КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ ОБРЕНОВИЋУ

 

 

142.

A S. M. LE ROI DE SERBIE ALEXANDRE

1894/5?

 

Sire,

C'est dans les circonstances les plus tristes et douloureuses de la mort de notre cher et inoubliable protecteur, que j'ai eu l'heureuse occasion de faire la connaissance de Votre Majesté, et de pouvoir échanger avec Elle les premières paroles qui m'ont laissé une impression très vive et cordiale de sympathie et de respect. Je tiens à ce que ces paroles ne restent point sans suite, et, de retour de mon voyage en Russie et à Nice depuis une quinzaine de jours, je me mets, selon la promesse que nous nous sommes faite réciproquement à Vous adresser cette lettre en priant diîeu qu'elle Vous trouve en bonne santé. Vous ne sauriez Vous imaginer, Sire, combien la joie d'avoir fait votre connaissance m 'inspire de confiance pour l'avenir de nos bons rapports et pour l'intérêt de notre chère nation serbe. Une entente cordiale entre Votre Majesté et moi nous est dmposée par la saiinteteé de notre cause et la hauteur de la position où la confiance nationale nous a placés. Je me doute pas que Votre Majesté en soi pénétrée. Aussi, mettant à proiit vos bonnes et nobles dispositions, je me permets d'ouvnir la voie aux relations et aux échanges d'idées, pour le bien commun de notre race, selon ce dont nous sommes convenus à St. Peterburg, nous promettant sur l'honneur et notre sainte foi, que j'y mettrai le plus grand soin, la meilleure volonté, et la plus cordiale sincérité.

Parti deux jours après Votre Majesté, je me suis dirigé sur Nice par Berlin et Genève. Sur la prière de mes petits-enfants, je suis descendre à Genève chez leur père le Prince Pierre, où je suis resté deux jours. C'est les larmes aux yeux que j'ai quitté ces orphelins de ma fille, arrachés récemment encore aux bras de leur grand-mère qui les adore, et vivant à l'étranger, sans patrie. Sous l'impression encore très fraîche que j'avais de Votre gracieuse bonté, je n'ai pas manqué de me demander alors si le sort de ces innocentes créatures, des arri-ere-petits-fils de Karageorges, n'aurait pu être amélioré. Je le souhaitte, je le désire certes du fond du coeur, et je prie Votre Majesté de croire à ces sentiments naturels sans que, dieu m'en préserve, l'idée me vienne qu'ils soient en desaccord avec Ses intérêts.

De Genève, je suis, allé à Nilce, auprès de ma fille la Gde Duchesse Militza, dont l'époux, juste au moment du décès de feu l'Empereur, avait eu une rechute dans la maladie qui le conduit de climat en climat depuis plusieurs années. Heureusement, je l'ai trouvé beaucoup mieux, et les médecins assurent non seulement qu'il n'est pas en danger, mais qu'on peut être assuré de son rétablissement prompt et complet.

Notre ,,кyмa“ la princesse Romanovsky nous a rejoints à Nice peu de jours après. Comme moi, elle est restée sous le charme de votre conaissance qui date de plus de trois ans, et nous avons beaucoup causé de Vous.

De Nice, jai repasse par la Suisse pour me rendre à Vienne. N'ayant point vu l'empereur à mon passage pour Pétersbourg, j'ai tenu à aller Lui présenter mes hommages. L'Empereur François — Josepf à été toujours si gracieux pour moi et les miens! J'ai vu aussi ses deux ministres Kalnoky et Kallay, vrais hommes d'état et de bien que Votre Majesté connaît d'ailleurs comme moi. Je me suis embarqué à Pïiume à bord de mon Jaroslaw, et, après une bonne traversée, j'ai débarqué à Antivari où mon fils aine m'attendait. Sa première question a été: »Pere, vous avez vu le roi de £erbie?« Je lui repondis affirmativement et lui racontai! en détail tout ce que nous sommes dit et promis dans la Salle Blanche; il m'exprima son très grand contentement. Le lendemain, je .suis [rentjré à Cethigné cù, grеce à dieu, j'ai: trouvé tout le monde bien. Mon fils s'est encore cette fois, bien tiré de sa régence. Mon voyages restérés à l'étranger l'initient aux affaires, et il s'y fait heureusement fort bien.

