СРПСКОМ КЊАЖЕВСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ

48. СРПСКОМ КЊАЖЕВСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ

Цетиње, 12. марта 1869.

 

На братском одзиву, којим је високо Књажевско намјесништво мојој жаркој жељи удовољило, увеличавши свечаност крштења моје новорођене кћерке, својим доиста заслужним заступником господином Филипом Христићем, чланом Српскога совјета, ја се искрено побуђен налазим да високом Књажевском намјесништву своју срдачну захвалност изјавим и да га истом приликом увјерим да ја такови одзив сматрам као залог братскога саучешћа и особите љубави, што Црну Гору и Србију треба да постојано веже и уједињава. Само искрени наши одношаји осигуравају лијепу будућност народу српскому, само укупним силама нашим можемо народним злотворима смјело на поприште изаћи. Бог благословио свако наше добро подузеће, а примјер наших лојалних сусретања охрабрио срца цијелом народу нашем да тим лакше уз нас пристане у сваком одлучном тренутку.

Уосталом, увјеравам и овим поводом високо Књажевско намјесништво о мојем дубоком поштовању и срдачном уважењу с којим пребивам.

 ******************************************

49.

НАМЈЕСНИЦИМА, М. БЛАЗНАВЦУ, Ј. РИСТИЋУ И Ј. ГАВРИЛОВИЋУ

Цетиње, 8. јуна 1869.

 

Преузвишена господо,

Примивши Ваше многоуважено писмо од 24. маја тек. год. са особитим задовољством читао сам из њега изразе Вашег увјерења да боља будућност нашег укупног народа српског основана може бити јединствено на искреној љубави и добром споразумљењу између владе српске и црногорске. И заиста тако је. Останимо дакле вазда при том увјерењу ... и нигда с познатог нам пута којим ћемо ми наш народ водити к срећи и слави.

Не мање обрадовала ме је вијест о сазивању велике народне скупштине у Крагујевцу, којој ће бити задатак да учини измјене у уставу земаљском, које би одговарале потребама народним и духу садашњега времена. Ја врло добро поимам огромност задатка који ће имати скупштина да ријеши и толико ће уплива имати на судбу и будућност нашега народа оваква установа, којој ће се темељ на предстојећој скупштини положити. При свем том ја сам потпуно увјерен да ће она свој задатак ријешити на савршено задовољство народно под руководством велике практичности, мудрости и родољубља Ваших преузвишености; зато с нестрпљењем ишчекујем оно магновење, кад ћу са ... скупштинског рада упознат бити.

Примите, преузвишена господо, и овом приликом израз мога високог поштовања.

 

Николај, књаз црногорски

 

******************************************

 

51.

СРПСКОМ КЊАЖЕВСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ

Цетиње, 9. августа 1869.

 

Високо Књажевско намјесништво!

Ја сам набавио у Бечу 2.500 нових пушака. Половина те своте већ је унесена у Црну Гору, а друга половина надам се да ће наскоро овамо приспјети. Преко мога човјека, који онамо овај посао руководи, искао сам да набавим џебехане за два-три милиона фишека, али ми је одговорено да ц. к. магазини не би били у стању одједном толико барута и олова издати. Мени је међутим неопходима нужда од џебехане барем за три милиона фишека. Зато се са поуздањем обраћам том високом Књажевском намјесништву да би ми послало толику своту праха и олова и једно осам хиљада фрициони чашица за топове и то начином каквим се најбоље може, особито преко неког београдског и једног бечког трговца. Ја не понуђам никакву плату за речену муницију, што знам да Србија такове ствари Црној Гори рађе поклања. Али са свим тим још сада увјеравам високо Књажевско намјесништво да ће ми и то бити залогом добрих одношаја које Србија настоји са Црном Гором одржати и од којих се Црна Гора без врло озбиљних узрока никад уклонити неће, а за сваку помоћ искрено ће бити Србији захвална и признатељна.

