Четврти дио - Црна Гора послије рата

Четврти дио

 

ЦРНА ГОРА ПОСЛИЈЕ РАТА

 

1. ПОЛОЖАЈ ЦРНЕ ГОРЕ

 

Што се предвиђало, брзо је шљедовало. Мир, закључен усиљенијем нагодбама и попуштањем једне велике силе другој, кад се попуштати морало, а вазда насилнијем угушивањем правијех разлога и потреба, донио је собом немир на свакој страни.

Русија, колико је год постигла цијељ, коју је цар Александар рату поставио, остала је незадовољна. Њени добици нијесу одговарали сјајним успјесима њезина оружја и горостасним жртвама њезиним. Берлински конгрес био је Русији насиље од Европе и у њој мора развијати тежњу, да част своју поново освјетла.

Александар III није никада преболио смрт оца свога, којој је узрок био овакви свршетак великога рата. За владања цара Александра III није Аустрија никада смјела ни помишљати на анексију Босне и Херцеговине. Кад је велики књаз Никола Николајевић у Једрени диктирао Турској мир за Босну и Херцеговину и тражио за њих потпуну самоуправу, стигао је један аустријски изасланик, да опомене великога књаза Николу, да је цар Александар II обећао те земље Аустрији. Велики књаз испратио је бечког изасланика брзо, оштро и краткијем ријечима: „Обећање је било условно, ако и аустријска војска уљеже с руском у турску царевину. Ви сте гледали борбу руску, а сад с којим правом тражите Босну и Херцеговину?“

Аустрија је узела Босну и Херцеговину да њима управља, не договором с Русијом, него силом берлинскога уговора. Русији непријатељске велике силе трудиле су се на берлинском конгресу — као и на париском — да је спутају и унизе. Ако је трпјела док је морала, тек је могла раскидала је те везе. Послије француско-њемачког рата прогласила је, да је више не вежу ограничења на Црноме мору, као што је сад повратила Бесарабију. Увријеђена част и снага Русије остаје послије берлинскога мира запретано огњиште страховања и опасност свијема виновницима.

Србија је испраћена са конгреса незадовољна у својим праведним захтјевима. Србија је и по овом имала исти народни задатак пред собом, који је имала и прије рата и за који је уљегла у рат.

Румунија је била несретна због уступка Бесарабије. Настали су међу њом и Русијом натегнути, управо непријатељски одношаји. Румунска влада кликовала је све силе европске у помоћ против Русије, а због Араб-табје имала се крв пролити међу јучерањим савезницима.

Грчка се налазила у правом очајању пред задатком, да од Порте добије, што јој је конгрес сам навијестио. Устанак у Тесалији и на Кандији букнуо је и Грчка се нашла принуђена сву своју војену снагу подићи против Турске, која се постојано невјешта чињела према закључцима конгреса. Шта више, она је све могуће смишљала и радила, да осујети извршење берлинскога конгреса.

Сама енглеска влада, која је ликовала као побједитељка над Русијом на берлинском конгресу, имала је одмах иза конгреса да издржи борбу са енглеским јавним мњењем. И у парламенту и на јавним зборовима осуђивано је дјело енглеске владе. Гледстон је назвао овај уговор енглеско-турски неморалним и повредом међународних обвеза и злоупотребом народног повјерења. Он је укорио владу, што је својим поступком на конгресу уништила праведна очекивања Срба, Грка и Румуна и учинила Енглеску непријатељем овијех народа. Нападаји Гледстона, Пардингстона, Форстера и др. дјејствовали су толико успјешно, да су Биконсфилд и Солсбери принуђени били тражити и употребити сваку прилику, да сузбију и ослабе нападаје јаке опозиције. Енглеска влада особито живо се започела заузимати код Порте, да реформе, берлинским уговором наговијештене, што прије и што пространије заведе у провинцијама азијским. С тијем је мислила, да оправда своје држање на конгресу и покаже вриједност уговора. Но Порта се томе одлучно противила и сви напори енглески остали су без успјеха. Аустрија се још више разочарала. Она је тежила за Босном и Херцеговином и конгрес јој је то дао, али неодређено, као макар што су закључци његови. Гроф Андраши мислио је пјевајући уљећи у ове српске земље, али је нашао отпор, који је Аустрији донио прави рат. Конгрес није дао Аустрији у својину Босну и Херцеговину. Оставио је, да се и даље зову ове земље провинције султанове, а предао их је Аустрији, да управља њима, не одређујући ни начин, ни вријеме ове окупације, ни хоће ли их Аустрија повратити султану и када, или ће их најпослије задржати за себе. То је све имала Аустрија да накнадно уговори с Портом. И влада је аустријска одмах иза конгреса започела ове преговоре с Портом. Но Порта је прије свега тражила, да се у томе уговору означи вријеме, докле ће аустријска окупација трајати. Наравно, да Аустрија на то није хтјела пристати, јер би се тијем унапријед одрекла Босне и Херцеговине, а њој је једини цијељ била, да их задржи. Зато је 4. јула аустријски посланик у Цариграду изјавио Порти, да ће аустријска војска уљећи у Босну и Херцеговину по праву, кога јој је конгрес дао и без обзира на услове Портине.

17. јула доиста пријеђу босанску границу три дивизије аустријске под ђенералом Филиповићем, који се надао, да ће од народа бити дочекан и предусретнут са веселијем усклицима. Догодило се противно. Ништа није помогла прокламација Филиповићева Бошњацима, да аустријска војска долази к њима као пријатељ и једино у цијељи, да их избави из досадашњега несретнога стања. Народ је знао за чим иде Аустрија и противио се томе. Он је тежио за ослобођењем својим и сједињењем са Србијом. Видећи да ће из једнога ропства пријећи у друго, много опасније за његов народни опстанак, он је радији био остати под Турчином, с којим се вјековима борио и у тој борби одржао. Осим римокатолика, вас народ устаје на оружје против Аустријанаца. Мухамеданци су жељели да остану султанови, а православни кад им није могло бити, да се ослободе и здруже са Србијом — удружили су се са својом мухамеданском браћом у отпору аустријској војсци. На чело овоме покрету у Босни истакао се Хаџи Лоја. На јавној народној скупштини у Сарајеву уочи преласка Аустријанаца одушевљено је проглашено братимство и заједница мухамеданаца и православних, којијема на челу је био познати Сава Косановић, потоњи митрополит босански, а одмах за тијем изгнаник. На тој скупштини он је живо заговарао братство и слогу браће од двије вјере. Ријечи његове нијесу мање заносиле мухамеданце него православне и они су га заједно на рукама дизали и одушевљено поздрављали.

Влада турска потпомогла је тајно ови устанак народни. Она се показивала немоћна према таквом расположењу народном и допуштала је, да народна војска заузме и разбије државне магазине и све оружје и џебану узме и раздијели. Са усташима се измијеша и низам са официрима. Овоме устанку дао је снаге и пљеваљски кадија, који је у Новопазарском санџаку уредио народни отпор. Влада турска била је томе много на руку, створивши Арбанашку лигу. Под тијем именом она је спремила Арбанију против окупације. С њом је хтјела спријечити заузимање турског земљишта Аустријом, а у исто вријеме оправдати себе пред Европом, зашто не извршава закључке европскога конгреса. Порта је, што више, кривила Европу, да је она убацила угарак у њену кућу и против ње исте подигла узбуну.

Сад је тек аустријска влада увидјела, да не може парадно уљећи у Сарајево. Филиповић је имао жестокијех бојева, а ђенерал Сапари на Маглају и Тузли, те се морао на Добој повратити. За првијем дивизијама похитали су сада у Босну цијела три корпуса.

Сила је морала најзад одржати побједу. Аустријска војска уљегла је у Сарајево, гдје се очајничка борба развила. Аустријанци нијесу штедјели ни жене, ни дјецу. Аустрија је заузела Босну, а затијем и Херцеговину, али проливеном крвљу својом народ је протестовао против закључка берлинског конгреса и против насилне окупације аустријске.

У Херцеговини, гдје је аустријску војску предводио одрођени Србин — ђенерал Јовановић — окупација се свршила без крви. Аустријска војска улазила је у пуста мјеста. Народ је испред ње измицао и остављао празна мјеста и градове, и тек послије уласка војске враћао се на своја огњишта. Тако се догодило да су аустријанци Клобук два дана бомбардовали и кад су уљегли у њему нијесу живе душе нашли. То није сметало аустријском ђенералу, да раструби по свијету о својим побједама.

Држање Херцеговаца многе је изненадило у то вријеме. Они, који су се онако храбро борили за све вријеме устанка и рата црногорскога, сада остадоше мирни и не одазваше се новом устанку у Босни. Тек се доцније објаснило, да су они мировали по нарочитој жељи књаза Николе. Они су били одушевљени и сложни да се побију са аустријском војском. Шиљали су на Цетиње своје повјеренике, да ишту у књаза савјета и помоћи. Књаз их је одвраћао од залудне борбе. Да има изгледа за успјех, он би, говораше им књаз, и сам стао на чело тој новој борби, као што је у рату против Турске. Но борба ова не би била само против Аустрије, него против свијех сила, које су овакву судбину досудиле Босни и Херцеговини.

Сили се ваља приклонити, а снагу сачувати за бољу прилику. Херцеговци су били увјерени да толиким жртвама црногорским у устанку и рату, књазу мање не пуца срце за Херцеговином, него њима истијема и покорили су се његовијем разлозима и добријем савјетима. Одусташе од борбе са Аустријом. Херцеговци су били под оружјем, које им је књаз Никола дао за устанка и рата против Турске. Ово оружје предали су Херцеговци Аустријанцима у Требињу... год. 1878. Како је Херцеговина била у рукама црногорским и војска херцеговачка све до тога часа под заповједништво књаза Николе, и предаја ова извршена је по његовој заповиједи. Војвода Петар Вукотић, главнокомандујући херцеговачке војске, био је у то име дошао у Требиње. Колико је радостан и свечан тренутак био, кад се на Црни кук год. 1876. саставише и ујединише војска херцеговачка и црногорска, толико је овај у Требињу био жалостан. Херцеговци су са сузним очима полагали оружје, а у цијелој Црној Гори био је то дан велике жалости.

Толику велику жртву поднио је књаз Никола, да покаже Аустрији и другијем силама, да се он безусловно покорава њиховим одлукама, само да тијем јаче истакне и своје право очекивања, да ће се и према Црној Гори извршити без одлагања сва закључења берлинског конгреса. Но велике неправице нанешене Црној Гори берлинским уговором, не бјеху још с њим исцрпљене. Црна Гора бачена је тијем уговором у стање, које је горе било од ратнога. Још за пуне двије године она је морала стојати на ратној нози и подносити све терете таквога стања.

Аустрија је била признатељна Црној Гори за велике услуге које јој је учињела, да у Херцеговини не наиђе на још жешћи отпор но у Босни, и дала је томе признању израза посјетом књаза Виртенбершкога, управника Босне и Херцеговине, књазу Николи на Цетињу. По томе је у истој цијељи позвао цар аустријски књаза Николу у Беч, приликом велике маневре у Бруку, гдје је књаз био дочекан ванредно срдачно и сјајно. Али мимо тога аустријска влада није одила. Она је унапријед настојавала, да сукрати Црној Гори добитке, а у колико не би успјела у томе, да јој што више загорчи. И друге силе — осим Русије — слабо су показивале воље, да Црна Гора дође до свога дијела, који су јој на конгресу одредиле. Познавале су добро слабост свога створа и избјегавале су присиљавања Порте на извршење уговора, да тијем не изазову опасност пада своје владе, а Порта је то добро уочила и према томе радила, да осујети предају новога земљишта Црној Гори.

Пошто је Аустрија засјела у Босни и Херцеговини, Порта је сада обратила против Црне Горе отпор Арбаније, која је била против ње организована. Она је живјела у заблуди, да ће моћи одржати све оно земљиште, које је берлински уговор дао Црној Гори, ако се становници тога земљишта успротиве сједињењу с Црном Гором. У то име она је дала упутке валији скадарском и призренском, да Арнаутлук наоружају и науче, да бојем дочекају улазак црногорске војске у она мјеста, па и самој царској војсци да се одупру силом, ако би ова дошла да њихова мјеста предаје Црној Гори. Но Црна Гора није хтјела наново ратити за земљиште већ задобивено, но је захтијевала од Порте уредну и мирну предају. Порта се најприје изговарала, да је то због узрујаности народа арбанашкога немогућно, а да би неправедно било захтијевати од ње, да употријеби силу против свог народа и изазове крвопролиће. Опоменама сила и наваљивању Русије ипак је попуштила и 3. августа јавила је влади црногорској, да ће приступити предаји, почињући са Плавом и Гусињем. Порта је навлаш узела најприје Гусиње, што се надала, да ће ту бити најјачи арнаутски отпор и да ће се тијем осујетити, или бар одложити — и предаја другијех мјеста. Да боље укрије праву намјеру своју, Порта је одредила Мехмед Али пашу, мушира и свога заступника на берлинском конгресу, да он лично у пратњи војске изврши предају. Мехмед Али паша пошао је са свом озбиљношћу на посао, а није нимало био у сумњи, да је Порта одредила и жртву својој опакој намјери. Полазећи из Цариграда он је рекао једном свом пријатељу: „Осуђен сам, да главом платим мој потпис на уговору берлинском“. Састанак Мехмед Али паше са црногорским повјереницима, по претходном споразуму Порте са црногорском владом, имао је бити у Колашину. Но кад је Мехмед Али паша стигао у Призрен, телеграфирао је књазу Николи, да своје повјериоце пошаље прво у Гусиње, гдје ће и они стићи. Ову измјену учинио је Мехмед Али паша или по наредби из Цариграда, или по наговору Портиних људи, како ће прије и сигурније доћи до погибије његове. Црногорски повјереници дошав на Андријевицу, а не знајући је ли Мехмед паша већ стигао у Гусиње, пошљу му писмо да им јави, који ће се дан састати. Но књигоноша њихов врати се други дан једва жив. Један Србин гусињски скрио га је у своју кућу и ноћно испратио до границе. Тај Србин причао је изасланику, да је Али бег гусињски са свијема Гусињанима пошао пут Ђаковице на сусрет Мехмед паши, да га, бајаги, врати, јер да су се завјерили не предавати се Црној Гори, а истога дана, да се чуо велики шемлук више Гусиња, јер да је Мехмед паша погинуо у Ђаковици.

Мехмед Али паша, тек је дошао у Призрен, призвао је арнаутске главаре, као: Абдулах пашу од Ђаковице, Шећер агу и Барјам агу од Крастенића и др. — и објавио им цареву вољу, да се Гусиње преда књазу црногорскоме без поговора. Главари су — како их је валија призренски научио — одговорили да ће они прије погинути, но Гусиње књазу предати. Мехмед Али паша није давао много важности томе разметању и јуначењу арнаутскоме, а и главари су мислили да Мехмед паша не мисли озбиљно на предају, но да су оне његове ријечи само зато да се чују. Они су вјеровали своме валији, који је њима зборио: Неће нас цар пуштити, а што је послао Мехмед Али пашу, морао је ради свијета. А кад би Мехмед Али паша збиља хтио предати Гусиње, он би то учинио против цареве воље, јер је каур, па је радији каурима“. Мехмед паша био је родом Њемац, по имену Блау. Као странца Арнаути су га звали Маџар пашом и од пораза на Морачи био је међу њима на рђаву гласу.

Из Призрена стигне Мехмед Али паша са једним батаљоном низама у Ђаковицу и нико му се не учиње на пут. С њим су били и крастенићки главари Шећер ага и Барјам ага и ђаковички паша Абдулах. Код овога је одсио. Из Ђаковице пошље он по Али бега гусињског, да му дође на договор. Но Али бег му поручи, да не само неће доћи, но нека му он не долази у Гусиње, јер се народ побунио и прегао да погине, а да не пушти Гусиње. Позивани су други племенски главари и ови су дошли, али са стотинама својих племеника, добро наоружаних.

Ове руље са дивљом виком бјеху опколиле конак Мехмед Али пашин. Не хоћаху с њим никаква разговора, но једино викаху, да се врће одакле је дошао. С Мехмед Али пашом био је један чиновник Турчин, родом из Призрена. Дао му га је валија призренски као човјека вјешта и добро позната с народом, па да му ваља у преговорима. У ствари, он је био повјереник Портин, који је имао задатак, да побуни народ. Кад се већ објавило непријатељство међу народом и Мехмед Али пашом, и кад већ бунтовници опколише кућу Абдулах паше ђаковичког, у којој је стајао Мехмед Али паша са својим домаћином и главарима крастенићким и цијелим табором низама — овај чиновник једини излазио је међу Арнауте, да их стишаје, тобоже, и склони на послушност.

Међутим, он је соколио Арнауте на отпор. Говорио им је, да цар не жели предавати Гусиње књазу, али због Европе да је морао послати свога мушира са војском, но да је Мехмед паши наређено да се врати, ако наиђе на отпор народни. Он их је варао, да Мехмед паша чека да са њихове стране пукне пушка, па ако ће и који низам погинути не мари, само да се цару одржи Гусиње, и онда ће се мушир одмах повратити у Призрен. Врћући се из народа говорио је опет Мехмед паши, да се народ не мисли противити вољи царевој, али по своме адету не може без мало буке пуштити преко себе војску. Један низамски плотун у вјетар њима би доста било да се макну, па да се у својим планинама хвале, како су се опрли царевој војсци. На тај начин обманута и једна и друга страна била је готова, да падне у замку. Мехмед паша поручи Арнаутима да се разилазе, или ће их са низамом рашћерати. Арнаути се на то још боље прикупе око куће и навале, као да ће да ломе капију, а уз то подигну страшну вику.

Низам их је потискивао од капије; утолико пукоше неколике пушке из куће. То је доста било, да Арнаути истога трена поубијају стражу пред капијом. Мехмед паша тек је то видио, нареди своме табору низама да пуца у гомиле Арнаута, од којих је одмах много мртвијех пало. Главари крастенићки молише се Мехмед паши да прекине бој. Потражише онога Призренца, Турчина, да га пошљу у народ, но њега не бјеше више. Утекао је и склонио се негдје у Ђаковици, или је био пошао право у Призрен, да уграби муштулук. Искочише Барјам ага и Шећер ага на један тријем и завикаше својим племеницима, да прекину бој. Арнауте позваше да оставе пашу, па с њима да се боре против издајника царева. „Хоћемо главу пашину, који нам поби оволико браће наше“, повикаше многи. „До ње нећете доћи, док је нашијех на рамена“ — одговори им Шећер ага. И они обојица погибоше на истом тријему. Арнаути их убише, што су мислили да је њих купио Мехмед Али паша, а они обојица погибоше, што су држали за дужност своју, да не пуште човјека, који је с њима дошао и с којим су се заједно на муци нашли. Јунаци били, јуначки погинули. Но кад падоше ови првијенци крастенићки, Арнаути навалише у највишем бјеснилу на конаке пашине. Настао је страшни бој, али до сада су гинули само Арнаути, јер је низам био за зидинама. Но и свијема у конаку било је јасно њихово стање. На глас боја придолазило је једнако Арнаута. Абдулах паша ђаковачки знао је да им више нема спасења и као домаћин једино је желио да спасе Мехмед пашу. Нудио му је арнаутске хаљине да се преобуче, па ноћно са харемом да се спасе. Мехмед Али паша одбио је поносито ту понуду са ријечима: „Ово је цар дао јунаку“ — и цукне се по прсима пунијем нишана — „и ја ћу као јунак погинути за цара, а нећу бјежати са женама“. Биједни Мехмед Али паша! Како је морало тешко бити његовој поштеној души у томе часу јуначке одлучности, када је морао у истоме часу помислити, да се у Цариграду нестрпљиво очекује глас о његовој погибији. Но оне ријечи бјеху и за Абдулах пашу смртна пресуда. Знао је, да без срамоте не може ни он из куће и ријешио се да погине са својим немилим гостом. Жене и дјецу испратио је из куће. Њих су Арнаути пропуштили. А по том се настави бој са највишом жестином. На прозоре су нападали и са крова кућњега падали су мртви низами, а други су их заступали. Најпослије јурише Арнаути и зажде обије куће. Кад је већ дошло, да остатак огањ притисне, Мехмед Али паша са револвером у руци искочи на капију и обори још двојицу Арнаута, но у томе и њихов плотун њега мртва. За Мехмед Али пашом искочио је Абдулах паша и остатак пратње његове и сви изгибоше на истом мјесту. Сад навалише Арнаути као звјерови на љешину Мехмед Алије, посјекоше му главу и набише је на једну дугачку мотку, те је уз грозну вику носише по вароши, а тијело искомађено вукоше за њом по калдрми.

Али паша гусињски дочекао је на средини пута међу Ђаковицом и Гусињем радосни глас о смрти Мехмед пашиној и са својом војском поздравио га са великим шенлуком.

Шенлук овај имао је објавити, да Арбанија не да Гусиње Црној Гори.

 

2. ПРЕДАЈА ГРАДОВА ЦРНОЈ ГОРИ

 

Послије покоља ђаковичког Порти је одахнуло. Ако није ни сама вјеровала, да је тијем за вазда осујетила предају земљишта Црној Гори, али се надала да га је тијем одложила на неизвјесно вријеме, рачунајући на свакојаке могућности, које би у толико могле наступити и како год сачувати јој губитак онога земљишта.

Порта није ни прстом макла, да виновнике ђаковичкога покоља пронађе, похвата и казни. Она није то чинила због тога, да тијем очевидније покаже свијету, како је она немоћна према покрету народном, према страшној „арбанашкој лиги“. С тијем јединим разлогом она је одбијала протесте Црне Горе и наваљивања великијех сила, да с више воље и с јачом снагом предузме и изврши предају новога земљишта црногорскога. Порта је успијевала с тијем изговорима, јер је нашла у Европи пријатеља, који су је узимали у заштиту, да није право захтијевати од ње, да пролијева сама крв својега народа за корист туђу, и да је прећерано тражити, да у то име Порта подиже своје народе против себе саме.

