Трећи дио - Рат с Турском

Трећи дио

 

РАТ С ТУРСКОМ

 

1. ПОЧЕТАК РАТА

 

18. јуна увече примио је књаз Никола депешу од великог везира, којом, врло ласкавијем ријечима, одаје признање досадашњем држању Црне Горе у ствари херцеговачког устанка, и изражава очекивање, да ће књаз и убудуће, ако би Порта принуђена била заратити са Србијом, остати вјеран тој политици, најбоље схваћеној у интересу саме Црне Горе, јер да султан неће оставити такво држање ненаграђено.

Турска је већ имала окупљену војску на граници Србије. Према њој је стајала наредна и војска српска.

Депеша великог везира бјеше пошљедњи покушај Портин, да одвоји Црну Гору од Србије.

У часу, када је ова депеша стигла, пред књазом Николом стајаше готова написана објава рата. Очекивао је само повратак војводе Радоњића из Млетака, гдје је са савјетником Димитријем Матићем измијенио већ потписани ратни уговор Србије и Црне Горе.

Војвода Станко Радоњић бјеше тај дан у Котору, а увече стиже на Цетиње. Књаз, примивши од њега уговор у своје руке, радосно узбуђен прекрстио се и исти час потпише објаву рата Турској и одмах је телеграфом посла великом везиру, а у исто вријеме саопшти је и великим силама.

И не помињући депешу великога везира, књаз је у својој објави рата кратко и достојанствено изложио немогућност за Црну Гору да и даље гледа жалосно стање у сусједним провинцијама турскијем и жалосну судбину своје браће у њима и да подноси велике терете, тијем и Црној Гори наметнуте, те предаје будући одношај ријешењу мача.

Колико је год извјестан био овај исход досадањијех догађаја у Херцеговини и непрестанијех напора Црне Горе у ту цијељ, ипак је овај свршени чин изазвао свечано расположење, пуно одушевљења у књазу и у његовој околини, а тако и у цијелом народу, тек се још исте ноћи обазнао.

Књаз се није могао предати почивању до саме зоре. Издавао је заповиједи за кретање војске на границу и многе наредбе у вези с тијем.

Ратни проглас народу црногорскоме имао је књаз Никола готов на сами Видовдан, три дана пред објавом рата. Успомене косовскога Видовдана одушевљаваху га и на тај дан спремио је пламеним ријечима позив народу своме, да се дохвати свијетлога оружја за ослобођење и уједињење народа српскога.

У недјељу бјеше свечано објављен овај проглас.

Цетиње, пуно свијетлијех и свечанијех успомена, није дочекивало величанственијега дана. Осим силнога искупљеног народа, поље цетињско бјеше притисла војска, која је имала тај дан с књазом кренути на границу херцеговачку.

У саму зору војничка свирка поче развесељавати народ и позивати војску на велики поход, а звона с манастира цетињског дозиваху убојнике на молитву. Митрополит Иларион одслужио је свету литургију са призивањем Светог Духа у присуству књаза и цијелога дома његовога, свијех војничкијех главара и цијеле војске, која је пред црквом побожно стајала и нестрпљиво очекивала час поласка.

Изишав из цркве, књаз Никола уставио се пред двором и ту, окружен војском и народом, преда овај проглас народу црногорском својему ађутанту, који га гласно и јасно са једнога узвишења под знаменитим бријестом прочита: „Црногорци,

Скоро су пет вјекова, како сила турска гази већи дио народа нашега и пустоши најљепше земље старе и велике државе српске. Народ је наш устајао више пута да стресе са себе ланце ропства и опет, изнемогао, јер, поцијепан и остављен сам себи, клонуо је у тешке окове варварске надмоћности.

Црногорци, ево година дана да је народ наш и опет устао са узвиком: Слобода или смрт.

Из наше сусједне Херцеговине пламен устанка обухватио је и браћу нашу у Босни и народ бугарски, брата нашега истога и по крви словенској и по крсту православноме.

Црногорци, крв ваша витешка већ се пролијевала и пролијева се на бојиштима херцеговачким, јер ви не могасте гледати браћу своју рођену, а да им не поможете, и ако сам вас ја, због међународних обвеза, уздржавао, да сви листом не пођете. Ви сте поједини чињели дужност своју. Слобода ће славити погинуле и хвалити живе те јунаке. Но ред је дошао, да сви скупа, да сва Црна Гора испуни дужност своју.

Црногорци, застава слободе и независности, која се и послије Косова вазда поносито и једино још вила на нашијем кршевима, није била само застава слободе и независности Црне Горе, него и знамење будуће слободе и независности свега народа српскога. Наша подјармљена браћа гледаху вазда у Црну Гору као у сунце своје које ће их једном огријати и оживјети топлијем зрацима слободе.

И ево је, јунаци моји, куцнуо тај велики час, да се обистини значење Црне Горе и испуне жеље наше и браће наше.

Црногорци, нас зове у борбу против Турске и позив наше и дужност света према браћи нашој, која се очајнички боре да се ослободе стања, које више подносити не могу, стања грознога и недостојнога створа Божјега. И осим тога нас сили сама Турска на рат против ње. Европске силе настојавале су на сваки начин, да побољшају стање усталога народа и да му мир поврате. У томе сам и ја са највећим самопрегорјењем пружао своју помоћ. И Турска не само да је осујетила те напоре, него је у свијема побуњенијем народима и земљама њезинијем завладало стање још ужасније и разузданост фанатизма турског показује се безгранична. Шта више влада турска предузима и против саме Црне Горе такве мјере, које стјешњују наш слободни државни живот, које упропашћујући дјејствују на наше привредно стање, које показују највеће непријатељство и најпослије грозе опасношћу миру нашем и неповриједимости наше скромне државице.

И част и сигурност наша захтијева, да ово стање више не подносимо.

Црногорци, пун вјере у праведну, у свету народну ствар нашу, пун непоколебљиве вјере у помоћ Бога Свемогућега, пун најјачег повјерења у одушевљење и јунаштво ваше, ја вам јављам: да ступамо у борбу против Турске, у рат најсветији, у рат најправеднији, у рат за слободу и уједињење нашега народа, нечовјечно, неправедно гаженога вјековима од необуздане силе турске.

Ја ступам данас пред вас, Црногорци, ступам на чело храбре војске црногорске, које је безбројне славне и велике побједе, величанствено пожртвовање и јунаштво историја вјечном спомену предала. Ја не сумњам, да ћете се ви и овога пута, под вођством Мојим, показати достојни витешкијех предака својијех, јер нећете ни часа заборављати нашу чврсту и једину одлуку: Ослобођење и уједињење народно.

Црногорци, ми ћемо гинути, јер велика цијељ тражи и жртава великијех, али ко погине родиће се и живјеће вјечно, јер ће га ослобођени народ славити довијека. Али ми ћемо и побиједити ако Бог да. Ми не стојимо више сами. И наша сестра Србија развила је исту заставу, коју и ми. Нашу заједничку борбу, Црногорци, пратиће симпатије свега изображенога свијета, који у средини својој осуђује варварство и жели нама побједу, да њом створимо у Богом благословене земље наше, које је Турчин опустошио и подивљао, пут просвјети, слободи и благостању. Уз борбу нашу стајаће својом моралном помоћу не само сваки Србин, ма ђе био, и не само наша најближа браћа Хрвати, који су мисао југословенске узајамности вазда његовали, него и милиони једнокрвне браће наше словенске, који се сви у сретном положају налазе. А са том помоћи своје рођене браће, дух и јунаштво ваше постаје несавладљиво.

Црногорци, у таквим повољним приликама ступамо ми данас у рат против Турске.

И у овоме часу само једно, Црногорци, хоћу да вам препоручим. Покажите се у рату још великодушнији, него што сте у доба мира. Штедите ђе год можете и примајте са раширеним рукама братским, ђе год вам на сусрет изађу, нашу браћу мухамедовске вјере. Они су наша крв, међу њима има потомака старих и славних војвода и људи нашијех, које је сила, невоља или заблуда одбила од вјере прађедовске. Који нам пружи руку, од њих нас вјера неће раздвајати. Бићемо браћа и живјећемо као браћа с њима. Друго ништа немам да ви напомињем. Ја вас нећу соколити, јер знам да су ваша витешка прса набрекла жељом за бојем против Турске, жељом да осветите Косово и ускрснете с њега давно сахрањену слободу народа српскога. Ја вас нећу данас опомињати ни на ред и послушност војничку, јер сте ми сваком приликом радосних доказа о томе дали. Ја вас нећу ни позивати као кнез Лазар: „Ко не дође на бој, на Косово...“ То ми није потреба, јер знам, сви ћете за мном.

Прије била је неслога, а сад је слога.

Мурат доби царство наше, Мурату га и отети ваља“.

„Живио књаз Никола!“, одјекну послије читања прогласа најодушевљеније из хиљаде грла узрујаних груди. Књаз уљеже у двор, а мало затијем, око 6 ура ујутро, појави се опет у сјајном одијелу на своме зеленку, са алајбарјаком у руци. Књаз искочи живо на дворску капију пред војску и поздрави је громким гласом, а веселим лицем: „Здраво, војско, хајдмо у добар час!“ Затијем се обрну алајбарјактару и пружи му барјак: „Држ га, барјактаре, и носи га јуначки“. Тешко је описати овај тренутак општега заноса одушевљеног и ову дивну јуначку слику цијеле војске са књазом предводитељем у средини и онај мах и зор којим је кренула. Ништа се више није чуло од јеке топота разигранијех коња и одушевљенијех узвика војске, као кад се најсилније море ломи о своје брегове, а у тијем валовима виђаху се само лица весела и успламћела одушевљењем. На врх степеница пред дворем стајаше књагиња Милена са малим нашљедником Данилом, весело узбуђена и махајући руком поздрављаше књаза и војску. Изрази њена лица као да збораху: „Зашто ми син није виши, да и он јутрос крене у свети бој“.

Књагиња Милена је два дана пред тијем дошла из Боке, гдје је слаба сишла била поради бања. Кад је назад шест недјеља кретала, рекла је на поздрав искупљеном народу: „Говори се и по новинама, да ја силазим у Боку стога, што ће Црна Гора ратити. Можда, погађу што се рата тиче, али не о мени. Напротив, кад би Црна Гора заратила, ја бих дошла ма гђе била, или би се донијети дала, ма како далеко или слаба била. Кад се Црногорци боре, и књагиња црногорска имала би посла барем око рањеника“.

И књагиња је сад испунила ријеч своју. У народу су биле познате ове ријечи књагињине, па је зато, кретајући, још одушевљеније поздрављаше војска.

Кад је књаз изишао из двора с барјаком, војска је стајала још у редовима, а кад је кренуо, у оном часу највишег одушевљеног узбуђења, све се око њега згомилало. Настала је ћескота, да коњик и убојник носаху један друтога и цијела ова маса, као један силни талас, искочила је из цетињских улица и разлила се у пољу цетињском. Цетиње је наједанпут остало празно, као да се у тај час наредило, да прими у себе по свршеном боју слободу и славу народа српскога, заслужне вијенце величанству овога најодушевљенијега поласка на свету војну.

Исти дан стигао је књаз Никола са војском у Цуце, а други на Грахово. 22. јуна прешао је границу у Бањане и починуо у Велимље. Четврти дан учинио је око на Црни кук. Ту су дочекали књаза сви Херцеговци, који су за вријеме устанка херцеговачкога бој били. Овдје је књаз уредио херцеговачку војску једнако са црногорском. Саставио је од свијех Херцеговаца десет батаљона, а сваки батаљон имао је до шест стотина војника. Свакоме батаљону поставио је од њих истијех командире, официре, барјактаре и све чинове, изабравши најспособније према јунаштву и раду за вријеме устанка. Подијелио им барјаке и ново оружје. Књаз је дао херцеговачкој војсци и алај-барјак и именовао барјактаром Јовицу Зиројевића, из другога невесињског батаљона. Свијема је Херцеговцима мило било, да им је Невесињац алај-барјактар, јер је у Невесињу најприје и букнуо устанак херцеговачки.

Тај дан, 24. јуна, у 9 сати ујутро, била је на Црном куку свечаност, какву Херцеговина од старијех времена славнијех није дочекивала.

На једном брежуљку, око којега је сва војска уређена стајала, служена је служба Божја са призивањем Св. Духа и освећени су барјаци. Божју службу служио је митрополит цетињски Иларион са архимандритом Висарионом Љубишом и протом Стеваном Капичићем и једнијем ђаконом. Књаз је дошао у свечаном одијелу, украшен великијем орденима и опасан сабљом Немањића, коју му је године 1868. руски цар Александар II у Петрограду даровао. Књаза је допратио до његова шатора дивизионер војвода Петар Вукотић и сви виши војнички главари. На томе брежуљку у полукругу стајаху 150 барјактара са барјацима, пред њима попови и више пирамида пушака и сабаља, које је све митрополит благословио и св. водицом пошкропио. На свршетку изговорио је архимандрит Љубиша војсци бесједу, која је одговарала тренутку свечаном и путу и дјелу које је предузела. А затијем би прочитана ова прокламација књаза Николе народу херцеговачкоме без разлике вјере, која је, међутијем, по Херцеговини већ растурена била пред долазак књажев. „Херцеговци,

Вођен Божјим провиђењем, позивом својим и моје мале али слободне и храбре државице, братском љубављу према вама и жељом, да се народ српски ослободи и уједини, коју сам љубав и жељу од својих предака нашљедио и непрекидно најживље његовао, ја сам, ево, ушао у Херцеговину, да пресјечем ропске ланце, који ве вјековима стезаху.