Желио бих уосталом да би ме високо Књажевско намјесништво колико прије о својој одлуци извијестити изволило и, међутим, употребљујем и ову прилику да високом Књажевском намјесништву изразим своје дубоко штовање и истинито уважење.

 

Николај

 ******************************************

52.

СРПСКОМ КЊАЖЕВСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ

Цетиње, 9, августа 1869.

 

Високо Књажевско намјесништво!

Својим поштованим писмом од ... високо Књажевско намјесништво мене је обавијестило о сазиву велике народне окушптине у Крагујевцу као и о предметима о којима ће се иста скупштина занимати. Ја сам ипак по домаћим јавним листовима помњиво пратио савколик рад речене скупштине и прочитао нови устав том скупштином претрешен и одобрен. Увидио сам да су нове институције довољно зреле, родољубиве и слободоумне и да Србији растварају нову еру к њезину бољем и бржем напретку и развитку. Па пошто ми искрено сваки напредак Србије на срцу почива, не могу и не смијем пропустити да своје радовање не изразим високом књажевском Намјесништву поводом тако знаменита по Србију догађаја, који доиста служи на част и дику колико високим зачетницима нове слободе, толико и народу српском, који ће акобогда, с новим уставом обновити и помладити своје силе и животну своју снагу укријепити за сваки потхват наше срећније будућности. С овим, увјеравајући високо књажевско Намјесншптво о мојем искреном штовању и ваздашњем братском саучешћу у свим згодама и непогодама миле нам Србије, пребивам.

 ******************************************

53.

СРПСКОМ КЊАЖЕВСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ

Цетиње, 8. септембра 1869.

 

Високо Књажевско намјесништво!

Егземплар новог срећног устава и остале списе, односеће се на рад велике народне духовске скупштине, који су ми спроведени велецијењеним писмом високог Књажевског намјесништва под 25. пр. августа т. г. примио сам са особитим удовољством и поспјешио сам све; а особито именовани устав, помњиво прочитати.

Ја сам се тим читањем потпуно освједочио да је влада његове свјетлости књаза Милана М. Обреновића IV предузела најспасонаснији пут за препорођај Србије, која је тим кораком заиста ступила к свом правом уставном преображају, а то значи и к својој што сјанијој будућности. Бог, дакле, благословио и унапредио сваки родољубиви потхват и српске владе и народа српскога и дао да вазда и влада и народ sрпски буду одушевљени и мишљу и вољом и чином гдје се год радило буде о напретку наше српске отаџбине!

Поред таквог ордачног радовања и моје жарке жеље не пропуштам увјерити високо Књажевско намјесништво о својем потпуном штовању и особитом уважењу.

 

******************************************

 

55.

СРПСКО КЊАЖЕВСКО НАМЈЕСНИШТВО

Цетиње, 11. августа 1870.

 

Високо Књажевско намјесништво!

Част ми је доставити високом Књажевском намјесништву да је господин Љубомир Ивановић, штапски мајор, приспио на Цетиње дне 5. т. мјесеца, предао ми Ваше писмо од 6. августа, којег садржај као и мисија вишепоменутог господина врло пријатно удовољство у мени произведоше.

Високо Књажевско намјесништво сасвим добро опажа да су садашње околности такове, које најлакше могу донијети таких згодних прилика у којима би се могло најуспјешније подјеловати односно ослобођења и уједињења нашег укупног народа на Балканском полуострву. Тога ради и увиђање високог Књажевског намјесништва да би се између Србије и Црне Горе уредила заједничка радња њихове војене снаге, колико је темељито, толико се опет слаже и са оним тежњама, које сам ја вазда гајио и вазда готов био да са братском српском владом у што искренијем одношају будем за сваку згоду, која би нам се за ослобођење и уједињење народа појавила.

Али за изведење овога посла онако ваљано, као што то изискују озбиљност времена и братска узајамност између Србије и Црне Горе, иште се договора темељита, чиста и искрена; иште се претходног опредјелитељна спаразумљења у свим појединостима обостраних жеља и захтијевања; иште се најпослије изравнање и отклоњење свакога и најмањега приговора између једне и друге владе.