Les journaux m'ont appris ici le procès Cebinac. C'est affreux, si tout cela est vrai! Il y a aussi des horreurs qu'on m'attribue, comme quoi je prêtais la main a la rédaction d'un manifeste du Prince Pierre. Deux Monténégrins en outre y seraient gravement incriminés. Je Vous serais infiniment reconnaissant si Vous vouliez bien me faire savoir eut temps et lien, s'il y a quelque chose de vrai en cela, car je n'hésiterai pas un instant à leur faire subir une punition exemplaire. Je tiens à ce que tous les mal attentionnés sachent bien une fois pour toutes, que Votre personne m'est chère, que vos intérêts son le miens et qu'il n'y a rien qui nous sépare. Je me souviens avec plaisir que, lorsque Vous m'avez rappelé la mission à Cettigné d'un ex-ministre radical, Vous avez rendu justice à l'attitude que j'ai prise vis-à-vis de ses ouvertures.

J'ose espérer, Sire, que Votre Majesté s'est gracieusement acquittée de mes commissions auprès du Roi Son Père, et que Sa Majesté ne verra plus en moi qu'un ami sincère de Son Anguste Fils. On dit que sa santé laisse à désirer, j'espère qu'il n'en est rien.

S. Ex. Monsieur Simic — j'allais oublier de Vous dire, que je l'ai vu à Vienne très aimable et empressé — m'a dit que sa majesté la reine se trouve encore à Bjarsriltz et que sa santé est, grâce à dieu, excellente. M'ayant dit qu'il avait l'honneur de lui écrire quelquefois je l'ai prie de présenter à sa Majesté, à la première occasion mes hommages respectueux et de L'assurer de ma fraternelle amitié pour Vous.

Je ne sais vraiment pas pourquoi j'entame avec Votre Majesté une correspondance en une langue étrangère, et ce n'est qu'a présent que j'y songe. C'est peut-etre parce que c'est en français qu'a Petersbourg, Votre Majesté m'a adressé la première parole dont j'ai conservé l'impression si vive. Que le Njegouch, Karadzic et Danicich me pardonent, dorénavant, je Vous écrirai en la langue que Vous préférerez.

 

Да се не би горепоменути три главне старине на ме срднуле, дозволите ми, Величанство, да на родном језику нашем поднесем Вам моја најсрднија честитања за божићње празнике и да се преко веселог нашег српског бадњака пољубим с Вама и увјерим Вас о својој најдубљој оданости и братској љубави, с којом остајем Ваш добри брат и кум.

 

Н.

 ******************************************************************************************** 

143.

КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ ОБРЕНОВИЋУ

Цетиње, 14. јануара 1896.

 

Ваше Величанство, драги брате!

Имао сам част примити високо уважено писмо, послато ми по нарочитом посланику г. генералу Миловану Павловићу.

Изрази писма као и поруке које ми је усмено поднио нарочити посланик од стране Вашег краљевског Величанства, сматрам за један драгоцјен доказ више Ваших братских осјећаја према мени и моме народу, а у корист народа обију српских држава.

Дубоко дирнут особеном пажњом Вашег Величанства према моме књижевном раду, тим те сте благоизвољели почастовати ме Вашим краљевским великим крстом реда нашег општег српског светитеља Саве. Овај знак уважења толико ми је пријатнији уколико је мој књижевни рад мени био вазда споредни посао према тешким државним радњама. У овој особеној пажњи находим ново драгоцјено јемство нашег братимства и непоколебљивог пријатељства на које подносим Вашем краљевском Величанству моју најсрдачнију благодарност и изразе високог поштовања са којим остајем

Вашег Величанства искрени брат

 

Никола

 ******************************************************************************************** 

144.

КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ ОБРЕНОВИЋУ

5. маја 1896.

 

Господине брате,

Ваше драгоцјено писмо од 16. априла, упућено ми на Цетиње, примио сам тек данас из руку престолонасљедника Данила, који ме овдје стиже да са мном продужи пут за Москву на свечано крунисање цара Николе II.

Ја сам неизмјерно захвалан Вашем Величанству на садржину истога и из душе се радујем Вашој братској одлуци да се овога љета, акобогда, видимо у наше(им) престонице(ама), те свесрдно на то пристајем.

Наш срећни састанак обновиће и освјежити, ја се уздам, дух нашега правог Српства, које у нашу љубав и добре братске одношаје полаже своју наду, те колико ја могу видјети бољи се час и удобније вријеме за то није могло изабрати у сваком смислу. Ваше Величанство ми најљубазније предлаже рок за наше виђење на Цетињу око 8. септембра, и у исто вријеме жели знати, кад бих ја у Београд могао доћи, на чему Вам радостан одговарам, да ће ми баш тада Ваша (посјета најмилија бити, јер се и подудара са прославом двјестагодишњице оснивача моје династије и препородиоца Црне Горе, владике Данила, то ће је присуство Вашега Величанства увеличати и сјајнијом учинити.

А што се мога доласка у Београд тиче, ја бих веома желио доћи код Вас око Видовадне, ако је Вашему Величанству то вријеме угодно. Ускоравајући на тај начин моју посјету Вама и претходно враћајући Вам ону, којом ме намјеравате у септембру почастити, ја ћу само тим дати један мали израз моје дубоке благодарности на љубазној пажњи Вашега Величанства према мени.

Вашега Величанства, господине брате мој,

 

добар брат Никола

 

 ********************************************************************************************

 

148.

КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ ОБРЕНОВИЋУ

Цетиње, 12. марта 1897.

 

Ваше Величанство, драги брате,

Примио сам из руку изасланика Вашег Величанства, потпуковника Боривоја Нешића, копију документа о споразуму Србије са Бугарском, који сте сретно утврдили у Софији са његовим височанством, књазом Фердинандом, на овијем основама: 1. да у свијема питањима која се тичу среће и напретка наших народа у отоманској империји, радимо убудуће споразумно; 2. да ни једна од наших влада не предузима било војном или дапломатском акцијом, било потпомагањем или одобравањем какве агитационе радње у Турској, једнострано и без сагласија с другом, ништа што би могло пореметити данашњи status quo на Истоку; и 3. докле се узајамним сагласијем не утврде сфере интереса српских и бугарских у земљама отоманске империје, наше владе да једна другој не само не чине сметње у питањима националним, школским и црквеним, него да се узајамно потпомажу.

Ја сам овај докуменат већ примио и од његовог височанства књаза бугарског, по његовом нарочитом изасланику, према одредби у истоме документу да ми га саопштите да бих и ја приступио истом споразуму.

Међу Србијом и Црном Гором тај споразум природно је вазда постојао, а нашим састанком прошлога љета он је завазда утврђен. Установљене братске љубави српскога народа са бутараким и споразум о заједничком раду њиховом вазда ми је била највећа жеља ради будућности оба народа. И зато, Ваше Величанство, ја се од свега орца радујем утврђеном споразуму и са задовољством, које ми даје увјерење да је он за срећу нашијех народа, прихваћам га потпуно.

Мој министар иностраних дјела већ је телеграфично извијестио владу Вашег Величанства да ми је мило што ћу имати при себи заступника Вашега Величанства. Кад он дође, одмах ћемо утврдити према приликама вријеме доласка Вашега Величанства којег тако жељно очекујем.

