ВОЈВОДИ ИЛИЈИ ПЛАМЕНЦУ

89.

ИЛИЈИ ПЛАМЕНЦУ

... 1876. (?)

Попо!

За име Божје, час прије да се износи џебана!

До четири дана, чини ми се, неће се моћи више ништа изнијети. У данашњи дан ја морам објавити рат Турској, такве су околности политичке, Аустрија нам може забранити извоз од часа до часа— хитај! Попо, буди весео, моји послови иду добро. Забога, хитај! Хоћу ли шиљат' за коње ријечке, црмничке и катунске одма(х)? Напријед почни са џебаном а пушке најдоцније.

Буди здраво!

Књаз

******************************************

103.

ИЛИЈИ ПЛАМЕНЦУ

Шушањ, 23. децембра 1877.

Војвода,

Примио сам твоје писмо. Уступању те војске не зна се прави узрок. Зато чуј ме добро. Ми смо амо добро и ја се надам да ће се Бар брзо предати. Сад, дакле, треба пазити боље него икада да нас Турци не изненаде, да нас не помуте уочи пада Бара, те да нам не осујете извјесни успјех око којега смо се толико мучили. Пошаљи добре и сигурне страже према Турцима, што најдаље можеш да их пазе и дан и ноћ сваки покрет њихов да одмах знати можемо ако крену или на Добру Воду или да се искрцају с мора или ако пођу на обје стране. Све стоји до тога да их добро пазимо и на вријеме да сазнамо њихов покрет, пак их морамо добити, јер ти си ту доста јак и можеш сигурно рачунати и на Стеванов и Бошков батаљон, јер сам ја поручио Петру још за три батаљона, који су већ на путу, те ћемо тако сада бити и тамо и амо јаки и сигурни. Тако, дакле, одмах учини, што се тиче стража и мени јављај сваки глас одмах који добијеш од страже.

Одговори ми одмах што мислиш ти, бојиш ли се за Вир и ону страну од Блата да би Турци одонуд ударити могли.

Миро Дедовић са пет стотина Васојевића стоји на Расиној главици, дакле је сигурно, мислим, што се тиче тамо.

Књаз

 ******************************************

106.

ИЛИЈИ ПЛАМЕНЦУ

... 1878.

Попо,

Примио сам твоје писмо. Ја шиљем сјутра Маша до тебе да види пут може ли се повући вељи топови. Ја ћу остат' да наређујем што треба, а ти, међутим, стој с миром, пази војску у Горици и гледај, ако може без боја, да забраниш да више не долази индат сухијем у Улцињ

Буди здрав!

Књаз

 ******************************************

107.

ИЛИЈИ ПЛАМЕНЦУ

... 1878 (?)

Попо,

Примио сам твоје писмо, у којем ми јављаш да ће доћи код тебе два бега улцињска. Они иду, мени се чини, да одуговлачују и не би ли се превладали на који начин да их мимоиђемо. Него им ти реци ово: да војска моја не може никога остављати на ону страну Бојане, а (х)одити на Скадар, нити ће; да си примио заповијед да узмеш Улцињ и да си на њега кренуо; да ти је господар наредио да се прије јавиш главарима улцињским да их питаш (х)оће ли пуштат' народ улцињски да изгори и погине као народ барски што је оправио. Да им кажеш, да, ако се предају с добре воље и прије но пукне пушка, да имаш заповијед да војску уставиш пред Улцињем, да ти Улцињани и војска предају оружје царско, то јест дугачке пушке а да народно ништа таћи не смијеш; да народ сједи дома мирно и да се ништа не боји, а ако би који хтио (х)одити гдје, нека иде слободно, али да се не смије више враћати; да када се преда, оставиће се неколико људи у граду да пазе :на ред; да ће господар потврдити главара њихова којега они сами изаберу и тако даље... Ово им реци и пасај Можуру, али немој дубоко као што ти је и Божо данас писао. То ће на њих учинити и још виши утисак. Најпослије им реци да ти не можеш одужеват!, него да ти је заповијед да хиташ и да, ако до петка вече не изиду и не предају ти се, да више и не долазе код тебе, но нека се држе, пак што им Бог да.

Војску у Горици пази и нека ти је вазда на мисао. Препоручи Машу и Ђоку да пазе боље него икада.

Буди здрав!

Књаз

 ******************************************

108.

ИЛИЈИ ПЛАМЕНЦУ

Цетиње, 25. априла 1878.

Војводо, Шиљем ти за Началство плате и то:

началнику Арслан-бегу талира 100

помоћнику Аџи-Мемеду „          50

помоћнику Петру Папову          „          50

писару Ахмету Биљату     „          33 и 2 цек.

писару српском      „          33 и 2 цек.

једном пандуру      „          20

другом пандуру      „          20

Емину Бушатлији даровао сам 20 талира, Махмуту Аџину 12, Ибрахиму Маврићу 12, Хасану Касову 12 и Ибрахим-бегу 20 талира. Ово ти јављам и ти да знаш, а теби шиљем 100 талира. Да, и Мехмед-бегу дао сам 40 талира.

Католике, кад нијесу сами одмах хтјели, сад немој узимати у Началство. Ако им се што и криво учини, може им бити, нека се осјети како су чинили, тако да им је. Да си здрав.

Књаз

******************************************

119.