Тога ради нашао сам да је најбоље да пошаљем у Београд свог пуномоћника, који би с Вама заједно претресао и уредио вишеречене ствари.

Но да не би при садашњим околностима заједничко путовање из обију књажевина свратило позорност наших непријатеља чекаћу да ми високо Књажевско намјесништво телеграфом јави, кад ће се мој човјек моћи упутити у Србију ради тога посла.

Међутим, високо Књажевско намјесништво нека изволи примити увјерење мог особитог поштовања.

****************************************** 

56.

СРПСКОМ КЊАЖЕВСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ

Цетиње, 11. септембра 1870.

 

Високо Књажевско намјесништво!

По налогу тамошње највише војене власти позван је из Црне Горе српски потпоручник госп. Алекса Ђорђевић на ново своје опредјељење. Он је у Црној Гори провео скоро пуних пет љета и вазда се у свакој служби особито ревностан показао и поштено се у свему владао тако да је моју особиту пажњу заслужио и моје потпуно задовољство задобио. Зато се налазим побуђен вишереченог г. Ђорђевића високом Књажевском намјесништву што топлије препоручити да би се при првом промицању официрског сана на њ особити обзир узети изволио у награду његове ревности и поштења.

У прочем и овом приликом не пропуштам увјерити високо Књажевско намјесништво о свом особитом поштовању.

 

Књаз црногорски

 ******************************************

57.

СРПСКОМ КЊАЖЕВСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ

Цетиње, 18. јануара 1871.

 

Господо намјесници!

У мојем писму, које је српски мајор г. Љубо Ивановић у Београд донио, изразио сам да сам вазда готов послати тамо једног свог човјека који ће се с Вама искрено разговарати о свему што се тиче постојана споразумљења и сложна рада између Србије и Црне Горе на општу корист нашег страдајућег народа, а само сам желио да Ви означите вријеме кад ће се такови мој човјек моћи тамо упутити.

Још до сада не добих никаква одговора, а међутим различити дневници учестали на јавност износити да се Србија и Црна Гора добрим оком не гледају.

Ову околност не уважити био би грдан политички гријех од стране сваког српског државног човјека, јер кад би се збиља народ увјерио да ни међу Србијом и Црном Гором нема склада и једнодушја, онда би се још већма заплашио и деморалисао, а туђинци доиста не би пропустили да све то на своју ползу употребе и нама још већма посао отеготе.

С друге стране у течају ове године, акобогда, млади књаз Милан постаје пунољетан и прима у своје руке крмило над судбином Србије. Тежак би зазор био да тај сретни моменат не затече два српска главара, два рођена брата Србина у слози и љубави, одушевљена истовјетним жељама и намјерама, а одлучна на сваку жртву у постизању опште цијељи.

Колико дакле с првог разлога, толико још и више с овог другог ја ево спремам мог сенатора и војводу г. Илију Пламенца да се с Вама, господо намјесници, састане и да му Ви своје жеље чисто и бистро изложите. Ја руку радо и одважно пружам онако као што прави пријатељ пружити може и желим да рука која к мојој посегне буде тако исто чврста и снажна у пријатељству, како једну од друге већ ништа отргнути и разлучити не би могло. Овакав поступак, господо, од нас већ рекламира и здрава свијест и прави интерес свега нашега народа, и озбиљност данашњега времена и у њему збивајућих се догађаја, а најпослије образ и поштење наше. Све чегрсти које су дослен међу нама постојале на грдну штету народног нашег покрета и промицања народне среће, вјечитој заборавности ја ћу први, не гледајући ко има, ко ли нема разлога, то учинити; учините и Ви с ваше стране, па повргавши сваку себичност да предузмемо посао онако озбиљно, ваљано и лојално, како ће нам пред цијелим народом свијетао образ бити.