Колико су ови разлози истинити били, показало се убрзо, кад је Русија опет проговорила. Почетком фебруара 1879. г. коначно је закључен руско-турски уговор мира и потписан од обају царева. Руска војска имала је по томе оставити турско земљиште одмах, само у Румелији задржаће 50.000 војника до маја мјесеца. Но руска влада знала је, како би Порта заборавила на све своје обавезе пошто би једном дигла своју војску. Зато је придала у уговору у двјема нотама још и ове захтјеве: 1, да Порта уреди у смислу берлинског уговора сва политичка и земљишна питања која се тичу Црне Горе; 2. да Порта свијема нужним мјерама осигура безбједност лица и имања хришћана у земљама које су јој остале. Док Порта ово не изврши, руска војска неће излазити из Румелије. Сад више Порта није имала куд и сад је могла и она жалити биједнога Мехмед али пашу и стотине жртава, које је с њим заједно немилосрдно принијела својим политичким сплеткама.

Порта извијести владу црногорску, да је одредила своје комесаре који се имају са црногорским састати и уредити предају земљишта. Овај састанак био је 18. истог мјесеца на Виру, на земљишту црногорском. Комисија је два дана радила и потписала шљедеће тачке...

Порта се ни овога пута није могла јуначки ријешити, да испуни све своје обавезе. Иако је пријавила била црногорској влади да ће Вирска комисија и уредити начин предаје свијех земљишта уступљених Црној Гори, њени комесари дали су противну изјаву, да су они овлашћени само за земљишта која припадају вилајету скадарском. За Гусиње, које припада Призрену, да ће Порта одредити одмах друге комесаре. Залуду су се црногорски комесари томе противили. А кад су они изјавили, да се према томе и предаја Улциња Турској има одложити све до предаје Гусиња Црној Гори, турски комесари одговорише да онда они не би смјели потписати ни овај споразум о предаји земљишта од Скадарске губерније. Да се не би осујетио већ постигнути успјех, комесари црногорски су — по овлашћењу књажевом — најпослије пристали, да се ствар гусињска остави другој комисији. Ову нову превару турску платила је Црна Гора доцније дуготрајним напорима и великим жртвама.

Према протоколу вирском од 20. фебруара, војска црногорска уљегла је у Жабљак 26. и. м. у петак прије подне и заузела га сасвијем на миру.

На граду Балшића и Црнојевића опет се подиже застава српска са бијелим орлом, сада по трећи пут од како назад 400 година потпаде Турцима. Црногорци су га узимали два пута, Под владиком Петром II године 1836, па опет под књазом Данилом год. 1852, но оба ова пута морала га је Црна Гора повратити Турцима. Књаз Никола бијаше наредио, да овом трећем срећном уласку Црногораца у град Жабљак присуствују старци и синови онијех јунака, који су Жабљак узимали, што је свечаност догађаја увеличавало. Сјутрадан ујутро заузели су Црногорци град Спуж и све куле у Вељем брду, а по подне у Малом брду, а одмах затијем град Подгорицу. Војску, која је уљегла у Подгорицу, предводили су војвода Божо Петровић и војвода Илија Пламенац, као и у вријеме рата на овијем странама. И ова предаја извршена је сасвијем мирно и уредно. Турци подгорички нијесу одавали никаква знака незадовољства или узбуђења. Још двадесет дана прије њима је дошао абер из Скадра, по нарочитим изасланицима пашиним, да ће Подгорица и сва Зета остати књазу црногорском, а да цар оставља Турцима на вољу, ко хоће да остане, а ко ће да диже. Исељеницима цар даје ново насеље близу Драча на мору. Но нико од мухамеданаца не шће остављати своја стара огњишта, осим куће Крњића, који су се бојали остати, као главни виновници онога покоља подгоричког г. 1874. Мухамеданци су изишли на сусрет војсци црногорској заједно са православнима, који су одушевљено и свечано дочекали своје избавиоце.

Војвода Божо Петровић одмах је у Подгорици и Зети поставио по наименовању књажевом чиновнике црногорске у свијема властима, а пред тијем дао је раздијелити народу ову прокламацију књаза Николе:

 „Народе,

Велике силе европске, када су радиле да се једном прекине дуги, тешки и крвави рат, који је толико муке и жртава нас свијех стао — ријешиле су да се Подгорица са Зетом присаједини Књажевини Црној Гори.

Ово присаједињење, које је стечено многом драгоцјеном крвљу народа Мојега и утврђено благовољењем великијех сила, извршено је данас, по претходном споразуму Мојем са његовим Величанством Султаном.

Од овога часа ви постајете слободни држављани црногорски и судови и све власти Моје ступају у живот у мјестима вашим.

Народе, Моја војска, која је данас замијенила досадашњу посаду царску, долази к вама, као браћи својој, весело, с братском љубављу и одушевљењем. Њезина ће дужност увијек бити да вам чува ред и мир, у којем ћете најбоље починути и с помоћу Божјом на корист своју опет се прихватити својијех послова и рада, да вам процвати свако благостање.

Сви пазари и путови отворени су по данас, и сваки је на њима слободан и сигуран за себе и своје имање, као и у кући својој.

Мухамеданци, вас неће дијелити преда мном вјера од вашијех православнијех и римокатоличкијех судржављана. Сви скупа уживаћете једнаку и исту љубав Моју, једнаку и исту правицу закона Мојијех. Сваки је слободан у вјери својој, у својим добрим обичајима, у својем раду.

Народе, приони сада око рада, буди послушан и на руку својим властима, живи у миру и љубави дома и у сусједству, па ће бити благослов Божји над тобом, и бићеш задовољан, срећан и слободан“.

Овај поздрав књажев примио је народ одушевљено и био је поздрављен топовском пуцњавом с града, а са православне цркве радосно је одјекивало само једно мало звоно, које су Срби пред рат од страха турског били скинули с цркве и закопали, а тај дан га радосно опет подигли на звоник.

Тачно по споразуму вирском предали су и Црногорци Турцима град Улцињ са округом улцињским, према ријешењу берлинског конгреса. И ова предаја извршена је мирно, уредно. Врло је значајно, да су Црногорци за кратко вријеме окупације задобили сасвијем љубав Улцињана, који су махом мухамеданци. То се најбоље видјело на њихову растанку с Црногорцима. Цијело становништво улцињско било је на ногама, а пред свијема старјешине и најотменији људи испратише далеко изван града гарнизон црногорски и црногорске чиновнике, праштајући се с њима најусрдније. Нове власти турске, које дођоше на мјесто црногорских, биле су тијем јако изненађене.

Овај неочекивани призор, као и мирно, у најбољем реду заузеће свијех градова и Зете, а особито Подгорице, без и најмањега знака противности од стране мухамеданаца, довео је Порту у велику неприлику. Она је силе својима нотама и вас свијет помоћу закупљеног новинарства дотле увјеравала, да је немогућна предаја земљишта и градова Црној Гори, јер је народ узрујан и прегао да прије погине, но и један педаљ земље пушти Црној Гори. А сад се наједанпут сасвијем противно расположеље засвједочило.

Ни пуни мјесец дана иза овога још су јасније оповргнута она увјеравања Портина. 13. фебруара у уторник по подне стиже на Цетиње велика депутација мухамеданаца, да у име свијех једновјерника својијех из Зете и Подгорице поздраве свога новог господара и увјере га о својој вјерности. У изасланству овом бјеху први бегови и аге, а на челу им најотменији оџаковић Бећир бег Османагић.

Сјутрадан књаз Никола примио је свечано ово изасланство у своме Двору, и вођ изасланика изговорио је ту ове значајне ријечи: „Сјајна Круно, Свијетли Господаре наш, вјерно одани Твоји нови поданици мухамеданске вјере усуђују се са страхопоштовањем приступити скалама Твојега узвишенога престола, молећи Те препонизно, да узмеш њих и њихове једновјернике под Твоје моћно окривље. Чули смо и видјели смо, Господару, колико си правичан и великодушан био према нашим једновјерницима по другијем мјестима, која је Твоја храбра војска заузела, па се радујемо што је милост Божја смиловала се на нас, те нам је у Теби дала новог Господара. Молимо ти се лијепо, да нас осјениш сјеном Твојијех моћнијех крила, нас и дјецу нашу и унуке наше, а ми ти задајемо Божју вјеру тврду и несломљену, да ћемо се трудити, да не будемо мањи од Твојијех најбољијех Црногораца, наших данашњих суграђана. Бог, па Ти Господаре. Живио нам много и дуго са Свијетлом Књагињом нашом и Свијетлим Нашљедником“.

Истога дана увече било је ово изасланство угошћено у великој гостионици цетињској. Овај објед имао је свој особити значај. На њему су били и неколицина Мартиновићах из Бајица. А Мартиновићи и Османагићи из Подгорице су од два брата Мартиновића. И сад, послије вјекова, нађоше се браћа опет на једном огњишту, под једнијем Господарем својијем и ту се наново збратише и изљубише. У томе духу вођен је разговор и напијане здравице, од војводе Марка Драгова Мартиновића и Бећир бега Османагића и осталијех са жељом, да се међу православним и мухамеданским Црногорцима успостави и за вазда одржи братска слога и да не буде више разлике међу синовима једнога народа.

Тако се извршило приједињење Зете Црној Гори, стародавне колијевке државе српске, у којој се одњихала и подигла прва мисао о државном јединству српском. Послије вјекова најтежега робовања она се опет повратила у слободу и заједницу са оном државом српском, која је за све оне вјекове хранила слободу српску и која је за те вјекове пролијевала драгоцјену крв својијех синова за ослобођење браће своје.

Но Црној Гори не бјеше досуђено ни ову чашу меда да попије без чаше жучи. Свршетком априла заузела је војска аустријска црногорске градове Хај и Нехај. Аустрија одузе Црној Гори Спич, Шушањ, до половине залива барскога. Јуначке гробове своје око Улциња и могла је некако прегорјети Црна Гора, јер је повратила град Улцињски ономе, с ким је јуначки и мегдан дијелила, а у замјену за област гусињску, која ју је примицала столноме Призрену, али одузимање овијех приморскијех градова Аустријом остала јој је рана без пребола, док год правда не изглади ово обиљежје силе.

 

3. ГРАНИЧЕЊЕ ЦРНЕ ГОРЕ

 

Ред је био, да Турска преда Црној Гори Плав и Гусиње. Иако је неприродно било, да се приступи граничењу Црне Горе прије но је она заузела своје нове границе, Порта је изјавила своју жељу и готовост за тијем, а европске силе одмах су јој се одазвале. Умјесне примједбе владе црногорске против тога и захтјев праведни, да јој Порта најприје преда Гусиње, нијесу помогле. Да је спор био са самом Портом, Црна Гора не би попуштила али сложном захтјеву великијех сила морала се покорити.

17. маја окупише се на Цетињу сви заступници европских сила, који су заједно с црногорским комесарима образовали европејску међународну комисију за граничење Црне Горе и Турске.

За предсједника себи изабрала је комисија францускога комесара, полковника Ђикалда. На Цетињу су одржане четири сједнице, на којима је комисија ријешила претходна и основна питања својега рада, па је пошла у Скадар, да оданде отпочне рад, и то од Топал-Горице, као пограничне тачке међу Црном Гором и Турском на Скадарском језеру, по одобрењу берлинског конгреса.

Око ове полазне тачке настане одмах спор између комисије и турских комесара. Овај је спор радњу отежао и за дуго задржао.

Турци су радили да преваром закину и присвоје велики дио земљишта црногорског. Топал-Горица, острво језерско, находи се близу према селу Широке и недалеко од Скадра. Има једно друго мало острво у језеру, које се зове Горица-Плак и находи се под Шестане, недалеко од стране границе црногорске. Турци промијене имена овијем острвима и стану увјеравати комисију, да се ово острво под Широке зове Горица-Плак, а оно под Шестане да је Топал-Горица, и да се ту има утврдити нова граница. Ово тврђење турско не би имало смисла и кад би истинито било, јер се берлински контрес служио — одређујући нову границу црногорску — картом аустријскога ђенералштаба. На тој карти конгрес је повукао линију, која означава нову границу и потврдио је њу са потписима свијех чланова конгреских и самих турских. Ту одлучују, дакле, мјеста сама, а не имена њихова.

Европски комесари, иако су увјерени били о неоснованости тврђења турских комесара — ипак поволе њиховој жељи и извезу се на само мјесто. Турски комесар Риза паша нареди, да дођу пред комесаре на вапор два стара сељака из Широка, који, по наредби искажу, да се њихово острво зове Горица-Плак. Но комесари изиду у само село и окупе изненађене сељаке, који сви потврде, да се острво зове Топал-Горица, а Горица-Плак да се налази чак под Шестане. Турци су остали засрамљени, али непопустљиви.

Кад је по томе комисија у шљедећој сједници изјавила, да Топал-Горица, ова под Широке, спада у нову границу црногорску, турски комесар Риза паша изјави, да он према напутцима своје владе мора се уздржати од даље сарадње у комисији, док не добије нова настављења из Цариграда.

Овај поступак турски комисију је изненадио и непријатно дирнуо. И премда је комисија могла продужавати свој рад и без саглашења турских комесара, пошто је у првој сједници ријешила да доноси одлуке већином гласова и да мањина не може већину задржати у раду — она, и сувише попустљива и добронамјерна, ријешила је да се турским комесарима да два дана времена, да ишту настављења из Цариграда, а у исто вријеме да и сами комесари јаве својим владама о овом догађају. Но прошло је мјесец дана, а комесари турски не добише нових настављења.

Међутијем комисија, да не стоји бадава, продужила је држати своје сједнице, у којима је износила на ред питања, о којима је држала да је за потоњи рад нужно њихово претходно ријешење, тако, између осталога, и питање о Плаву и Гусињу.

Турски комесар изјави, да Порта сматра предају Плава и Гусиња као извршену, пошто је влада турска већ дигла оданде војску и сав војни материјал. Црногорски комесар оповргне ово тврђење. Турска није никад имала у Плаву и Гусињу војну посаду, ни магацине војене. А ако је кадгод имала, то је много прије дигла, но је гусињски округ додијељен Црној Гори и Порта примила на себе обвезу, да га званично преда Црној Гори. Да Турска зна, да је то дужна, засвједочила је тијем, што је прошле године, мјесеца августа, била писала Мехмед Али паши, да ту предају изврши, због чега је Порта позивала владу црногорску; да и она именује свога комесара зарад примања онијех мјеста и да се оба комесра састану у Гусиње. Кад је био састанак црногорских и турских комесара на Виру, турски су комесари — на питање црногорскијех о Плаву и Гусињу — изјавили, да они имају пуномоћије само за предају мјеста од вилајета скадарског, а да ће други комесари бити означени за Гусиње, а никако нијесу изјавили да Порта сматра Гусиње и Плав већ предате. Влада црногорска очекује, да ће европска комисија ускорити предају Гусиња Црној Гори.

Комисија изјави, да је званична предаја Гусиња и Плава неопходно потребна у најкраћем времену, јер без тога она не би у стању била продужити и свршити свој рад. Комисија позове турске комесаре, да у једној од првих сједница извијесте, што ће влада турска предузети. За ово, као и за Топал-Горицу, одговарао је турски комесар у свакој сједници, да још немају одговора из Цариграда.

Овакво поступање турско доводило је комисију у све мучнији положај. Да би ово вријеме чекања што корисније испунила, комисија ријеши да изиде на земљиште између Скадарског језера и Подгорице да га проучи, а топографи њезини да учине нацрт, како би доцније рад лакши и тачнији био. Комисија извијести скадарског гувернера Хусеин пашу о своме закључку и добије од њега одговор, да ће јој све потребно ставити на расположење и сваку олакшицу у раду припремити. Но, међутијем, док се Хусеин паша овако свесрдно предусретљив комисији показивао, он јој је спремао нове неприлике.

10. јуна извезе се цијела комисија на турском параброду под Хум, одакле одмах пође на врх Хума, као на тачку најзгоднију с које топографи могу радити. Но већ на по пута заповједник турске војске на Хуму, који је комисију дочекао и видио, скрене и стане је водити около брда. Комисија се досјети турској намјери и одлучно затраже, да их пуште на врх Хума, што су Турци најпослије морали учињети, пошто су исцрпли све своје разлоге и изговоре, да је Хум утврђење, у које не смије нико улазити, да су испод пута мине итд. Топографи су свршили свој рад и комисија се спушти у Тузе, село турско на Цијевни.

Овдје опет наиђе на турске сметње. Заповједник, Хаџи Осман паша, изјави комисији одлучно, да јој он не допушта излазити на Врању, јер су на врх ње утврђења, странцима неприступачна. Ништа нијесу помогли разлози европскијех комесара: да је њима свуд слободно ходити, да паша узима на себе велику одговорност стајући на пут комисији, која представља велике силе, да она утврђења нијесу Турци имали право ни подизати, јер се још не зна, хоће ли оно земљиште остати њихово, или ће га морати уступити Црној Гори. Хаџи Осман паша држао се вазда једне: да он нема наредбе, да их пушта на Врању. Он је с тијем издао гувернера скадарскога Хусеин пашу, који је преварно обећао комисији, да ће све наредити за повољан њен рад. И тако комисија мораде се несвршена посла повратити опет у Скадар.

Ово је било већ премного и сувише стрпљивим комесарима европским. Они се увјерише, да Турци сваким могућим начином раде, да изиграју и онемогуће рад комисије, а на Хум и Врању да им нијесу бранили због утврђења, него, напротив, што утврђења није ни било никакових, него су војници на брзу руку оградили сувомеђе, па их обијелили клаком, да издалека изгледају велике грађевине и тврђе, а све у цијељи, да тијем задобију право на она мјеста, за која су знали, да имају припасти Црној Гори.

Комесари бјеху увријеђени и озлојеђени до крајности овијем поступцима турскијем. 14. јуна састану се они у сједници и ријеше, да сви комесари телеграфски својим владама идентично јаве, да Турци стављају комисији на сваком кораку несавладљиве тешкоће, да је рад комисије у таквим приликама немогућан и да комисија обуставља свој рад, док год се не казне виновници ових неприлика и комисија не стави у положај, да слободно и сигурно може радити.

Турски комесари дали су нека изјашњења, која нијесу уважена. Они наведоше, да су она утврђења подигнута још прије три године, иако је комисија већ освједочена била, да су подигнута уочи самога доласка њихова.

Турски комесари поднијели су и једну изјаву скадарског гувернера Хусеин паше, да је на Хум и Врању било случајно неспоразумљење, но у будуће, да ће комисији бити слободна свуда излазити, само да га четири дана напријед о томе извијесте. Комисија није примила ову изјаву, што је знала да је оно неспоразумљење било по чистој наредби гувернеровој и што комисија мора имати потпуну слободу рада и не може примати никакве услове.

Тако су комесари још истог дана послали својим владама тужбе и комисија обустави свој рад, но комесари остану на окупу.

Могло је на први мах чудно изгледати, што се Турска толико осмјелила, да на онако груби начин смета рад комисије и изиграва саме силе европске, као и неодлучност сила да томе на пут стану. Но нити је код Порте био то празан ћеф, нити код сила равнодушност. Порта је имала пред очима јасну цијељ своју: она је радила сваким начином да се комисија или разиђе, или барем рад њезин одложи до другога љета, надајући се, да ће дотле успјети код сила, да комисија не означава границу, него само да узме нацрт ње, па на основу истога европски посланици у Цариграду да ријеше о сталној граници, која би се послије на мјесту само обиљежила пирамидама. Неке од сила нагињале су овој тежњи Портиној, због чега су с другијема дошле у несагласност. И то је био узрок што су комесари у Скадру онолико дуго чекали од својијех влада нове напутке. Ова несагласност међу силама показала се одмах и на њиховим комесарима. Кад је комисија изишла у Мркојевиће да обиљежи нову граничну линију од мора до Језера скадарскога, комесари су се подијелили исто као што су и силе међу собом стајале. И тако ни ту није могло доћи до ријешења. Турци су тражили, да цијели Мркојевићи остану Турској, а само село Мркојевићи да се остави у нову границу Црној Гори. Црногорски комесари, заједно с руским, захтијевали су, на основу берлинског уговора, да цијело племе Мркојевићи припане Црној Гори, јер је конгрес проводио границу свуда између племена српског и арбанашког, а Мркојевићи — иако мухамеданци — племе су српско и говоре само српски језик.

Енглески комесар предложио је своју линију нешто средње између предлога турског и црногорског, остављајући ипак виши дио земљишта Турској. Аустријски комесар најприје је заступао предлог црногорски, но је утолико добио наредбу из Беча, да свој глас придружује енглеском комесару, а тако и њемачки. Италијански се држао с руским, а француски је вазда настојавао, да очува неутралност своју, а кад је гласао, давао је свој глас оној страни, која неће побиједити. Поновили су се исти призори, који су се виђали у Источној Румелији међу европским комесарима.

Према оваквоме одношају међу силама, није чудо што је Порта остала несметнута у својим сплеткама, и што се Хусеин паша, гувернер скадарски, њезино главно оруђе у Албанији, одржао на своме мјесту. Комисија је — послије дугог очекивања — добила наредбу, да рад продужи и она пријеђе у Подгорицу, пошто из Шипчаника доврши линију зетску. Но ни о тој линији није она донијела никакве одлуке. И ту су комесари били сасвијем подијељенога мишљења. Турски комесари, иако нијесу имали ниједнога комесара европског за се, без обзира на берлински уговор, који изрично каже да сав српски елеменат у долини зетској остаје Црној Гори — тражили су линију, која је заузела за Турску сву Зету. Други комесари подијеле се у мишљењу, да ли да главице врањске остану Црној Гори, а Шипчаник и Мињеш Турској, или да Врањ остане Црној Гори, а граница даље да иде поврх Шипчаника и Мињеша, или да граница иде поврх свијех тијех главица. Црногорски и руски комесари тражили су линију, која би ходила к Цијевни, у правцу који тачно дијели српски од арбанашкога елемента, и по коме све главице у пољу Црној Гори остају.