Увјеравајући Ваше Височанство да ћете ме вазда наћи одушевљено расположена за сваки рад за дабро и напредак нашега народа, остајем са најсрдачнијим поздравима

Вашег Величанства искрени брат

 

 ********************************************************************************************

 

151.

КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ ОБРЕНОВИЋУ

Цетиње, 1. септембра 1898.

 

Величанство,

Права искрена братска љубав према Теби и стална тежња да тада и завазда утврдимо нашу и нашега народа братску заједницу, једино ме је водила и довела најзад двије године Теби у походе. Твој и твојега народа срдачни дочек неће се никада из мога живога срца изгладити.

Ти си ми са истом љубављу, ја нијесам у то никада посумњао, вратио посјету на Цетињу, гдје сам Те са мојим Црногорцима братски и одушевљено дочекао и загрлио.

Наши загрљаји у Београду и на Цетињу опасали су наш многонапаћени и многоискушани народ новом снагом, новим одушевљењем које га је испунило врлијем поуздањем у себе. То је био нов, иако сувишан доказ... он тражио и очекивао...

... се то братство наше потрести... послије једва двије године то, Величанство, не вјеровати, него ја нијесам могао никад ни помислити.

Извојеватељ тога жалоснога и несрећнога успјеха није нико други, Величанство, него главом Твој отац, ђенерал краљ Милан.

Од дана повратка његовога у Србију одмах се почело опажати хладњење нашијех дотле искренијех и братскијех одношаја. Наступише први ситни несташлуци и зађевице, које сам ја са жалошћу опажао, али се усиљавао да их превидим, једино из обзира на утврђено братство наше и на моје жеље да га одржим и на моје свједочење, које је и цијелога народа нашега да нам је оно потребно.

Није се дало дуго чекати на ново изненађење, много теже и жалосније. То је забрана уласку и насељењу Црногораца у Србију. Тај поступак запрепастио је цијели свијет српски и он га је строго осудио, изгледало је и свијет страни, тумачећи га као неповјерљиво расположење нове српске владе према Црној Гори, а мене и Црногорце заболио је јако. Заболио нас је, јер он није значио друго него насилно раскидање веза међу Србијом и Црном Гором, у које сам ја усновао сву љубав своју као и народ наш све надање своје. Од мене се не може тражити да вјерујем што нико у свијету не вјерује да је прави разлог томе онај зван... наведени да у Србији нема мјеста за насељење Црногорцима.

Овоме... други чин иако мањега... Он је открио сву... страст и мржњу велику без граница према мени и Црној Гори. То је познати памфлет који вас свијет проглашује својином ђенерала краља Милана, Твојега оца, Величанство.

С овијем упоредо иде и процес Ранка Тајсића, у који се злонамјерно уплело моје име. Суд проговори правдом, али се одмах поништава пресуда твојих судова, који ослободише Ранка Тајсића и тијем осудише играње с мојим именом и најређује се ново суђење, које, Тајсића осуђује, а тијем оно прво опадање мога имена оправдава.

Био сам стрпљив колико је највише могућно било. Више се нијесам могао отимати увјерењу да је настало и завладало жалосно стање, које се више није могло укривати ни укрити од народа, а зарад њега истога. И ја сам морао доћи до одлучности, ма колико она немила била, и одлучио сам се. Корак који овијем чиним, колико год ми срце болом испуњава, захтијева част моја и Црне Горе, захтијева искреност према Теби, коју сам вазда носио, а тако и према народу, који на њу права има.

Ја Ти, Величанство, врћем власништво VIII пука, које си ми даровао, као драгоцјену залогу наше братске љубави приликом нашега састанка у Београду. Вјеруј ми, Величанство, са великим болом у души лишавамо се ја као шеф... моја као офиц... части и задовољства да припадам јуначном VIII пуку. Али... наша љубав и преданост њему као и цијелој српској војсци... задржати од те одлуке... свијех жалоснијех појава и њиховијех посљедица командант исте војске ђенерал краљ Милан, отац Твога Величанства.

