што велиш, баба, сад за ношење колана?

 

КУМА ВЕТЕ

Сретан ти био и вазда га поштено пасао ка' данас, ти и твој траг.

 

МИЛОШ

А за просвјету?

 

КУМА ВЕТЕ

Света просвјета! Капетане, да ти виђу рану, старино. (Узима капетана за руку). Какав ти је био Милош данас у боју?

 

КАПЕТАН

Ка' соко. Он и Иван посјекли су по двије главе у први загон.

 

КУМА ВЕТЕ

Е, како се ко роди! А они су два момка рођени; но која ти Црногорка најпријед донесе фишеке у муку?

 

КАПЕТАН

Најпрва Драгиња.

 

КУМА ВЕТЕ

Знаш, капетане, што бих сад најрадија била?

 

КАПЕТАН

Што, баба?

 

КУМА ВЕТЕ

Да свако чељаде у Црну Гору, мушко и женско, мало и веље, зна читати и писати, па и да би било изузетака, као Јанко и Настасија, опет би Црна Гора била јача и уреднија. И ја већ виђу лијепо, што је здрава просвјета. Благо нама с нашом лијепом младошћу и с овијем сретнијем нараштајем. Па сад, ми, капетане, дај ту здраву руку и да се обрнеш дваш, ако можеш, са мном. (Окреће се у колу и пјева).

Сјећаш ли се оног сата,

кад си мени око врата ...

 

КАПЕТАН

Доста је већ, баба, а ево и ноћ близу, но дома, браћо! Испратите полагано Милоша и Ивана, па ...

 

МИЛОШ

Кога да прате, капетане?

 

КАПЕТАН

Тебе и Ивана.

 

МИЛОШ

Али су наше ране сасвијем лаке, капетане.

 

ИВАН

Ја моју рану не чујем више, но да ме оса изјела.

 

МИЛОШ

А моја ће зараст' за пет дана сигурно.

 

КУМА ВЕТЕ

Е, кад је тако, знате како ћемо сад, људи?

 

КАПЕТАН

А како, Веруша?

 

КУМА ВЕТЕ

Ако су вам преостала само по два фишека, хајдемо право одолен овако, како смо се намјерили, пред кућом Крста Митрова, па ту по један огањ кр-р-р... па у кућу његову, свашта пуну. А кућа му и јест до саме куће попа Андрије, па онако јуначки рећи ћемо му: „Овамо, попе, вјенчај!“ — јер, Иване, куђ би ти тражио и љепшијех сватова од овијех, реци? Капетан ће ти бити кум, Блажо и Никола ђевери, а ђед ти Ђуро стари сват, Марко првијенац, Преле барјактар, Андрија војвода, а ја пратиока — носићу торбу. Овако, људи, учинимо љуцки, аманат ви. Хоћете ли. Што велиш, куме Ђуро?

 

КАПЕТАН

Што велите сви, дружино? Што велиш ти, Милошу?

 

МИЛОШ

Добро је рекла баба; сви у нас, у добри час.

 

ХОР (пјева)

Наш напредак, књига, знање

дому благо обећаје,

јер знањем се као пушком

обрањује и осваје,

 

Наука је оружије

као ханџар у јунака,

а јунак је без ханџара

прости човјек, празних шака.

 

А ка' свјетлост с очним видом

нек с' Драгиња с Ивом слаже

и довијек једно друго

нека љуби и помаже.

(Завјеса пада)