Долазак по г. Пламенца у Београд најзгодније се може оправдати тијем да се отклони свако рђаво тумачење од стране туђинаца и душмана, што он тамо долази под видом да посјети свог синовца, који се с мојим рођацима на гимназији београдској учи.

Уосталом примите, г. намјесници, очитовање мог искреног поштовања и дубоког уважења.

 

******************************************

 

62.

СРПСКОМ КЊАЖЕВСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ

Цетиње, 31. маја 1871.

 

Господо намјесници!

По господину војводи Пламенцу примио сам Ваше писмо од 1. марта т. године. Ви у самом почетку тога писма примјећујете да сте се надали да Вам војвода Пламенац доноси од мене или какав нов предлог или примједбе на предлог, који сте Ви мени учинили. Нема сумње да Ви овдје разумијевате онај предлог, који ми је био саопштен по г. Љубомиру Ивановићу и који се односи иа војену конвенцију између Србије и Црне Горе.

Узевши још онда овај предмет у озбиљно разматрање, ја сам Вам, господо намјесници, одговорио по истом г. Ивановићу писмом од 11. септембра да сам за најбоље нашао да пошаљем у Београд једног свог пуномоћника, који би те ствари заједно с Вама претресао и уредио те да ћу чекати да ми Ви телеграфом јавите кад ће се мој човјек моћи к Вама упутити ради тога посла.

Ово сам утолико више желио учинити, што сам још тада проникао непрактичност онога нацрта за војену конвенцију, који ми је био поднешен и у препису остављен од г. Ивановића, па сам се надао да би Ви с мојим повјереником нашли неки цијељи сходнији и за обје стране кориснији начин, како би се наши војени и друти одношаји за сваку згоду уредили.

Но моја жеља остане за тада сасвим неуспјешна. Ви са разлога, који ће јамачно имати основа, у погледу Ваших назора, не одазвасте се мојем тадашњем позиву кроз пуна три мјесеца дана. Тај случај навео ме на мисао да сте Ви такову ствар сасвим забацили па да је не намјеравате више ни покретати. Међутим се пак много којекакве околности у свијету промијениле и јавно мнијење почело се на сав мах увјеравати о слабом спаразумљењу између Србије и Црне Горе, у чему су га различни дневници опет кријепили и подржавали.

С погледом на околности ја сам кроз то доба још боље увидио непотребитост сваке војене конвенције, а неголи онакове, која ми је предложена била и која је закључивала у себи много нешто — односно броја оружане војске и мјеста за концентрацију, као и односно војене управе и других појединости — што не бијаше доиста лако ни предвиђети ни унапријед опредијелити. И збиља на што нам војена конвенција прије онога часа у којем би сложно имали устати за ослобођење нашега народа, па уз најбољу вољу дозволите да упитам има ли и прилике да би се у таквој конвенцији могли точно обиљежити неки услови прије но што би приспјело оно вријеме, у којем би се имали споразумјети да на општег душманина једнодушно ударимо, тим више што отприлике ни исти ја не бих био у стању за сада опредијелити војену снагу, која се истом по новом војничком начину почела развијати и уређивати?