Херцеговци, ја сам увјерен, да тијем испуњавам и вашу највишу жељу. Ви сте ми вазда и сваком приликом давали увјерења, да се у вашем мученичком животу држите једино о нади у дан, када ћу доћи да вас ослободим ига турскога нашом сложном заједничком борбом противу силе турске.

Херцеговци, ево је дошао тај радосни и, ако Бог да, сретни дан за све нас, дан, када отпочиње борба наша, борба којом ћете ослобођени бити.

Херцеговци, јуначко прегнуће, сложни рад и послух увјенчаће дјело наше успјехом. Ако Бог да, Херцеговина ће брзо слободна бити и ви ћете уживати слободу с којом се и ваша браћа Црногорци увијек поносе. А ви сте је достојни, Херцеговци, и ви сте јунаци, који ћете дати свијету величанственијех примјера јуначке борбе и пожртвовања за слободу, као што сте вазда, а особито ову годину дана како прегнусте витешки, те уздрмасте Царевину турску и стекосте поштовање и наклоност свега образованога и слободољубивога свијета. У Херцеговини је од вазда живио свијет народа српскога, који ни за пет вјекова најужасније варварство уништити није могло. Отуда она лијепа, значајна, за вас поносита ријеч српска: Херцеговина свијет насели, а себе не расели.

Херцеговци, не клоните вашим јуначким духом ни за један часак. Бог је милостив и правичан, а света је ствар за коју се боримо. Ми ћемо бити побједиоци. Ја сам с вама, а с вама је сваки Црногорац. Заједно ћемо дијелити сваку муку, живот и смрт. Зато напријед, Херцеговци. Напријед за мном и за заставом црногорском, која је стари свједок небројених најславнијих побједа нашијех и највећијех пораза турскијех.

Херцеговци, ви сте под влашћу турском подносили муке, које сам ја вазда у дубини моје душе осјећао. Ипак слобода, у којој се данас налазите, не смије вас занијети на освету према браћи својој мухамеданске вјере. Ја желим, да дуж братства и помирљивости завлада међу вама.

Херцеговци мухамеданске вјере, све што рекох вашој браћи Христове вјере, важи потпуно и за вас. Вријеме, када су ваши претци примили вјеру мухамедовску и уживали особиту власт и господство, прошло је одавно. Мало по мало одузео вам је све то Османлија и тешки самовољни притисак османлијски почели сте већ и ви јако осјећати. Да није дошао овај и за вас сретни час, и ви бисте још за мало постали раја османлијска као хришћани.

Мухамеданци, и ако сте друга вјера, ви сте браћа наша. У жилама вашим тече наша крв српска. Зато ја долазим, да вас ослободим, исто као и браћу нашу хришћане. У ослобођеној Херцеговини ви ћете живјети слободно. Закон ће у њој за свакога један и једнак бити, а за све праведан. У вјеру вашу, као у светињу, нико неће тицати. Ја вам јамчим за то. А о правичности и о љубави мојој према вама свједоци су стотине једновјерника вашијех, који су у земљи мојој и код мене налазили вазда братскога дочека, помоћи и одликовања.

Ја вас позивам, дакле, мухамеданци, да не дижете оружја против своје једнокрвне браће хришћана. Ако не можете већ данас са вашом браћом хришћанима заједно борити се против Османлија, вашега заједничкога непријатеља, ја вас позивам да сједите мирно. У томе случају са животом и имањем својим бићете сигурни од свакога нападаја и повреде. Ако не учините тако, и ако ми свако племе и мјесто преко старјешина својих не изјави своју мирољубивост и оданост своју, мени ће јако жао бити, али ћу морати с вама као с непријатељем поступати. Ја не желим и не надам се да ће до тога доћи. Ја очекујем, да ће доиста у народу херцеговачкоме, без разлике вјере, завладати право братство из којега ће се подићи слобода и срећа његова.

Херцеговци, као што је велико дјело које смо отпочели, тако се и душевна величина поборника његовијех најбоље показује у њему. Зато вас, Херцеговци, и опет позивам, исто као и Црногорце, да будете племенити и великодушни у борби и нарочито да пазите неповредивост сусједне царевине аустријске, која нам је пријатељска и поданика њенијех.

Херцеговци, свијема вам довикујемо: Ступајте сложно као браћа и одушевљено као сретни јунаци, којима је пало у дио, да, здружени с браћом Црногорцима, ослободите милу отаџбину своју Херцеговину, богату ризницу славних успомена велике прошлости наше и дичну перјаницу народа српскога. Ступајте под заставу моју.

Херцеговина мора бити слободна“.

За овијем се поновио призор цетињски, кад је оданле књаз с војском кренуо. Завладало је опште највеће одушевљење, у којем се грљаху здружена браћа Херцеговци и Црногорци. Књаз је при томе још једанпут прегледао цијелу здружену војску и објавио, да сјутра зором диже војска напријед.

У овој општој радости био је и један врло жалосни призор. Бјеше на Црни кук дошло неколико стотина јуначких Бокеља добровољаца, да се придруже војсци и заједнички боре за слободу српску. Књаз је свијех окупио, похвалио њихова српска осјећања, њихово јуначко прегнуће и пожртвовање, али их је у исто вријеме замолио, да се поврате својим домовима.

„Знам, да највећу жртву од ваших јуначких срдаца с овијем захтијевам, али је она потребна, а ви сте се већ одужили српској мисли вашом добром вољом и готовошћу, којом сте нам дошли“.

Књаз је био принуђен на ови поступак обзиром на Аустрију и управо њезинијем захтијевањем, да се Бокељи поврате. А с тешкијем срцем се од њих растао, као што су и сви Бокељи с рањеним срцем и сузнијем очима отоле се повратили.

На Црноме куку истога дана књаз је одвојио неколико батаљона и под заповједништвом Пека Павловића, којега је исти дан именовао војводом за његове заслуге у устанку херцеговачкоме — послао пут Клека, да затвори Турцима саобраћај с онијем пристаништем. Са главном војском крене књаз напријед и стигне 25. јуна на Убла, 26. на Турунташ, с ову страну Троглава, а 27. | преко Корита, које су усташи прошле зиме опалили и разорили, стигне с војском на Степени у Гацко, окле је војсци на догледу био град Кључ и утврђење Церница, а по страни Столац. На истурену предстражу црногорску гађали су Турци из Цернице, но Црногорци им не одговорише ни једном пушком. Ујутро није освануло ниједнога Турчина, ни низама ни домаћега, у Церници и околини. Сви су избјежали у Метовију. Црногорска војска заузме сва напуштена мјеста турска и остави их неповријеђена, јер је била строга заповијед књажева, да војска не тиче имања домаћијех Турака. Ова се наредба вршила тачно по цијелој Херцеговини, изузимајући ондје гдје су се нашли Турци под оружјем и против војске црногорске.

Са Степени дигао је књаз војску и стигао 30. јуна на Липник, а у путу почину крај цркве у Самобор. Као да није било довољно доказа о дивљаштву турском, које је и подигло књаза Николу да са својом јуначком војском ослободи браћу своју, Турци су овдје приредили и оставили још једну — можда пошљедњу — слику свога варварства. Пред самом црквом бјеху раскопали један гроб, који је морао бити каквог важног Србина, и из њега избачили кости и све их поломили.

У цркви бјеше света трпеза обаљена и сломљена, под вас ископан, зидови нарушени, а црква, у којој су Турци коње држали, пуна смета. Овај призор јако је потресао књаза и он сазва све стране дописнике који се у војсци налазаху, и рече им: „Погледајте, господо, ово, и судите о Турцима и о онијема, који још хоће да су им пријатељи“. Недалеко одавде при једној страни стајаху развалине једне лијепе велике куће. „Оно је била моја кућа, Господару“, рече стари војвода Богдан Зимоњић. „Војводо, љепшу ћу ти оградити, ако Бог да“, одговори му књаз.

У Липник, код Ченгића куле, улогорила се војска исти дан. У Ченгића кулу стајала је турска војска, но тек се црногорска на Степени појавила, она је побјегла у Метовију, тако исто и Турци из Автовца и Муљи, а оба мјеста бјеху шанчевима јако утврђена. Ченгића кула велика је и пространа. Око ње имаше више тврдијех кула и џамија, пред којом је велики гроб Смаил-аге Ченгића. Ове обије зграде бјеху опасане високијем јакијем зидом са пушкарницама, а опет унаоколо низам бјеше подигао шанчеве, не да се из њих брани, но да их и без пушке напушти Црногорцима. Књаз је уљегао у кулу очевидно узбуђен, обузет мислима на вријеме силнога Смаил-аге Ченгића. У војсци се налазаху и стари војвода Новица Церовић, који је дигао Дробњаке на Смаил-агу, и Мирко Алексић, који га је истом приликом посјекао, Какву су насладу морали осјећати они данас у својој дубокој старости, када доживјеше, да са својијем Господаром и његовом војском, послије толико година дођу на гроб овога великога тиранина. И тако је војска црногорска као шетњом заузела досад толико мјеста и утврђења до насред Гацка. Пред њом је на Гацко стојала Метовија, најјаче утврђење. Поврх варошице, свуд по околнијем узвишењима, бјеху подигнути многобројни и јаки шанчеви. Књаз разгледа положаје и одреди мјеста, одакле ће се сјутра напад предузети и нареди, да их одмах војска заузме. А још истога дана пошље писмо заповједнику Метовије, да чељад, која није под оружјем, склони у крајње куће и на њима подигне бијеле барјаке, како би се — колико је могућно — при бомбардовању сачували, јер је књаз извијештен био, да се сва нејач из околине склонила у Метовију. Но сјутрадан, 1. јула, рано дође у око црногорски посланик заповједника метовијског са бијелим барјаком у руци и писмом, којим заповједник јавља да ће Метовију књазу предати, зато да устави бомбардовање.

Књазу је ова порука врло пријатна била, јер је рачунао, да ће на Метовији осим људи и неколико дана морати изгубити. Зато одмах нареди да остану три батаљона крај Метовије и исту приме, а он са цијелом војском крене сјутрадан, 2. јула, пут Невесиња. Прихвативши цијело Гацко, уљеже тога дана у Фојницу. Куле у Фојници низам је испред војске црногорске напуштио и побјегао у Касабу невесињску. Предводница војске црногорске наишла је у Студеном Потоку на Селим пашу, који је с неколико војске одио из Метовије у Касабу невесињску да је поткријепи. Они се побише и бише бој до ноћи, а поноћи прокраде се Селим паша и стигне у Касабу.

У Меданиће изиђоше пред књаза неколике фамилије турске и пред њима оџа, који је књаза овијем ријечима поздравио: „Ми смо чули, Господару, за твој долазак и разумјели смо, како до сада ниједну кућу твоја војска не опали, нити нам поља наша погази. Ми смо чули за милост и доброту твоју, па зато и не хтједосмо бјежати пред твојом војском, него смо, ево, Божји и твоји. На тебе пушке дизати нећемо и ако ти Бог даде Херцеговину и ми смо твоји. И нама су Стамболије додијале.“ — „Будите мирни и спокојни“, одговори им књаз, „јер ја не ратим с вама, него с царем, па чекајте што ћу с царем учињети. Помоћи ваше не тражим, а добијем ли цара, вама ће бити лијепо, у вјеру и имање ваше нико вам тицати неће, бићете слободни и уживаћете сва права, исто као хришћани“. Књаз их на пошљетку богато обдари и препоручи им, да јаве свијема Турцима у околину, нека се не боје ничега и да рахат сједе дома. Турци замолише књаза, да им остави којега војника да их не би тицала војска, која онудије наљеже, но књаз их увјери да могу и без тога слободни бити, јер ниједан војник његов не смије преступити заповијед његову. И доиста од границе црногорске до Невесиња, кудијен је војска црногорска прошла, отворио се слободан пут, као посред Црне Горе. Ниједан војник црногорски није учинио никаква вриједа ни Турчину, ни својини његовој. Усијане земље чувао је и заминовао као своју рођену баштину. А исто тако и Турци мјештани не само да нијесу пролазећи нападали, но им бијаху још и путовође. А за војском је долазио таин црногорски, па су пролазиле и жене црногорске, носећи, по обичају, својијема разне потребе.

На подне истога дана стигне књаз с војском на Залом. Ту је утврђење турско с топовима и јаком посадом. Књаз га није хтио за собом остављати, но нареди неколико војске с топовима, да заузме једно узвишење више утврђења турског и да га оданде узму. Турци не ишчекају ни овдје нападај, но уступе у Касабу невесињску, до које је сада војсци црногорској пут отворен био. Војска почине ту ноћ више самога поља невесињскога, које се пред њом отвараше, а сјутрадан, 3. јула, пређе поље невесињско преко Љубовића и улогори се више Касабе на Удрежње.