Ја добро разумијем твој синовљи положај према оцу и вјеруј ми, Величанство, да сам много и дуго размишљао о томе с болом у души, али ни то ми није могло поколебати увјерење да владар Србије и брат мој, није смио дозволити оне поступке и појаве против мене и Црне Горе.

Дајући Ти, Величанство, на знање ову моју одлуку остајем

Твога Величанства искрени брат

 

Никола

 

 ********************************************************************************************

 

153.

КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ ОБРЕНОВИЋУ

1899.

 

Његовом Величанству Александру I, краљу Србије,

Одавно ми стижу зли гласови небратства и непријатељства из Твоје државе према мени, моме дому и мојој земљи. У Твојој престолници ковали су се најгаднији памфлети, који ми ни дијете у колијевци не поштедише. Лијепу пунонадежну младеж црногорску из вашијех школа отјерасте без икакве кривице. У вас се чистој и јуначкој крви црногорској нијека српско поријекло и намеће им се друго. Хиљадама брука и грдила обасут сам ја и моја замља из Твоје земље. Ја сам ћутао и само се молио Богу да се братство наше не разбрати, не приписивајући Теби све ове биједе и срамоте. Старији по годинама и по владавиви дошао сам Ти у госте први, загрлио Те искрено, срдачно као брата, обећавши Ти љубави братимство, како искрено, узимам Бога за свједока и Твоју узвишену мајку. Твој ме народ разумио и дочекао као брата. Вазда му хвала! Залог мојих чувства повторио сам Ти на Цетињу, гдје је и Тебе мој народ срио с љубављу. Је ли се отад ико живи усудио проговорити или написати овдје зле ријечи о Теби! Јер си Ти краљ, миропомазаник Божји, као што сам и ја.

О Твоме пак оцу говорило се и говори овдје много мање, но се говори у ма којој престоници свијета, а све из призрења према Теби, господару братске Црној Гори Србије. О завјери против њега није овдје нико живи радио, нити би то смио од мене учинити. Данас, пак, разумијем да се моје име без стида вуче судовима за атентат на оца Ти раскраља.

Величанство, ја то не заслужујем! То Теби кажем као законитом краљу Србије, заштитнику правде и достојанства људи. Ја припадам суду, али суду Божјем, суду испаћена народа орпскога, суду наше српске повјеснице, суду просвијећенога свијета да види је ли господар Црне Горе био досљедан части, традицијама јунаштва и витештва и везама братскијем и славенскијем, је ли или није био лојалан пријатељ откада је овом земљом завладао.

Не дај да се иза Твојих плећа напада част и поштење једног братског народа и господара његова, јер ћеш одговарати Богу, Српству, његовој повјесници, Славјанству и свему изображеном овијету.

 

 ********************************************************************************************

 

157.

КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ ОБРЕНОВИЋУ

Цетиње, 28. јануара 1902.

 

Величанство,

Оно вријеме прекида нашијех одношаја колико је било неприродно за наше урођене братске везе и штетно за заједничке интересе нашега народа, нарочито иза нашијех загрљаја у Биограду и на Цетињу, у истој је мјери болом испуњало моју душу. Ја сам с нестрпљењем најживље жеље изгледао када ће се обновити они дани који су нас и наш народ оноликијем задовољством и поуздањем кријепили.

Твоје Величанство је обновило те дане, када је ријешило и извољело послати ми свога посланика, господина потполковника Антонића, који је већ својим доласком и премда кратким бављењем овдје задобио моје и своје околине све симпатије.

Тај доказ љубави Твога Величанства ирема мени и Црној Гори и уважење потребе наше заједнице против које њени непријатељи тако радо сваки повод употребљавају, ја сам дочекао са једнаком љубављу и са искреном благодарношћу која је још живља постала, када је Твоје Величанство, повјеривши господину Антонићу другу дужност, изјавило жељу да се час прије попуни упражњено посланичко мјесто и одредило господина полковника Васића.