Ниједно мишљење није могло добити већину, зато је комисија ријешила, да се остави владама велесила, да о тој линији одлуче. Односно утврђења, која су Турци по предаји Подгорице, а пред долазак комисије, и против смисла берлинскога уговора — подигли на Врањ, Шипчаник и Миљеш, комисија изјави, да се сва та утврђења сруше, ма кудије нова граница пошла. На овој линији најбоље се показала немоћ комисије, која је само одзив немоћи истијех сила. Црногорски је предлог био умјерен, разложан и сасвијем у границама 28. члана берлинског уговора, који каже, да ће нова граница раздвојити племе српско — остављајући га Црној Гори — од племена арбанашких Клименти, Хоти и Груди, остављајући их Арбанији. Овијех племена нема у зетској долини, они живе источно од косе, која се пружа од Хума к Цијевни и која управо њих дијели од Зете. И о томе су се сви комесари на мјесту увјерили и опет не могаху одлучити, но оставише ријешењу сила.

На исте муке нашла се комисија на линији од поља зетскога преко Куча до Гусиња. По берлинском уговору нова граница оставља Куче Дрекаловиће Црној Гори, а Кучку крајину, Хоте, Груде и Клименте Турској. Комисија ово није могла никако извести на самом земљишту. Комисија је била десет дана у Кучима и добила увјерење, да су сви Кучи једно, српско племе, да су њима, као једној породици измијешане земље и куће, да сви Кучи од Мораче до Цијевне имају своје комунице, заједничке пашњаке, једном ријечи, да је Куче немогуће подијелити. Кучи из Кучке крајине молили су саму комисију, исто као и Мркојевићи, да их не цијепају на двоје, но наједно придруже Црној Гори. Према свој овој јасности, комисија је била везана изричним наређењем берлинског уговора, да се Кучка крајина остави Турској, на што је конгрес непознавањем одношаја био заведен.

Црногорски комесари из разлога што су Кучи српско племе, што их је немогућно раздијелити, што је сам конгрес истакао начело, да се новом границом српско од арбанашкога племена одвоји — предложили су комисији линију, која би ходила границом Куча, остављајући Арбанији четири мала сеоца градска и једно село клименачко, која се находе на десној страни Цијевне. Но нијесу пропуштили у исто вријеме изјавити, да би и та граница неприродна била, јер се њом одузима Црној Гори најкраћи и једини пут из Подгорице у Гусиње. Стога би најприроднија и за будући стални мир најбоља граница била Цијевном. Комисија није била у стању о томе донијети коначно ријешење једино због тога, што берлински уговор опредјељује, да Кучка крајина има остати Арбанији, али је она уважила разлоге црногорскијех комесара и ријешила, да поднесе и ово питање ријешењу влада великијех сила.

Тако је комисија прешла цијелу линију од мора до Гусиња, али одлучила није ништа. Све је остало да силе, на основу рада комисије, о сталној граници одлуче, па другога љета да комисија према томе ријешењу границу обиљежи.

Остало је још мало времена, које је комисија могла за свој рад употребити, јер у овијем планинским мјестима снијег раније падне. Ред је био, да се иде у Гусиње и да се оно ограничи. Но европски комесари нијесу нимало воље имали да чине познанство са онијем Арнаутима, тијем мање, што турски комесар није престајао страшити их, да оданде не би изнијели главе, да влада турска не смије узети на себе одговорност за њихову сигурност. Риза паша износио је комисији и писма из Гусиња, која је он сам наредио, а у којима се јављаше, да су сви Гусињани на оружју, тек су дознали да им се комисија примакла.

Ушљед тога аустријски комесар предложи, да се остави Гусиње, а комисија да пријеђе у Колашин, па да онамо продужи и сврши границу с Херцеговином. Црногорски комесари изјаве, да ће они иступити из комисије, ако комисија у томе смислу ријеши, него или да се иде у Гусиње, или да се овјде рад прекине, јер обилажењем Гусиња само би се још више подражила воља противљењу, да се Гусиње мирно и уредно преда Црној Гори.

Комисија је уважила тај разлог, а узевши у обзир и брзо наступање непогодног зимског времена — закључи, да се радња одложи до прољећа и комесари се разиђу из Подгорице.

Комисија је радила скоро пет мјесеци и ништа није урадила. Не могу се кривити европски комесари за тај неуспјех, па у најзадњу ни турски комесари на њихове сплетке и непрестано стварање препрека радњи комисије. Све је зло у самоме стању ствари, које је берлински конгрес створио. Он је радио негдје са злурадости, негдје са доста необавијештености. И цијела Европа имаће да стење под бременом грехова берлинског конгреса, али је тај незаслужени терет најосјетљивије пао на Црну Гору, која је, сразмјерно снази својој, највише прегнућа и жртава принијела у пошљедњем крвавом окршају. И кад је право било да почине, да се опоравља, кријепећи се својим ратним добицима, она је морала и сад стајати у отвореним границама једнако са оружјем у руци.

 

4. СПОР ОКО ГУСИЊА

 

Кад се европска међународна комисија разишла због неријешенога питања о Гусињу, било је очевидно, да она ни на прољеће неће моћи наставити свој рад, ако затече Гусиње у турским рукама. А књазу Николи било је сада највише до тога, да се границе утврде, јер му је то сметало и заустављало радове на унутрашњем преображају и уређењу своје раширене државице, које је одмах по закључењу мира предузео. Зато је, тек је увидио да ће радња европске комисије остати безуспјешна, послао 10. јула своје пуномоћнике у Цариград, да код Порте, сходним преговорима, ускоре предају Гусиња. Порта, знајући да је на то обвезана берлинским уговором, а и од великијех сила била је опомињана на извршење те обвезе, изјави најпослије да ће употребити најенергичније мјере, да Црна Гора на миру заузме Гусиње и Плав. Она је одредила у то име газију Муктар пашу, да пође с војском и Гусиње преда.

Црна Гора добро је познавала Портину неискреност, и да није претходио ђаковички случај са Мехмед Али пашом. Ни сама личност Муктарова није подесна за овај посао, јер се могло лако претпоставити, да ће он за свој велики пораз на Вучјем долу радити, да се каквом непријатношћу освети Црној Гори. Црној Гори није ни то могло улијевати вјеру у искреност Портину, што је она са Муктар пашом спремала и велику војску, хотећи с тијем дати доказа, да је она на велику муку од Арбаније због предавања Гусиња, а међутим књаз Никола имао је доста доказа и увјерења, да је сва противност Арбаније марифет Портин, да Гусиње за себе задржи. Арбанија, која никакве свијести о својој народности и самосталности нема, не би се ни чула, да је Порта озбиљно кренула да преда Гусиње.

У таквоме подозријевању књаз Никола наредио је све потребно, да не буде изненађен новом преваром турском. На граници према Гусињу и Плаву стајале су постојано све од рата страже црногорске. Но сад пошље књаз са војводом Марком Миљановим још неколико батаљона црногорских, да се нађу у близини страже за сваки случај. Нападну ли Турци страже, да напад сузбије, предадну ли Гусиње да је на руци војска, која ће одмах посјести Гусиње и Плав. Књаз је у исто вријеме строго наредио, да се ова војска не да нипошто изазивати на нападај, јер је знао с коликом би радошћу Порта то дочекала и употребила за свој разлог, да се разријеши од дужности предаје оних градова.

Муктар паша је утолико стигао у Призрен, али је у своме раду био врло спор. Порта на протесте књаза Николе одговарала је с правдањем Муктар паше, да је његов задатак врло мучан, који захтијева највишу обазривост, без које би изложио пропасти и себе и своју војску, па би и саму предају могао сасвијем и за вазда осујетити. У ствари је било друго, Муктар паша је организовао арбанашки отпор. Он је сва племена арбанашка наоружао и посоколио против Црне Горе. Шта више, неколико батаљона низама, преобучених у арбанашке хаљине, послао је у Гусиње. Овај долазак раструбљен је одмах по свијету као придолазак Арнаута и околнијех племена и оглашена је могућност, да ће доћи до крвавог сукоба, јер да се војска црногорска прикупља граници и да пријети нападајем.

И доиста 22. новембра дошло је не до сукоба, него до крвавог боја код села Велике, али не поводом црногорским, него жестоким нападајем Арнаута. Турци зором ударе на стражу величку. Два батаљона васојевићка похитају, да заштите стражу и у то заузму положаје врхом једне косе. Војвода Марко, према заповиједи књажевој да избјегне сукоб, из два пута је наређивао са Андријевице, да се измакну оба батаљона и сама стража. Но кад је добио од командира извјештај, да је то немогућно, што се неће уступањем изложити великој погибији, похита са два батаљона кучка у помоћ и кад се увјери, да су васојевићки батаљони, — који су утолико, бранећи стражу, уљегли у бој — у опасности, нападне силу арбанашку и након жестоког боја сломи напријатеље. Кучи су ћерали Арнауте цијела два сахата. Да их није јуначки мах занио тако далеко грабећи главе, купећи оружје и хватајући добре коње арбанашке по бојишту, овај би се бој завршио са великом погибијом арнаутском, а са свијем малом штетом црногорском. Но у овоме загону удари им с плећи друга војска арнаутска, — она која је заметнула бој с Васојевићима. Као и у једном боју за вријеме пошљедњега ратовања, овдје су се Кучи одликовали. Са ножевима у руци продирали су кроз силу арнаутску, која их је опколила била. У томе стигне морачки батаљон и удари на задње Турке, а Љеворечани с друге стране Лима, те војска арнаутска опет уступи. Од Турака је остала лазина. Погинуло их је више од хиљаде, а највише Плављана, Руговаца и Пећана. Црногорци су имали 200 момака мртвих и рањених, број невелики према жестини, с којом се с обје стране бој био. Колико је низама погинуло није се могло знати, пошто су били у арнаутској ношњи. С једнога Арнаута узео је један Куч, кад га је посјекао, војничку трубу, што је показало да је био низам, а за вријеме боја чуле су се многе трубе. Црногорци су узели много скупоцјеног сребрног оружја и преко стотину коња под седлом. Само Кучи и Братоножићи посјекли су на Новшиће 400 глава. Иза дугога ратовања и толикијех бојева побили су се Црногорци овдје са једнаким прегнућем, као да им је ово почетак био. Велику радост изазвала је ова побједа у цијелој Црној Гори. И књаза Николу морала је испунити задовољством ова немалаксалост јунаштва црногорског, али му је ова побједа и предочавала сву озбиљност с којом се наново гусињско питање појављује. Јер да је Турска одлучно прегла да изигра европски закључак о уступању Гусиња Црној Гори — постало је јасно послије овога боја, кога је приредио главом Муктар паша. У томе смислу обратио се књаз Никола представком и великијем силама и Порти, не остављајући их у неизвјесности, да ће Црна Гора с војском заузети Гусиње, ако јој Порта без даљега одлагања не преда она мјеста на мирни начин.

Стога је Порта похитала да неистинитим представљањем ствари оправда себе, а сву кривицу овога боја на Новшиће баци на Црну Гору. Она је одмах разаслала ову ноту петроградској влади и осталим силама: „По извјештајима главних гувернера од Монастира и Косова, дошло је између Арбанаса и Црногораца до сукоба, који су Црногорци изазвали. Како је царска влада сву војску из Гусиња повукла, то она не може потврдити, да ли су ови изјештаји тачни. У сваком случају овај сукоб има оноликог значења, колико му се у први мах приписивало. Ми смо захвални царско-руској влади, што је она припознала искреност намјера високе Порте односно питања о Гусињу. Заиста, царска влада показала се дошљедна и чврста. Пошто је она на мјесто Гусиња узалуд нудила Црној Гори, да уступи важнију и богатију једну покрајину, то је без оклијевања настала да ради енергично и дјелотворно. Муктар паша добио је заповијед, да са 15 батаљона крене да би, том силом потпомогнут, могао лакше наговорити Арбанасе, да се смире и да избјегну сваки сукоб с Црногорцима, дакле и свако крвопролиће.

Кад је Муктар паша стигао у Калдаиделен издао је прокламацију, у којој становништво призренско позиваше на покорност. Муктар је у исто доба издао проглас на становнике Плава и Гусиња, као и на Пећане. У тој прокламацији каже се, да је тврда воља царске владе, да се строго придржава берлинског уговора. Ту се још опомињу становници на послушност безусловну и пријети им се, да ће у противном случају искусити немиле пошљедице. Мушир је у исто вријеме своју војску тако поставио, да може предуприједити сваку помоћ, која би са стране Гусињанима долазила. Да би потпунио своје војничке мјере наредио је да му из Митровице дођу још седам батаљона, од којих је четири против Пећи управио. Тијем начином повучена је јака ограда између становника гусињских и призренских. Да би се, пак, још јасније предочила воља царева, издао је Муктар паша налог кајмакаму и кадији — јединим властима турским, које су још преостале у Гусињу — да оставе ова мјеста. То су мјере, које је гази Муктар паша у споразумљењу са главним гувернером и војничким командантом косовским при састанку у Призрену, закључио да предузме. А те мјере не свједоче ни о спорости, ни о слабости. „При свем том црногорски је посланик нама доставио саопштење, у којем се изјављује, да његова влада не може дуже чекати и да ће војска књажева силом уљећи у Гусиње и становнике највећој строгости подвргнути. Кад је царска влада издала налог свијема својим властима да се натраг повуку, она је радила сасвијем правилно. Што она сад чини и што буде унапредак чињела, да би отклонила пролијевање крви, то се мора сматрати као доказ њених лојалних смјерова и добре воље. Више од ње захтијевати значило би силити је, да преузме неупутне мјере, којима би се сасвијем природно положај још већма заплео. Висока Порта чини све могуће и напрегнуће све силе своје само да ново крвопролиће предуприједи. Ако би се, пак, хтјело изазвати нов сукоб, онда би то Порта не само дубоко сажаљевала, него би имала и чисту савјест, да је све и све употријебила да га отклони.“

Порта се није уставила на овом покушају, да с овом нотом обмане велике силе. Она је сад и даље пошла. На изјаву владе црногорске, да ће војска црногорска на силу заузети Гусиње, ако га Порта неће на лијепе предати, Порта је похитала и дала најсвечаније увјерење влади црногорској, како је Муктар паша добио налог, да неодложно приступи к предаји Плава и Гусиња и да с војском уљеже у та мјеста. Но, да би се сваки могући повод сукобу избјегао, Порта је у исто доба доставила влади црногорској, како би добро било да она не прикупља много војске на границе Плава и Гусиња, него да држи војску подаље, а већ турска војска, која с Муктар пашом уђе у Гусиње, биће довољна да тамо одржи мир и поредак приликом извршења предаје.

Црногорска је влада с неповјерењем примила овај предлог Портин, увиђајући у њему нову замку, али није хтјела то показати, не толико да тијем не увриједи Порту, но више да одузме некијем велесилама могућност приговора, да доиста Црна Гора отежава извршења предаје. И она, доиста, нареди већем дијелу војске да се повуче, и то један дио у Брскут, а други у Подгорицу.

Међутијем, Муктар паша је све више и више војске шиљао у Гусиње и Призрен, тобож да буду при предаји тијех мјеста, но он сам није се ни макнуо из Призрена. Кад је довољно војске придошло са стране, кад су се арнаутски Турци довољно осјетили јаки, а дознали да се већи дио војске црногорске повукао у унутрашњост, тада су извршили, што је сама Порта наредила, а Муктар паша припремио.

Други дан Божића, рано у зору, крену они на Црногорце. Кад су црногорске предстраже у Велици, Ржаници и Пепићима опазиле, да велика војска турска креће на њих, јаве одмах главноме заповједнику војводи Божу Петровићу, којега је књаз послао да прими Гусиње, према претходном споразуму са Портом. Војвода Божо нареди одмах стражама да напуште своја мјеста и повуку се к средишту војске, која се налазила на планини Сјекирици. Војска турска уљеже у напуштена мјеста и зажди Велику, Ржаницу и Пепиће. Црногорци су у толико заузели све положаје: средиште на грлу Полимља између Машнице и Мурина, гдје је чекало турску војску; једно одјељење на Цецуне, да препријечи могуће обилажење турске војске преко Липовице; друга над Великом, према Ругови. Турци су започели бој трећи дан Божића на 9 сати ујутро, и то најприје на лијевој страни Лима код Мурине, гдје је стајао само један батаљон васојевићки с командиром Тодором Миљановим, а имао је један морачки батаљон у резерви. Иза двије уре најжешћега боја Црногорци потисну Турке до иза Пепића, но ту их дочека турска резерва и Црногорци се опет повуку до Пепића и ту се наново одупру Турцима. Војвода Марко Миљанов пошље батаљон Трифунов у помоћ, а у исто вријеме Ђоко Мијушковић, командир пјешивачки, пријеђе Лим, те сви сложно ударе на турску војску, сломе је и поћерају до Брезовице. Овдје уљеже у бој сва војска турска и она од Велике и Ржанице и оприје се добро Црногорцима, али сад удари озго војвода Марко Миљанов са Кучима и Братоножићима и сломе сасвијем турску војску, која у бјежању обрне к Новшићима. Бој се прекинуо прије мрака, што обично у црногорским бојевима не бива. И то је био доказ савршеног пораза турског. Војске је турске било 14.000, а црногорске само 4.000, од којих једна хиљада није учествовала у боју. Црногораца је пало мртвих и рањених око 150. Губитак турски био је већи но у првом боју.

Турци су се били уредили као права редовна војска. Кретање њихово извршавано је на знаке труба, којијех се много у војсци чуло, иако Арнаути не разумију трубу. То је све доказ, да је већи дио оне војске била редовна турска војска, коју је Муктар паша послао у Гусиње. Низама је највише погинуло у овоме боју, јер од арнаутских племена нико није гинуо без Гусињана, а они су јако изгинули. Руговци, Пећани и др. изгибоше у оном првом боју, па у ови божићни нијесу хтјели ни доћи, те је Муктар паша због тога морао више придати низама.

Послије ове друге сјајне побједе над Арнаутима, који су — изгинувши — изгубили вољу на бој с Црногорцима, Црна Гора могла је заузети Гусиње и Плав. Што се књаз Никола није на то одлучио, морало га је руководити размишљање о пошљедицама, које, извјесно, не би заостале. Обадва боја довољно су показала, да је ово под именом Арнаута прави рат нови с Турском. Црна Гора не би се устручавала отворенога рата с Турском, као и до сада, али пред оваквим кријучким ратовањем Портиним с њом, она је имала много разлога да стане. Заузевши један пут Гусиње, Порта би је могла једнако узнемиравати у њезином законитом посједу, она би пуштала своје батаљоне, а све под именом околнијех арнаутскијех племена — да је нападају у Гусињу, а Црна Гора, стојећи с Турском јавно у миру, не би се могла накнадити за своје жртве.

То је књаза Николу довело на другу одлуку, наиме, да с Портом прекине за даље преговоре о предаји Гусиња, да задржи себи одријешене руке унапријед у овом питању, а утолико да га упути још једанпут силама, које су га и створиле; најпослије, да тражи од Порте накнаду за све трошкове и штете, проузроковане Портиним поступцима на име предаје Гусиња, осигуравајући се имањем исељенијех Турака из Црне Горе.

Ову одлуку своју — уз опширно образложење — црногорска је влада поднијела свијема силама у овом свом меморандуму од 28. децембра исте године.

Упркос настојавању црногорске владе, зађевица, која је настала међу Књажевином и Високом Портом због предаје округа гусињског, не само да је далеко од тога да би била поравњана, већ је, шта више, ступила у фазу, која би могла довести до озбиљних замршаја. Биће скоро двије године, што је мир склопљен и берлински уговор потписан. Књажевина имала би данас заиста право, да може мирно и сасвим сигурно посветити се унутрашњем свом развитку, и у развитку својих помоћних извора. Жалибоже, ми смо принуђени — као у потпуном ратном стању — да се, држећи наше чете на оружју приправне, упропашћујемо, то стога што Висока Порта не изводи берлински уговор.

Ми смо присиљени обратити се на сигнатурне власти берлинског уговора, да пресуде ово стање ствари, очекујући да ће наћи средства да прибаве поштовања уговору, који су потписале, који, ако се изведе тачно, може једини осигурати мир и сигурност наше егзистенције.

 

Ми смо слободни да овдје, с неколико ријечи, опишемо повјест размирице, која хоће да се провргне у оружани сукоб, ако власти не буду посредовале свом снагом, која је потребита да се кобне пошљедице отклоне.

По предаји Подгорице, која је извршена само на пријетњу Русије, чија је војска стојала у Једрене, зна се да је Порта нама, на наш позив да нам преда и гусињски округ, одговорила да ми можемо у тај округ ући, да њој не припада предавање округа, које су њезине чете већ сасвијем напуштиле, а отоманска управа оставила. Но, будући да је једнако скадарски губернатор Хусејин паша све могуће чинио, да становнике горње Арбаније против нашег уласка у Гусиње побуни, будући да им је дијелио оружје и муницију, те их позивао да дођу у овај округ, да се нашим четама с оружјем у руци опру — ми смо, да се не би крв залуд пролијевала, држали упутним не посјести одмах земљиште, које нам је уговором досуђено.

Ми смо се увијек надали, да је Порта надахнута једнаком жељом као и ми, да се ствар на миру поравна и да је приправна стати на пут роварству својих агената у горњој Арбанији, пак да ће Хусејин пашу уклонити, те искрено и лојално понијети се према уговору.

Међутијем наша стрпљивост и наше повјерење према добрим диспозицијама Порте и према одлучности сигнаторних власти уговора доведоше до резултата, који је нашем очекивању сасвијем противан.

Арбанаси, који су наше понашање сматрали слабошћу, а непосредовање сила тумачили као тихо одобравање, охрабрени осим тога мјесним властима и двоумним држањем владе у Цариграду — продужише међутијем своје приправе за отпор.