Касаба невесињска била је јако утврђена. Свуђ око ње врховима многи шанчеви са топовима и јаком војском. Овдје се морао очекивати озбиљан отпор.

4. јула била је недјеља и тај дан одредио је књаз војсци за почивање послије толиких маршева, који су особито трудни били због воде, којом вас онај предјел оскудијева, почињући од Бањана. Но не би суђено војсци ни тај дан да почине. Случајно се зађеде чарка, па развије и жестоки бој између два црногорска батаљона, пиперског и озринићког, који се бијаху сувише близу примакли шанчевима, и низама у истим шанчевима. Из првога шанца побјегну Турци, но на други ускоче, и бој, у коме су дјејствовали и наши топови, прекинуо се тек послије седам сата. Поменути два батаљона заузели су прве положаје турске и шанчеве на њима, из којих су Турке потиснули. Црногораца је у том боју пало око педесет мртвих и рањених; Турака много више, а неколико их је и заробљено. Од заробљеника се разумјело, да у Касаби има 5.000 и 300 Бошњака.

Овај непредвиђени бој, који се ипак сретно свршио, умало што није постао катастрофом за војску црногорску. Кад су се почеле војске препуцавати, књаз — изненађен тијем, — пошто није дао о томе наредбе, одмах похита на положај, гдје је једна батерија смјештена била да види што је и да претече бој. Но кад је видио, да онијем двама батаљонима није више могућан повратак био без велике погибије, нареди паљбу топова, којој су Турци са више шанчева одмах одговорили. Један комад кумпаре падне крај самога књаза, који је и даље остао на своме мјесту док је бој прекинуо. Тако је сретно прошло то крштење књажево у првој бојној ватри. Аустријски дипломатски агент Темел, који је истога дана стигао у логор, узео је онај комат зрна топовскога за спомен. Тога дана био је дошао и ђенерал Белимарковић, војнички заступник књаза Милана у војсци црногорској, као што је и од стране књаза Николе у српску војску пошао још с Цетиња војвода Машо Врбица.

За ово вријеме напредовања књажеве војске Херцеговином, догодише се на јужној страни, и то 28. јуна, два жестока и по оружје црногорско сретна и славна боја, један у Куче, а други у Црмничку крајину. Као што је напријед споменуто, књаз је још на Цетињу распоредио, да за вријеме његове офанзиве у Херцеговини јужна војска стоји у одбрани. Но поменутога дана, рано у зору, удари око 6000 Малисора на Куче. Између њих и заповједништва турске војске у Подгорици морало је бити споразума за овај нападај, јер једно одјељење низама прије зоре крене пут Куча, да отвори пут и у случају потребе помогне војсци турској, која је наредна стајала да испадне из Подгорице, ако би Кучима кренула црногорска војска са границе иза Мораче, према Дољанима, гдје је логоровала.

Заповједник црногорске војске, војвода Божо Петровић, чим опази да турска војска излази из Подгорице и обрће Кучима, одмах нареди, како ће се напасти турска војска и спријечити јој напредовање и присилити је на повратак у Подгорицу. Бој се започне и Црногорци заузму такве положаје, да су одмах могли рачунати на сигурну погибију турске војске и да ће их повратити, као што су. Турци су падали гомилама од усредсређене ватре црногорског оружја. Међутијем, батаљон љуботињски, не цио, око 300 друга, све момчади јуначке, а жељне боја, који су заузимали положај више развалина старе Дукље, видећи према себи преко Мораче Турке, оставе своје мјесто и јурише преко равна поља на непријатеља. Ту их часом падне намртво 30, а многи допадну рана, не успјевши да Турке разбију. Остала војска, држећи по заповиједи своја мјеста, била је бој до самога мрака и уздржавала војску турску да не уљеже у Куче. У толико је међу Кучима и Малисорима трајао најжешћи бој, које су Кучи разбили и ћерали до Какарицке горе. Више стотина мртвих и рањених Малисора је ту пало. По овоме боју Турци нијесу више нападали, докле је по боју на Вучјем долу и на ову страну војска црногорска преузела офанзиву.

Тога истога дана био је нападај турски и на црмничкој страни. Заповједник војске на овој страни, војвода Машо Ђуровић, држећи се наредбе да избјегава сукоб са Турцима, уставио се са војском у Пепиће, а пред собом истурио само 300 војника (Сеочана, Крњичана и годињана), да пазе на Турке. У саму зору 28. јуна удари турска војска на предстражу на Крњице, која се јуначки непомично одржала, док је стигла војска са војводом Ђуровићем у помоћ, који удари на Турке с три стране: од Марстјеповића (Глуходољани), према селу (Сотонићи) и више села (Бољевићи). Ова војска одмах јуриша на Турке. Турци бјеху добро ушанчени. Црногорци се ужасно убише и помијешаше с Турцима у селу Марстјеповиће и прегнаше их из кућа и из града при страни к истоку.

У Марстјеповиће, кад се помијешаше Црногорци и Турци, погибе поп Нико Радов, а отац му, капетан горњоселачки Раде, посјече на исто мјесто врх мртвога сина онога истога Турчина, који му уби сина.

Глуходољани мину управ горњом страном к Ђурацима, Сотонићи средином, а Бољевићи лијевом страном. Турци почеше заузимати врхове, а Црногорци их пратише непрестано најжешћим огњем. У то около подне приспјеше још двије чете, глуходолска и лимска, са поткомандиром Радом Перовим Вуксановићем на врх Голика, које су имале наредбу да чувају Бијелу скалу и Суторман, с тијем да на подне, ако тамо боја не буде, дођу главној војсци. Кад Турци видјеше придолазак нове војске, не знајући јачину њену, ослабе, а Црногорци с новом снагом навале на њих и око три сата поподне дигну их из свијех положаја и бијући их гониће једне к Мурићима, а друге до Олосмуна на води. Ту су придошли вапори турски, да прихвате разбивену војску турску и много се низама подавило, грабећи се да дођу до вапора пливајући.

Војсци црногорској пао је у руке велики плијен: коња, стоке, коморе, џебане и један велики барјак.

Овај крвави бој, који је трајао пунијех 16 сата и свршио се са поразом турским и великим губитком, није стао Црногорце више од 20 мртвијех и до 50 рањенијех. Међу потоњима био је и командир доњоцрмничког батаљона сердар Раде Пламенац.

Глас о нападајима турским на јужној граници Црне Горе, иако је у оба боја побједа на страни црногорског оружја била, узнемирио је књаза Николу. Због тога што су на обје оне стране нејака војена одјељења била, књаз није желио да се акција у већој мјери тамо отпочне прије, но он ријеши свој задатак у Херцеговини. Иако је главна војска црногорска била у Херцеговини, она није била довољна да утврђена мјеста опсједне, још мање да их заузима већ из тога разлога, што се сва артиљерија састојала из двије лаке батерије брдске. Зато је књажева мисао била, да турску војску, која му изиде на сусрет, изведе на бојиште, које би му се у онолико најзгодније дало и да у отвореном боју с њом мегдан подијели. Ако би га срећа послужила, да потуче турску војску сасвијем у једном или у два боја, онда би му јача турска утврђења сама падала, онда би му и пут у Мостар отворен био. Прије овакве једне битке књаз није имао намјеру одити правце Мостару из разлога: прво, што би га, без артиљерије, само са великим губитком људства узети могао, а књаз је чувао живот свакојега војника, јер није имао од куда више попуњавати војску; друго, што би у већ заузетом Мостару морао чекати одморну и јаку опсадну војску турску, а најпослије толико удаљен од границе црногорске био би лишен средстава за издржавање војске. Према томе и продирање књажеве војске у правцу к Мостару није имало другога значења, него да што скорије изазове турску војску себи у сусрет и с њом одлучну битку. Док је још војска црногорска на Црном куку била, књаз се надао, да ће се сукобити с турском војском одмах на Гацку, и тек кад не нађе ондје непријатеља одлучи да иде к Мостару.

Руковођен оваквим мислима, књаз — дошавши на Касабу — имао је, као што се напријед видјело, и они први бој сасвијем нежељено и ненадно. Но послије онога боја он је распоредио војску тако, да Турке у Касаби држи само у затвору, а бомбардовање и чешћа узнемиравања имала су цијељ да Турцима дадну увјерење, да црногорска војска ради да заузме Касабу, па да одмах иде право на Мостар, како би се ускорио сусретај с турском војском. Свега на Касабу оставио је књаз под војводом Станком Радоњићем 4 батаљона.

Осим горе изложенога, задатак је био овоме одјељењу у Бишини, с којим је и двјеста Херцеговаца остало, да мотри на кретање Турака, нарочито кад крену од Мостара. У томе часу, кад би војска турска од Мостара стигла на Бишину, ово одјељење војске црногорске имало се и у бој упуштити с војском турском, да је омете у правој намјери књажевој и да војска црногорска у толико заузме мјеста, гдје би јој се најзгодније било упуштити у одлучну битку. Распоредивши све овако, књаз се премјести са војском са Удрежња на Слату. Турци, сазнавши да је црногорска војска већ на Касабу и бојећи се да ће за који дан стићи под Мостар, Муктар паша у Босни добије наредбу, да са својом војском из најбрже похита Мостару у помоћ. Он је имао собом 15 табора. У Мостару је само починуо и већ 11. јула стиже на Касабу. Његов ненадни и брзи долазак није дао времена Радоњићевој војсци да уступи к Слати. Стога се он ријеши на нападај на турску војску. Он је имао добре положаје и јако ушанчене, из којих су Црногорци жестоки огањ сипали на Муктареву војску, која се — хватајући врхове главица — налазила на голијем странама, те је у боју од пунијех 5 сати претрпјела велики губитак, преко 300 само мртвијех; Црногораца мртвијех и рањенијех око 120.

Књаз Никола, видећи да се бој на Бишину великом жестином продужује мимо његова очекивања, крене цијелу војску са Слата да дочека Турке и ту се упушти у одсудну битку, ако би се Муктар паша пуштио за уступајућим одјељењем црногорским са Бишине. До тога није дошло. Радоњићево одјељење уступи у најбољем реду и састави се са главном војском, која се тај дан улогори на Лукавац.

Муктар паша, који је био прије објаве рата пошао из Херцеговине у Босну или против устанка или на Србију, повраћен је приближавањем војске црногорске Мостару. Он је прихватио сву војску која је била у Мостару и појачао се са овом из Касабе и сад не остајаше друго, него да се пушти у отворену битку с црногорском војском. Код ове извјесности и књаз је сада похитао, да уфати мјесто које му се чињело најзгодније за судар с турском војском, те је одмах сјутрадан дигао с Лукавца примичући се граници црногорској. Пошто је аустријска влада — држећи се строго неутралности према објема ратујућим странама — затворила Клек, то је књаз одмах позвао и оно одјељење под војводом Пеком Павловићем и Бајом Бошковићем, које је још с Црнога кука тамо послао, да с њим главну војску појача.

И Муктар паша одмах сјутрадан дигао се с цијелом војском из Касабе за војском црногорском. Кад је књажева војска са Коритске џаде изашла уз стране Опутне рудине, она је исти дан гледала Муктареву војску гдје маршира правцем у Билећу. Ако се брзина с којом је Муктар паша дигао из Касабе могла приписивати његовој помисли да је он на Бишини имао посла с цијелом војском црногорском, па можда с тога тражио нови судар с њом, прије но би починула и уредила се, сад је било више извјесно, да је он хтио да претече војску црногорску на повратној линији.

15. јула стигла је војска црногорска преко Прераца на Врбицу и ту се улогорила. Исти дан стигао је и Муктар паша у Билеће. Књаз је био одлучан, да овдје или нападне или дочека нападај. Увече је сазвао под свој шатор на савјет све војничке старјешине: дивизионера војводу Петра Вукотића и бригадне заповједнике војводу Пека Павловића, сердара Јола Пилетића и Баја Бошковића. Књаз им је представио да се мора предположити, да ће Муктар паша с војском сјутра рано испанути из Билећа и то, или да удари на њих, или да обрне или Грахову или Никшићу. Ако нападне ваља га дочекати, ако крене једним од ова два правца ваља га напасти. Заповједници нијесу никако били мишљења, да ће турска војска без почивања већ сјутрадан кренути из Билећа и више су нагињали мишљењу, да ће Муктар паша до два-три дана обрнути Дуги. Књаз се није дао поколебати у своме мишљењу и он одмах учини ово распоређење: Да се још исте ноћи изашље 200 војника као предстража више Билећа са једнијем официром, који ће мотрити кретање турске војске; да се од те предстраже до логора разреде трубачи, који ће дати ове знаке: „Напријед“ — ако турска војска крене на црногорску; „Налијево“ — ако обрне Дуги; и „Надесно“ — пође ли Грахову.

