недеља, 16. јун 2013.

ГЕНЕРАЛУ МИТРУ МАРТИНОВИЋУ




176.

ГЕНЕРАЛУ МИТРУ МАРТИНОВИЋУ

Ријека Црнојевића, 15. новембра 1912.


Драги Митре,

Ово ти писмо пишем као својему државнику, својему генералу, Црногорцу и као својему сину. Прочитај га пажљиво, поклони му важност, сву тежину и озбиљност коју ти налажу љубав спрам дамовине и спрам мене. Интереси су Црне Горе у игри, и у игри је част њена и хиљаде живота њезиних синова. Добро отвори очи, добро све посматрај и о свему добро размисли.

Као што знаш, напад на Скадар ријешили смо за 21. новембра, на Свето Ваведење. Рекао сам ти том приликом да се неодложно на то спремиш. То смо ријешили међусобно; ја, насљедник, бригадир Јанко и ти и остали смо при тој одлуци. Та одлука нам је диктирана била по највишим интригама аустријским и њених планова за аутономију Албаније с престоницом евентуалном Скадром па да би се то претекло једнијем свршенијем чином, рекосмо да се Скадар мора узети јуришом, и за то смо се раздвојили, — и ти пође за Бар а ја за Цетиње. На растанку ти си примијетио да би боље било, ради морала трупа, да се те припреме не би имале, ако би се програм мислио измијенити, на што сам ти ја одговорио: „Спремај се за напад 21-ог па што Бог да“. Једну уру послије тога, ја сам већ дошао био на Цетиње и мало затим видио се овдје с неким дипломатима страних држава, махом наших добрих пријатеља и с њима се дуго разговарао што мисле они о намјерама аустријским.

Они су ми сви рекли, што се тиче аутономије Арбаније. Аустрија се мучи и ради код сила да и њих склони на то питање. Повољног одговора није до сада с ниједне стране добила, а што се тиче Скадра, сама Аустрија и све друге силе сложне су да остане Црној Гори; а да кораци Гизелови код нас били су један прости блеф (варање) и покушај да нам штогод измами у накнади за њено спрам нас тобож пријатељско држање у том хитању.

Спрам свега горенаведеног, ја бих се, Митре, наређивао за напад, али никако не бих га извео нити ћу да се изводи до друге наредбе, а ево још најглавније зашто. Ми смо сада навече мира с Турском. Делегати с обје стране преговарају поново о дефинитивном миру који од часа до часа може бити закључен, те грехота би била изгубити три-четири хиљаде људи на утврђење једнога града који ће нам једнијем потезом пера припасти, ја се надам; а преварим ли се у тој нади, нама опет остаје дјело извести у противном случају, намјеру којој смо рок 21-и новембра за извршење оставили, колико је год она опасна и за наш успјех проблематична, јер најновији извјештаји износе број бораца у Скадру раван ономе нападача. Што бих ти говорио о укрепљењу тога града када све знаш и видио си, те не само би била глупост него и гријех велики произвољно изгубити на њ три-четири хиљаде људи, можда и више од наше скромне војничке снаге, а навече могућег закључења мира. Не би ли боље било да те жртве заштедимо за жртвовати их по потреби на другој страни не с мање славе ни с мањом жељом. Уосталом, Једрење и Јањина су као и Скадар опкољени. Њина је судбина иста и нераздјељива, па причекајмо да видимо што ће с њима бити.

Према свему овоме, спремај се, али напад немој извршавати без моје личне писмене наредбе нипошто па кад би и знао на њ да не би изгубио ни једног десечара.

Тако знади и буди здраво!


Краљ

Нема коментара:

Постави коментар