Те сплетке и то роварство добише особито маха, кад је Порта покушала да Црну Гору принуди, да се уз неку одштету одрече гусињског округа.

Под утиском таквога стања ствари, почело је међународно повјеренство за уређење граница према горњој Арбанији, свој посао. Већ на првом његовом састанку морало се његово пословање, ушљед неумјесних захтејва отоманских повјереника, прекинути. Они, унапријед већ, нијесу никако хтјели признати на карти аустријског генералног штаба, која је уговору додана, означену црту границе; послије предложише основу наше границе према Арбанији, коју су сами израдили, основу, која је и слову и духу уговора била сасвијем противна. Сви су европски повјереници били сложни у томе, да се захтјеви њихових турских другова морају сматрати као неумјесни. Али, мјесто да пођу даље, мјесто да одбију Портине основе, које су смјерале само на то, да питање замрсе тако, да се не могне ријешити — присташе силе на компромис, узевши, да делимитација међу морем и округом гусињским буде привремена.

Тако је Турска ухватила времена. Арбанасе и то охрабри. Али што је најважније, Порта, надајући се да ће се о њеној основи границе повести расправа, мислила је, да ће у овом земљишту, које је због разлике међу објема основама делимитације остало спорно, моћи наћи предмет, који би евентуално послужио за компензацију за округ гусињски. Порта је очито рачунала на то, да ће моћи тај округ задржати, те нам понуди у замјену земљиште које нам је припадало по уговору, које је она, пак, ослањајући се на неке криве називе мјеста на карти аустроугарског главног штаба — држала за спорне. Те намјере биле су још очевидније, кад је међународно повјеренство добило молбеницу, да се Црној Гори одузме Гусиње, молбеницу коју су потписали не само мухамедански становници Гусиња, него и некоји отмјенији људи горње Арбаније. Како су европски повјереници ту молбеницу примили — мјесто, да су је одбили — мишљаху Турци да је предаја Гусиња, премда уговором закључена, још у питању и да би могла бити предметом расправа пред европским ареопагом.

То је био нов разлог, да се становници горње Арбаније охрабре у својој безобразности, коју су већ мјесне области и Порта својим држањем биле подупрле. Стога, дакле, нијесмо се ми могли упуштити у преговоре о компензацији, понајприје, јер смо у тим понудама налазили само излику да се питање замрси, да се чл. 28. уговора узме крјепост међународнога закона, а друго, јер нам Порта није могла дати одштету. Уговор, као међународни акт, имао је одговарати не само турским и црногорским интересима, већ и интересима читаве Европе. С друге стране постаде несносним наш положај међу миром и ратом послије нечувенијех жртава, које је земља задње четири године без престанка морала подносити. Неизвјесности, која је пошљедња наша средства исцрпљивала, морало је бити краја.

Закључисмо тада употријебити своје право и посјетити гусињски округ, не дајући се смести чувством човјечности, које је тако мало уважено и које је само учињело, да је роварство охрабрено. Ми смо врло лако могли у Гусиње уљећи, кад Арбанаси не бјеху још довољно наоружани, када их редовна војска још није помагала и када се нијесу могли озбиљно црногорским четама одупријети. Имали смо, поврх тога, да тако узрадимо, потпуно право по уговору и својој савјести. Па Порта је сама, по предаји Подгорице, била позвала нас, да сами без њенога посредовања посједнемо округ гусињски, изјавивши нам да она нема ништа ту да преда.

Нашем заступнику у Цариграду бијаше наређено, да пошљедњи пут покуша, не би ли се размирица могла добрим ријешити и да изјави, да ћемо ми, ако то не пође за руком, употријебити силу. Тада истом промијени Порта своју тактику, увидјев да нас не може од наших основа одврнути, пошто бијаше изнова покушала да обнови договоре о компензацији, за које се ипак чувала, то тачно каже, какве би и колике оне биле. Порта нам одрече право, да на своју руку уљежемо у Гусиње, те нам изјави, да се тај округ мора редовним начином предати.

Ми смо један мах могли вјеровати у искреност Порте и у њезину одлуку, да ће берлински уговор извести. Но, то није било више тако, кад смо видјели да је буна у Арбанији сваки дан расла, те, охрабрена и потстицана сваки дан мјесним властима, узела опасан мах; кад смо, најпослије — видјели, да се Портина обећања никако не слажу с дјелима.

На то смо ми прикупили на граници сав за поход нужни материјал и један дио војске, чије потпуно и непрестано уздржавање није стајало у никаквој сразмјери с финансијалним средствима Књажевине. Ми смо затијем тражили, да се гусињски округ што прије преда, тијем више што је сваки дан затезања умножавао тешкоће и давао озбиљна разлога, да се ваља бојати сукоба. У августу били бисмо ми без једнога метка, па и без помоћи владе цариградске, могли уљећи у Гусиње. Почетком октобра било је већ озбиљних тешкоћа, ипак нијесу биле оне такве, да се не би могле свладати, нити су за нас биле опасне. Међутијем, нађе Порта нова средства, да рјешење питања затегне; да би отклонила пролијевање крви, рече, позвала је силе да посредују, да наш поход зауставе. Она увјераваше силе, да је искрено и коначно одлучила: покорити се слову берлинскога уговора; изјави да је предузела све мјере, да Црној Гори преда гусињски округ, па ма се она морала и бити са својим поданицима, само да ми не улазимо прије.

Ми се не могасмо отети жељи европских сила, коју су њихови заступници на Цетињу службено изјавили и која је морала бити јамством за то, да се с нама не збија шала. Ми смо наш покушај уставили на граници, докле приспије Муктар паша, али ми нијесмо заступницима сила — којима речена мисија бјеше повјерена — затајили како сумњамо о успјешности Портиних обећања, као што ми нијесмо затајили ни наше мисли, да ћемо до скора наићи на несношљиве тешкоће, ако се Портина обећања не испуне за најкраће вријеме.

Будући да роварство није мировало и будући да су се против нас шиљани Арнаути све више умножавали, бијаше нам се бојати да ћемо доспјети дотле, да се у Арбанији устроји формални рат против Црне Горе. Како смо заступницима сила разложили, ми смо, уза све право које смо стекли уговором, присиљени на велике издатке као усред рата, а сваки дан повећавају се наше жртве, које разумним начином не могу, најзад, пасти на Црну Гору, већ на Високу Порту, која је за то одговорна.

Најпослије, доби Муктар паша коначну заповијед, да се упути на границу, пак и онда — послије неких изговора, који су вазда потијецали од страха, да га не снађе удес Мехмед Али паше — крену Муктар паша од Монастира у Призрен. Изјави на 24. новембра, да ће за 14 дана 15 батаљона редовне војске бити на граници, код Гусиња, тако да су ту остала само четири батаљона, да наше позиције чувају. Упркос дугу искуству, по којем смо требали мање вјеровати, ослонили смо се на ту изричну изјаву отоманске владе. Али докле је прикупљање наше војске било заустављено и докле је Муктар паша код Призрена опрезно застао, арбанашке чете, којих се у Гусињу бјеше скупило преко 15.000 момака, охрабрене нашим уступањем и нашом стрпљивошћу и не видјећи пред собом никога до неколико мале страже, ударише на један наш батаљон, који је стајао у селу Велики. Пошљедица бијаше крвав сукоб. Наши крајишници скупише се с муком и на брзу руку побише и распршише нападаче, којих бијаше више од 3.000, али од наших постаде 250 људи за борбу неспособно и то послије мира, у вријеме, у којем смо имали потпуно право мислити, да смо под заштитом европске сигурности. Па ни то још не бијаше доста. Пошто бјесмо наложили нашем посланику у Цариграду, да протестира, па да од Порте тражи разјашњење о понуди и намјерама Муктар паше, одговори овоме министар спољних послова, да Муктар паша са својим четама неће оставити Призрен, јер је увидио, да би му се одметнуле, кад би добио заповијед да ударе на вјерне поданике Њ(еговог) В(еличанства) Султана, да Њ(егово) В(еличанство) Султан тако исто мисли, те да је, ушљед тога, издана заповијед, да се сила нипошто не употребљава.

Тијем се одустало испунити нама и Европи свечано задано обећање, које нас је више мјесеци имало уздржавати да то питање својим силама пресјечемо, у вријеме када је то било још пуно лакше.

То је значило просто изјавити нам, да ћемо ми, ако бисмо ударили на арбанашке чете пред Гусињем, уљећи у опасност, да нађемо пред собом редовну војску Њ(еговог) В(еличанства) Султана, као дезертере.

Нећемо да у том још видимо навјештај рата, или још и прости пријелом, те предлажемо ствар на праведно уважење сила, надајући се, да неће трпјети да установе мира, које су оне потписале, остану мртва слова ушљед понашања Високе Порте, којем смо, ево означили најважније везе. На све представке које су учињене због округа гусињскога, на све протесте против оружавања и прикупљања Арбанаса у том округу одговара Порта, да она за то стање ствари није одговорна и да је то ствар Арбанаса, а не владе у Цариграду.

Ми се надамо, да Европа неће примити те изјаве и таква извињења и да ће она за то, у име начела међународног права, Порту учињети одговорном и не гледајући на охрабривање и јавно подржавање арбанашкога устанка од стране мјесних власти, што се тој влади мора сасвијем уписати у кривицу. Ако Порта неће да буде одговорна за оно што се збива у Арбанији против сусједне земље и противно духу уговора мира, онда нека се у тој земљи одрече свога суверенскога права, нека макне своју војску и чиновнике, и онда ћемо ми положај разумјети па ћемо знати према томе владати се. До сада имамо ми посла само с Високом Портом, те је морамо учињети одговорном за њезине поданике, који у вријеме мира прелазе границу, да се с нама бију.

Ми је морамо тијем више сматрати одговорном, што онијех поданика има у Гусињу 15.000 момака, и што су се они на земљишту царевине устројили као редовна војска. Висока Порта одговорна је и за пошљедицу тога стања ствари, када изјављује да не може више својим четама заповиједати.

Она је или одговорна, или јој ваља абдицирати. Једно или друго.

Што се нас тиче, мислимо, да смијемо изјавити — премда ствар дајемо Европи на расуђење и премда се надамо да ће силе потписнице берлинскога уговора и са своје стране потражити сходна средства, да препоне уклоне и да Порту својим наредбама, које им се свиде нужне и успјешне, принуде на поштовање властита потписа — да црногорска влада придржава од сада сву слободу радње, па да ће поступити само по својим властитим интересима.

Велике силе наћи ће да је праведно, да и ми тражимо средства, да се накнадимо за губитке и трошкове, које ми — хвала понашању владе отоманске — морадосмо непредвидно претрпјети. У ту цијељ тражићемо ми од Високе Порте накнаду за трошкове, проузроковане догађајима у Арбанији, који до данас изнашају два милиона франака. Очекујући да ће се уговор држати и оштета Црној Гори платити, присиљена је влада књажевска предузети мјере за одбрану, да има какво год јемство за будућност. Ми изјављујемо за то Високој Порти, да ће влада црногорска — док се мир не утврди и док се не исплате трошкови, ма како малена била ова одштета — заплијенити сва добра муслиманска у земљиштима, која по берлинском уговору припадају Црној Гори.

Ми се надамо да велике силе неће ове мјере, на које смо ми против своје воље присиљени, сматрати неправедне и својевољне. У приватне интересе не би се код политичких расправа имало дирати, но високе силе потписнице берлинског уговора увидјеће, да су ови интереси силом догађаја помијешани са овијем расправама. С једне стране дозвољава Порта фанатизираним муслиманима у Арбанији, да раде противу нас у име ислама, те вели о њима, да су приватни људи; с друге стране има опет људи у Црној Гори, који имају такође својих интереса, а који ушљед таквога стања ствари пропадају. Осим тога, стекли су Црногорци одиста право на мир послије побједоносног рата, послије мира, о ком су мислили да су га добили из руку Европе.

С друге стране, ако се ова мјера сматра као повреда берлинскога мира, може се она сматрати као пошљедица само друге повреде уговора, о којој ми захтијевамо, да је Порта поправи. Она нема ништа друго да чини, него да уговор испуни и да нам плати трошкове, којих ћемо попис ми њој предати, те ће се црногорска влада пожурити да исељенијем муслиманима опет поврати њихова земљишта. Дотле нека Порта оне муслимане одштети и храни, који се, међутијем, сви у Арбанији налазе, те мање или више судјелују у подузећу ове провинције против Црне Горе.

Порта је 7. јануара сљедеће године 1880. одговорила на црногорски меморандум окружницом, коју је послала својим заступницима код великијех европских дворова. Она пориче, да је потстицала на отпор Арбанасе, који су се само с тога узрујали и шљегли у великом броју у Гусиње, што су Црногорци изненада нагрнули и заузели пријетећи положај. Порта сасвијем одлучно за себе задржава право на округ „Кучка крајина“, који су Црногорци противно берлинском уговору посјели, а који она њима нуди у замјену за округ гусињски. Порта сматра да је посве незаконити секвестар добара муслиманских, преосталих у Црној Гори, у име јемства за накнаду због одоцњења предаје округа гусињског, и вели, да народ сматра тај секвестар као непријатељски чин према муслиманима. Порта, напошљетку, у поменутој окружници изражава наду, да ће великим силама поћи за руком, да обрну држање Црне Горе, а нарочито што се секвестра тиче.

Окружница турска није могла дјејствовати ни на коју страну, јер су догађаји и сувише гласно зборили против ње. Истинито је било у њој само оно помињање Портино, да је нудила Црној Гори, да јој за Плав и Гусиње уступи Кучку крајину. Та је понуда, међу толиким доскочицама Портиним у питању гусињскоме, најзанимљивија. Кучку крајину не само што држи Црна Гора, но и европска међународна комисија тумачи односни чланак берлинског уговора тако, да Кучка крајина остаје Црној Гори, пошто уговор наређује да се граница проведе између српског и арбанашког елемента, а Кучи у Крајини једно су исто српско племе са Кучима црногорским. И ту Кучку крајину, већ црногорску, даје Порта Црној Гори за Плав и Гусиње, које, такође, има припасти Црној Гори.

Одлучност књаза Николе, изражена у меморандуму црногорском, имала је много јаче дјејство. Европске силе, истина, не могаху се одлучити, да се довољном пресијом присили Порта на предају Гусиња, али су се нашле принуђене, да издјејствују, ма и у другом правцу, што скорији споразум међу Турском и Црном Гором, бојећи се отворенога сукоба њихова.

Силе су успјеле, да склоне књаза Николу на нове преговоре с Портом, и то о промјени Гусиња за који други округ. Ови су преговори — посредовање италијанског посланика, грофа Корти — вођени међу владом црногорском и Портом и најпослије 6. априла 1880. год. потписана је погодба, коју су и силе драговољно потврдиле и примиле, као додатак берлинском уговору.

По тој погодби имала је Црна Гора добити већу сјеверо-западну половину округа плавско-гусињског. Линија која развађа те половине полази од Мокре планине па на Сјекирицу, Велику и Брезовицу до Виситора, остављајући сва та мјеста Црној Гори. Од Виситора полази линија мимо Гусиња преко Зелетине и Липовице до долине Врмоша, иде том долином до Цијевне, па ријеком до села Срчи. Одатле пролази к горњем врху Хумскога блата, обухвата цио Хум, иде Кастратским и Хотским блатом до Скадарскога језера, прелази ово Језеро право на Топал Горицу која остаје Црној Гори, одатле правцем, који се имао доцније опредијелити преко Можуре на Кључ — на море.

С погодбом овом закључено је у исто вријеме, да се предаја овијех мјеста има извршити у року од десет дана, од дана потписа уговора.

Црна Гора била је задовољна овом промјеном, била је с њом у добит. Али она ни сада још није вјеровала Порти, да ће ову предају поштено извршити.

Није ово првина, да је турска влада показала своју добру вољу и чињела све могуће концесије, за које се послије свијем могућим начинима трудила да их изигра. Турска влада тако исто је добре воље давала Црној Гори Плав и Гусиње, што више шиљала је газију Муктар пашу, да помогне Црногорцима при окупацији тијех мјеста. И тако је Турска пред Европом изгледала као држава пуна пожртвовања и преданости својој судбини, а влада њена пуна добре воље и лојалности. А у исто вријеме она је крила под том образином свој прави образ, варала Европу и радила испод руке свим силама, да осујети не само њено обећање, него и саму њену обвезу пред цијелом Европом.

И с обзиром на то књаз Никола је одлучио, да се ниједна пушка црногорска не изметне ради ове окупације. Такву је наредбу добио војвода Петар Вукотић, који је заповиједао батаљонима што су имали заузети ново земљиште. Не преда ли га Турска мирно и уредно погодба се уништава, а одношај Црне Горе с Турском остаје исти, представљен у меморандуму црногорском.

Сумња није била неоснована. Још погодба није била ни потписана, а на Цетиње стизали су извјештаји из Скадра да гувернер скадарски ради, да побуни Хоте и Груде против Црне Горе. Осман паша, заповједник гарнизона на Шипчанику — онај исти, који је европску комисију вратио са Шипчаника — забранио је Хотима и Грудима, да нико живи од њих не смије ићи у Подгорицу. Ова је забрана имала цијељ, да спријечи Хотима и Грудима додир и пријатељевање са властима и народом црногорскијем, а да се пред свијетом то изнесе као буна њихова против наредбе, да потпану Црној Гори.

Сумња она испунила се на одређен дан предаје, 10. априла, потпуно. Ујутро тога дана дође у Подгорицу један официр турски из Шипчаника са налогом да саопшти заповиједнику црногорске војске, да гувернер скадарски даје само седам сати времена за предају и примање новога земљишта. У цариградској погодби одређено је за то 24 сата. Војвода Петар Вукотић, видећи на што очито Турци иду, пристане и на то, да Турци не добију само изговор, да војска црногорска није на вријеме стигла. И одмах крене са војском преко Ћемовског тако, да је и три уре прије времена стигао и уставио се према Шипчанику. Из Шипчаника нико не изиде, да се стави у споразум са заповједништвом црногорским о уласку у утврђење. Онај официр, који је дао ријеч да ће с војском црногорском ићи, ишчезао је. За ово вријеме видјело се на шанчевима шипчаничким велико комешање.

Низам, који се јасно видио и разликовао по својој тамној униформи и марширању у густим редовима — силазио је из шанчева у поље, а на шанчевима појаве се бијеле гомиле Малисора. Послије мало и опет се опазише низами међу Малисорима на Шипчанику. Јасно је било, да је Осман паша пуштио Малисоре у Шипчаник, а повратак низама имао је значити, да му је војска одрекла послушност — „фратернизирала“ с Малисорима и прегла, да с њима заједнички брани Шипчаник.

Видећи све ово, војвода Петар Вукотић ипак нареди, да војска крене напријед к Шипчанику. Но у тај исти мах оспу низами и Малисори плотун са шанчева.

Војска црногорска врати се у Подгорицу. По примљеном извјештају о догађају, влада црногорска исти дан јави великим силама о овом новом вјероломству турском. 14. априла скупише се у енглеском посланству сви посланици великих сила на договор. Они учинише заједнички представку Порти због неуредности предаје Хота и Груда и захтијеваху, да Порта нареди, да њена војска наново заузме напуштена мјеста и уредно преда Црној Гори.

Порта није одговорила овоме позиву, изговарајући се да она не може употријебити оружану силу против својих поданика. А Црна Гора, кад је посредовањем великих сила задржана била, да силом не заузме Гусиње — није сада хтјела ни на Хоте и Груде војску дизати. Она је ријешење тога питања препуштила сасвијем великим силама, које су га и створиле својим закључком на конгресу и подржавале својом неодлучношћу према Порти.

1. маја окупише се у Дубровнику чланови европске међународне комисије ради продужења свога рада на новим границама црногорским.

Дошли су и црногорски комесари, али се одмах и повратили, пошто су комисији изјавили, да они не могу учествовати у радњи комисије све дотле, доклегод Црна Гора не дође у фактичан посјед земаља, досуђених јој берлинским уговором.

Комисија се на истом мјесту разишла.

Питање гусињско, или сада хотско-грудско, дошло је искључиво у руке великијех сила.

 

5. ПРЕДАЈА УЛЦИЊА ЗА ГУСИЊЕ

 

Кад је највећа запетост и опасност била због граница црногорскијех, догоди се у Енглеској промјена владе. Дође на владу мјесто Биконсфилдове либерална партија са Гледстоном на челу. Да је Гледстон био на влади у Енглеској за вријеме рата, берлински конгрес, ако би га и било, дао би извјесно друге, здравије и правичније пошљедице. То се с правом мислило, па се и сад очекивало, да ће се сви замршаји, што их је конгрес створио, брзо и правилно ријешити. Ово надање још је више потхранио Гледстон једном својом изјавом мало дана пред свој долазак на владу. „Ја мрзим све — рекао је Гледстон — што и најмање подсјећа на Метернихову систему уплијетања у ствари народа, који хоће да су слободни. Ваља оставити онијем словенскијем народима тамо доље, да они сами своју будућност ограде, а не да им се земља њихова одузима. Ко зна што значи енглеска ријеч „Hands off“ („К себи руке!“), тај ће знати и моју политику.

 „Hands off“ велим ја још једанпут. Ја љубим и уважавам свачију љубав к слободи, свачију љубав к домовини, па зато и кажем Аустрији: „Hands off!“

Гледстон је овијем објавио, да је неправедно, што је Аустрија заузела Босну и Херцеговину и да Аустрија мора дигнути руке с њих и оставити српски народ себи самом, да се у слободи развија.