Овијем начином добиће војска времена, да се построји одмах чим се турска покаже из Билећа, било ма на коју страну да обрне. За овијем је књаз распоредио и цијелу војску које ће положаје која бригада заузети више Врбице, ако Муктар предузме нападај. Пошто је на ови начин све што се предвидјети могло уредио, књаз је отпуштио војничке заповједнике да отпочину. Он сам није те ноћи лијегао, но онако обучен само се наслонио и мало тренуо. У цик од зоре јавила му стража, да се чују трубе. Књаз искочи из шатора и чује „Напријед“. Муктар паша је кренуо с војском из Билећа правцем на црногорску војску. Књаз одмах узјаха коња, који му је вазда наредан при шатору стајао, а нареди трубачу да свира „Збор“. У часу оживље логор. Ма многи војници бијаху још распаси, а многи се нађоше при налагању огња и пристављању ручка, не знајући како је ноћас ријешено. Књаз протрчи на коњу кроз војску, соколећи свакога да похита, довикујући испред свакога батаљона: „Ево је кренуо Турчин на нас, на његову погибију, ако Бог да. Ево данас славе и поштења свакоме Црногорцу задовијек, ако Бог да, но, ха, на ноге, ха живо, соколови, данас ал' никада“. У трену ока стајаху 24 батаљона наредни под оружјем. Да још више убрза војску, књаз обрну напријед уза стране положајима, које је требало заузети. Тад обрну одмах ближе двије бригаде са књазом, а друте двије стизаху их трчећим кораком. Књаз је изјаха на једно узвишење, с којега је пратио разређивање војске по синоћном распореду. И код све ове брзине још пошљедњи редови ни стигли нијесу на своја мјеста, а Муктарова војска започне бој најжешћим огњем из пушака и топова.

Муктар паша је, оставивши шест табора у Билећу, са 18 табора и 12 топова прије зоре кренуо из града. Он је био подијелио своју војску у три колоне. Четири табора су два топа под Селим пашом заминули су више Коравнице путем, који води преко Вучјег дола на Убла; пет табора и три топа са Осман пашом правце на Вучји до као лијево крило, а Муктар паша су девет табора и седам топова иђаше за њима. Пред сваким овим одјељењем одио је башибозук од Мостара, Корјенића и Билеће.

Већ око 6 сати изјутра опазила је предстража Селим пашине војске Црногорце на страни Вучјег дола и у час изишла је она војска уза страну на висове и отпочела пуцњаву из пушака и топова на црногорску војску, што је одмах уставило и лијево Осман-пашино крило. Настала је страховита пуцњава с обије стране без прекида, али је трајала мало више од једног сахата. Црногорско-херцеговачка војска спуштала се из својих положаја на јуриш. Пуцњава је као на команду прекинула на цијелој линији на обије стране. Нож је радио. Оба крила бјеху сломљена и обрнута у бјекство, али без својих вођа. Селим паша је погинуо, а Осман пашу ухватише Црногорци жива на топовима, које је до пошљедњег часа са неколицином најодважнијих јуначки бранио и с тијем задржао навалу Црногораца, да би и Муктар паша добио времена да развије своје одјељење у бој. Но бјежећа војска Селим пашина и Осман пашина довела је у неред и Муктар пашу и тако су сви у највећем нереду бјежали к Билећу. Црногорци и Херцеговци измијешани с Турцима ћерали су их и сјекли до самога града, гдје их заустави војска у Билећу и топови с града. Губитак је турски био велик. По доказу Билећана пало је до 4.000 мртвијех и рањенијех, међу којима, осим Селим паше и заробљенога Осман паше, два полковника, осам батаљоних командира и 60 официра. Од башибозука највише је погинуло мостарских Турака. На сахат по подне почели су се Црногорци враћати са бојишта и окупљати на пошљедњем логоришту око књаза, који их је ондје радостан са ове славне побједе очекивао. Једни су доводили заробљенике, а други доносили оружје и вукли освојене топове. Осман паша је био сасвијем уморан и јако узбуђен кад су га довели пред књаза. „Ово је ратна срећа, ђенерале, која ми је Вас даровала. Ја сам разумио с колико сте јунаштва испунили своју дужност. Неће Вас нико моћи укорити у вашој војсци“. С овијем ријечима је књаз љубезно предусрио Осман пашу и наредио му сваку угодност у логору. Сјутрадан био је послат на Цетиње.

За увјерење да је доиста Селим паша погинуо, наредио је књаз да се његов труп нађе. Тражио га је с војницима и нашао један Турчин Јајић. Он је био писар Селим пашин и говораше, да би позна и прст његов да нађе. Јајић је био из Биограда, па кад су градови предани иселио се с оцем у Босну. Он је мало дана прије ускочио из турске војске у црногорску. Ови Јајић доиста је познао Селим пашу и његова коња, који до њега убијен лежаше. Познао му је и сабљу, коју је један војник донио. По наредби књажевој тијело Селим пашино укопано је на бојишту са војничким почастима. Књаз је желио, побуђен човјечношћу, а и обзиром на могућу заразу да се све лешине закопају, но пошто је таквијех сила и до под само Билеће било, књаз се заради тога обратио одмах други дан овим писмом Муктар паши: „Екселенција, мада је велики број мртвијех, који су пали на бојном пољу, 16, т(екућег) укопан с наше стране, још их много лежи по бојишту, особито ближе Билећу. Увјерен, да и ваша екселенција жели испунити дужност према својим војницима, готов сам примити вашега парламентара да уговоримо, што је потребно о овој операцији. Жао ми је што вам морам јавити, да је међу погинулима нађено мртво тијело једнога турскога ђенерала, у коме су заробљеници познали Селим пашу, којему сам наредио свечан погреб са почастима које припадају његовом чину. С друге стране задовољство ми је јавити вам добре вијести о ђенералу бригаде Осман паши, који је у најодсуднијем часу с највећом хладнокрвношћу заустављао своје војнике од бјекства. Паша је отпраћен на Цетиње. У исто вријеме препоручујем вашој пажњи пашину молбу, да његове ствари буду послане на његово расположење на Грахово“.

Ово писмо однио је један војник у Билеће, но Турци га дочекаше с пуцњавом, да се једва жив спасао. И тако су све љешине око Билећа остале грабежу животиња и распадању.

О овој славној побједи први је јавио сам књаз одмах с бојишта књагињи Милени телеграфом преко Грахова овијем ријечима: „Јутрос на 6 и по сати напануше нас Турци под Муктар пашом. Одмах скочисмо, ухватисмо добре положаје и дочекасмо Турке. Бој је љути трајао једну уру. Црногорци јуришише и зајмише Турке. Сад ми доведоше Осман пашу жива и много робова. Бој још траје. Живјели моји Црногорци!“

Депеша је дошла на Цетиње на уру по поноћи. Двор је одмах био расвијетљен и отворен народу, који је поврвио књагињи на честитање, јер су у исто вријеме и звона са манастира огласила овај радосни, велики догађај. Играње и пјевање у највећем одушевљењу трајало је до зоре по цијелој вароши, а највише пред двором. А ујутро служено је у цркви свечано благодарење Богу. Ова прва срећа и велика побједа књажева улијевала је народу над и увјерење, да ће овај велики рат испунити стародавне жеље народне за слободом и уједињењем његовим.

Усред овога весеља стизали су на Цетиње и књазу у Херцеговини вијести о побједама на другој страни. Исти дан кад је била битка на Вучји до, био је и у Кучима бој. Турци су сву силу од Подгорице дигли на Куче, да продру у град Медун. И само 2500 Црногораца дочекају Турке, на јуриш их сломе и узму им топове и сву џебану. Турска је погибија и ту била велика.

Сјутрадан, 17. јула, био је бој на Суторман. Турци у зору нападну црногорску стражу, које је било само 40 друга, но нешћеше уступити, него се цијелој војсци турској одупријеше. Док је војвода Машо Ђуровић с војском стигао, већи дио храбре страже суторманске изгине и израњива се. Кад Турци опазише долазак војске црногорске ушанчише се на брду Лонац, Чукуриоцком врху и Бијелој скали. Војвода Ђуровић разреди своју војску у најбоље положаје према Турцима. Бој се продужи до подне, а за ово вријеме Црногорци су се једнако примицали шанчевима турским, а око подне на знак труба јуришише на све шанчеве, непријатеља изагнају и сломе, и ћерали су га и сјекли све до села Туђемила. Турака је било у овоме боју око 3000 низама и мјештана, а пало их је мртвих и рањених око 400. Црногораца је погинуло 34 и ранило се 48. Овај нападај турски био је пошљедица њиховог пораза на Крњице, с намјером да га освете, јер другога циља није могао имати.

Све ове радосне вијести затекле су књаза још на Вучјем долу. Због овога поновљеног напада турске војске на Куче, књаз је био на мисао за ону страну и желио је час прије поткријепити тамошњу војску са неколико батаљона од своје. Но прије но би то учинио, желио је још удар задати Муктар пашиној војсци. Муктар паша је послије вучедолског боја само преноћио у Билеће, па сјутрадан зором дигао је и уљегао у Требиње. Књаз, пошто је војска два дана починула, дигао је с војском у Пилатовице, а отуда посла војводу Петра Вукотића са три бригаде са војводом Пеком Павловићем, с Јолом Пилетићем и Бајом Бошковићем у Љубомир, да чекају Муктар пашу кад изиђе из Требиња. 21. јула војв. Петар Вукотић разреди јаке страже у положајима око Требиња, кудијен је могао претпоставити да ће Муктар паша ударити, ако остави Требиње. Но Муктар паша са оном војском, на Вучјем долу пораженом, није био путник нигдје. Он је очекивао поткрјепљење. Да је црногорска војска имала артиљерије, она је — по свој прилици — могла узети Требиње и заробити Муктар пашу с цијелом војском. Без тога књаз се није могао ријешити на тај корак и претпостављао је отворену битку са Муктар пашином војском и онда, ако му и када му дође нова војска.

Но утолико су се стекле околности, које су књазу други правац мисала и радње дале. Српска војска под ђенералом Ранком Алимпићем, прешавши у Босну, није напријед одила. Њу су задржавале или представке аустријске владе српској да ће јој све муке и жртве у Босни залудне бити, јер Босна не може Србији припасти, преставке које нијесу изостали ни односно Херцеговине Црној Гори, — или неуспјех операција на српско-бугарској граници, гдје је јуначка војска српска наишла на надмоћни отпор турски. Ова околност дала је јасности у погледу том, да у Босни и Херцеговини војска српска и црногорска неће се срести и непријатељску силу на овом земљишту међу собом ухватити. Утолико на граници црногорско-арбанашкој једнако се прикупљала све виша сила и крајем јула стиже у Подгорицу Махмут паша с новом војском. За случај да оволикој сили не одоље јуначка војска црногорска под војводом Божом Петровићем и војводом Илијом Пламенцом, која је дотле — истина — већ двије сјајне побједе одржала, књаз би принуђен био зауставити своје операције у Херцеговини и поткријепити јужну војску. Да претече ту могућност, у опасностима неизвјесну, он се ријеши, да остави у Херцеговини 20 батаљона под војводом Петром Вукотићем, а са 4 батаљона похита к јужној војсци. Војвода Петар Вукотић остао би исто довољно јак да подијели нови мегдан са Муктар пашом и да се не упуште досадашњи успејси у Херцеговини.

Књаз је дошао 4. августа у Бјелопавлиће, са главним станом на Орју луку. Био је још у путу из Херцеговине, када се био трећи бој у Куче.

С новијем заповједником турске војске у Арбанији, Махмуд пашом, дошло је још 20 табора низама, 3000 зејбека и 4 табора мисирска. Црногорска војска појачала се само са два батаљона, цеклинским — командир Ђоко Пејовић — и бјелопавићским — командир Јовица Марков Радовић. Док су се на обије стране војске прикупљале и наређивале, било је неколико малијех окршаја, од којих је ови имао вишега значаја: Ораховци и Затрепчани предадоше се Црногорцима и ушљед тога стану Турци подизати јаке шанчеве на Динош и Груде, док је војвода Марко Миљанов стајао више Цијевне поврх Селишта. Турцима је требало ондје одржати везу и отворен пут с Малесијом и у исто вријеме с тијем спријечити, да се с Црногорцима не здружи Малесија, у коју нијесу имали доста вјере. Заповједник војске, Божо Петровић, пошље војв. Марку два топа и послије неколико метака. Турци оставе шанчеве. Ово је доста вриједило војсци црногорској у бици, која се одмах за тијем на истом земљишту догодила.

Махмут паша — прикупивши већ велику војску — ријеши се да предузме нападај. Утаборен у Подгорици, он је стајао између двије ватре. Сприједа црногорска војска под заповједником Божом Петровићем, а слеђа у Кучима војска војв. Илије Пламенца и војв. Марка Миљанова с Кучима. Махмуд паша смишљао је да порази војску у Куче и ове заузме, па онда да се обрне и продре у Црну Гору.