С погледа пак на јавно мнијење о нашем не добром међусобном пажењу и неспоразумљењу, што на жалост, без да се за лијепе фразе заклањамо, морамо признати, да је протуривање такових гласова имало у самој ствари добра и истинита темеља. Па расуђујући какав би грдан политички гријех био не уважити да нам се ширењем тијех гласова може народ заплашити и деморалисати, а туђинци узоштрити, да се оваковијем околностима ползују и да нам још већма отеготе посао народнога ослобођења; те одлучивши тврдо од своје стране свему томе на пут стати, ријеших се послати к Вама, господо намјесници, свога војводу Пламенца са писмом, у којем Вас позивам у искрену братску љубав, пружајући Вам радо и одважно пријатељску руку, заборављајући све досадашње чегрсти и зануђајући да повргнемо сваку себичност, па да предузмемо посао онако озбиљно, ваљано и лојално, како би нам пред цијелим народом свијетао образ био. Ову и никакву цијељ Ви сте могли поцрпити из мога писма од 18. јануара тек. год. Ова и никаква друга цијељ мене је на тај одлучни корак ријешила да би се повратила и консолидовала братска љубав међу Србијом и Црном Гором. Али Ви са своје стране, чини се, а опростите што Вам братском смјелошћу примјећујем, као да нијесте споменуту моју поглавиту цијељ узели у Ваш особити обзир, него сте вољели дати ми такав одговор, у којем излажете неке точке од којих прва: за све је јасна; друга, ако не садржи у себи довољно јасности, ипак се разумије да смјера на могућно стварно уједињење народа српскога, које тешко да ће се моћи постићи без претходног тврдог духовног уједињења, за којим и једни и други сада најодлучније и најпостојаније настојати морамо; трећа, тиче на сврху један премет, који по катастрофи, која се догодила с блаженопочившим књазом Михаилом, мислим да се не би имала у даљи обзир узимати.

Све што ми углавном Ваше споменуто писмо доноси, своди се опет на војену конвенцију, које непотребитост па уједно и иепрактичност имао сам прилику мало више нагласити Вам. А особито при садашњој ситуацији Европе, чини ми се да би тај корак чисто узалудан био и могао би нас без икаква разлога, а можда и с нашом штетом копромитовати пред данашњом дипломацијом великих сила, која пажљиво пази на сваки и најмањи чин и покрет у Истоку, и која неким скорашњим вијестима распрострањеним кроз јавне листове наше и туђе да је војена конвенција између Србије и Црне Горе већ учињена, јамачно стоји на опрезу да ли ће се такови факт потврдити и обистинити.

Вјерујте, господо намјесници, ја држим, а дозволите ми израз да најбоља војна конвенција јест наша узајамна искрена љубав. Док се ми губили будемо у празним изразима, у којекаквим формама и овим или оним пребацивањима, слабо да ћемо бити у стању ишта постићи, но, напротив, у каквом одлучном случају могли би се наћи тако заплетени да се ни сами не би умјели како отплести и озбиљно отпочети велико и тешко дјело народног ослобођења, које спада у нашу прву и поглавиту дужност. Зато ја Вам и опет руку пружам, као што Вам је прави пријатељ пружити може и свој глас подижем да будемо у љубави. По мојем увиђању за сада ово се за нас указује, као наш најпотребитији и најпрактичнији посао, па мислим да бољега пута не бисмо могли одабрати до онога по којему би свако наше опште дјело и подузеће тако удесили да бисмо све са знањем и договором једне и друге стране радили и узајамно једни другима у прилог били. Оваковим начином мислим не би нам јавно мнијење имало што пребацивати па би онда престати морала и свака узрујаност по нашему народу гледе одношаја наших, а ми би с наше стране могли узајамно дјеловати да нам се добар дух уздржи у народу, спремајући га, међутим, да би вазда готов био за онај час кад узбудемо у стању да га позовемо на оружје за слободу своју и своје једнокрвне браће. Пошто нам се пак народ ослободи, онда, господо намјесници, ја потпуно пристајем уз Вашу мисао нека тада сам ријеши кога ће себи за поглавара земаљскога узети; јер када бисмо ми баш и хтјели, не вјерујем да би га у том препријечити могли. Па најпослије када бисте ме позвали да Вам и у овом свему конкретизирам, онда бих Вам само толико могао рећи да се савколик наш посао за сада не састоји у другом, но у том да поспјешимо колико нам год силе и моћи допуштају да нам народ уопште што прије и брже до своје самосталности доспије, што се једином љубави и слогом нашом, а не иначе, извести и остварити може.