Како су се промјеном владе у Енглеској измијенили одношаји, показало се јасно и једном депешом дотадашњег енглескога посланика у Цариграду, Лајарда, коју је послао својој влади. А Лајард је био оглашени пријатељ Турске. Он баца сву кривицу за несретно стање у Турској и неприлике које се тијем у Европи стварају на самога султана, јер је у њему усредоточена сва власт државна. Жали се, да султан више не прима, као прије, пријатељски његове савјете и опомене. Људи око султана успјели су, да му улију највеће неповјерење према Енглеској. Они су га увјерили, да Енглеска тежи за султановим земљама у Азији, доказујући му тијем што је Енглеска већ узела Кипар, што је именовала војничке конзуле у Малој Азији, што нагони на реформе. А највише је султан раздражен против Енглеске, што је она учињела да Аустрија заузме Босну и Херцеговину. Лајард увјерава своју владу, „да није могуће описати безвлађе и анархију, која влада у свијема дјеловима Турске. На свијету још не бјеше државе тако разроване. У свакој другој земљи би такве патње, толике неправде, већ изазвале општу буну“. Лајард у појединостима описује најцрње стање у Турској и одношење владе турске према томе стању. С Портом је просто немогућно расправљати. Све зависи од султана и двора, а тамо се ништа не ради. Никакво обећање се не држи. Најтврђа и најсвечанија ријеч задана Енглеској заборавља се. Спомињем обавезе из берлинског уговора. Ни једно једино од тијех обећања није испуњено, а за обавезе, што их је узео султан, на се, систематски се не мари.

Ова промјена у држању Енглеске према Турској дјејстовала је у истом правцу и на друге стране, гдје се повлађивало Порти на штету српскога народа. Није чудо, дакле, што је сада и Црна Гора полагала своје наде на Гледстона. На глас о побједи његовој на изборима за парламенат, грађани цетињски послали су му одушевљену честитку, у којој су те наде изражене. Гледстон се врло срдачно захвалио на том поздраву „пријестонице јуначке и кршне Црне Горе“.

Ова надања нијесу била пријеварна. Одмах у пријестоном говору, којим је краљица отворила парламенат, наглашено је да ће Енглеска, споразумно са осталим силама, радити да се уговор берлински у свему изведе, да би се избјегле нове опасности, а ту је на првом мјесту уређење граница. Краљица је напоменула, да је ради тога послала свога ванредног посланика султану.

И у оба парламента било је разговора о границама црногорским. Влада је изјавила, да је хитно тражила да се ријеши црногорско питање и да је она увјерена, да су исте арбанашке власти чињеле тешкоће и препоне и да у таквим приликама Порта не може рачунати на Енглеску.

Ванредни посланик енглески, Гошен, стигао је у Цариград 20. маја. Султан га није хтио примити. У поздраву, који је Гошен имао изговорити пред султаном, било је ријечи које султан није хтио чути. И то је био доказ важности мисије Гошенове. Та је ствар уређена и султан је примио Гошена други дан. Што је из поздрава испуштио, то је на новој аудијенцији у разговору султану казао.

Изгледало је, да султан рачуна са новим приликама. Отпуштио је великога везира Сајид пашу и замијенио га Кадри пашом, а на мјесто Саве паше поставио је за министра иностранијех дјела Абедин пашу. И газија Осман паша био је извикан, да својим великим упливом подржаје султана у упорству против тежња великијех сила, па је султан и њега макао с управе министарства војенога и заступио га Хусејин Хусни пашом. Но домало и то се показало као проста доскочица турска, јер се у ствари ништа измијенило није. Абедин паша рођен је Арбанас, а Хусејин паша је организатор лиге арбанашке, те су сада уз Осман пашу, који је остао савјетник султанов, још и ова двојица придошли да утврђују султана у непопустљивости жељама великијех сила.

Владу Гледстонову то није ништа бркало. Она је имала јасни, одређени правац. Тај правац најприје је обиљежен у упутствима, које је Гренвил дао Гошену, шиљући га у Цариград. „Дошло је вријеме — каже се у том писму — ђе влада енглеска кани у сагласности с другијем силама постојано захтијевати, да се испуне оне дужности, које је Порта преузела обзиром на Грчку и Црну Гору, да се испуне обећања о реформама у управи, које је Порта толико пута свечано дала, а исто и толико пута прекршила. Од европскога је интереса предмет, да се доскочи одгађању које је наступило у извођењу установа берлинскога конгреса, у погледу Грчке, Црне Горе и Јерменије“.

Питање црногорско особито се истиче у овим инструкцијама као најспрешније, „јер не буде ли одмах и потпуно ријешено, може се сваки час очекивати сукоб међу војском црногорском и Арбанасима“. Гренвил каже, да је влада енглеска већ у преговорима са осталим великим силама, да заједнички позову Порту да јасно изложи своје намјере о границама црногорским и да потпуно изведе све, нашто се обвезала 61. чланом берлинскога конгреса.

Посланици великијех сила доиста већ 1. јуна предају Порти идентичну ноту, у којој најприје о грчком питању кажу, да су силе сагласне да се у Берлину састане европска конференција, која ће помоћу стручних официра опредијелити будуће границе Грчке и одредити, да их једна комисија на мјесту изведе.

О црногорском питању говори нота дословце: „Силе констатују, да односно питања црногорске границе, које захтијева још већу пажњу и много брже уређење, Порта није извршила конвенцију од 6. априла, закључену између ње и Црне Горе, а одобрену од великих сила. Порта је компромитовала нагодбу примљену од султана, допустивши да Арбанаси заузму нека мјеста, која су Црној Гори уступљена. Сваки час може се догодити сукоб црногорске војске с арбанашким гомилама, које су се према њој искупиле. Зато су силе апсолутно принуђене Порту позвати, да јасно и бистро каже своје намјере у погледу црногорских граница и да неодложно предузме практично извршење закључене погодбе измеђе ње и Црне Горе.

Силе бацају сву одговорност на Порту за тешке пошљедице које би потекле, кад би се још и даље одлагало задовољење стеченога права ове Књажевине“.

4. јуна састала се конференција у Берлину. Расправљала је само грчко питање; — црногорско питање није могло доћи пред ову конференцију, што је оно пред силама ријешено, а што се изведења тиче силе су га прогласиле прешнијим од грчкога и већ су предузеле свом живошћу да Порту присиле, да га испуни. Грчко питање конференција је свршила брзо и лако, као и берлински конгрес толика тешка питања у неколико сједница. Али је суђено било и њезиним закључцима, да се остваре позно, много доцније и од самога питања црногорскога. Турска није оставила ниједан начин свој неупотребљен, да спријечи нове границе грчке. Може се слободно рећи, да је и црногорска ствар пролазила толике тешкоће понајвише због грчкога питања. И Арбанашка лига употребљавана је против Црне Горе само зато од стране Турске, да је Порта може доцније и против Грчке још јаче развити, а према силама употријебити за своје оправдање, што не испуњава вољу њихову.

На заједничку ноту о црногорској граници Порта је одговорила силама, да она одбија од себе сваку одговорност за критично стање. У исто вријеме она изјављује, да је готова извршити конвенцију од 6. априла, тј. да ће Црној Гори предати Хоте и Груде, само нека јој силе даду за то довољно времена.

Силама је јасно било, да Порта овијем хоће опет да их изигра, а питање црногорско одложи на неизвјесно вријеме. Зато учине Порти нов предлог: да мјесто Хота и Груда уступи Црној Гори Улцињ са округом до ушћа Бојане, тијем прије, што је тамошње становништво словенске, а не арбанашке народности.

3. јула одговори Абедин паша на ову другу ноту, да је народ улцињски сав мухамеданске вјере, због чега Порта не може пристати на ту промјену, тијем мање што је сад — према извјештајима отоманске власти — много лакше извршити конвенцију априлску, изузимајући само некијех мјеста. За ова мјеста Порта нуди Црној Гори у размјену друга, једнаке вриједности, међу морем и језером.

Међу силама било је несагласности о мјерама које би се предузеле против Порте, да се присили на извршење своје обавезе. Стога и њихова неодлучност и попустљивост Порти. У својој трећој ноти оне опет пристају, да Порта преда Црној Гори Хоте и Груде, само јој за извршење тога одређују тачни пошљедњи рок од три недјеље. Ако се у томе року не изврши предаја, силе ће присилити Порту да преда Улцињ. „Силе су дознале — каже се у ноти, да је Порта на црногорску границу одаслала војску и џебану. Силе драге воље држе, да је она ове одредбе учињела у намјери, да испуни своје дужности. При свему томе оне нијесу више склоне да се још и даље заносе оном системом одгађања, за којом се Висока Порта до сада поводила, и које је уродило досадањом ситуацијом, те су приморане отоманску владу позвати, да учини томе крај. Интересима Порте више би одговарало, да неодложно прихвати предлог сила о уступању улцињскога округа и десне обале Бојане. Препоручује се живо Порти да изведе овај предлог, који би за све странке био најпробитачнији.

„У случају, пак, да би Висока Порта вољела остати при априлској конвенцији, Порти се обзнањује, ако је потпуно не изведе у року од три недјеље од дана предаје ове ноте, да ће је силе позвати, да учествује у мјерама, што ће их силе предузети да буду у помоћ црногорском књазу и присилној окупацији Улциња“.

Књаз Никола стрпљиво је очекивао, да се доврши ово прегоњење међу силама и Портом. Није се дао ничим изазвати да се опет стави у преговоре о границама. Остао је дошљедан својој одлуци, коју је прихватио када Порта онако јавно и грубо изигра априлску конвенцију, наиме, да снагу свога народа не улаже у ријешење питања о границама, него да то искључиво остави бризи сила, које су и створиле то питање. Тек када силе не би издјејствовале да Порта преда Црној Гори земљиште, које јој је конгрес дао, а Порта пристала на то, када би силе напуштиле то питање, књаз је био спреман, да с војском заузме досуђена му мјеста. Али овоме кораку претходила би изјава књаза Николе великим силама, да жртве које ће принијети разрешавају га дужности, да се држи строго граница земљишта које има заузети. До тога часа, који би могао донијети и нови рат с Турском, књаз је себе покорио држању, које не би нимало дало повода окривљавању, да Црна Гора отежава ријешењу питања. Предусретљиво је примао сваки корак великијех сила.

Тако, када су силе — иницијативом енглеске владе — предложиле Порти, да се Црној Гори уступи Улцињ са округом, мјесто Хота и Груда, влада енглеска извијестила је о томе и књаза Николу и позвала га, да прими ту промјену. И влада црногорска својим одговором од 2. јуна одмах изјављује, да у начелу прима ту нову погодбу, „хотећи тијем доказати своје жеље, да се учини крај привременој ситуацији, толико штетној за своје интересе“.

Али у Црној Гори нијесу се сада нимало заносили надањем, да ће турска искреније поступити сада, него при првој погодби. Да би отклонила могућност, да се из њенога безусловног пристајања иснују доцније какве обавезе за њу, влада црногорска није пропуштила, да већ 6. јуна у једној ноти енглеском отправнику послова на Цетињу изјави, да „Књаз држи, да му ваља још једанпут потсјетити на варања, која је Црна Гора већ више пута искусила неизвршењем обавеза примљених од стране Порте. Ушљед тога Књаз, узимајући на знање нови предлог, изјављује да неће ништа вриједити никаква комбинација, која не би била постављена на основу извјестија, да ће се углављене одредбе извршити тачно, лојално и правилно. У таквом случају Црна Гора прихватиће опет она права, која је стекла споразумом црногорским од 12. априла о. г.“

Колико је основано било невјеровање књаза Николе Турцима и што су све Турци радили у исти час, кад је Порта обећала силама да ће Црној Гори предати Улцињ, јасно представља нота од 22. јуна 1880, коју је влада црногорска предала заступницима великих сила на Цетињу:

„Примајући вољно и с благодарношћу предлог за опредјељење новијех граница, који је изнијела Велика Британија, а подупрла Аустро-Угарска, и за који су се те двије силе подухватиле да га препоруче благонаклоности осталијех кабинета, као предлог који пружа основе за измирење пријемљиве, Његово Височанство књаз Никола није затајио своју зебњу, да ће се Порта и власти отоманске у Скадру послужити изнова такозванијем устаничкијем силама, које су оне организовале у Арбанији, да и по трећи пут повриједе примљене обавезе, ако би их већ Висока Порта узела на се, и да понове скандале Плава и Гусиња.

Догађаји данас више, но се могло очекивати опредјељавају бојазни Његовога Височанства. Овај пут влада отоманска није дочекала, да стави свој потпис испод једнога међународног акта, да би му уништила дјејство. Она ради унапријед. Чим је Порта дознала за предлог сила, одмах је отпочела са својим мјерама отпора.

Ваљало је с почетка, да би се причања сачувала, изиграти обично у таквијем приликама комедију. Гувернер скадарски дао је главарима лиге званичну аудијенцију и ту им је, пред многим свједоцима, држао говор, коме се, што се тиче јасноће, ништа не може забавити. По том, прелазећи с ријечи к дјелу, прешло се на организацију и оружање чета.

Исту вече издате су наредбе, да се осам стотина Арбанаса сазове за идућу суботу на пијацу, гдје је варошка царина, да ту приме оружје и да пођу смјеста у Улцињ.

У речени дан половина од наведеног броја доиста се искупила била послије подне пред очима власти отоманских. Овијема дадоше оружје и отпремише их на барке, затијем спустише их Бојаном под Улцињ, камо су се послије сваки дан слали сви, који су наговором, пријетњом или силом узети у војску. По свој прилици тамо ће бити већ окупљено до 2.500 људи. Становници од Дибре, Кроје, Тиране и Кавале очекују се и кад ови стигну може се рачунати, да ће међу језером и морем бити до 6.000 Арбанаса.

Ево каква је организација коју су усвојиле отоманске власти: Војска ће бити подијељена на троје и заузеће три важне тачке:

1)Хаџи Мехмет — Улцињанин, са устаницима улцињским и околине стајаће на Можури;

2)Јосуф ага Хаџи Муфтаров са једним дијелом Скадрана Анамалаца заузеће Горану;

3) Треће одјељење биће постављено на Калимед. Заповједник овоме одјељењу још није означен.

Низам, који је свршио своју војничку службу у Улцињу, добио је заповијед, да тамо остави пушке, које је гувернер скадарски ставио на расположење Хаџи Мехмеду. Један дио војске, окупљен у Тузима, биће исто упућен у Улцињ.

Чете, с којима сад располаже лига, скоро су искључиво састављене од мухамеданаца. Католици, на почетку преварени, примијетили су наскоро, да су их заварали лажнијем надама и да не би ништа добили у случају успјеха интрига отоманских. Несугласице велике поникоше међу њима и муслиманима још прије, но су се поновили преговори.

Ове несугласице још су се више умножиле од то доба и данас скоро сви хришћани одричу своју потпору лиги. Ова, незадовољна тијем напуштањем, да би се осветила, употребљава најмрскија средства. Не усуђујући се да их потражи у њиховим брдима, она је, у сагласности с турским властима, одлучила, да не пушта хришћане на пазар. Дакле, глађу хоће да их привуче. Принуђени да иду у Скадар на пазар, ради продаје својих земљорадничких производа, становници тијех округа били су дочекани од агената лиге, који, пошто су их злоставили, одузели су им све што су донијели на пазар. Ова племена, за која се каже да су непријатељски расположена према Црној Гори, опремила су своје изасланике на Цетиње, да моле књаза за заштиту. Та су племена: Клименте, Шаља, Шоши, Шкрељи и др.

Код толикога хаоса, који влада у Арбанији и који сваким даном узима све то веће размјере, Књажевина је принуђена ради чувања своје границе, да држи на ратној нози знатан дио свога народа. Преговори, наново заметнути, не само да нијесу побољшали ситуацију, него су је још већма погоршали, јер чете, које је Турска организовала, рашириле су се сада по земљишту много даље. Сада Црна Гора има да стражи не само између Подгорице и Тузи, према сили која јој пријети, него исто тако мора да држи своју војску и између Бара и Улциња. Сваки час могу нас напасти. Не може се предвидјети гдје би се могла зауставити дрскост вођа тијех сплетака, охрабренијех некажњивошћу, и да бисмо били спремни за сваки случај ми смо приморани, да држимо војску под оружаним миром, који Црну Гору, ако дуже потраје, више поткопава и убија, него прави рат.

Усљед тога Његово Височанство Књаз Никола држи да му ваља поново и прешно апеловати на благонаклоњено и просвијетљено старање великијех сила, да би се побринуле за мјере које би се имале предузети, да би се што прије крај учинио ситуацији, која може дати мјесто заплетима од ванредне замашности, за које ми не бисмо умјели одговорити и којима ми ни за будућност не бисмо могли дати џевапа“.

Црногорска влада хтјела је овом нотом да пружи силама нове доказе о неискрености Портиној, износећи само дјела владе турске у Арбанији, и то у часу када је Порта одговорила силама на њихову пошљедњу ноту, да се ријешила да озбиљно опет Хоте и Груде преда Црној Гори. А да би сада одбила од себе и најмању сумњу, да је ишта до ње што се то питање не решава, влада је црногорска изјавила својом нотом од 25. јуна представницима великијех сила на Цетињу, да се она не противи предлогу Портину, „само ако начин извршења добије одобрење великијех сила и ако Порта даде великијем силама довољну гаранцију, да ће се то питање ријешити тачно, правилно и без задњих мисли“, црногорска нота завршује овом изјавом:

„На очиглед устезању Порте, да одговори на потоњу ноту посланика, устезању под којим смо ми могли ласно назрети њен смјер да прибјегне новим изговорима, ми смо имали намјеру, да пресјечемо с наше стране бесплодне преговоре позвавши натраг нашега отправника послова из Цариграда. Но ушљед новог предлога Турске и изјаве њене, да је готова да изведе меморандум, наш отправник послова позват је да одложи свој полазак до нове наредбе“. Међутијем, догодило се што је лако било предвидјети. Прошао је рок од три недјеље, који су силе оставиле, да преда или Улцињ или Хоте и Груде, да Порта није ни једно ни друго учинила. Долазак Риза паше с војском из Цариграда у Скадар, сад се видјело, није био намијењен предаји онијех мјеста, него уређењу отпора арбанашког. Но, што се једва очекивати могло, иако се већ свака смјелост код Порте видјела у изигравању и омаловажавању воље великијех сила — то је, на самоме измаку рока, нови предлог Портин, да ће од сад опет мјесто Хота и Груда предати Улцињ, али да јој силе одобре нови рок за извршење те предаје. Једва да се ико до сада на тако мало пристојан начин шалио са европскијем силама, а да за то није био кажњен. Без сумње, саме силе напуштиле су толико Порту својом попустљивошћу и заштићивањем од старијех времена, а особито у свијема догађајима од устанка херцеговачког, а Порта у таквим навикама није могла право оцијенити вриједност доласка Гледстонова на владу и промјену и одлучност сила, која је с тијем наступила. Нека самообмана морала је руководити Порту, кад је, упркос бјелоданом гажењу своје задане ријечи и воље сила, овако могао говорити Абедин паша у поменутој ноти:

„Висока Порта, намјеравајући очевидним начином доћи у сусрет жељама сила и желећи да се ово питање брзо и на задовољство ријеши — пристаје у начелу на одступ Улциња црногорској влади. Међутијем, има се граница међу Подгорицом и Скадарским језером установити на лицу мјеста, према тачкама означеним у берлинском уговору.

У ту сврху приправна је Висока Порта углавити погодбу, јер она себи намеће жртву уступајући онако важну позицију као Улцињ, главно мјесто плодног предјела.

Царска влада тежи једино за тијем, да се уклони свака нова размирица и свака могућност даљег каквог замршаја. Да се, пак, овај одступ изврши без сметња и тешкоћа, неопходно је нужно, да се рок продужи за неколико недјеља, пошто се дозвољени рок од 21 дан збиља показује недовољним.

Потписани изјављује уједно, да Висока Порта — пристајући на одступ Улциња, поврх свега остаје проникнута неуклонљивом дужности, да чува права своје суверености, и, потом, да искључи ма какву мисао туђег посредовања.

Ако уговорене власти, против сваког очекивања, не би прихватиле овај предлог, ако би мислиле да морају учинити извјесне одредбе, које би за тијем смјерале да се Књажевини Црној Гори помогне силом да заузме град Улцињ, онда црногорској влади не би било могуће, да се придружи било којим му драго начином тијем одредбама, које би се онда на сваки начин морале учинити без њезине приволе“.

Порта је за себе сигурна била, да неће ни Улцињ предати, као што није ни Гусиње и Плав, нити Хоте и Груде, и само јој је сада требало, да заустави излазак флоте европске којом јој се пријећаше, и то је једини смјер био оне ноте. Но, и силе су већ једном стекле увјерење, да би ново одлагање само морало ободрити Порту да остане непопустљива, па да при предстојећем ријешењу питања грчкога још већи отпор развије против жеље великијех сила. То је склонило и Аустрију, која је жељела да се Турској и тај нови рок одобри, да се сложи са другијем силама, те тако све ријешише, да сада заједничком морском демонстрацијом принуде Порту, да испуни своју дужност. Оне издадоше заповијед, да њихови бродови, одређени за демонстрацију, крену и окупе се у Грушком заливу.

Аустрија је послала двије оклопнице: „Кустоца“ од 8.000 тона са 570 људи и 8 топова и „Принц Евгеније“ од 3.550 тона са 380 људи и 8 топова; Њемачка корвету „Викторија“ од 1.796 тона са 230 људи и 10 топова; Русија фрегату „Свјетлана“ од 3.202 тоне са 18 топова и корвету „Асколд“ од 2.402 тоне са 14 топова и малу оклопницу „Елборус“ од 764 тоне са 2 топа, у све 940 момака; Француска велики казаматни брод „Фридланд“ од 8.823 тоне са 8 топова у два полуторња и осам мањих, казаматни брод „Суфрен“ од 7.600 тона са 16 топова; Енглеска од свијех јаче оклопнице: казаматни брод „Александра“ од 9.492 тоне са 12 топова, казаматни брод „Темераре“ од 8.412 тона са два гвоздена торња и 20 топова, „Монарх“ од 8.322 тоне са 7 топова и 1800 људи на њима; Италија „Палестро“ од 5.700 тона са 5 Армитрон топова, „Венеција“ од 5.700 тона са 9 топова и оклопљени авизо „Ведета“ од 790 тона са 4 топа и 1.100 људи.