У зору 2. августа крене Махмуд паша с цијелом војском из Подгорице. Војска је поступала полако напријед, јер је пред собом на свако узвишење подизала јаке шанчеве и тако све до Медуна. Кад је Махмуд паша изашао с војском на Медун, имао је за собом безбројне јаке шанчеве, напуњене војском све до Подгорице. Изгледало је, да Махмуд паша намјерава у тијем положајима преноћити, па сјутра напасти црногорску војску у Куче. Војвода Илија Пламенац стајао је на Болек, западно од Медуна, само са батаљоном цеклинским и 300 прекограничних Куча. Доцније му је придошао у помоћ батаљон мартинићки, а војвода Марко Миљанов бјеше са батаљоном сердара Шкрња Кусовца и 600 Куча на Коће. Оба војсковође ударе договорно на три уре по подне на најгорње шанчеве. Просу се с обије стране велики огањ, ма пушкарање није дуго трајало. Црногорци с ножевима учине јуриш. Турци су се дуго и жестоко опирали. Најпослије побјегну из првога шанца у други, а Црногорци ускоче за њима у шанчеве. На првијех пет шанчева понављала се ова упорна крвава борба. Црногорци су се рукама дохватали шанчева и ускакаху у њих, а Турци су се очајнички бранили пушкама и ножевима и најпослије камењем и кундачки, кад већ нијесу могли пушке пунити. Црногорцима су остајале пушке у рукама сломљене и искривљене. Пошто се Турци сломише и побјегоше из првијех пет шанчева, опучила је цијела војска турска и из свијех доњих шанчева да бјеже без обзира. У томе полому стигао је од Божа Петровића мартинићки батаљон у помоћ војводи Пламенцу, којега је он одмах пуштио да удари Турцима с бока, те је настала још виша касапница. Од првијех шанчева па све до Подгорице трајао је најужаснији покољ ћерајући Црногорци Турке сустопице. Бој је раздвојила ноћ. Турака је погинуло преко 6000, мноштво официра и 5 миралаја. Од љутијех зејбека ни половина није остала жива. Војска турска тако је била разбијена, да се ни сјутрадан није могла сва окупити. Црногорци су и сјутрадан по битки још до 300 Турака на бојишту похватали или поубијали.

Војсци црногорској пао је у руке и плијен велики, особито оружја и џебане: пушака 3200, сабаља 280, барјака 22, зејбечких ножева 600 и 16 дервишких сјекира, 236 коња и много другога.

И губитак црногорски био је знатан. Пало је мртвијех и рањенијех 700 и погинуло је 7 официра и 4 барјактара. Но губитак је ови мали према великом успјеху и сјајној побједи и с обзиром да се ни пунијех 5000 Црногораца није борило против 20.000 најбоље војске турске у тврдим шанчевима. Ту се сваки војник црногорски одликовао, а поједини су починили чуда од јунаштва. Тјелохранитељ књажев Новак Милошев сам је посјекао 18 Турака, за које је јунаштво доцније добио из Русије драгоцјену сабљу на дар. Два барјака, цеклински и љуботињски, сасвијем су прорешетани, да су се једва остаци држали при штапу. Књаз је оба наградио златним медаљама Милоша Обилића.

Два млада војника, Куча, управо дјеца, од по својијех 16 година, донесени су с бојишта у силним ранама. Они се ухватише са по једним Турчином у коштац, па кад им не могаху одољети, скочише им на плећи. Турчин их подухвати и нагне с њима бјежати у војску. Но они сваки свога Турчина стану бости с плећи у прса. Други Турци притрче и удараху их ножевима по плећима. Напошљетку обојица падну под тешким ранама. Но и од њихових убода падну мртви оба Турчина. Други Црногорци, који су утолико прискочили, побију оне Турке, те су махали по овој двојици младијех јунака, но њих оставе на исто мјесто, мислећи да су мртви. Кад ујутро ето обојице у логору црногорскоме и сваки још носаше по двије пушке, своју и свога крвника. Један је од њих убрзо подлегао ранама, а други се извидао.

Овај турски пораз дјејствовао је силно на Турке. Од башибозука у Подгорици није остало ни двије хиљаде. Сви се разбјежаше својим кућама. Оно мало зејбека што је претекло, побјегло је пут Скадра и вратио их је тек доцније Дервиш паша. Рањеници турски били су ужасно искасапљени и кад су их пренијели у Скадар у болнице страх од Црногораца раширио се по Скадру и Албанији. А турска влада подигла је жестоке тужбе против дивљаштва црногорског. Позивала је европске конзуле да виде рањенике и фотографирала их је. Као да су Турци у боју гледали кудије ће ударати Црногорца и пазили да га не нагрде. У Цариграду су били поражени овим поразом на Фундини, у Куче. Послали су одмах Дервиш пашу с новом војском у Подгорицу. Махмуд паша буде збачен са заповједништва и позван у Цариград, гдје га ставише под суд.

Дервиш паша је поткријепио подгоричку војску са 12.000 нових, одморних војника. У ове је било 4 табора Арапа, три табора Мисирлија, 4000 башибозука и 3000 зејбека. Он се трудио, да поврати дух и ред у војсци и спремао се за нови нападај. Он је давао својим кретањем мислити, да ће и он ударити на Куче. Заповједник јужне војске Божо Петровић, који је стајао са својом војском на Рогаме, претпостављао је да је то варка турска и очекивао је ударац турски ондје. Тако је и било.

25. августа ујутро, око 10 сати, крене се Дервиш паша с војском преко Везирова моста, па преко Момишића уз Мало брдо, подижући шанчеве изнад Зете, у коју је остављао војску с топовима све до прве фортице на Веље брдо. Пошто је тако уредио остави велику војску на ону страну Зете, као заштиту, а 15 табора низама, 2000 зејбека и око 3000 башибозука пошље преко Зете, који одмах и ударе на Тријебач, једно брдо сјеверозападно од Подгорице, и заузме га, јер је на њему била само једна стража црногорска од 50 војника, која је морала уступити пред силом турском. До Тријепча је Дољанска главица и оне двије сачињавају улазак у Пипере. Сад је била јасна намјера Дервиш пашина. Он је хтио, као и Махмут паша, да себи заплеће осигура, тј. да дигне црногорску војску из Куча и тијем цијеле Куче освоји. Но пошто се није уздао да ће то бојем моћи постићи, он је кренуо да продре у Пипере и тијем да провуче војску црногорску из Куча. Успјевши једном у томе он је мислио, да преко Бјелопавлића продре у Црну Гору. Главни заповједник Божо Петровић одмах је познао свој озбиљни положај. Под руком није имао више од два батаљона, јер је друга војска била у Куче, али се ослањао у хитрину војводе Илије Пламенца, да ће му на вријеме послати помоћ. Ова два батаљона, његушко-цетињски с командиром Митром Беловим и цеклински с командиром Ђоком Пејовићем, одмах разреди тако, да са три стране нападне турску војску и пушти их у ватру, полако, све четама, једну за другом. Одмах се отворио бој врло жесток и крвав. Не само ова војска турска, него и она с друге стране Зете просипаше ужасну ватру, а потпомагаху је топови са више страна. Црногорци се бораху као лавови. Ступајући напријед, потисну Турке и заузму Тријебач. У овоме часу артиљерија турска развије највеће дјејство, а војска турска с друге стране Зете заступи узмицање турске војске. Црногорци морадоше уступити, те Турци и опет заузму први положај. Но Црногорци опет нападну и бој не малакса ни за један час. Утолико стигну од војв. Пламенца у помоћ два батаљона бјелопавлићка с командиром Јовицом Марковијем Радовићем и Радојем Ристовијем. Војвода Божо Петровић, видјећи да му се добро држе она два батаљона, заустави мало ове да почину па их онда распореди и пушти у бој. Сад се тек развије најстрашнија борба са обије стране. У овој очајној борби три пута су Црногорци и Турци једни другима преузимали позиције, око којих су се борили. Трећи пут били су побједиоци Црногорци. Турци крену уступати, а Црногорци јурише у њих са ножевима и наћерају их на Зету. Турски топови престали су пуцати, јер су се Турци с Црногорцима измијешали. Бјежали су без реда. Дошав до Зете, скакали су у њу гомилама. Да се спасу од ножа црногорскога тражили су избављење или смрт у Зети. Утопило их се преко 1.000. Заробљени низами кажеваху и више.

Главнокомандујући у своме извјештају књазу каже: „Турци су се непрестано топили и газили су преко моста од њихових тјелесина“. Много је више Турака погинуло око Тријепча. Црногораца је погинуло 67, а ранило се 122. Од овијех је много погинуло и ранило се од топова турскијех. А била би од њих и виша погибија, да црногорски топови нијесу обрнули турске на себе и тијем војску заштитили. Црногорски су топови врло добро гађали и доста штете учињели Турцима. Црногорци су освојили три барјака и узели много оружја. Ронци пиперски вадили су за дуго пушке из Зете.

Тако су Црногорци новом славном побједом одржали Тријебач и Дервиш паша се опет вратио грдан у Подгорицу. Осим самога успјеха да је осујећена намјера турскога војсковође да продре преко Пипера у Црну Гору, ова је побједа особито значајна што су у овој бици одржали мегдан четири батаљона црногорска против несравњено надмоћнијој сили турској.

И тако послије прва два мјесеца овога рата, војска црногорска одржала је и на херцеговачком и на арбанашком бојишту све саме и најславније побједе, без иједнога и најмањега пораза. А турска војска на Вучјем долу поражена у Херцеговини, стајаше у Требињу немоћна за даљи рад, као и ова много јача на бојишту арбанашком, што бјеше онеспособљена за офанзиву.

На мјесту је овдје да се спомене и бој који је био и у Васојевиће, истога дана када и бој у Фундини. Војвода васојевићки Миљан Вуков дознао је, да Али бег гусињски купи војску да удари црногорској војсци с леђа, кад Махмуд паша крене на Куче. И доиста Али бег бјеше изаша са 4000 Турака на планину Врмошу. Војводи Миљану свиди се да ће најприје ову војску повратити на себе ако удари на турску кулу Превију, јер ће се Али бег морати бојати, да Васојевићи не уљегу у Гусиње. Тако је и било. Али бег се с војском повратио и ударио на војводу Миљана, који је био с војском на Јерињу главу. Тек је опазио Али бегову војску, војв. Миљан је распоредио своју и то: Мира Дедовића, Трифуна Лабана и Луку Голубова у положај сјеверо-источно од куле, а Зарију Протића јужно-западно. Ови пошљедњи положај Турци су уграбили пријед. Бој, који је трајао до уре ноћи, исто се свршио са уступањем Турака и великијем губитком. Васојевићки губитак био је мали. Међу рањенима био је Миро Дедовић и Јован Митров.

17. августа био је бој у Буче. Ноћу изиде из Берана 5-6000 низама и башибозука. Низам заузме мјеста подну поља и поврх горе, а башибозук гором поврх Буча. Васојевићи са Пантом Цемовићем и Васом Сајичићем одмах ударе на башибозук. Послије кратког боја стигне и поткомандир Зарија Бакић са 500 војника и удари Турцима на лијево крило. Тако сломише башибозук и погнаше све до њихове заставе низама. Из Берана искочи и остатак војске с топовима, поткријепи прво војску и поврати Васојевиће уз Буче. У најодсуднијем часу стигне и командир Зарија Протић у помоћ са 700 војника и Турке, послије боја који је трајао у све десет сати, поврате опет у поље. Турака је погинуло много, а од Васојевића преко 30 мртвијех и рањенијех. Ранио се и официр Јован Бакић.

На ову страну Старе Србије књаз одмах у почетку није био у стању послати никакво одјељење војске, јер је за малу војску црногорску незгодно већ и то, што је на двоје била подијељена. Немајући резерве, морао је јужну војску, против које је стајала велика сила турска, поткријепити са батаљонима из Херцеговине. Но књаз је имао мисао, тек сврши с Муктар пашом, којега је под Требиње чекао, да пошље из Херцеговине неколико батаљона, који би с Васојевићима продирали у правцу к Новом Пазару, у сусрет српској војсци под ђенералом Захом. О тој намјери књажевој извијештено је и заповједништво српске војске преко војводе Маша Врбице, црногорског војеног заступника у српском главном стану. Развитак догађаја спријечио је извршење ове одлуке. Најачање турске силе на арбанашком бојишту захтијевало је прије свега да се поткријепи јужна црногорска војска, с чега је књаз и предао заповједништво у Херцеговини војв. Вукотићу, а сам пошао к јужној војсци.

У часу најсјајнијих побједа и могућности да се образује нова војска за страну Старе Србије, књаз Никола био је изненађен доласком у његов стан италијанског конзула Дуранда. Ови је од стране своје владе саопштио књазу, да је Порта, на заузимање велесила, издала наредбу својим војничким заповједницима, да за 8 дана обуставе борбу, и да се исто захтијева и од Црне Горе. Ствар је у овоме. Књаз Милан и опет је нагињао миру, иако стање на бојишту српском није оправдавало ову малаксалост књаза Милана. Србија, одмах по објави рата, истурила је своју војску преко границе. Главна војска под ђенералом Черњајевом пошла преко Бабине главе на Ак паланку, како ће на Ниш. Черњајев се није могао одржати и повукао се Алексинцу, којега је српска војска јако утврдила и непрекидним бојем за шест дана јуначки бранила и одржала. Ова се борба свршила доласком ђенерала Хорватовића, који је изгубљени Књажевац опет повратио, те ненадно ударио на десно крило Абдул Керимово и турску војску поражену сузбио. И поновљење нападаја Абдул Керимове војске српска је војска сузбила. Хорватовић је држао Алексинац и пошто се Черњајев повукао на Делиград. Вас успјех турски био је, што су били заузели Зајечар и стајали на маломе окрајку земљишта српскога. Војска ђенерала Ранка Алимпића, иако није продирала у Босну, стајала је преко Дрине.