ИЛИЈИ ПЛАМЕНЦУ

... 1879. (?)

Попо!

Доктор француски, који се повратио искрај тебе, каже да нијеси добро и да ћеш мучно на боље бити у околностима у којима се налазиш. Ако си и ти тога мњења, остави и дођи да те шиљем гдје би ти боље било. Ти си ме добро и поштено служио и моја је жеља да учиним све што могу за твоје здравље и за тебе. Немој дакле помислити да ће ме ма која жертва у том обзиру зауставити.

Буди ми бољи. Пиши.

Књаз

 ******************************************

120.

ИЛИЈИ ПЛАМЕНЦУ

... 1879/1880. (?)

Драги Попо!

Шиљем ти Јова Савова да ти усмено говори о овоме што ти пишем. Бићеш чуо да се у Комисији истакло питање што ће се с Плавом- Гусињем, ако се до доласка њезина до тих мјеста не бише предали. Већина гласова казали су да их треба мимоићи и наставити ограничавање од Колашина Херцеговином до мора. Ја ти нећу сада говорити што би било са та два мјеста, ако их сада Комисија мимоиђе и би ли икада наша била, ти знаш како би ствар остала. Турци се правдају, говорећи: ми не можемо уљећи тамо без боја, но је то црногорско, па нека они уљежу и осигурају Комисију. Ми велимо: по сили берлинског трактата, Турци нам га морају предати и ми нећемо зато похарачити ни једнога чојка ни фишека. Комисија каже: а ми, међутим, не можемо скрштеним рукама чекати док вам на ум пане да се споразумијете и да што у том смислу свршите, ми хоћемо да радимо.

Сада, Попо, видиш како ствар стоји и да нам предстоји други начин. Да ако се што дипломатическим путем не могне учинити о предаји Плава и Гусиња, на чему сада живо преко Станка с Цариградом радимо, требаће нам с оружјем то питање свршити па пошто-пото било, но почем та крајња нужда скопчана је с великим жертвама и мукама, а и у исто са чашћу нашега оружја, треба је добро и вјешто укрити.

Ево како ја мислим, а Јово ће ти подробније о томе говорити: да Лазар Сочица, који се сада овдје налази, узме пет батаљона, тј. један Пивски, један Језерски, један Дробњачки, један Луковоко-Жупски и један Никшићки, па преко Колашина онамо. Друга војска би се имала састојати од Ровчана, Морачана и Васојевића. — Турци колашински дизаће овијех дана сви једно јутро и капетан њихов Исо Омеров у име народа траже ми једнога рођака који би их у име моје попратио и од моје стране алалио. — Дакле прилика би добра била да пошаљем Ђура нашега да ову другу војску уреди по плану који му дам да буде справна кад устреба. Трећа војска имала би се састојати из Куча и Братоножића са војводом Марком. Што се топова тиче, требали би нам шест или најмање четири, два Сулејманова и четири или два српска или малих страгунах турских, ако има од ових џебане.

Ја узимам на себе да пошто се разговорим с Лазаром, Ђуром и војводом Марком којему ћеш рећи да ондан крене за овамо, ствари ће се уредити да Гусињци неће знати ништа барем до један дан прије но ће им се ударити. — Иза овога ће вредјети да Пипере остављам дома за сваки случај. Они, Зећани, Љешкопољци, Љешњани, Комани и Загарчани и један батаљон бјелопавлићки би имали се наћи други или трећи дан у Подгорици да упливишу њиховим присуством на Малесију у случају ако би ко мислио из ње кренути у индат Гусињу. — Затим и то ћемо уредити.

Сад, Попо, имаш један појам о моме мишљењу, премда ти га нијесам опширно и у појединостима изложио. Сада ми јави како мислиш — и нареди потребне ствари што се тобџинства тиче.

Буди здрав!

Књаз

Држи велику тајност. — За ово знамо ја, Јонин овамо, а тамо Симо и Каулбарс којима смо за то јутрос јавили, ти си сада четврти, Јово је пети. — Видиш како бројим који смо у ту тајну! На ум памти за полазак на Бар! А свемогући Бог може дати да то и не буде од потребе, но да ће се ствар лијепо свршити.

Амин!

******************************************

125.

ИЛИЈИ ПЛАМЕНЦУ

Попо,

Сулејман Галичић из Спужа, човјек великог имања непокретног, жели се премаћи с фамилијом у Подгорицу и остат' поданик црногорски, а његова непокретна добра дати људима сигурнијема за офит по претходној погодби и са знањем мјесних власти.

На његов начин би се такло у оно владино начело које је ова узела да она мухамеданским притјежителствима находи чифчије за које би јемчили и да би и овима и изабраним чифчијама корисно било, а не да ови дају по њиховом схватању њихова непокретна добра, људима који желе и себи раде, или који нијесу кадри ни своју земљу схватити а камоли туђу да држе у добром реду и влади прије или послије за кирију досађују.

Усљед чега ћеш ти видјети коме Галичић мисли дати земљу, па ако је човјек радан и нематањ и може схватити тај посао, ти му је и дај; не може ли, а ти ћеш с њом располагати као и с другим земљама. Наравно свака погодба Галичића престаће имати важност кад Галичић предигне из Црне Горе; како остану имовине друтих Турака да остане и његова. На тај начин уговор који би сад Галичић с једним заузимачем учинио, у том случају не би му важио.

Књаз