А сада дозволите, господо намјесници, да Вам још захвалим на Вашој готовости гледе неких топова, о којима је била ријеч између Вас и војводе Пламенца, усљед неке давне понуде и које сам од Вас могао очекивати, чим се закључи међу нама војени уговор. Но као што сам већ напријед опазио да такови уговор не може за сада мјеста имати, онда се само по себи разумије, да се не могу више од вас ни тијем убојним оруђима надати.

Уосталом, пак, тврдо се надам да ћете узети, господо намјесници, ово писмо само као чист израз оних осјећања којима треба да смо одушевљени и ограђени за сваку згоду и незгоду, па међутим изволите примити увјерење мог дубоког штовања и ваздашњег искреног уважења.

 

Књаз Црне Горе и Брда

 

******************************************

 

66.

СРПСКОМ КЊАЖЕВСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ

Цетиње, 5. августа 1871.

Господо намјесници!

 

Као што сам Вас обзнанио мојим телеграмом од 17. јунија да је Божија провидност усрећила мој дом мушким породом, тако не пропуштам извијестити Вас да ће крштење насљедника мог сљедовати помоћу Божјом дне 8. септембра тег. год. и да ће као кум при светој бањи и овог пута судјеловати његово величанство император руски, Александар II, преко својега представника.

Јављајући Вам то, господо намјесници, моја је жеља да би при споменутој свечаности учествовао такођер и један српски заступник који би својим присуством ово торжество увеличао.

Увјерен да ће та моја жеља код Вас, господо намјесници, потпуног братског одзива наћи, радујем се што и овом приликом могу Вас увјерити о својем дубоком почитовању и искреном уважењу.

 

Књаз Црне Горе и Брда

 ******************************************

67.

СРПСКОМ КЊАЖЕВСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ

Цетиње, 9. септембра 1871.

 

Господо намјесници!

Колико мојему брату, књазу Милану, толико и Вама, господо намјесници, находим се искрено побуђен изјавити своју душевну захвалност, што сте се мојему гласу одазвали и послали ми с Ваше стране свога заступника у лицу штапског потполковника г. Тодора Бојовића да присуством својим увелича на Цетињу светковину крштења мојега насљедника. Исти г. потполковник мене је увјерио такођер јасно о Вашем учешћу које узимате у радости мојега дома, на чему Вам равним начином такођер срдачно захваљујем и особито се радујем што сам срећан овом приликом Вашем младом књазу изразити братско поздравље и увјерити Вас о својем особитом поштовању и дубоком уважењу.

 

Књаз Црне Горе и Брда

 ******************************************

68.

СРПСКОМ КЊАЖЕВСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ

Цетиње, 16. септембра 1871.

 

Господо намјесници!

Примио сам Ваше велештовано писмо од 31. јунија тек. год. Оно садржи двије поглавите точке: кратак обзор свега онога, што је даслен особито с Ваше стране учињено на корист све то бољих одношаја између Србије и Црне Горе, желећи Ви да такови одношаји изиђу из круга поезије на поље практичних одредба и по том опет изновично враћање на војну конвенцију са некијем Вашијем образложењима о истом предмету.

Односно војене конвенције веома ми је жао што с Вама, господо намјесници, не могу дијелити исто мњење, но морам ипак при оном остати што сам Вам већ у својем писму од 31. маја тек. год. навео, а поименице да још за сада увиђам колико непотребитост толико и непрактичност таковог између нас уговора. И овом приликом морам Вам такођер исповједити да нијесам могао остати убијеђен с Вашим наводима о војеним конвенцијама између Прајске и Италије, па између Прајске и јужних њемачких држава, што становито држим да су сасвим друге нарави одношаји и разлози између споменутијех држава, но што су између Црне Горе и Србије.

А пошто ми се чини да Ви, господо, на та два примјера велику важност полажете и свуколику моју позорност на њих обраћате, допустићете ми да се о томе и нешто опширније изјавим.

Што се тиче пруско-талијанске конвенције, мислим да нам не може бити обрасцем; јединство наше у погледу кретања плана треба да је тјешње, јер смо један исти народ, што у онам случају није било.