Књаз Милан ипак је изјавио жељу, да се мир међу Србијом и Турском поврати. Заступници сила у Биограду доставили су ово својим владама и велесиле су одмах настале радити код Порте, да се закључи примирје и потом ради о миру. Пошљедица овога била је закључење „Обуставе непријатељства“ за 8 дана, од 4. до 12. септембра.

Црна Гора, ма колико против воље, морала се одазвати тој жељи великијех сила заједно са Србијом. По истеку овога рока, Порта је хтјела још новијех 8 дана мировања, но и Србија и Црна Гора одговарале су силама да на то не пристају, а готове су повољити силама, ако ће се закључити право примирје, колико је потребно зарад закључења мира. На другом мјесту биће изложено ово ново посредовање дипломатско, које је остало овога пута без успјеха, те се борба на свијема линијама продужила.

Поводом ове осмодневне обуставе непријатељства, Турска је према Црној Гори употријебила једно лукавство, од којега се она надала великој користи за себе. Претпостављајући, да би могло доћи до примирја, па и до закључења мира, она је жељела да јој се ма гдје нађе војска на црногорском земљишту, како би тијем своје ратне неуспјехе и рђави положај војнички према Црној Гори поправила. Муктар паша добио је наредбу да то изврши пријед, но наступи осмодневна почивка. Муктар паша, да обмане црногорску војску која је била на Црни кук, пушти из Требиња књигоноше: једне у Никшић, да им јави да ће им Муктар паша брзо стићи с таином, а друге у Метохију, да се купе коњи за пренос таина. Књигоноше су одиле, да буду ухваћени од црногорских стража. Војв. Петар Вукотић дигне одмах војску на Крстац да затвори улаз у Дугу и ондје, као најбољем положају, дочека турску војску. Међутијем, Муктар паша дигне из Требиња ноћу између 21. и 22. августа и преко Клобука и Корјенића уљеже непуна два километра у границу црногорску на Граховац, изгори два сеоца — Нудо и Заслап — и ушанчи се на брдо Мале Снијежнице. Војв. Петар Вукотић тек је чуо за ово похита с војском на Грахово, а на Крстац остави стражу од неколико батаљона. На Великој Снијежници стајала су већ два батаљона црногорска пред тијем као стража и то је уставило Муктар пашу, да није смио дубље уљести. Кад је дошао в. Петар Вукотић поткријепио је Велику Снијежницу и осталу војску распоредио на Барјак, Омутић, Бојање брдо и Мичимотику. Неколико батаљона послао је преко Гончарева пут Корјенића и Клобука, да прекину Турцима таин. Тако је Муктар паша на Заслап и на Малу Снијежницу био сасвијем опкољен. Овај догађај изазвао је у војсци црногорској и у цијелој Црној Гори радосно очекивање, да ће Муктар паша са цијелом војском бити заробљен. Ходећи на то, заповједништво црногорске војске није нападало на турске јаке шанчеве, на којима су Турци и дан и ноћ радили и које би њу истрошило, но је стајало наредно, да сваки испад турске војске сузбије, докле је не принуди на предају. Мањих окршаја било је сваки дан. Особито ноћу Црногорци су узнемиравали Турке у шанчевима, морећи их тијем. 24. септембра задио је Муктар паша бој из шанчева с цијелом артиљеријом својом. Шљедећега дана покушао је да испадне из шанчева и да се пробије кроз војску црногорску пут Требиња, јер је увидио опасност свога положаја. Имао је за тај дан споразум с војском у Требињу, да му изиде у сусрет. Прије зоре турска војска је изишла из шанчева својих и напала десно крило црногорско, које се састојало из три батаљона црногорска и једног херцеговачког. По подне били су Турци сломљени и повраћени у шанчеве. У исто вријеме ударе четири табора турска од Илина брда, који су стигли од Требиња. Њих сусрете командир Митар Белов с његушко-цетињским батаљоном, поткријепљен још са више чета од другијех батаљона.

Послије дугог и јаког отпора Турци стану уступати. Црногорци јурише и наћераху Турке низ стрмене греде иза Клобука, гдје су се ужасно поломили. Турака је тај дан погинуло близу 2000, а Црногораца мртвих и рањених до 200. Његушки батаљон, који је ову побједу извојевао, одликова се тај дан највећим јунаштвом, а и половина цијелога губитка из овога је батаљона. Црногорци су узели много оружја и сабаља.

Исти дан био је бој и на Љубиње, на које је ударио војвода Анто Даковић, којега је војв. Петар Вукотић послао са пет батаљона, да прекине Муктару свезу са Требињем. Љубињанима је дошла помоћ од Стоца, но Црногорци разбију ове и оне из Љубиња, уљегу у варош и изгоре је. Турци су изгубили у овоме боју близу 1000 људи и оставили Црногорцима велики плијен, од којијех се око 100 ранило, а 24 погинуло. Послије овога новога пораза, Муктар паша није више покушавао да испадне.

И Дервиш паша је 28. септембра покушао наново срећу своју. Скупио је сву војску у Спуж и изгледало је да ће на Даниловград. Према њему стајао је на Маљат војвода Пламенац са три батаљона. Тако нејак а изложен, заузимао је он врло опасан положај. Но в. Пламенцу чињело се да би оданде нанио турској војсци велику штету, само кад би му измицање покривено било са стране Зете и Кукошевине. Ушљед тога пошље главнокомандујући Божо Петровић један батаљон командира Зага (ком. Симо Радуловић) на саму Зету према Маљату, а један батаљон цеклински (ком. Ђоко Пејовић) у Кукошевину, који би се нашао Турцима с бока. Два батаљона задржи као резерву при себи. Турци се отворе из града око пет сати и топови им почну пуцати на цијелој линији. Турска сила бјеше прекрилила поље, а према њој стајаше шачица јунака црногорскијех. На 6 сати сударише се страже, а на 6 и по навали цијела војска турска на Маљат. Сви топови са Спужа и с другијех околнијех тврђава и четири батерије из поља обрнуше жестоку ватру на Маљат. С Маљата се не одзиваше ниједна пушка црногорска. По наредби војв. Пламенца чекаше се Турчин наблизу. Кад се Турци примакоше у исти мах осуше ватру Црногорци с Маљата, са Зете и са Кукошевине. Турци одступе и Црногорци опет прекину пуцање. Турци наново јурише, а батаљони црногорски сретну их исто као прије сложном ватром. По други пут уступе Турци. Трећи јуриш трајао је сат и по. Борба је била жестока. Равница под Маљатом била је прекривена љешинама турским... У згодноме часу нареди војв. Пламенац измицање с Маљата к оној застави на Зети, које је у најбољем реду извршено. А у истоме часу догодило се ово. Сердар Јоле Пилетић тек је турска војска испала из Спужа послао је један батаљон пиперски преко Зете у Веље брдо, који је одмах бој заметнуо. Војв. Радоњић спуштио је два своја батаљона са развијеним барјацима к Расиној главици, а војвода Марко Миљанов са 5 батаљона остави своје положаје, чим је опазио бој, и сиђе право к Подгорици. Кад Турци ово опазише, уставише се на исто мјесто. Дервиш паша, који је сигурно намјеравао пут Даниловграда, тек је дигао цијелу војску са онолико топова, врати се са већим дијелом војске у Подгорицу. Овдје је в. Пламенац развио највећу вјештину и лично јунаштво своје са неуморним трудом.

Турака је на Маљату погинуло много. По самијем турскијем извјештајима из Подгорице, погинуло их је око 2000. Ту су погинула два ђенерала турска, Џеладин паша и Абди паша, и неколико виших официра. Џеладин паша био је врло способан војник. Био је у Херцеговини, у војсци Муктар пашиној, полковник, и само прије мјесец дана дошао је к Дервиш паши као ђенерал. Црногораца је пало више од стотине мртвих и рањених.

Овдје је на мјесту, да се спомене смрт једнога вриједнога војсковође црногорског, Баја Бошковића. Послије толикијех бојева које је учинио, суђено му бјеше да од дуге и тешке болести умре на своме огњишту, на Орјој Луци. Он је био човјек пун врлина, као чиновник вриједан и савјестан, као војник јунак, а војсковођа мудар и храбар. Још у рату г. 1862. одликовао се, а у овоме рату заповиједао је војском, која је одмах у почетку држала Клек у затвору од стране херцеговачке. Кад је влада аустријска затворила Турској пристаниште Клек, Бајо се повратио војсци књажевој и у славној бици на Вучјем долу заповиједао је једном бригадом. Затијем је са својом бригадом стајао око Требиња, пошто је Муктар паша из Билећа у Требиње побјегао. Ту се разболио. Здрав, снажан и врло висока узраста преминуо је у 38. години. Имао је више одличија црногорских и руских, а српски Таковски крст за вучедолску побједу стигао му је по смрти. Књаз Никола љубио га је и поштовао до пошљедњега часа као свога сенатора, дичног јунака и вјештог војсковођу.

11. октобра славила је војска црногорска нови, велики успјех. Град Медун, дуго опсједнути и јуначки нападнути, а храбро брањени, предао се на милост и немилост. С овијем су цијели Кучи били црногорски. 13. октобра пред подне стигла је заробљена посада на Цетиње. Улазак је био свечан. Напријед је одио један црногорски батаљон. За њим ношене су 43 развијене турске заставе, па онда посада медунска, низам, па зејбеци. Пред њима је одио бригадир сердар Јоле Пилетић, уз њега заповједник града Медуна и 8 официра, а најпослије перјаничка чета. У цркви је одслужено благодарење, послије којега су барјаци, као трофеји, у цркву унесени и смјештени. Књаз је послије благодарења прегледао све заробљенике, којих је на Цетињу било много више но цетињскога становништва. Заробљене Малисоре и гусињске Турке књаз је исти дан помиловао и отпустио својим кућама.

Одмах по предаји Медуна наредио је књаз Никола да се приступи опсади Подгорице. Заповједник војске Божо Петровић приступио је одмах дјелу. К топовима с којима је располагао, придао је и топове узете с Медуном. С првим бомбардовањем сва турска војска која је логорисала око Подгорице, била је дигнута у Подгорицу. Бомбардовање је продужено сваки дан и знатни дио Подгорице је изгорио и оштећен.

Закључено примирје овдје је затекло и обуставило даље успјехе црногорске.

Црна Гора није ни жељела ни тражила примирје, и морала га је примити као дјело велесила.

Примирје је закључено на два мјесеца, од 20. октобра до 20. децембра 1876. године.

 

2. ПРИМИРЈЕ

 

У најжешћу убојну јеку око Црне Горе и Србије зачуо се наједном опет глас европске дипломације. Она, која доста носи на души ова крвопролића, вазда се у њима појављује са маслиновом гранчицом, исто сад, као и у највишем јеку устанка херцеговачкога. У вјечитом страховању од Русије, да ће она покрет своје браће употријебити за повод своме освајачком рату против Турске, европске силе, као ватрогасци, на глас о пожару трче одмах, да оне покрете утуљују. У овој наредности њиховој затекла их је поклич књаза Милана већ у почетку августа.

Кад је књаз Милан дошао у Биоград приликом рођења свога сина, одмах је почео са заступницима страних дворова разговор о помирењу с Турском. Енглеска се показала најусрднијом и предузела посредовање код Порте. Већ се мислило да ће Ристићево ратоборно министарство панути. Говораше се о Мариновићевом министарству и сазиву скупштине. Министарство Ристићево борило се против тога. У свези с тијем биће и догађај од 10. августа у главном стану српском на Делиграду. Ђенерал Черњајев удеси свечано проглашење књаза Милана краљем српским. Цијела војска положила је заклетву вјерности новоме краљу и поднијела књазу Милану писмени акт проглашења краљевства. Назив краљ и краљевство уведен је био од тога часа у званичну употребу у унутрашњости. Књаз Милан примио је те називе, премда званично о томе није извијестио ни владе европске, ни свога савезника књаза Николу. Само је цару рускоме саопштио овај чин војске, додавши и сам, да му се чини у садашњим околностима немогућно примити назив краља и молио је цара за очински савјет. Цар је одмах одговорио књазу Милану, да остане при својим умјесним назорима и да се не одзове жељи војске, јер би му то створило нове велике тешкоће. По свој прилици делиградско проглашење краљевства удесила је влада са генералом Черњајевом у двострукој цијељи: с једне стране, да подигне и одржи ратоборни дух у војсци и народу, а с друге, да учини с онијем пресију на Порту и силе, јер у исто вријеме српска је влада изјавила заступницима сила у Биограду, да жели и радо прима посредовање велесила, да се мир и добри одношаји успоставе међу Србијом и Турском.

Силе су одмах почеле на томе радити, али је посао одио тешко, јер Турска избјегаваше да каже услове, на којима би она хтјела закључити примирје и мир, а силе не бјеху о томе још споразумне ни сложне. У толико се у Цариграду спремао и извршио нови преврат, који Порти и не даваше да озбиљно мисли о примирју. 19. августа министри и шејихил-ислам збацише султана Мурата и прогласише султаном Абдул Хамида II, брата Муратова. Рекоше, да је султан Мурат душевно оболио. 26. августа опаса се мачем нови султан у Ејуб-џамији са великом свечаности; то је турско крунисање. Новоме султану приписиваху особита владарска својства и обасипаху га хвалама. Доиста се то у доцнијим годинама потврдило.