Осјећам потребу душе да Твоме Величанству изјавим ова чувства задовољства и благодарности у име чега шаљем господина војводу Гавра Вуковића, који ће имати част да преда Твоме Величанству ово писмо и да буде тумач мојих непоколебивих осјећања према Твоме Величанству. Мило ми је да ће он поред тога добити прилику да и са владом Твога Величанства измијени мисли о свијема заједничкијем нам пословима, што би послужило утврђењу сталнога потпуног споразума.

Молим Твоје Величанство да изволи са њеним величанством краљицом примити књагиње и моје најсрдачније поздраве и увјерења ваздашње љубави и преданости у којој остајем

Твога Величанства искрени брат

 

Никола

 

 ********************************************************************************************

 

161.

КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ ОБРЕНОВИЋУ

... 1902.

 

Најтоплије молим мојега брата краља Александра да извини ове неколике поруке, које се осмјељујем преко његова вјерооданога му министра Васића најповјерљивије поднијети.

Одступања Вујићева кабинета, са којим је моја влада пуне двије године у најљепшем складу и споразуму радила на пољу опште српске ствари са успјехом и на задовољство краљево и моје, улива у мене сумњу, којим ће правцем нови кабинет окренути. И српска и страна штампа злослутно предричу наступање новога правца овог министарства и скретање му са славенске на неславенску страну. Боже сачувај да то буде — несреће не би било веће за нас Србе од те!

Ја молим мога младога брата да не би подлегао рђавим савјетима и личној можда каквој осјетљивости те да не напусти руку о којој висимо сви и која нас живе држи. Вријеме све поправља; оно лијечи и од великијех срџба, а камоли од мањих.

Не треба замишљати мраза, гдје нам је огњиште животворне топлоте.

А никад као сада треба нам се споразумјети како да нашем народу дамо неку малу одуху у надању и вјеровању у бољу будућност. Јер Аустрија с оне стране срамно уступа маху и надмоћију Њемачке, а овамо се окомива свакијем пријетњама, застрашивањима и обтешћавањима промета и интереса трговинских. Српској штампи, колико у монархији, толико и у Босни и Херцеговини, сукраћено и оно ками мало слободе, коју им устав и досадашњи закони допуштаваху, и јадиковање њено систематично се запљењује без стида и зазора. Срб већ не смије проговорити у тој монархији. Он грђе стоји ту, неголи је икад стојао. Он мисли да је напуштен особито од 1897. од стране Русије, а и у нас, Србију и Црну Гору, изгубио је надања. Помамљен, изгубљен, види Њемца на српској земљи и гдје преко ње тежи на Солун. И ријечи и штампа монархије и покрети војске и вјежбања и на суху и на мору уливају најозбиљније зебње у нашем народу за своју будућност. И народ је готово стао мислити да му је мркло.

Колико ми је год могуће било радио сам и радим да му улијем боље мисли, не зато да га уздигнем само, него сам ја чисто увјерен да је Аустрија слаба, да она само застрашива и да се ослања на прва своја два савезника и затим на трећега, Русију, само онолико уколико је она искрена била с њима при њиховим искреним споразумљењима.

Аустрија је прсла! Луд је и слаб ко се ње боји, а зло је велико ако Црна Гора и Србија оставе своју браћу да страдају и да се плаше једне неопасне авети.

Аустрија неће напријед, ако ми будемо људи. Довикнемо ли јој договорно не само: „Нећеш напријед!“ — него и: „Мичи нам се из Босне и Херцеговине!“ — она ће одмах мекшом постати, али само ако јој то довикнемо мушки, сложно, једнодушно и једновремено да се зачуди, што јој ово би изубаха и из мртвог на нашег елемента. Али то треба рећи не чивутски, но јуначки па да би се најпослије и све преврнуло, јер овако нам свакојако живљења нема.