Сасвим пак друкчије стоји са угледањем на пруско-њемачку погодбу. Она је погодба углављена послије голема успјеха пруске војске од године 1866. Ти су успјеси ујамчили повјерење сваког њемачког простог војника према пруским вођама. Тога, господо намјесници, у нас није, а без тога уједињење свеколике црногорске и србијанске војске под једном истом командом држим да заиста не би имало поузданог успјеха. Ја се ни само један час нећу посумњати да Србија нема вјештих војсковођа, који би вриједан био повести свуколику нашу удружену војску, али да таково увјерење улијем у сваког Црногорца то и поред најбоље своје воље не бих могао учинити.

Сад дозволите да се вратим на прву тачку.

Колико сте Ви жељели, господо намјесници, да наши одношаји изиђу из круга поезије на поље практичности и реалности, толико се надам да ћете ми признати да сам ја опет са своје стране самијем дјелом посвједочио да такову исту жељу гајим, узевши први иницијативу још године 1864. да би се неповољним догађајем од године 1862. порушено споразумљење између ових двију српских земаља опет повратило и пријатељски одношаји поновили. Па како ми такова реалност и сада на души почива мислим да сте се могли потпуно освједочити оним што сам онако отворено навео у осмој точки пред споменутога мојега писма од 31. маја, гдје се, држим, довољно конкретан вид даје оној слози и љубави, које осим тога што су, као што Ви рекосте, доиста поетски изрази, пак не престају бити најреалнијим данданашњим нашим потребама.

Зато кад смо се, Богу хвала, споразумјели у многоме и многе препреке себи с пута отклонили, како да дођемо до савршеног споразумљења, ево се ја и опет конкретирам у оном што цијеним да нам требује за сада чинити.

Моје је мнијење нека се и једна и друга од нашијех земаља спремају што боље могу за сваки могући случај, који кад би се и наскоро појавио, држим да ни једну ни другу страну не би ни изненадио, ни у неприправности затекао, јер је Црна Гора онолико приправна колико јој њезине слабе силе допуштају, а о Србији то се још поузданије може рећи, пошто је уопште познато колико се она особито задњијех година спремала да вазда могне изићи на сусрет сваком озбиљнијем појаву на Балканском полуострву. А поред оваквога спремања опет да удесимо свако наше опште дјело и подузеће како бисмо све са знањем и договором једне и друге стране радили и узајамно једни другима у прилог били, као што сам се, господо намјесници, од ријечи до ријечи у задњем мом писму од 21. маја изјавио.

Све што остаје да се између обје стране — Србије и Црне Горе — ваљано утврди држим да се састоји у томе да се једна страна другој свечано обећа и обавеже да ће оне у свакој прилици заједно против општем непријатељу бити и ма на којој страни да се устанак за ослобођење нашега народа појави, да ће стајати толико Србија уз Црлу Гору, колико Црна Гора уз Србију. Послије овакава договора могло би се истом доћи и до опредјељења заједничког плана за сваку могућну акцију у случају или каква устанка или изазвања рата.

При нашијем околностима, при садашњој ситуацији европских ствари, ја мислим да мимо овај нема конкретнијег ни практичнијег предлога, који би нас могао у озбиљан положај увести да се међу Србијом и Црном Гором консолидују искрени одношаји и сљедоватељно узајамна међусобна потпора у свакој пригоди.

Ако се дакле, господо намјесници, још у овом нађемо сагласни, онда можемо и Ви и ја себи честитати да смо општој ствари народној највишу услугу допринијели и да заиста цијељ народног ослобођења неће остати гласом вапијућега у пустињи, као што је дослен стајала.

Уосталом, молим Вас, господо намјесници, да изволите његовој свјетлости, младом књазу изјавити моју најосјећајнију захвалност на његовом срдачном честитању пригодом весеља којим је мој дом Божја провидност усрећила, обрадовавши га мушким породом, а такођер и Вама, господо, не препуштам такову захвалност изјавити за исто честитање с Ваше стране и веома се радујем што и овом приликом могу Вас увјерити о мојем дубоком штовању и ваздашњем искреном уважењу.