Изаславши своју флоту, силе су позвале и књаза Николу да и он своју војску пошаље, која ће Улцињ заузети. Но, књаз још није био начисто хоће ли флота учествовати у насилном узимању Улциња, ако га Порта не хтједне мирно предати, или је ријешено да Црногорци својим прсима узму град, а флота да учествује једино својим присуством. Зато је његова влада предала отправнику послова на Цетињу 20. августа слиједећу ноту:

„Ако заповједник сједињене флоте буде у стању, да зајемчи да ће власти турске на миру извести предају Улциња, Црна Гора моћи ће бити готова за 8 дана, да јој војска крене исти час када прими позив да заузме Улцињ заједно с округом. А ако би предаја на миру била сумњива или немогућна, Црна Гора, прије но што би се упуштила у акцију и прекорачила границу од стране Улциња, дужна би била да се удеси према стању ствари у Арбанији и да узме у обзир положај на осталим својијем границама. У том случају Црна Гора не би могла одговорити афирмативно, него само према околностима, јер у овој другој претпоставци њој би нужно било времена да се спреми“.

Књаз је постигао што је желио. Влада енглеска извијестила га је, да ће европска флота заједнички дјејствовати с војском црногорском, ако се узмора Улцињ силом заузети. Зато на нови позив владе енглеске, да каже када ће војска црногорска бити наредна, влада је црногорска 24. августа одговорила, да ће 3. септембра војска наредна бити, било за мирно било за насилно узимање Улциња.

31. августа, у недјељу по подне, бјеше на ливадама пред Цетињем окупљена бригада Катунске нахије. Књаз је дошао и прегледао бригаду. По томе окупи око себе официре пред самом војском и послије дужега разговора, у којем је давао науку, гласно је проговорио: „Катуњани, то је било јуче када сте на Вучјем долу, на Рогамима, на Миротинским доловима са крвавих бојишта изнијели себи вјечиту славу, вјековима сте се били са својим крвницима од Косова, а у то вријеме било је када сте се заједнички били с Млечићима противу Турака и раме уз раме с Русима против њих и против Француза. Може брзо наступити час, да у заједници с цијелом Европом сломите самовољу турску. Црногорци, у томе часу заборавите на своја јунаштва и стечену славу, осјетите на себе упрте очи цијеле Европе, прегните да ту — изнова, боље него игда — освјетљате образ себи и своме Господару. Ништа до данас нијесу Црногорци без муке добили, нека се испод Улциња поврати флота европска праћена нашом благодарношћу, али да понесе причу о вашем јунаштву, а не никад увјерење да је малаксалост мишица ваших обдарила градом Улцињем.“

Војска је била одушевљена. Прошавши испред књаза она се с тога мјеста упутила и сјутрадан стигла на Суторман, гдје се очекивао даљи споразум са флотом. Осим ове бригаде стигле су на Суторман још и бригаде војводе Лазара Сочице и бригада војводе Маша Андрова Ђуровића. Заповједници овој војсци били су војвода Божо Петровић и војвода Петар Вукотић.

4. септембра изашао је на Цетиње заповједник европске флоте за демонстрацију, енглески подадмирал Сејмур. На Цетињу био му је приређен сјајни дочек. На улазак у варош био је поздрављен топовима с Табље. Сејмур је био дошао, да поздрави књаза и да се с њим споразумије о заузимању Улциња. Стога је био дошао са Сутормана и заповједник црногорске војске војвода Божо Петровић. Сјутрадан, у петак, повратио се Сејмур у Груж флоти, а војвода Божо к војсци.

У вези с овом посјетом је и посјета младога престолонашљедника црногорског књаза Данила, коју је 23. септембра учинио европској флоти, која је у толико из Гружа дошла у Залив бококоторски. Сам адмирал Сејмур много је желио ову посјету. Млади књаз нашљедник са сјајном пратњом стигао је тога дана, у сриједу пред подне, у Котор, гдје су га дочекали све власти царске. При обали стајала је спремна лађа „Јеликон“, коју је адмирал Сејмур послао да прихвати књаза нашљедника и доведе до флоте, која је стајала поређана од Бијеле до Мељина. На „Јеликону“ био је свечан дочек. А кад се „Јеликон“ примакао европским ратним бродовима, оките се сви у исти час заставама, а са свакога брода загрми по 21 топ. Војска са бродова мимо којих „Јеликон“ пролазаше одаваше почасти све до брода адмирала Сејмура, гдје се „Јеликон“ уставио. Адмирал Сејмур дочекао је књаза нашљедника на своме броду са свијема почастима. Послије краткога одмора књаз нашљедник походио је на „Јеликону“ све заповједнике бродова појединих сила. Сви адмирали вратили су књазу посјету. Исти дан навече давао је адмирал Сејмур у част књазу нашљеднику свечан објед, на који су били позвани заповједници свијех бродова и виши официри са свакојег брода. За вријеме обједа свирала је војничка поморска банда и њени умилни звуци разлијегаху се по горостасним брдима Бококоторског залива, а електричне ватре освјетљаваху их дивно и море на далеко. Ту ноћ преноћио је књаз нашљедник на италијанском броду. Сјутрадан вратио се праћен до Котора на „Јеликону“ од много вишијех официра са свијех бродова задружне флоте европске, а у Котору дочекан и испраћен од свијех царскијех власти. Адмирал Сејмур на опроштају с књазом нашљедником благодарио је њему и књазу Николи за ову посјету и част учињену флоти. Ни књаз Никола није био мање благодаран адмиралу Сејмуру, који је ову посјету желио и изнио је највећом сјајношћу, јер је у томе догађају видио особито благовољење Гледстонове владе према Црној Гори и једну значајну изјаву за праведну ствар црногорску, у име које се флота и окупила.

Окуп флоте изазвао је опет промјену владе у Цариграду. То је обична појава у Турској при свакоме догађају, који је стави у тјеснац. То султан дошљедно употребљава, да тијем дадне мислити, да ће нова влада новим, повољнијем путем поћи. Међутијем, увијек остаје на стару. Велики везир на мејсто Кадри паше постао је Саид паша, а Асим паша министар иностраних дјела, мјесто Арнаута Абедин паше. И султан доиста у своме указу изјављује своје поуздање, да ће нова влада пронаћи начине, како ће се повољно ријешити питања још неријешена. Али нова влада тјерала је стару политику турску. Њој је главна цијељ била да заустави европску демонстрацију, а ријешење питања да одуговлачи својим начином, обмањујући се вазда да ће тијем некако избјећи уступање земљишта. То је Асим паша јасно одао својим расписом од 3. септембра турским заступницима при европским дворовима, у којем излаже, да је Порта вазда спремна била да се одазове жељи Европе и да преда Црној Гори њено земљиште, али да су јој у томе вазда сметале силе, што су јој одузимале могућност да изврши предају. Колико прије недовољним роком, толико сада још више притиском стављена је Порта у мучни положај. „Јер тај притисак не слаже се са сувереним правима султановим, а силе нијесу склоне ишчекивати праведно и умјерено изведење овога закључка, што се никако не може сложити с добро схваћеним интересима Турске“.

Порта сад жели знати: хоће ли силе одустати од демонстрације бродовљем ако преда Улцињ?; хоће ли Улцињани, што се тиче вјере, части и живота, уживати благодати природног и грађанског права; хоће ли пристати силе на границу, која је била прије опредијељена? Од одговора великијех сила на ова три питања зависи брза предаја Улциња, како је Риза паши у Скадру већ наређено. Не добије ли Порта наскоро одговора, биће то на велику штету мира отоманскијех поданика. Оваквој ситуацији морала би бити пошљедица озбиљни догађаји и очајање становништва: устанак би се раширио у најудаљеније провинције европске и азијске Турске. Најпослије Порта одбија сваку одговорност од себе за све пошљедице, јер она није крива таквој ситуацији.

У исто вријеме Порта је и силама упутила једну ноту, у којој се жали на Црну Гору, да прикупља војску у Бару, да заузме Улцињ. „Силе могу бити освједочене, како Порта искрено жели — каже се у ноти — да што прије и повољније ријеши црногорско питање, умиривши узрујаност у тамошњем становништву и одстранивши могућност нових сукоба и замршаја. Оружана акција Црне Горе и окупација у таквим околностима била би потпуно изван помирљивога предлога Високе Порте. Тим начином постало би илузорно настојање турске владе, а углед суверенога ауторитета Порте сасвим би се разровао у онијем провинцијама државе, те би настале нове, непредвиђене тешкоће“.

С оваквијем представљањем стања ствари Порта је мислила, да ће успјети да силе застраши и устави у предузетом кораку, наиме заједничко судјеловање европске флоте и војске црногорске зарад заузећа Улциња, те је 11. септембра предала страним заступницима велесила у Цариграду ноту, у којој каже, да ће предати Улцињ под овим условима: прво, да не буде никакве демонстрације морске поради питања црногорског, ни грчког ни јерменског; друго, да се даде јемство, да ће се становницима муслиманским и хришћанским у уступљеним крајевима поштовати њихова природна и грађанска права, наиме њихова вјера, част, имање; треће, да с источне стране Скадарског језера граница између Турске и Црне Горе остане као што је сад, нарочито да се има Турској оставити Динош и Груде; четврто, да се велике силе обавежу, да се Црној Гори у будућности ништа више неће уступити. И у овој ноти одбија Порта сваку одговорност за пошљедице од демонстрације.

Одговор великијех сила, који је шљедовао 15. септембра, био је кратак: да оне остају безусловно при својим првим захтјевима. Овоме одговору шљедовала је одмах и друга изјава сила Порти, да ће војска црногорска, потпомогнута европском флотом, уљећи у Улцињ, пошто се залуду очекивало и сувише дуго, да га Порта уредно и мирно преда.

Био је већ одређен дан, када је заповиједник европске флоте адмирал Сејмур излазио на Цетиње, када ће војска црногорска кренути, а флота изићи под Улцињ. И тад Турска, не имајући више времена за своје доскочице, — изиђе јавно као противник извршењу уговора.

25. септембра стигне у стан црногорски на Суторман гласник турски од Риза паше с писмом, који јавља како је разумио, да војска црногорска креће да преступи границу и да ће он оружаном силом одбити сваки нападај на границу царску.

Ово писмо пошље заповиједник црногорске војске одмах на Цетиње, а оданде буде спроведено исти час заповједнику флоте Сејмуру. Ствар је постала и сувише озбиљна. Више је нестало по сриједи арбанашке лиге, за коју се досад Порта вазда заклањала, а мјесто ње појављује се иста Турска прсимице не само према Црној Гори, него према свима велесилама, против цијеле Европе. Ако је икога било досад ко је вјеровао, да се Арбанаси опиру ријешењу црногорског питања, да Порта има вољу, ма да нема моћи, да сломи отпор Арбанаса — сада послије оне несмислене изјаве Риза пашине, освједочио се свак да је једина Порта, која пркоси цијелој Европи.

Заповједник здружене флоте европске адмирал Сејмур окупио је одмах све заповједнике бродова појединих држава и изјавио им, да њима није више мјесто у Бокешком заливу, него у Дарданелима и предложио им да одмах крену. Сејмур је знавао мисли и расположење своје владе, но други заповједници морали су очекивати друге наредбе. Но догађај је тако озбиљан био, да се није дуго чекало на одлуку сила. Енглеска је влада одмах предложила, да се противу Порте употреби сила тијем, што ће се од ње узети у Архипелагу једно мјесто и држати као залога док год не испуни своје обавезе. Истога дана, 26. септембра, имала је већ енглеска влада у рукама изјаву свијех сила, да пристају на њен предлог. Заповједник сједињене флоте добио је упутство, да припреми све за полазак флоте на ново опредјељење у року од 48 сати.

Исти дан, сазнавши о одлуци великих сила, држала је Порта, велики савјет и ријешила, да Улцињ одмах и безусловно преда Црној Гори. Султанова ирада о томе изишла је ипак тек 30. септембра.

Ушљед овога устави се флота у Бокешком заливу, а силе препоруче влади црногорској, да се договори с Портом о дану и начину предаје, нашто је Порта владу црногорску позвала и на ту цијељ одредила свога пуномоћника.

4. октобра био је састанак турскога комесара са црногорским на Ријеци. Влада турска не могаше, да још једанпут не обиде срећу са својим марифетима. Мјесто да се посавјетује о начину предаје, о времену кад ће турска војска изљећи, а црногорска је замијенити у Улцињу; како ће се расположити са својином турском, која се не понесе итд., турски комесар наједанпут изнесе нацрт конвенције са седам чланака, у којима се стављају нови услови за предају. Особито су била три чланка на које влада црногорска није могла никако пристати, наиме: да граница између Турске и Црне Горе остане као што је: да у пристаништу улцињском бродови и убудуће носе турске заставе; и најпослије, што се саме предаје тиче, да црногорска војска не улази у Улцињ прије пет ура, пошто турска војска изиђе из Улциња. Овим пошљедњим захтјевом Порта је очевидно ишла на то, да понови комедију од Шипчаника.

Владу црногорску, вичну навикама турским, није ово изненадило, али огорчило толико, да је одмах први дан прекинула преговоре на Ријеци. Само је савјетима сила попуштила, те су преговори опет настављени, али без свакога успјеха. Ред је био, да силе приступе присилним мјерама, али и међу њима опет се појавила неслога, о којој је Турска одавно живјела. Аустрија, Њемачка и Француска нијесу никако хтјеле пристати на предлог Енглеске, с којом се држаху Русија и Италија. Овој неодлучности сила има се приписати, што је питање црногорско стојало неријешено још читав мјесец дана. Опасност да ће Енглеска с Русијом и Италијом предузети самосталне кораке, присилила је и оне три силе, да не допусте више Порти одлагање. Порта је бацила кривицу што Улцињ није још предат на Риза пашу и послала на мјесто њега Дервиш пашу с новом војском, да предају одмах изврши. Посао није био мучан. Тек је Дервиш паша прешао границу округа улцињског, војска арбанашке лиге разбјежала се на све стране, оставила и Улцињ и шанчеве на Можури. Они су по наредби сједјели ондје, по наредби се и разишли. Пред свијетом требало је ипак показати да „арбанашка лига“ не да без боја ни пед земље арбанашке. Зато је удешено било, да се Арбанаси побију с Дервиш пашином војском. Побише се, доиста, ма на велику даљину и пуцањем у вјетар. Несмотреношћу Арбанаси у овом препуцавању убију и ране пет-шест низама, што је Дервиш пашу толико наједило да је наредио низаму, да обори један плотун у редове арнаутске. Када Арбанаси видјеше неколико својих мртвих, не знајући да су и они оштетили неколико низама, престраше се и разбјеже се. То је било 12. новембра. Сјутрадан пуномоћници турски и црногорски састану се на Куње, близу границе улцињске, и потпишу уговор, да предаја Улциња буде 14. новембра на уру по подне. По уговору имала је турска војска редом предавати црногорској војсци све шанчеве, почињући са врх Можуре, па Улцињ и мјеста до Бојане, у којима је низам био. Но кад је војска црногорска изашла на уговорено вријеме на Можуру, није ни једнога низама затекла. Војвода Божо Петровић, који је заповиједао војском, морао је стога помишљати на нову превару турску. Зато је послао једно одјељење са војводом Машом Ђуровићем, да изнајбрже сиђе у Улцињ и заузме га, а сам са осталом војском заузме висове око Улциња. Војска

црногорска уљегла је у Улцињ на 4 уре по подне истог дана. Ни овдје није затекла ниједнога низама. Дервиш паша је у то вријеме већ био изван нове границе црногорске. Но мјесто њих дочекали су војску црногорску Улцињани радосно и одушевљено, као старе своје познанике, далеко испред града и пратили их кроз варош. У пазару били су сви дућани отворени. Сјутрадан 15. новембра сишао је војвода Божо Петровић са осталом војском у Улцињ и био је поздрављен и дочекан радосно од народа. Истога дана заузете су и крајње пограничне тачке дуж Бојане и сувом границом.

И тако се послије толико муке и напора сврши и питање улцињско. Флота европска разишла се из Бокешког залива. И војска црногорска повратила се одмах из Улциња, гдје су само власти књажевске остале на управи.

Ово повјерење у мирољубивост и вјерност становништва најбоље је сузбило толика тврђења Портина, да „Арбанаси“ живи неће под Црном Гором.

Одмах иза овога пошла је на Цетиње једна велика депутација најодличнијих муслимана и католика у име свога народа, да се поклони своме новом господару и увјери га о вјерности народа. Они су изјавили књазу, да радосно долазе под скут његов, јер су за годину и по — кад је Црна Гора држала први пут Улцињ — уживали под владом његовом сваку слободу и добра свака.

Влади турској било је много тешко, што се становништво улцињско предало тако брзо и радо књазу. Кад већ није могла повратити Улцињ, хтјела је да бар одржи пред свијетом да је истина, да „Арбанаси“ неће Црној Гори, па је предузела да побуни Улцињане и да их склони на исељење. По наредби владе послао је Дервиш паша највиђеније чланове скадарске лиге у Улцињ, да позивају народ на исељење. Власти улцињске не само што их нијесу сметале у њихову послу, но су им допуштале, да јавно позову народ на исељење. Они су свакоме исељенику обећавали богате дарове и у Турској, гдје би се настанили, куће и земље. И ни једна једина кућа није се пријавила за исељење. Штовише, молили су Улцињани своје власти да изагнају пашине изасланике, „јер су они већ доста трпјели насиља од лиге и скадарске владе, који су их нагонили да се противе Црној Гори“.

Овај пошљедњи покушај побуне од стране Портине био је пошљедњи грчевити стрес умирућега и тијем умрлога улцињскога питања.

Сад је опет дошла на ред европска комисија, да већ једном и границе обиљежи новој Црној Гори. 18. децембра стигли су сви комесари у Улцињ.

Но ни овога пута она није могла довршити тај рад, који се провукао још пуне три године, а свршен је једва једвице међусобним споразумом Турске и Црне Горе.

 

6. УНУТРАШЊИ ДОГАЋАЈИ

 

Предајом Улциња тек се завршио овај велики, дуги и тешки рат с Турском, у коме је Црна Гора пунијех шест година истрајала, јер и по закључењу мира, за цијеле потоње двије године, Црна Гора је била у ратном стању. Батаљони црногорски измјењивали су се за све то вријеме на границама међу морем и језером, у Зети и према Старој Србији, гдје је долазило и до крвавијех, сукоба па и жестокијех бојева, као што су били они у Полимљу. То је наносило Црној Гори једнако силне трошкове. Европско посредовање, да Турска уступи Црној Гори Плав и Гусиње, са земљиштем до Бојане, скупо је стало Црну Гору. Само на Суторману држала је она три бригаде за пуна четири мјесеца. С тијем жртвама, да су јој биле одријешене руке, она би с оном истом војском постигла без сумње велике успјехе у отвореној борби с Турском.

Као пошљедњи јек овога славодобитног рата била је светковина свето-ђорђевскога крста, која је 26. новембра сјајно прослављена на Цетињу. На светковину ову били су позвани сви јунаци црногорски, који су својим јунаштвом за вријеме рата стекли ово велико јуначко одличје. Овијех јунака било је 275. Изјутра примио их је књаз свијех у двору, а по томе био је у Биљарди објед, којим је књаз своје јунаке почастио. Велика дворана у Биљарди, у коју се улазило на двоја врата, ловориком окићена, била је изнутра застрта заставама црногорским и свакојаким побједним знацима задобивеним у бојевима с Турцима у овом рату. На зиду према уласку бјеше слика књаза Николе и до ње грб црногорски, а више обојега натпис: „Онамо покој добићу души, / кад Србин више не буде роб“. Ове ријечи из познате пјесме књажеве као да су на овој светковини, којом се завршује рат, имале објавити да Црна Гора застаје, али да не престаје борити се за ослобођење и јединство народа српскога. Поред слике и грба застирали су зид два велика турска барјака, а до њих сабље, дервишке сјекире и разно оружје турско, све побједни знаци храбрости црногорских јунака. На средини, пред сликом, стајаше један велики турски топ с Медуна, са цијелом опремом. У прочељу на зиду биле су слике рускога цара Александра II, књаза Данила и великог војводе Мирка. И овај зид бјеше застрт освојеним турским заставама, а поврх тога све самим орденима турским, узетим у бојевима. По сриједи ове велике дворане пружа се богато напуњени сто, за којим је сједио књаз са својих 275 светођорђевских витезова.

Књаз је изговорио на овом ријетком сјајном и веселом збору ову здравицу: „Његово Величанство цар руски Александар II, који је већ у вријеме рата са многим одличјима дао сјајне знаке, као што је онијем за нас вазда поноснијем ријечима у Москви дао узвишенога израза својега уважења, храбрости и пожртвовања народа црногорског — нашао се побуђен дати још нове знаке признања јунаштву моје војске, те мн је послао више крстова официрских Св. Ђорђија.

Да учиним један скромни, но срдачни спомен јунаштву, мени је пријатно било одредити баш данашњи дан да изабранијема подијелим те високе знаке царске љубави и војничког уважења.

На данашњи дан, назад 110 година, установила је велика царица руска Катарина II војнички орден Св. Ђорђија, великомученика и побједоносца. И поводом тијем данас је, као и сваке године, у Петрограду велика свечаност, у којој учествују сви сретни јунаци, који су се особито одликовали јуначки, прегорјевајући у крвавим бојевима свој живот за част и слободу народну. Нијесам могао одољети срдачној жељи, да овом приликом не окупим све оне моје храбре Црногорце, којима је у овом прошлом тешком, али славном рату пало у дио ово поносито војничко одличје.