Другог септембра саопшти Порта велесилама услове мира и разложи им, да је она радија прави мир закључити, него примирје. Њени су захтјеви били: за Црну Гору, да остане како је и прије рата била (Status quo ante), а за Србију тражила је: 1. да књаз Милан дође у Цариград и поклони се султану; да турска војска опет заузме градове у Србији, које је формално године 1867. султан дао српском књазу да их чува; 3. да српска војска не смије убудуће бити виша од 10.000 војника и само са двије батерије; 4. сви бјегунци, који су из околних провинција ускочили у Србију, да се морају вратити у своја мјеста, а сва нова утврђења у Србији да се морају срушити; 5. да Србија плати Турској ратну оштету, или да се дотадашњи данак повиси с интересом ратне оштете; 6. да Србија огради гвоздени пут од Биограда преко Алексинца до границе и да се споји с турском линијом преко Ниша. С овим српским гвозденим путем да управљају турски чиновници.

Ови су услови били претјерани. Србија није могла на то пристати, много мање Црна Гора, која је стајала у томе часу према Турској као побједитељка. Саме велесиле увиђале су то и представљале су Порти, да она онакве услове не би могла диктирати, ни да је с војском у Биоград уљегла, јер би исти час имала рат с Русијом. Порта попусти и тад се закључи напријед поменута „Обустава непријатељства“ за 8. дана, да би силе и Порта имале времена споразумијети се о основима примирја. Послије овијех осам дана Порта је од своје стране одобрила, да се то примирје продужи још за другијех 8 дана, но на то ни Црна Гора ни Србија не пристадоше, јер Турска ни онијех првијех осам дана није уредно држала, но је војску прикупљала и пошењивала, а мјестимице с њом и нападала. Борба се на свијема линијама наставила и Црна Гора по томе је задобила нове славне побједе на Рогаме, у Мартиниће, на Маљат, на Јеленак, на Илино брдо и освојила је Медун.

Силе су исто продужиле преговоре с Турском о закључењу примирја. 13. септембра енглески посланик у Цариграду, Елиот, предао је Порти енглески предлог за мир, по коме би имао наступити и за Црну Гору и за Србију status quo ante, а за Босну, Херцеговину и Бугарску самоуправа, са реформама, наведеним у Андрашијевој ноти. Одмах трећи дан Порта је одговорила, да она пристаје на status quo ante што се тиче Србије и Црне Горе, али одбија предложену аутономију за оне три провинције, и то само због тога што је Порта одлучила, да цијелој Отоманској Царевини даде устав са парламентом и што ће све гране државне управе одмах преустројити. Овај одговор дала је она најприје само енглескоме посланику, а поновила га је у својој ноти од 20. септембра свијема силама. С овијем је Порта изигравала силе исто као за вријеме устанка, што је сваки предлог велесила предусријетала с изјавом, да је она кренула да још веће реформе заведе у Турском Царству, него су оне које силе траже само за побуњене крајеве.

Најпослије дошло је међу силама и Портом привидно до сагласности, да се закључи једно примирје између ње и Србије и Црне Горе, па за вријеме тога да се уговори коначни мир. Но брзо су и ту искочиле тешкоће. Силе су предлагале примирје од 6 недјеља, а Турска је тражила од 6 мјесеци, од 1. октобра до 1. априла. Турска је у овоме одуговлачењу имала двоструки рачун: или за вријеме овијех преговора да постигне још одлучније успјехе на страни Србије и да се опорави од претрпљенијех пораза на страни Црне Горе, па онда, са бољим изгледима, да приступи закључењу мира; или да за вријеме од 6 мјесеци — у најтеже зимско доба — почине од бојева, а утолико се за прољеће наново нареди за рат. Њезина је намјера толико јасна била, да не само Црна Гора и Србија нијесу могле пристати на полугодишње примирје, но ни саме силе нијесу се могле заузети за турски предлог. 2. октобра јављено је из Ливадије у Цариград Нелидову: „Русија не може никако присиљавати Црну Гору и Србију да приме тако дуго примирје и толику неизвјесност, о своме тешком положају. Русија мисли, да би финансијски и трговачки одношаји европски, који су свакако постали несносни, — још тежи постали тим продужавањем неизвјесности. Русија остаје за примирје од 4 до 6 недјеља, као што је Енглеска најприје предложила, а да се може опет за неколико продужити, ако би према току преговора за мир потребно било“.

Кад је Нелидов ово саопштио Порти, он је, по наредби своје владе, имао с њом и ово објашњење.

Бјеше Порта затражила од Русије јемства, да више неће руски добровољци прелазити у Србију. На то је, том приликом, руски заступник дао сасвим јасан одговор Русије: да тако што не би ниједна сила европска имала права тражити од Русије, а у толико мање Турска, која је ужасним крвопролићем у Бугарској изгубила право, да се чује у друштву европских држава. Руска влада нема удјела у исказима симпатија рускога народа према балканским хришћанима и овај покрет рускога народа чисто је унутрашња ствар Русије, и кад Турска онакво захтијевање ставља, то је онда просто изазивање Русије.

Ова изјава руска сматрана је као готовост Русије на рат с Турском. Једно то, а друто што је Русија одлучно одбила полугодишње примирје, држећи се не свога, него европскога предлога за шестонедјељно примирје — које је Енглеска у име сила Порти поднијела, дало је повода, да се из Француске и Енглеске подигла велика вика на Русију, да она хоће да општи рат изазове. Чекало се нестрпљиво, какав ће положај Њемачка заузети. Бизмарк се одмах изјаснио, да Њемачка неће пећи прсте, вадећи коштање за Енглеску. Источна политика Њемачке састоји се у овоме: спријечити да букне рат; не буде ли то могућно, онда ограничити рат непосредно на заинтересоване и у томе настојавати, да у свијема мијенама источне кризе остану Русија и Аустрија споразумне. То је било чисто у духу троцарскога савеза. Ово јасно држање Њемачке утишало је непријатеље руске.

Утолико се догодио пораз српски на Ђунису 11. октобра. Черњајев имао се повући на другу одбрамбену линију Ћуприја — Параћин. Но изгледи за одржање били су много слабији, него на Делиграду. У тешкој јуначкој борби војска се уморила и прориједила, а нове није било да је поткријепи. Књаз Милан обрати се цару руском за помоћ и спасење.

Цар Александар находио се тада у Ливадији. Већ у току дипломатских преговора њему је јасно било, да ће требати мач Русије да разријеши чвор, који је све тврђе плела себичност сила око узла распадања Турске. Цар је позвао к себи насљедника, великога књаза Александра, својега брата великог књаза Николаја Николајевича, књаза Горчакова и ђенерала Игњатијева. С њима се савјетовао и одмах наредио да се војска прикупља, а пристаништа на Црноме мору утврђују. На глас о опасности, у којој се Србија находи, цар је био одлучан. По његовој наредби дошао је Игњатијев 18. октобра Сафет паши, турском министру иностраних дјела, и изјавио му, у име царево, да Порта од тога часа за 24 уре учини примирје од 6 недјеља или најдаље 2 мјесеца и да исти час заустави кретање своје војске.

Не хтједне ли, да руско посланство оставља Цариград и прекида с Турском дипломатске одношаје. Игњатијев је додао, да ће очекивати одговор Портин само до подна 20. октобра. Овај громки глас од 100 милиона Руса отријезнио је Порту, да се не узда у помоћ пријатељских јој сила и у своје разне доскочице. Што силе нијесу могле достићи за више од 2 мјесеца, то је Русија учинила за један дан. Већ сјутрадан објавио је султан примирје од 2 мјесеца, с тијем да се може продужити исто још за 6 недјеља, ако би силе то захтијевале. Исти дан примила је војска турска заповијест, да прекине борбу не само на бојишту српском, него и на црногорском, и у Херцеговини и у Босни. Европске владе одредиће официре своје, који су већ 26. октобра били на бојиштима да обиљеже демаркационе линије.

Црна Гора није била ништа веселија с овим примирјем. Она је била у то вријеме у највишем маху своме. Муктар пашу потукла на Илино брдо и тијесно га затворила у његове шанчеве. Муктар паша је био у опасности да му мањка таин, а наступајућа јака зима, да му уништи војску, која је већ јако страдала и умирала. Предаја Муктар паше није била у далеко. На другој страни таман су Црногорци били примили Медун и почели опсиједати и бомбардовати Подгорицу. Но књазу није било избора. Он је морао жртвовати свој најбољи ратни положај и покорити се вољи рускога цара и потреби свога савезника.

С овијем није само Србија избављена била из тренутне неприлике, него су и све европске силе дахнуле душом. Сад су опет добиле прилику и времена, да развију свој мирољубиви рад. Русија, одлучна што има чињети у крајњем случају, пуштила им је првијенство. Остављена је иницијатива Енглеској, јер је у августу она прва повела ријеч о прекиду рата и предлагала примирје. Сад је Енглеска предложила конференцију великих сила. По њеном предлогу конференција је имала радити на овој основи: да се у цјелокупност Турске не тиче, а да се дадне Босни, Херцеговини и Бугарској административна аутономија. Искочило је одмах питање: хоће ли се пуштити и Порта на ову конференцију европску? Русија је била против тога, а Енглеска за.

23, октобра изишла је нота енглеске владе о сазиву конференције. Све владе великијех сила одазвале су се том позиву. Само Порта није дала никаква одговора. На наваљивање Енглеске, једва послије двије недјеље одговори и Порта да пристаје на конференцију, и да је одредила Сафет пашу и Едем пашу, да је заступају. Русију је заступао Игњатијев; Енглеску њен цариградски посланик Елиот и ванредни пуномоћник Солсбери; Њемачку посланик Вертер; Аустрију посланик Зичи и ванредни пуномоћник Калис; Француску Буржоа и Шодорде; Италију Корти.

Док су се велесиле озбиљно наређивале да дигну из мртвих Андрашијеву ноту, берлински меморандум и енглеске предлоге Порта је с друге стране најживље прегла да и сада осујети сваки успјех велесилама. Она се, одмах по пристанку, на конференцији, које јој је на срамоту било, прихватила својега омиљеног начина, да, дајући сама реформе, претече силе и тијем одбије сваки захтјев њихов. Већ напријед је она силама изјавила, да пристаје на status quo ante за Србију и Црну Гору, а одбила је њихова потраживања аутономије за Босну, Херцеговину и Бугарску, стога што спрема конституцију за цијелу царевину. Тек је наступило примирје, Порта је развила своју радњу на двије стране. Уложила је сву снагу на ново оружање своје. Купила је војску са свакога краја царевине. Војску из Србије превела је у Бугарску да се нађе на мјесту, крене ли Русија да пријеђе Дунав. С овом спремом хтјела је дочекати могућни рат с Русијом, а у исто вријеме са својим уставом намјеравала је сузбити европске реформе. То је Порта дала поново разумјети својом окружницом од 19. новембра, с којом се одговара на тужбе руске у ноти Горчаковљевој од 1. новембра, да је Порта крива свему злу у Турској. Сафет паша разлагаше, да Порта никако не може бити одговорна за то, што су неке провинције Турске опустошене. Напротив, њезина умјереност баш је на то одила, да мир, ред и законито стање поврати и уздржи и да се она и сада најозбиљније труди, да пуно основних рефорама уведе, које ће вриједити за цијелу царевину и које ће у исто вријеме задовољити интересе свијех поданика султановијех, ма које вјере били. „Зато су руске пријетње и оружања неумјесна и Порта протестује против тога, што се тешка одговорност хоће на њу да обали“.

Порта је већ била саставила „уставотворну комисију“. Душа њена био је Митхад паша. 9. новембра био је већ устав готов и поднесен великом везиру и султану. Велики везир Мехмед Ружди паша био је представник старога турства. Он се противио уставу, што је, можда увиђао да то нема смисла за Турску, а можда му је и противно било, да по новом уставу хришћанин и мухамеданац буду једнаки. Митхад паши, вођи младијех Турака, није се могло вјеровати да он ту једнакост искрено жели, али је он са својима присталицама мислио, да ће уставом, који — разумије се — неће трајати дуже но је потребно за њихову цијељ — изиграти Европу и сузбити њене реформе. Мехмед Ружди паша морао је уступити столицу великога везира Митхад паши.