Ко да ово рече први и којом приликом?

То ћу рећи ја (ако си радији), само ме помози у тону и у чину са свима силама.

Или реци Ти, ако Ти је милије, а ја Ти се под заклетвом обећајем да ћу те потпомоћи и у тону и у чину са свијем мојим силама.

Односно прилике — она ће испанути брзо у зачепицима које Аустрија често изазива и код вас и овамо код нас, било у саобраћају трговинском, било у ком драго другом додиру; а најплеменитије би било да се изабере један повод повреде којега лица или опште српске значајне ствари.

Нека збори што ко хоће, а ја не држим да Аустрија може и хоће к Солуну — никад ни довијека без нас! Маџари и не теже тамо, а она преко нас Срба и преко неког дијела Бугара, сјести у Македонији, Божја вјера, неће па да јој је у војсци таман половина Руса. Њој ће зло јутро осванути дома чим би куд кренула. Прус је држи и стеже, бацајући поглед на земље до Једрена јој. А с чим ће она ондар на нас, ако смо људи?

Ми се сами затуцамо у главу, прецјењујући снагу Аустрије. Она је куд и камо јача била, кад је с њом пјемонтешки краљ ратовао, а Италија много раздробљенија, неголи смо ми сада, јер ми можемо слободно рачунати, кад бисмо озбиљно кренули на све, што је европског живља, а Карло Алберто није него само на нешто Ломбардије. Осим тога наша је снага у маси простога народа српскога, чија је самосвијест сачувала и једнако чува света предања нашег златног доба под Немањићима, а Италија није била прожета народном самосвијешћу него сама интелигенција.

Аустрија је као један нејунак, којему запане неко слабији у руке да га дави и мрцвари без сажаљења и без срца, зорећи се и охолећи се својом снагом и надмоћијем физичкијем противу правде и противу духу времена, који су уз нас, само ако се хоћемо њима користити. Што је груба сила против моралне, ми смо видјели у италијанској борби против Аустрије. Аустријска сила у Италији је свуда побиједила, па је ипак Аустрија морала напустити Италију.

Аустрију треба ћепаницом по зубима; треба је погледати око у око и чинити јој разумјети да смо се ријешили на све, да ће прије наше мило Српство бити наш гроб, него ли њен роб. Па кад јој смјело покажемо зубе, она ће много љепше с нама поступати и може бити с нама се погађати. Али се треба већ тргнути па радити; не треба очекивати да нам други што пруже; и што имамо само смо по сто пута извојевали. Ни једна наша жртва за неку свету ствар неће поћи изгубљена.

За Бугарску овако ја мислим. Никад она неће хтјети ступити искрено у једну словенску политику, нако онолико колико се искључиво њених интереса тиче. Она ослободитељку Русију држи за Сатурна, који своју сопствену дјецу гута. Она ће се вазда ослањати на непријатеље наше, а данашње њено кокетирање с Русијом привидно је, а повод му је утврђење књаза Фердинанда на престолу.

Бутарска зна и стално рачуна на помоћ Енглеске да се спусти на Егејско море. Кад се она свеже морем с Енглеском и са западом — замислите онда њену охолост и њену неблагодарнаст према Русији! Запад ће је тада подржавати и може бити ставиће јој у изглед чак и сами Цариград као подарак своје добре воље за пркосе, које би ова Русији чинила.

Иако је Русија онолико крви пролила за Бугарску, то што за нас Србе није, ми омо јој много милији него Бугари. Те чак и кад не би стајало да би се Бугарска бацила у крило запада, као што мало прије рекох, кад ова дође на море, Русија би погачу Македоније лијепо међу нама и Бугарима подијелила на задовољство обојице. И тад би се српске и бугарске снаге изједначиле, те би мирно споредовале и братски се пазиле.