 

Књаз Црне Горе и Брда

 ******************************************

69.

СРПСКОМ КЊАЖЕВСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ

Јуни 1872.

 

Примио сам ваше писмо од 3. текућег на које Вам нијесам могао прије одговоритм због одсутства мога с Цетиња. Исто смо дознали да Турци намјеравају изаћи са војском не само на Бањане, но и у друга мјеста около Црне Горе, гдје до сада нијесу могли подићи куле тако, како би довршили потпуни круг блокхауза око наше границе и с тиме утврдити њи(х)ове нападајуће и одбранитељне линије, једине које им остају за сасвим нам спријечити сваки лакши излаз и у исто вријеме покорити сва племена, која су се имаде неколико година готово сматрала као независним, увести их у ред других пограничних мудирлика.

Доиста ће доста трудно бит(и) одвратити Херцеговце да не дођу до сукоба са Турцима, али можете казати њ. с. књазу Милану да ћу употребити сав мој уплив и моје силе да их одбиј... да не дођу до кавге... из које без сумње ...во добро у данашње вријеме не може за њи(х) испасти; напротив дати прилику нашим непријатељима да се користе, као што Ви сами примјећивате, и под видом тога послао сам већ в. П(етра) Вук(отића) тамо на границу с тим напутком да настојава да се не би до сукоба дошло и да у исто вријеме совјетује тамошњи народ и главаре да што љепше за вријеме поступају са Турцима, а случајно ако се што непредвиђено догоди, јавиће Вам.

Ја ћу овоме сљедовати Вашим савјетима, који су у садашњим околностима неопходни за нашу браћу. А што се тиче аустријске пропаганде у Босни и Херцеговини нијесмо се могли што боље од ње ни надати, али у(х)вам се да јој нећемо дати повода да стане на путу нашој будућности.

И истином њи(х)ови агенти непрестано иду тамо-амо по њиховим крајевима и неки су обећавали и нудили Бањане да приме оружја онолико колико би им нуждно било; они су се најприје томе много овеселили и питали ме , што им нијесам одобрио. Аустрија како сам разумио  за сигурно  држи да ће Црна Гора одма(х) њима у помоћ поћи, пак се стога мало и задржаје те их још више не буни.

Уопште...што примијетити... г. н. на Ваше писмо, него и ја сасвим с истог... нашу ствари ја Вам захваљам, што сте ми ово доставили да знам какво ћу ријешење узети у сваком случају.

Истом приликом молим примите мог штовања и уваж...

 ******************************************

70.

СРПСКОМ КЊАЖЕВСКОМ НАМЈЕСНИШТВУ

Његуши, 29. јулија 1872.

 

Господо намјесници,

Са највећом готовости спјешим одазвати се Вашему позиву од 28. јунија т. г. да кроз свога одасланика будем заступљен при народној светковини, која ће се у Београду дне 10. идућега августа одржавати, пошто његова свјетлост, књаз Милан М. Обреновић IV, мој најмилији брат, тај дан са најбољом срећом ступа у пунољетство и узима Божијом помоћи у своје руке владање са кнежевином Србијом.

Избор мој пао је на мојега таста, војводу Петра Стеванова Вукотића који ће од моје стране тој красној слави у престоници једнокрвне нам Србије присуствовати и у моје име изјавити његовој свјетлости моја душевна честитања и моју најтоплију жељу да међу нама чврста и постојана буде на вазда она свеза неодољиве братске љубави и да Обреновиће с мојом кућом непрекидно руководи једна и иста тежња и мисао за бољом будућности и уједињењем нашега народа уопште.

Изволите, господо намјесници, и овом приликом примити увјерење мога особитог поштовања и искрена уважења.

 

Књаз Црне Горе и Брда