Цар нам је дао ова одличја са радосним чувством уважења наших ратних успјеха и ми смо их примили са исто радосним чувством благодарности и поносног осјећања свога јуначкога прегнућа. Кад су нам једнака осјећања, нека нам је и светковина заједничка, у којој смо учесници са нашом јуначком браћом и суборцима у Србији, Бугарској и Румунији и њиховим витешким господарима. Нека нам је заједничка светковина, кад су нам били заједнички ратни трудови, кад смо помијешаном крвљу заједнички умивали уплакано лице слободи наше браће у ропству; када су нам се сустизали и сусријетали весели усклици побједе са Дунава, Плевне, Једрене и Карса са онијема од Вучјег дола, Медуна, Никшића и Бара.

Ја сам данас радосно усхићен гледајући око себе 275 дичнијех јунака мојијех, украшенијех крстовима Св. Ђорђија. Ја нијесам данас ништа мање одушевљен него они дан, када сам вас за слободу народну повео на бојиште и онијех дана, када сам Вас предводио на бојиштима. Онда сам вас повео са увјерењем, да ћете поновити стару славу оружја црногорскога и стећи себи нову славу и част, а данас, увјерен о томе, гледам вас одушевљене и одликоване.

Оволики број одликованијех са Св. Ђорђевским крстом у једној малој војсци, као што је наша, риједак је и дичан догађај. Ја се поносим с тијем, а тијем више што у вама, који сте срећни да носите тај дични знак јунаштва — ја гледам само представнике моје цијеле јуначке војске. Као што сам барјаке неких батаљона обдарио златном медаљом Мнлоша Обилића — не могући одијелити најјуначније од једнако јуначкијех — тако сте и ви обдарени за ваша јунаштва у име јунаштва цијеле војске. Да ми има сва војска само једна прса, као што има један дух јуначки, онда би доста било само један крст за сву њу.

И ја се не поносим само, ја се и одушевљавам с овим одличјима, јер ђе се јунаштво цијени, онђе се јунаци и рађају. И то ме испуњава вјером, да ће моја војска овим успјесима охрабрена, овим одличјима обдарена — дође ли час нове борбе — са удвојеним јунаштвом прегнути, а млађи нараштај, њеним примјером потстицан, надвисити је у јуначком самопрегоревању. Изјављујући ово заслужено признање мојој војсци, ја вам желим да сретно и здраво носите ова одличја. Нека вам она диче прса, као што вам вазда красе и јачају прса најоданија благодарност цару Александру и неограничена љубав братска великоме народу руском. Велика је љубав царска, којом је повео славни рат за ослобођење, које је у његовом првом зачетку залио самом царском породичном крвљу својом из младога срца великога књаза Сергија. Дивно је јунаштво силне руске војске, која је под славним водством великијех књажева Николаја и Михајла и другијех витешкијех синова рускијех, весело смрћу толикијех хиљада својих војника живот надахњивала братској слободи. И безпримјерно је пожртвовање рускога народа, с којим је у својој жаркој љубави братској стизао у сваки час и на сваку страну толикијем потребама и одолијевао им.

Ово су величанствени догађаји, од којих се не може отргнути она благодарност и љубав, што не спајају само људе и народе, него држе у свези нараштаје и вјекове, и који, сасвијем природно, овом данашњом приликом ову скромну свечаност Св. Ђорђијевског крста представљају светковину срца народног, из којега се одазивају најодушевљенији усклици: Да живи цар Александар, да живи народ руски! Да живе сви носиоци Св. Ђорђевског крста!“

Доиста, ово је била права светковина срца народа црногорскога, које је, уз поносно чувство о испуњењу своје дужности у свесрпском дјелу, испуњавало и осјећање благодарности Русији, а чувства ова изразио је књаз Никола отворено и гласно свему свијету.

Ратно стање, ово, које је неочекивано дуго трајало у Црној Гори, и послије рата отежавало је књазу Николи да развије рад и установе, које је ново стање у раширеној Црној Гори очекивало. Отежавало је, ма није спријечило.

Већ 8. марта 1879. г. књаз је објавио ново унутрашње уређење Црне Горе. Преустројство је извршено од највише до најниже — од сенатске до сеоске власти. Али ништа није унесено, што би било сасвијем ново, страно или неприлично. Ново преустројство државне управе поникло је из духа народног и његовијех потреба и остало је у свему у складу са природом земље и народа, што је највише јемства давало за здрави развитак државног живота.

8. марта била је на Цетињу народна скупштина, у којој су били и сви представници власти, и у њој је сам књаз Никола најјасније представио дух и смјер новога уређења, које је земљи спремио.

„Наш досадашњи Сенат био је по првобитном установљењу своме једновремено носилац и вршилац трију највишијех звања: он је био књажевски савјет, највиша административна власт и највиши земаљски суд. Овакав облик Сената одговарао је унутрашњем стању и спољашњем државном положају Црне Горе, који је она до овога рата заузимала. Но, како се сада и једно и друго измијенило пошљедицама задњега рата, тј. раширењем граница Црне Горе и признањем ваздашње независности њезине и од онијех великијех сила, које то до сада нијесу биле учиниле — настала је потреба да се досадашња државна управа преустроји, те да држава добије свој прави државни облик и углед, а унутра стални ред за тачно вршење државнијех послова и чврст и здрав темељ за напредно развијање њезино“. — Овијем ријечима књаз Никола је образложио узрок и побуду преустројства досадашње државне управе и према томе изјавио, да досадашњу установу Сената укида, а на мјесто његово и за оне послове које је он вршио, да установљава три засебна тијела: Државни савјет, Министарства и Велики суд.

Државни савјет састављају министри и лица, које књаз још именује из другијех, вишијех државнијех звања.

Државни савјет савјетује се о свијема пословима и потребама државним; он израђује основне законе и претреса законске предлоге, које му поједини министри подносе, сваки у својој струци, у цијељи реда и рада и унапређења послова њима повјерених. Државни савјет има надзорну власт над цијелом државном управом; стога поједина министарства извјештавају у Државном савјету о својим пословима и дају му свако нужно обавјештење и Државни Савјет изашиље контролне, истражне и друге комисије. У свези с овијем Државни савјет прима молбе и жалбе из народа, од појединих лица и вишине скупа, или од општина и са својим ријешењем подноси их књазу. Државни савјет саставља на крају сваке године годишњи буџет. Државни савјет има према пословима своје редовне сједнице, а у ванредним приликама и сједницама, које књаз сазива, сједе и сви чланови бившега Сената. С оваквијем уређењем Државни је савјет законодавно тијело и највиша државна власт.

Министарства су установљена: 1) унутрашњих послова и грађевина; 2) спољнијех послова; 3) просвјете; 4) финансија; 5) правде; 6) војено.

Министарство не сачињава засебно тијело, пошто су министри чланови Државног савјета, који је врх свијех и преко којега је сваки министар засебно одговоран владаоцу. Министри су само извришиоци закона и управници подложних им надлештава.

Велики суд састављају четири члана и предсједник. Он суди кривице, које су изван замашаја унутрашњих судова и призивни је суд за све давије, свиђене код нижијех судова.

У земљи су остали племенски судови — свега осамдесет и три, — мада је ријешено, да се имају смањити на половину. Ово смањење има се извршити постепено, кад која капетанија остане без капетана смрћу његовом или којим другим узроком, да се придружи најближој капетанији. Из обзира што је било међу капетанима врло заслужнијех људи и таквијех које је још књаз Данило поставио у те чинове, књаз Никола је задржао све старе капетане.

И војска црногорска добила је ново уређење. Сва Црна Гора подијељена је на четири војена заповједништва. Књаз је именовао свакојему по заповједника — бригадијера, којима је дужност обучавање војске и старање о свијема војеним пословима. Црној Гори, поред све бриге о унутрашњем уређењу, остао је у првом реду задатак, да што боље и јаче развије своју војничку снагу.

Изван Црне Горе сматрано је на ове појаве у њој са признањем, да се тежи европској култури и савременом уређењу држава европскијех, но се погрешно назирала и тежња за уставношћу и замјерало, да ће ново уређење бити неприкладно и прескупо за још малу Црну Гору. О увођењу устава или самом припремању Црне Горе за тај облик државни, нико у Црној Гори рије ни помишљао. У Црној Гори немогућан је и сами покушај такав. Народ црногорски, исто као и руски, још и данас само од Бога и Господара очекује и прима сваку власт и част. И за једну државу с нашљеднијем историјскијем задатком — још једнако несвршенијем — и потреба је и снага је права, и недијељена и пуна власт, мах и углед једнога Господара. А ново уређење, колико изгледа замашно и пространо, удешено је, да државу не стане николико скупље. Чиновништво није умножено, само је постојеће боље и сходније употребљено и разређено, да ће се повишени послови уредније вршити. И у томе је баш велика вриједност новога уређења државнијех власти у Црној Гори.

Пошто је овако државна управа постројена, прегло се најживље на рад на сваком пољу. Школе, које су за вријеме рата биле затворене, јер су и учитељи били војници, опет се отворише и многе нове заведоше. Установљена је и гимназија на Цетињу, које прије није било, а богословско-учитељска школа наново се отвори. Одмах у почетку 1879. год. изашао је Закон о општој школској дужности.

За војничку спрему рађено је много и живо. За цијелу војску добављено је ново оружје, једнога система — Верндлова — и потребно оружје за исто. У сваком војничком округу ограђене су џебане, а у Спужу зграда за цијелу артиљерију, осим топова који су размјештени по градовима. Војска је наново пописана и батаљони су не само пуњени на мјесто изгинулих и онеспособљених у рату, него и знатно појачани млађом снагом, која је за вријеме рата дорасла.

Судство, ојачано новијем уређењем судова, добило је нови живот и чврсти темељ увођењем у употребу новога писаног Имовинског законика, који је још прије рата започео радити др Богишић.

О Ускрсу године 1888. било је свечано проглашење Законика у Великом суду, гдје је дошао књаз са цијелијем Двором, а присуствовали су митрополит и сви црногорски достојанственици и представници странијех држава. Ту је предсједник Државног савјета Божо Петровић прочитао овај највиши Указ, којим се Законик проглашује, а који му је књаз уручио:

„Ми Никола I, по милости Божјој Књаз и Господар Црне Горе — дајемо на знање и објављујемо: Пошто се пошљедњи рат — у коме још једном у потпуну сјају заблиста несокрушено црногорско јунаштво — сврши миром, који Црној Гори донесе, уза знатно раширење граница, и коначно опште признање њене самосталности, као потпуно независне европске државе;

пошто влада наша предузе приличне мјере, да умножи производњу земље у свијем главнијем изворима њенијем; пошто се постара да се проведу путови и уреде други начини, којим се олакшава саобраћај између појединих крајева државе и са иностраним свијетом;

пошто се у свијем готово гранама државне управе уведоше напредније уредбе, или се усавршише пређашње; увјерени будући, да ништа тако не унапређује правилан развитак народа и држава, да им ништа тако не утврђује благостање као добро уређено, свуд и за свакога једнако правосуђе — нађосмо се побуђени, да у законотворној радњи нашој обратимо особиту пажњу правосудној струци.

Како се, пак, у новије вријеме, хвала Свевишњему, знатно увеличала трговина и промет народни, у граници и изван ње, бива, да се већ живо стаде осјећати потреба писаних закона, који се тичу пространог круга имовинских послова и прилика.

Тога ради одлучисмо све наше старање обратити томе, да Црна Гора чим прије добије свој имовински („грађански“) законик, за који су приправне радње још прије рата започете.

Али тако изванредно тешко и замашно предузеће, па и за сваку велику државу, за Црну је Гору било тим теже, што Ми унапријед одлучили бијасмо, да се у овоме законотворноме послу, поред свијех неопходнијех обзира на податке науке и на законодавне радње других образованих држава, главна пажња обраћа на народне појмове о правди и правици, на обичаје, предања и на живе потребе црногорскога народа. У таквоме се правцу ова радња и вршила.

А то је могуће било само зато, што је прејасна императорска круна братске нам велике Русије у ваздашњој благонаклоности својој према Црној Гори извољела преузети за ову цијељ нужне знатне трошкове. С друге стране нама је за руком пошло, те нађосмо овоме огромном и у многом обзиру врло мучном предузећу, човјека и умом, и науком, и енергијом и оданошћу потпуно дорасла, у особи редовног професора Одеског универзитета, правога државног савјетника г. дра Валтазара Богишића, сина сусједне нам дичне дубровачке области. Њему је у Богу почивши император Александар II премилостиво заповиједио, да ову радњу лично на себе прими, а Његово Величанство сада сретно царствујући император Александар III, да је настави и доврши.

За ово управ царско доброчинство, Ми и сва Црна Гора остајемо и цару ослободитељу и цару заштитнику Словенства и православља занавијек благодарни.

Ради изванредна замашаја овога Законика за садашњост и будућност народа, ради многоструких тешкоћа и запријека, које се, обично, у вршењу овако огромна предузећа на свакоме кораку сретају; ради особите природе правила Имовинског законика, која се тако свестрано тичу и најзаплетенијих жица народног живота — основу су овога Законика, коју је вишепоменути научник сам саставио, неколико пута темељито разматрали и пресуђивали домаћи и инострани судској струци вјешти људи, и са теоријске и са практичне стране.

И Ми сами ту основу с особитом пажњом прегледасмо и нашавши, да са сваке стране одговара начелима правде, добрим обичајима и потребама миле нам Црне Горе, Ми јој, као угаоном камену наше даље законодавне радње, подјељујемо и подијелисмо нашу највишу потврду и наређујемо:

Чланак први. Дне 1. јула 1888. овај ће Општи имовински законик на снагу стати.

Чланак други. Десети раздио другога дијела овога Законика не стаје за сада на снагу; томе ће бити доцније одређено вријеме засебним указом.

Чланак трећи. Узеће се, да је Законик проглашен, чим се овај указ изда у службеном дијелу земаљских новина.

Чланак четврти. Пошто се наредба претходнога чланка изврши, у свакоме ће се црногорскоме суду изложити по један примјерак Законика, тако да га когод зажели читати може. Тај ће налог трајати читав мјесец дана.

Чланак пети. Један штампани примјерак овога Законика, на који ће се ставити државни печат, биће утврђен нашим највишим потписом, те положен ради чувања у државну Архиву.

Чланак шести. Наш ће министар правде узети на се бригу, да се овај Указ изврши.

Дано на Цетињу, на Благовијести 25. марта 1888“.

И књаз је на истом мјесту, у присуству поменутијех високих лица, потписао Законик и ударио на њега свој печат, а свечани чин овај поздрави звоњење звона и пуцање топова.

И многобројном народу, искупљеном на Цетињу на ову свечаност, књаз је, изишавши из Великога суда, праћен цијелом оном сјајном свитом, пред Манастиром са узвишенога мјеста објавио проглашење Законика овом бесједом:

„Црногорци! Било је вријеме и оно је дуго, предуго, скоро пуних пет вјекова трајало, када се је могло с пунијем разлогом рећи, да ове миле горе наше не требају регула.

Тада је за свакојега Црногорца важила једна света регула: да с пушком у руци брани мило огњиште слободе и независности своје, отаџбину своју Црну Гору.

На жртвенику овога храма, ђе је та регула записана била у вјерној служби домовини својој, војници часнога крста и слободе златне, наши ђедови и прађедови и њихови преци просули су потоцима јуначке крви своје.

Из те драгоцјене крви њихове, из основа маленијех простором али јакијех величином жртава и самопрегоријевања, никла је данашња проширена Црна Гора, права и у цијелом свијету призната држава.

И у овоме часу, кад се, ево, спремамо, да ступимо у један нови одсјек нашега народног и државног живота, кад хоћемо да старој регули црногорској придамо још неке нове уредбе и законе, којијема ће се Црна Гора једним замашним кораком унапријед приближити уређеним државама европским; кад хоћемо да устројство нашијех грађанскијех одношаја поставимо на поуздани темељ писанијех правила, — у томе часу, праштајући се с једном страном прошлости наше, Мене прије свега обузима осјећање дубоке захвалности према заслугама нашијех предака, па како сам вазда био једно с вама, увјерен сам, да и сад потпуно дијелите са мном заједно иста осјећања и зато нека се овдје на првом мјесту чује као једнодушни глас срдаца наших: Слава прецима нашим!

Пред нама стоје велики и тешки задаци. Црна Гора није више војнички табор, него држава; Црногорац није само војник, него и грађанин.

Уредити правилно цијело устројство једне државе, уредити добро свеколике грађанске одношаје држављана није лак посао. Велике и моћне државе уживају благодати мира, располажући издашним средствима, трудиле су се вјековима око тога, па и данас, као што у самој природи ствари лежи, да настојавају око свога усавршења у томе.

Ми смо тек на почетку свога грађанског уређења, ми му истом темељ полажемо. У толико више морамо бити на опрезу, да се у нашу, с толиком муком и толикијем жртвама ограђену кућу државну, не увуку елементи растројства, који би је добро поткопали; да се у наш здрави народни живот не унесу клице заразне, које би нам својим отровом брзо угасиле свијећу живота и од нашег самосвјесног, прегалачког и јуначког народа начиниле мекану слапчину, изметнуту мртвицу, подобну да буде туђа подлога и да послужи као грађа за туђе грађевине.

Да бисмо се од тога сачували, ваља да се при нашему државно-грађанском преображају и при свијем новима уредбама руководимо врховним начелом: да сваки народ својим народним животом живи, да се ниједан народ, без опасности по свој опстанак, не може одрећи свога народнога темеља.

Према томе врховном начелу Ја и Моја влада управљамо се при сваком кораку нашем, који намјеравамо предузети на путу преображаја наше државе.

Тијем начелом били смо руковођени и оном приликом кад смо прегли, да нашој земљи дамо ево овај грађански Законик, који данас проглашујемо.

При новом унутрашњем уређењу наше државе, као при сваком почетку, толике су потребе и толико посла и тешкоће, да је кратак вијек човјечји и малена снага једнога човјека, да све потребе подмири и све тешкоће савлада. Мудрост државна захтијева, а корист народна налаже, да се почне с онијем што је најпрече.

А најпреча је правда, јер је правда темељ државама.

Зато сам, ево, и прегао прво да правду уложим у темељ новоуређеној држави црногорској. Правде је било и досад у Црној Гори, али је то била правда осамљеног у својим стијенама Црногорца, који на кремену од пушке живљаше.

Данас се хоће правда за грађанина црногорског, који живи у уређеним селима и варошима, у пристанима и лукама, за трговца црногорског, који тргује у земљи и по свијету и долази у разноврсне пословне саобраћаје са суграђанима својим и са грађанима другијех држава; за морнара црногорског, који бродари по морима и послове води с разнијем народима; за сељака црногорског, за орача и копача, који не живи више у осами, него сваки час долази у разноврсни додир и у свакојаке везе са својим суграђанима.

Хоће се правда у суштини иста, али под другијем облицима, јер су се и облици нашег друштвеног и економског састава измијенили. Са мирнијем годинама настао је у нас живљи рад и јача производња у свијем гранама народне привреде; а са умноженим и лакшим саобраћајним средствима настао је и живљи промет, добра и јача размјена производа у земљи. Једно с другијем допринијело је, да је и имовина наших људи у живљем покрету и облици јој се живље мијењају. Имовински одношаји наших људи изашли су из првобитнијех својијех облика и постају сваким даном све разноврснији и заплетенији.

С овијем мијенама, ако ће да не буду на штету земље и народа, ваља да иду упоредо и законске одредбе, које ће као видјело правде освјетљавати и најзамршеније одношаје, и посред борбе и размирице око разноврснијех интереса стојати као непомичан стожер истине, и зауздати свачију самовољу.

Према тим промјенљивим приликама наше земље, није већ више довољно просто обичајно право, јер оно не може већ више ограниченим својим обимом да покрије све прилике и све појаве, које су се почеле у новије доба указивати у развитку наших приватно-грађанских одношаја.

Потреба је, дакле, да се земљи даде потпун писани грађански Законик, и Ја сам се постарао, да се та потреба подмири.

Као што мало прије поменух, при овоме кораку био сам проникнут мишљу, да се овај нови Законик не накалеми с туђине, јер тада не би годио нашем народном животу, него да се изведе из нашег народног темеља, из онијех основа о праву, који већ постоје у нашем народу, па само да се прилагоди новијем приликама, јер само тако моћи ће се и он сам у складу развијати и складно потпомагати и развитак свијех осталијех грана народнога живота и цјелине његове.

При овоме послу Ја сам био срећан, и то овдје изјављујем с најдубљом захвалношћу, да сам нашао веледушну потпору на ономе узвишеноме мјесту, са којега је вазда пружана рука помоћи Црној Гори. Сјајна царско-руска круна благовољела је узети на себе знатне трошкове, који су с овијем послом скопчани. У паметнику благодарности наше, којим нас је за вазда задужила братска нам Русија, нека стоји на сјајном мјесту забиљежен и овај прилог добротворства њеног.

За израду самога дјела овог, које је сад готово пред вама, ја сам био срећан да у лицу г. дра Богишића, сина дичне области дубровачке, нађем човјека, који умљем својим, нарочито на овом пољу радње, свијетли не само међу првијем синовима нашега народа на југу словенскоме, него свијетли и у редовима првака свјетске образованости. Њему се има највише захвалити — његовој учености, радљивости и енергији, да је дјело ово, наш грађански Законик, крај свијех огромнијех тешкоћа које су се имале при том савлађивати, испало тако, да може служити као ремек-дјело промишљеног, зрелог и солидног законотворног рада, које стоји на висини захтјева сувременог законотворства и којим би се и најобразованији народи продичити могли. Њему се нарочито има захвалити, да је дјело ово, наш грађански Законик, утемељено на основама нашега народнога права, а изведено и развијено из тога темеља према нашим приликама и потребама — одговорило потпуно онијем спасоноснијем врховнијем начелима, која мало прије споменух, начелима складности између народног духа и живота и његовијех закона. Нека му је овдје, у име највише награде која му се с наше стране може дати, изречено јавно: Хвала.

Уз ову добро заслужену хвалу нек је изречено и јавно признање свијем онијем људима, члановима Великога суда Нашег, који су својим богатим многогодишњим искуством, својим познавањем обичаја, навика и нарави народа нашег, својим у практици стеченим непосредним опажањем свега што се на правосудну струку односи — знатно припомогли творцу овога нашега грађанског Законика, да му дјело добро пође за руком.