Па и у најгорем случају ми Срби не би имали бојати се Бугара ни са војничког гледишта. Јер ја апсолутно не давам ономе догађају 1885. никакве важности, нити му приписујем друго што до једног случајног парцијелног надмоћија једне бројно јаче и спремније снаге над другом.

Јачи смо ми Срби од Бугара! Те ја не бих био мишљења да зазиремо од њих и да им давамо злу вољу, а они нека грају и присвајају ријечима и наш Ком и ваш Ниш — може им бити. И њих и Хрвате страх је од нас, па зато тутње с њиховом Великом Бугарском и Великом Хрватском. Ми смо Срби предоминирајући живаљ на Балканском полуострву и остаћемо, ако нас не раздвоји неслога, која нам је вазда кобнија била но снаге непријатеља.

Док смо у овим границама будимо нераздјељиви у мисли истој и чежњи врућој за нашу моралну заједницу; а да се не бркамо, забиљежимо ако нам се чини потребито сфере уплива у дотичним крајевима нашега сусједства.

Раширимо ли се, ондар само забиљежимо наше административне области, а политичка нека нам буде једна заједничка нераздијељена од мора до Дунава. Пак ћемо бити јаки, силени и поштовани. Не буде ли ове мисли међу нама, ми смо лаки туђи ручак и ми ћемо бити ништа и нигдје.

Биће краљ већ разумио о наивној и невиној тежњи и амбицији мога младога сина Мирка. Рђаво познанство његово с неким особама бивше српске емиграције завело га је било с природне стазе, на којој су његови први краци— мном упућени били. Што му никад прије ни до ума долазило није, краљеви и моји непријатељи тровали су ово моје дијете и уливали му у младу и расијану главу погрешних мисли и грешних чежња спрам краља, а тим и спрам мене. Међу осталим у ту скоро познатој му једној породици нашла се била једна особа, која на мјесто да на добре и сретне ствари упути мојега Мирка, она му је напротив распламћивала амбициозне планове, започете Рајком Тајсићем и кобним му друштвом — убио их Бог!

Кад сам за ово његово плетење разумио, а то је било, на жалост, пошто су већ мнозина о томе знали, ја сам укорио и строго му пребацио његове зле чежње, које он и сада тврди да су се сводиле само и искључиво на то да би га краљ прогласио за насљедника свога, док би му Бог дао сина насљедника. Пошто ми се на икони заклео да више о томе неће мислити ни допуштати да му ко о томе помиње, ја сам му наредио да особи, о којој се мало прије додирнух, нарочито пише да се неће никад више занимати ни другоме дозволити да се занимље у његово име о питању престола Србије и о одлукама на њему сједећег краља Александра.

Тако од дана данашњега ја сам радостан, што се млади син повраће из своје заблуде и остаје одан и привржен миломе куму и брату краљу Александру, као што смо му вазда то били ја и мој старији син, престолонасљедник Данило.

Што овако искрено сам представих једну несмислену младалачку авантуру њ. в. краљу Александру, колико ми је год немила као појава у мојој кући, гдје су личне амбиције наспрам општих интереса вазда напуштаване биле, — то сам учинио зато да увјерим њ. в. краља, ако је чуо гласове: „За сином отац стоји!“ „Књаз Никола истиче сина“, — да то не може нико рећи осим злих и пакосних језика и ко год је то помислио да се тешко огријешио о истину. То би била не само злоћа, него и политичка кратковидност, јер не би ли Мирково претпостављање моме старијему сину и куд и камо способнијему, а већ по рођењу насљеднику моме, било неприродно и убитачно за народно уједињење и за саму моју кућу? Ослањајући се на обећања Миркова и на утисак, воји је на њему учинила моја опомена, могу гарантити краљу да тога више неће бити; у сваком случају ја узимљем на себе одговорност. А молим краља, ако је што чуо за ове несмислености Миркове да му милостиво опрости и заборави.