Црногорци! Уводећи у живот овај грађански законик и дајући му снагу, Ја вам заповиједам свима и свакоме, да му се покоравате.

Пред овијем законом да умукне свачија воља, а нека се чује само воља његова, воља закона. Из њега нека се разлијева правда на све оне који право чине, а нек се под снагом његовом крше и ломе сви који му се опиру, који криво чине. Он нек је моћна заштита невиности, која је у опасности да пострада, а неумољиви бич насиљу и самовољи, која од обијести или злонамјерно хоће зла да чини. Од свијех власти — а нарочито од судија, најстроже захтијевам, да су строги и савјесни вршиоци закона и да у примјени законскијех одређења не гледају ни ко је ко, ни ко се како зове, ни ког је рода и племена, ни који положај заузима, ни којим се крстом крсти, или се не крсти.

А Мене, као владаоца вашег, веже овај закон да будем милостив према онијема, који милости заслужују, а неумољив према свима преступницима закона. Нека се не усуди приступити к Мени ниједан, који мисли да ће, обилазећи закон, наћи милости у Мене, или да ће наћи заштите у Мене против закона. Нек је свакоме од вас знано, да сам Ја као владалац највиши чувар закона и законског реда.

Само тако моћи ћемо учињети, да нам закон овај од користи буде и да припомогне свеколиком напредном развитку наше земље. Само тако моћи ћемо извести нашу земљу на правац здравога и трајнога напретка и пред свијетом дати од себе свједочанство, да смо пуно способни и достојни за друштво с осталијем но уређенијем државама и народима. Само тако учинићемо да се о нама с хвалом каже, да је овај добар закон нашао још боље људе, који су знали и умјели и вољни били, да мртво слово његово, које само по себи ништа не значи, у дјело и живот приведу, на велику корист своју и свога потомства.

У то име, предајући вам овај Закон, Ја се обраћам Ономе, од којега долази „свако давање благо и сваки дар савршен“, с топлом молитвом, да Црну Гору узме под своје небеско окриље“.

Књаза и ове ријечи поздравио је народ најодушевљеније, а догађај овај прихватио је радосно не само српски народ, него и сав словенски и страни свијет, као јасни доказ и сигурно јемство напретка Црне Горе.

И тај напредак доиста се из године у годину све сјајније и јасније показивао. Рат тек довршени, а вођен против спољашњег непријатеља слободе и независности Црне Горе и народа српског, настављен је истом жестином против унутрашњег непријатеља напретка Црне Горе — против стијена њенијех. Грмјело је Црном Гором од безбројнијех мина као до малочас око ње од топова и пушака. Градише се и оградише у мало година дивни колски путови од Котора до Цетиња, па одмах затијем с Цетиња на Ријеку, с Ријеке у Подгорицу, из Подгорице на једну страну на Плавницу до Скадарскога језера, а на другу преко Данилова Града у Никшиће. С друге стране од Језера ограђен је пут од Вира до Бара и пристана морског. На Скадарском језеру установљено је Паробродско друштво црногорско. Пароброди су радили између Ријеке и Скадра и између Вира и Плавнице. Тако су ови пароброди постали веза колским путовима, који су силазили на Скадарско језеро. Ови путови нијесу само преобразили Црну Гору, него је грађење њихово била велика помоћ Црногорцима. На тијем радовима измучали су они издржавање својим породицама у тешким, неродним, управо гладним годинама, које су по рату наступиле једна за другом.

У свези с путовима грађени су и подигнути многи мостови, зидани и гвоздени, на Цијевни, Морачи, Сушици, Малој ријеци.

За благостање Црне Горе, којему су ови велики радови намијењени, рађено је у исто вријеме још много и на свакој страни. Велико је дјело књаза Николе осушење поља улцињскога, које је постигнуто прокопом канала од Језера зогањског до мора у дужини преко четири километра. Поље, које је дотле неплодно под водом лежало и сувише било извор болести у цијелој тако лијепој околини његовој, постало је овијем радом најплодније и много здравије. На ову нову земљу књаз је населио до четири стотине црногорских породица, које су одмах почеле напредовати.

Још много вишу корист од ове за народ црногорски уочио је књаз Никола у лијепим и богатим околинама Скадарскога језера. Некада, док се није Скадарско језеро у оволикоме простору разлило, биле су околне земље најплодније и неисцрпна житница старе богате Зете. Када је Жабљак био престоница књаза Ивана Црнојевића, таласи Језера нијесу запљускивали стијене његове као данас. Тада су могли равницама жабљачким разиграти коње хиљаду свата Максимовијех, сина Иванова. Од тога је времена и пјесма народна, којом хоће да се истакне богатство Зете, да је кнез Јањо од Сријема богата долазио у Зету за жито. Ријечка нахија био је најбогатији крај Црне Горе, док јој земље у лугу не бјеху ухваћене. Но Дрим, који је имао свој уток у Јадранско море крај Љеша, остави своје прастаро корито назад 60 година и провали новијем у Бојану, мало ниже Скадра. То је било од црне штете за народ црногорски и арбанашки, који је имао своје земље око Језера скадарскога. Дрим, долазећи бујно из далекијех висина, ваљао је дрвље и камење и насипао Бојану више и ниже утока у њу, а водом је препунио. Ушљед тога устане и Скадарско језеро и задржи под водом непрегледна, најплоднија поља. Да се Дрим обрне у своје старо корито, а Бојана прочисти и исправи, то је била тежња и брига књажева одмах по умиру, јер би то била за Црну Гору највећа добит. Црна Гора, изложена тако често посушицама и неродним годинама, не би тада више знала за глад. Околине Скадарског језера давале би за сву Црну Гору доста жита. Књаз је најживље настојавао у Цариграду, да склони турску владу на тај корисни рад, и с великом муком успио је да се дошло до овога међусобног закључка, да се под Скадром на извору Бојане уклоне риболови, који задржавају излив Језера; да се Бојана продуби, а код Обода просијече и рашири; да се Дрим обрне у старо корито, а исто прокопа у дужини 20 километара; да се рјечица Кир, која утиче у Дрим и Скадру велике штете наноси, обрне у Језеро; да се радња повјери једном предузимачком друштву, а трошкови, срачунати на 3 и по милиона франака, — да се подијеле на Црну Гору и Турску, према земљи која ће се овијем радом осушити. У званичним новинама у Цариграду и на Цетињу изишао је био већ и овај оглас: „Сходно ријешењу, које се оснива на заједничком споразуму царско-отоманске владе и књажевско-црногорске владе, као и на царској иради, којом се потврђује ово ријешење и споразум, рад око копања и регулисања Бојане, Дрима и Кира, у вилајету скадарском у Арбанији, биће повјерен једном предузимачком друштву и гарантиран му од обје владе саразмјерно дијелу трошка, који ће имати обје да уложе.

Два инжињера, и то један од стране Високе Порте, а један од стране Књажевине, већ су одређени да допуне и коначно сврше техничку студију овог предузећа. Лица, која би се хтјела примити да изврше овај рад, могу се пријавити у отоманско министарство трговине и грађевина у Цариграду, да приме нужна објашњења“.

Мимо овога споразума до сада се није даље ишло. Порти и самоме султану представљено је, да се из „стратегијских“ обзира не смије тај рад извршити и они на свако наваљивање књажево изнаводе нове изговоре, којим рад одлажу. Ако не од добре воље турске, а оно од истрајности књажеве у сваком предузећу, ипак се може очекивати, да ће се и ово велико и корисно дјело остварити.

Нови, лаки саобраћај, створен лијепим колским путовима, како по Црној Гори тако и са сусједним државама, одмах је знатно подигао трговину у Црној Гори, а она је и варошима црногорским дала нови живот. Она је из темеља подигла нови Никшић и нову Миркову Варош крај старе Подгорице, а Данилов Град, Ријека и Цетиње сасвијем се препородише. Мало Цетиње, по рату особито напредовало је и развијало се. Њему је будућност осигурао дивни водовод, којим оно добија у изобиљу здраву воду, без које је дотле много трпјело. Овај је водовод задужбина велике књагиње Милице, шћере књажеве. Водовод је дугачак 10 километара, а стао је преко 50.000 фиорина. Осим што подмирује најживљу потребу, чесме су његове украс Цетиња.

Цетиње краси још велико и лијепо здање Зетски дом, подигнут замишљу и великијем жртвама књажевим, уз родољубиве прилоге Срба из свијех крајева. Дом овај служи за народни музеј, библиотеку и позориште. Но најљепши и најзначајнији украс доиста је обновљена Иванбегова црква на Цетињу. Књаз Иван Црнојевић подигао је на Цетињу назад 400 година велики и лијепи манастир. Овај манастир разорили су Турци назад 200 година. Сада, када је књаз Никола, помоћу Божјом, ослободио велики дио тадашње Зете, државе Црнојевића, он је подигао изнова, на истом темељу, цркву Иван-бегову, дивно израђену од тесаног камена, а унутра богато украшену. Више врата ове задужбине књажеве стоји: „Сеј свјатиј храм Рождества Пресвјатија Богородици воздвиже Благовјерниј Государ Књаз Черногорскиј Николај I. Петрович Његош в љето от сотворенија Мира 7394, от Рождества Христова 1886. на основје бившеј здје церкви созданој Благовјерним Государјем Зетским Иваном Чернојевичем“.

Књаз је из темеља подигао и обновио и стари манастир на Врањини, одакле је митрополију, коју је ондје још св. Сава установио, пренио Иван Црнојевић у свој нови манастир на Цетиње. Турци су били и ову стару српску задужбину сасвијем разорили. Он је обновио и манастир Острог, који је у овоме рату турска војска изгорела. У овај манастир долазе поклоници св. Василију о Тројичину-дне са свијех страна српскијех. Стога су и куће за почивање побожноме свијету много љепше и пространије ограђене. У Улцињу подигао је књаз лијепи храм св. Николају „за славу Божју, а за душу мојим јунацима, који су погинули у рату, кад је Улцињ на јуриш освојен“. Када је књаз, идући с војском на Бар, сишао са Сутормана у Зупце, завјетовао се на оном мјесту подићи храм Богу и послије рата оградио је и ту задужбину.

Кад је на берлинском конгресу решавано о новим црногорским границама, с непријатељске стране наметано је Црној Гори, да ће она бити нетрпељива према другијем вјерама, и да јој се стога не смију проширити границе на странама, гдје становништво није православно, а на другој страни православна и њом ослобођена Херцеговина, међутим јој је одузета и предата Аустрији. Но то потварање Црна Гора је доцније сасвијем одбила и муслимани и римокатолици постали су потпуно равноправни са православнијема у Црној Гори. Муслимани су подизали слободно нове џамије и неколике су ограђене са знатном новчаном помоћи књажевом. За римокатоличке поданике своје књаз је успоставио прастару арцибискупију барску, закључивши са Св. Столицом конвенцију. Ово је догађај у новоме државноме животу Црне Горе од особитога значаја. С њим није само Црна Гора одбила пријекор нетрпељивости вјерске, са чим је изазвала у сусједном римокатоличком свијету љубав према себи, но је с њим добила и своје самостално свештенство римокатоличко. До тога времена свештеници римокатолички у Црној Гори стајали су под платом, па и под упливом аустријским, па су и служили интересима свачијим прије но црногорским.

Оволики успјеси у мало година иза рата и постојана тежња за све вишим напредовањем, Црна Гора је јако подигла важност своју и свој углед, премда је она с тим преображена изишла већ из самога рата ушљед великијех жртава, немалаксалог прегнућа и славног и побједног изласка из њега. Пошто је на берлинском конгресу призната стародавна независност Црне Горе, све силе, одмах по конгресу, установиле су при двору књажевом на Цетињу своја заступства и именовале своје заступнике у чину министра резидента, а Турска са степеном посланика. За примање овијех представника великијех сила на двору књажевом установљен је тијем поводом церемонијал, који постоји на свијема дворовима. Резидирање посланика великијех сила на Цетињу дало је и малој престоници црногорској нови изглед и живот, као што је и одношај Црне Горе са истијем државама постао ближи и живљи. Особито са сусједним државама настојавао је књаз да развије и утврди најбоље одношаје, и доиста су настали врло пријатељски. У септембру 1879. г. књаз је био у Бечу, а по томе у Бруку на великим војничким маневрама, по нарочитој жељи и позиву аустријскога цара. Књаз је био у бечкоме двору царев гост, а дочекан и испраћен ванредно срдачно и са свијем почастима, које се одају једном владару независне државе. Том приликом цар је примио од књаза његов орден Данилов, а књазу је дао велики крст свога највишега ордена.Св. Стевана. Повративши се на Цетиње књаз није могао пропустити, да се не захвали цару на онако сјајном пријему, а цар му је на то телеграфично одговорио: „Ја Вам срдачно захваљујем на израженим осјећањима — говори депеша, — задовољан будући тијем, да су утисци Вашега пребивања у Бечу такви, да Вам могу служити као доказ колико полажем цијене на добре одношаје постојеће од сад између нас, Књажевине и мога Царства, које ћу Ја настојавати, да учврстим и одржим“.

Са другијем сусједом, са Царевином Турском, ступила је Црна Гора у најпријатељскије одношаје, какви се до рата ни замислити не могоше. Црногорци и Турци, од Косова заклети непријатељи, постадоше сада, послије пошљедњега јуначкога мегдана, пријатељи. Год. 1879, априла 5, родио се књазу други син. Сви дворови честитали су књазу овај радосни догађај, па и султан телеграфира књазу: „Ја веома учествујем у радости, коју је овај догађај Вама проузрочио“ и увјерава књаза о својим искреним осјећањима и „о високој цијени коју полажем на одржање и утврђење нашијех добријех одношаја“. Кад је престолонашљедник Данило проглашен пунољетним, 17. јуна 1889, султан, пошто му је већ пред тијем дао највише ордене, послао му је том приликом на дар сабљу и два револвера, све богато украшено драгим камењем.

Г. 1883. био је књаз у Цариграду. Књаз је предузео овај пут по нарочитој жељи султановој. И био је најсрдачније у Цариграду дочекан и испраћен. Султан је примио од књаза његов орден Данилов и имао га је на себи при свијема свечаним састанцима, а књаза је одликовао својим највишијем орденом у брилијантима. Царев јахт довезао је књаза, а један војени брод пратио га управо до Котора. Султан је даровао тога пута књазу сјајан и велики двор Емиргијан. Овом приликом заузимао се књаз у Цариграду живо, да склони турску владу на уређење Бојане. Колико је год овај пут књажев по себи значајан, желио је да с њим скопча и непосредне користи за Црну Гору, као што је обичавао при сваком путу за границом, и онда када је за своје задовољство путовао. Настојавао је код самога султана, да га придобије за ту ствар и султан му је лично обећао, да ће се та радња предузети. По одласку књажеву из Цариграда, султанова околина успјела је да му представи, да би уређењем Бојане све користи биле на страни Црне Горе, што више да би турска својина на лијевој обали Бојане дошла у опасност. Стога је то питање, толико важно по обостране интересе, остало све до данас отворено.

Са Русијом и руским царским двором настали су послије рата одношаји књажеви и Црне Горе, ако је то могућно, још срдачнији. Александар III наслиједио је са престолом свога оца и сву велику љубав његову према народу црногорском и његовом Господару. Кад је књаз 1882. ишао у Петроград, да се поклони гробу цара ослободитеља и великодушнога покровитеља свога Александра II, и слиједеће године у Москву на крунисање садашњега цара, био је на цијелом путу кроз Русију дочекиван од народа рускога са највећим одушевљењем, а на двору царском са најтоплијом срдачношћу. Сва мјеста, кроз која је пролазио и гдје се устављао, била су окићена поред рускијех и заставама црногорскијем, а силан свијет руски, поред војске руске и госпоштине, дочекиваше га и поздрављаше с усхићењем. Пролазећи ноћно од Москве до Варшаве, с обје стране пута горјели су велики, небројени огњеви. Како је први долазак књажев у Русију био убрзо иза рата, изгледао је овај тријумфални пут, као да Русија дочекује побједама и славом овјенчаног војсковођу свога, који се срећно са бојишта врће. А минули рат доиста је толикијем жаром загријевао љубав народа рускога према књазу Николи. Он и Црногорци били су и дотле љубљени у Русији, али та је љубав распламћена јунаштвима која су их прославила у овом рату, а особито истрајношћу, кад је Црна Гора остала сама у непријатељству с Турском прије но ће Руси пријећи Дунав, и вјерним држањем с Русијом и онда кад је она могла, послије толико напора и жртава, с чашћу оставити у руке Русије свету ствар народну, за коју је ратовала.

Овако срдачни одношаји донијели су собом, што је учинило да остану још тјешњи — удајом двију кћери књажевијех у царску руску кућу. 26. маја 1889. вјерила се, а 26. јула те године вјенчала се у Петерхофу црногорска књагињица Милица са великим књазом Петром Николајевићем, сином великога књаза Николе Николајевића, стрица царева. Вјенчање је обављено с највећим сјајем, који се у таквијем приликама развија на царском двору. Цар је објавио народу руском овај догађај овијем манифестом:

„По Божијој милости Ми Александар Трећи, Император и Самодржац све Русије, цар пољски итд., објављујемо свијема вјерним нашим поданицима:

Дана 26. јула у цркви великог петерховског двора, у нашем присуству свечано је извршена брачна свеза Његовога Императорскога Височанства Великога Књаза Петра Николајевића са кћерком Његовога Височанства владајућега Књаза Црне Горе, књагињицом Милицом Николајевном.

Јављајући овај за наше срце радосни догађај и наређујући, да се супруга Великога Књаза Петра Николајевића, Милица Николајевна, има називати Великом Књагињом с насловом Царско Височанство, Ми смо потпуно убијеђени, да ће вјерни наши поданици сјединити топле своје молитве с Нашима к Свемогућему и Свемилосрдноме Богу за трајну срећу милијема срцу нашему младенцима.

Дано у Петерхофу на 26. јула године од рођења Христова хиљаду осам стотина осамдесет девете, а од нашега царевања девете“.

Уочи ове свадбе, 25. јула, испрошена је, а 16. августа вјенчана исто у Петерхофу и друга кћер књаза Николе, књегињица Стане са Његовим Царским Височанством Књазом Ђорђем Максимилијановићем Романовим, Војводом Лајхтембершким.

Ове догађаје, који су одушевили народ црногорски и које је с великом радошћу поздравио васколики свијет словенски, увеличао је цар руски још једном значајном изјавом својом, 25. маја, уочи вјеридбе књагињице Милице, на свечаном обједу у Петерхофу, цар је наздравио присутноме књазу Николи: „Пијем у здравље мога јединога, вјернога и искренога пријатеља Књаза Црногорскога“. Мање ријечи, а више одушевљења у српскоме народу и изненађења и забуне у страноме свијету једва да је икада било. Ако су ласкаве и пријатне биле оне ријечи цара Александра Другог у Москви, којима је одао признање јунаштву црногорском, ова изјава цара Александра Трећег била је још много значајнија. И нехотице се намеће свакоме помисао; колика разлика између садашњег стања Црне Горе и онога, кад су претходници књаза Николе, идући великоме цару словенскоме, да траже помоћи своме патничкоме народу, на граници руској задржавани и с ње били враћени.

Ова изјава царска није тако силно обасјала само Црну Гору у њеном новом стању и положају, до којега је уздиже књаз Никола прегнућем и јунаштвом својим и свога народа, постојаним трудом око унутрашњега развитка и напретка њезинога и непоколебљивом сталношћу у одношајима према Русији — него је она изазвала и утврдила вјеру у народу српском у бољу и сигурну будућност своју. Зато су оне и одјекнуле онако радосно не само у Црној Гори него на свакоме крају српском. Књаз Никола могао је с потпуним задовољством и са оправданим поносом гледати на своје успјехе.

Те исте године чињен је и у Црној Гори, као и свуда по земљама српским, помен петстогодишњице боја српскога. Ако није суђено било да иза минулога рата тај дан прослави ослобођено и уједињено Српство, Црна Гора и њезин владар, не губећи вјеру у то, ипак су с радошћу и поносно чинили помен косовским јунацима, видећи важност и углед свој данашњи, а помишљајући на муке, које је Црна Гора подносила за минулијех пет вјекова.

Ове тешке муке у прошлости и ову садашњу важност и углед Црне Горе и књаза Николе износи и ова адреса, коју је поводом косовске петстогодишњице гроф Игњатијев у име петроградског Благотворитељнога обшчества упутио књазу Николи, а која заслужује овдје помена са своје важности: „Ваше височанство. Помињући једанак с нашом браћом Србима пету стогодишњицу страшнога боја косовскога, Санктпетербуршко славенско добротворно друштво по природи обраћа свој поглед к Вама, Вашој земљи и драгом братском нам Вашем вјерном народу. Само се по себи разумије, да у дане тешких историјских успомена, као што је сад успомена на косовску погибију Срба, срце тражи утјехе и охрабрења, а мисао се уставља при објашњењу тога кобнога исхода косовскога боја, који неутјешно оплакује цијело Српство. На Косову Пољу пало је царство српско, иако још не коначно потрешено, занаго много раније, но почело је одлучно пропадати тек послије косовскога пораза Срба; српски је народ изгубио политичку слободу и постао роб дивљих освојитеља. Жалост народа српскога постаје већа кад пану на ум они несрећни историјски узроци, који су довели народ до кобне косовске пропасти. Међусобне распре балканских хришћана, унутрашње болести старога царства српскога, неслога и распра међу самим Србима, па и сама издаја опште народне заставе од некојих њихових вођа у кобне часове одлучнога боја, све то у свези с непријатним иностраним политичким односима са стране, особито Рима и Угара, помогло је освајачкој турској сили да се јави на Косову пољу, те да нанесе потоњи удар својим раштрканим и слабим већ противницима — Србима...“