11. децембра проглашен је у Цариграду устав са великом свечаношћу у присуству министара, представника свијех вјероисповиједи мноштва народа и уз пуцњаву топова. Постарало се било, да се свјетина покаже особито одушевљена, она која није ни знала, шта је то устав. Сафет паша је исти дан извијестио о томе све европске владе преко турских посланстава и још им и садржај устава саопштио, који се у овоме састојао: Отоманско Царство је недјељиво; султан, као калиф и владар свијех отоманских поданика, неодговоран је и неврједим; он има права која имају владари на западу; сви поданици без разлике зову се Отомани; њихова је слобода неповрједима и законима ујемчена; Ислам је државна вјероисповијед, али су слободне и све друге и њихове привилегије одржају се; слобода штампе и збора; једнакост свијех Отомана пред законом; право на државну службу свакога, без обзира на вјеру; једнаки разрез данака; сигурност имовине; независност судија; јавност суђења; управе провинцијалне на основу најшире, децентрализације; нарочити изборни савјети надзираваће послове у провинцијама својим; општинска самоуправа; обвезно учење у основним школама; одговорност министарска; представништво народно састављају два дома, посланички и сенат; састаје се сваке године новембра и засједава 4 мјесеца; посланици не одговарају за своје бесједе у скупштини и не може их суд дофаћати за вријеме скупштине; избори слободни; одузимање имања, кулук, мучење укида се; итд. Све саме лијепе ствари, које се налазе и не налазе у уставима свијех европскијех слободнијех држава. „Овај велики догађај“, завршује Сафет паша своју окружницу, „препородиће царство и донијеће највећу срећу свијема народима у Турској“. Није му нико вјеровао. Свак је знао циљ ове играчке турске. Европске силе то су најбоље знале. Њезини представници у Цариграду приступили су своме послу, без обзира на свечано проглашење устава.

Од 1. до 8. децембра држана су претходна савјетовања под предсједништвом ђенерала Игњатијева. На овијема нијесу учествовали турски представници, јер се шћело да се пуномоћници сила најприје споразумију о основи мира међу Турском и Србијом и Црном Гором, и о предлозима за умирење побуњенијех провинција, па онда да своје закључке као вољу Европе поднесу Порти.

У тијем сједницама сложише се за ово: да Србија не губи ништа од свога што је до рата имала, а да се не прошири, само да јој се уступи Мали Зворник, око којега је било више пута зађевица. Црна Гора, која је остала побједник, да добије неке округе од Херцеговине и Арбаније и право слободне пловидбе Бојаном и Скадарским језером; Бугарска да се подијели у двије губерније: у сјеверно-источну, која би допирала до близу Једрене, и у јужно-западну, која би обухватала и Сјеверну Македонију; у Босну и Херцеговину, као и у обије бугарске области, да се уведе аутономно законодавство у управи и судству; да њима управљају хришћани, гувернери, које ће на одређено вријеме Порта именовати, а силе европске потврђивати; уз њих ће бити земаљске владе од хришћана и мухамеданаца образоване; турска војска само ће у градове стајати; мухамеданци ће се разоружати; Черкези опет у Азију преседити; трећина дохотка од сваке провинције даваће се Порти, остало ће се трошити за домаће потребе; поставиће се међународна комисија, која ће пазити да се све ове реформе изврше; комисији ће се придати жандармерија од 6.000 људи, који имају бити белгијски добровољци, а ови жандарми ће одржавати ред и мир у земљи.

Око ове пошљедње установе много су се прегонили заступници европски, као да је друго све на своме мјесту. Русија је хтјела окупацију Бугарске, Херцеговине и Босне, као једино сигурно средство да се изврше реформе и спријече убудуће турска насиља. Игњатијев је предлагао, да Русија Бугарску, а Аустрија Босну и Херцеговину посједне, окупира, а Енглеска да уђе у Босфор са својим ратним бродовима. Ни Енглеска ни Аустрија не пристајаху на то. Онда је Игњатијев предложио, да све три провинције посједне помијешана војска велесила. Кад ни то не усвојише, позвао је руски заступник остале неке, дакле, предложе начин, којим би се без окупације могло разоружати мухамеданце, држати ред и увести све реформе. Енглески пуномоћник Солсбери предложи на то, да се мјесто окупационе војске установи жандармерија од 6000 људи, од неутралних држава: Белгије, Холандије и Швајцарске, са старјешинством белгијским. Овај је предлог најпослије усвојен, но он је у исто вријеме показао, на каквој је муци конференција била, колико је неповјерење владало међу силама и како је мало изгледа било, да ће се икакве реформе извести.

Конференцији у Цариграду пријавише се и Грци и Јермени, да се и овима што ријеши, но конференција је одбила њихову молбу, желећи само словенско питање у Турској да ријеши.

По свршетку овијех претходнијех састанака конференције, пуномоћници су послали закључке својим владама на одобрење, а Игњатијев, као старешина дипломатског тијела, имао је задатак да извијести Порту, да је претходна конференција свршена и да је позове, да закаже дан првој редовној сједници. Није требало ни мислити, да ће Порта — особито од како је Митхад паша постао велики везир — пристати, да јој силе потврђују њена наименовања гувернера, да европска комисија са европским жандармима влада у њеним провинцијама, све то што њено суверенство унизује, управо уништава.

11. децембра састане се прва сједница конференције. Дођоше и турски пуномоћници. Сафет паша је предсједавао и он је први узео говорити о политичком положају Турске према устанку и према Србији и Црној Гори. Француски пуномоћник изнесе закључке предконференције, потврђене од влада европскијех сила. Сафет паша замоли, да му се дадне мало времена да проучи оне закључке. А у ријечи у којој бијаше, затресоше се прозори и цијела дворана од силне топовске пуцњаве. Сафет паша свечаним гласом настави: „Велико дјело, које се у овоме часу извршило, промијенило је облик владе, што је постојао пунијех шест вјекова. Ови топови објавише устав, који је султан своме царству подарио. Устав ће донијети ново доба среће и благостања његовијем народима“.

Ово је било дим у дим. Европа подноси Турској своје предлоге, а Турска Европи у исти мах свој устав. Игњатијев се није могао уздржати да не одговори Сафет паши, видећи да је нарочито удешено проглашење устава са првом сједницом конференције. Све је то лијепо, али докле се устав уведе и од њега користи наступе, мора се мир осигурати по сваки начин.

Да конференција учини виши притисак на Порту, пошао је енглески пуномоћник Солсбери султану 14. децембра и изјавио му, да су све силе сагласне и ако султан одбије закључке конференције, да ће сви посланици оставити Цариград. Шћело се са овијем одузети Турској и пошљедњу наду, да ће јој Енглеска помоћи у случају рата.

На другој сједници конференције 16. децембра закључено је на предлог Сафет паше, да се продужи примирје између Турске и Црне Горе и Србије још на два мјесеца. Затијем је Сафет паша изјавио, да се Порта чуди, окле се сад тражи проширење Србије, а много више Црне Горе, кад у енглеском предлогу о томе ни збора није било, но само да се успостави status quo; даље, да Порта находи, да се ни с уставом ни с икаквијем обликом владе не могу сложити ови предлози европски; устројење међународне комисије; уређење жандармерије од самијех странаца; ограничење турске војске на саме градове; бирање гувернера на одређени начин; подјела Бугарске; наређења о финансијама и судству; пресељење Черкеза у Азију. Мимо ове изјаве конференција је предузела у појединостима редом чланке свога предлога претресати. Услове мира са Србијом турски су пуномоћници примили све, осим уступања Малог Зворника. Уступање земљишта Црној Гори, како је конференција предложила, турски су пономоћници одлучно одбили. Тако исто нијесу хтјели чути о подјели Бугарске. „То иде на диобу по вјери и племену“, рече Сафет паша, „а наш устав то не дозвољава, јер хоће јединство свијех Отомана.“

Трећа сједница била је 18. децембра, гдје је Сафет паша изјавио, да је Порта, проучивши добро закључке конференције — израдила своје предлоге, но му је жао што им још не може поднијети конференције, „јер се сад преводе с турскога на француски“. У исто вријеме изјавили су турски пуномоћници, да се они не могу пуштати у даља претресања предлога европских, које Порта не може никако примити, јер су пошли много даље од првијех предлога енглескијех.

Конференција је увидјела намјеру Портину, да савјетовања протеже и одлаже у бесконачност, док би се најпослије конференција разурила. Што ће послије наступити, о томе је Порта мање мислила. Њој је главно било, да за сада макне себи с врата конференцију. Европски пуномоћници приговорили су турскијема то, што Порта за пунијех 8 дана од како засједавају још никаква јасна одговора не даје.

Исти дан послије сједнице предао је руски пуномоћник Игњатијев једну ноту великом везиру, с којом је покушао, да ублажи страховање Портино од предлога европског, и да је увјери о њиховој доброј намјери и користима по Турску. „Јемства, која се у предлогу траже“, говори нота руска, „иду баш на то, да сачувају Турску од рата и од стране окупације, на прилику оне у Србији. Установљење међународне комисије, као контролне власти, миче с Порте сваку одговорност због заплета, ако би се догодили при увођењу рефорама, а постаје дужност Европе да одржаје ред и мир у провинцијама. Тако исто захтијева мудрост од Порте, да се не противи образовању странке жандармерије. Све европске државе служиле су се таквом установом. Папска и Напуљска влада доскора су издржавале швајцарске гарде. Иста Порта и данас употребљава у својој војсци и војним школама за наставнике енглеске официре, француске, њемачке и др. У Мисиру вршили су полицајну службу Италијани и Швајцарци. Јавна безбједност то је први услов доброј управи, а добро уређена жандармерија то је најбоље средство, да се стане на пут спољашњим сплеткама и буњењу у турским провинцијама. Зато би Порта само своју мудрост показала, када би те европске предлоге, ради своје користи, усвојила.“

Разумије се, да сва ова разлагања нијесу нимало дјејствовала на Порту. Ни руски посланик није очекивао то од ње. С руске стране хтјело се само, да се што више да доказа, како она иде рамо уз рамо с осталим силама; како она исцрпљује сва могућа средства да се одржи мир, да јој се не прибаци да хоће рат по сваки начин, на који је она — уосталом, већ ријешена била.

На четвртој сједници 20. децембра изнијели су турски пуномоћници Портине предлоге, с молбом да се приме на мјесто европскијех. Ту је још јасније искочило, да се до споразума не може доћи. Једни су ударали у клинац, а други у плочу. Једни обрнули Лиму, други Сарајеву, а хоће, тобож, заједно да иду. Игњатијев је изјавио, да њему његова влада забрањује зборити конференцији о сваком другом предлогу, који се размимоилази са онијем европским. Истога су мишљења били и други заступници. Остала је и ова сједница без икаква успјеха.

Пета сједница 24. и шеста 28. децембра оставиле су конференцију на истом мјесту. Оне биљеже само прегон између европских и турских пуномоћника. Ови једнако износе своје разлоге, зашто Порта не може примити европске предлоге, а они им признају, да лијепо зборе о реформама, које Порта хоће да оствари, али да не дају никаква јемства, да ће се те реформе доиста и извести. Едем паша одговара: „Довољно је Портино морално јемство, које се оснива на познавању својих интереса и своје дужности“. На жалост Портину, тијем њенијем врлинама нико не вјерује послије догађаја у Босни и Херцеговини и чуда почињених у Бугарској. То су европски пуномоћници одговорили турскијема само овијем ријечима: У лојалност Портину нико не сумња, само у то, да ли ће она бити у стању да испуни своје обавезе. Турски пуномоћници обећаше, да ће се спремити за идућу сједницу са чистим одговором. Но у тој седмој сједници, 31. децембра, поновила се опет иста пјесма. Сафет паша жалио се на Енглеску, која у својим првим предлозима није ништа зборила о јемствима; доказивао је, да је сад свако друго јемство излишно, кад је у царству турском уведен устав, који искључује и могућност каквијех злоупотреба. На поновљено питање конференције: пристаје ли Порта на установу интернационалне комисије и да гувернере, изабране на пет година, велике силе потврђују, Сафет паша одговори, да не пристаје и да ће пристати једино на то, да се жандармерија састави од домаћијех мухамеданаца и хришћана са европским официрима и да се Черкези не досељују више гомилама у Европу. Кад је граф Зичи затражио, да се на то одмах потпишу, одговорише да нијесу овлашћени.

Овај неуспјешни рад морао се више европским посланицима досадити.

Они су послије ове сједнице савјетовали се без турских пуномоћника и закључили, да своје предлоге наново претресу и учине Турској уступке, колико је највише могуће, па да тај нови предлог поднесу Порти као ултиматум Европе, да га прими или одбаци без ријечи.

На осмој сједници 3. јануара (1877) поднесе конференција турскијем пуномоћницима своје умјерене предлоге, а Солсбери их овако образложи:

„Године 1856. примљена је Турска у заједницу европскијех држава, али је она тијем примила извјесне обавезе на се. У уговору је речено, да се нема нико мијешати у унутрашње послове Турске, али се тад надало, да ће султан несебичне савјете сила хтјети послушати. Разиђе ли се сада конференција с тога, што се султан и његови министри оглушују савјетима сила, положај Турске постаће други и врло опасан. Нека добро размисли Порта, какве ће рђаве пошљедице њој донијети овај обрт јавнога мњења у Европи. Његова је дужност, да одбије сваку одговорност од владе енглеске и зато изјављује свечано, да Енглеска неће никада одобрити никаква угњетавања ни рђаву управу у Турској. Одговорност због упорности Порте пада једино на султана и његове савјетнике. Нови предлози пошљедња су ријеч конференције. Одбије ли Порта и њих, посланици великијех сила са изванредним опуномоћеницима сматраће рад конференције завршеним и оставиће Цариград. Нови предлози су садржавали:

За Црну Гору: уступају јој се Бањани, Пива, Никшић, Дробњаци, Шаранци, Колашин, Кучи са кучком крајином, Васојевићи до Лима, Мало и Веље брдо, Спуж и Жабљак, и даје јој се слободна пловидба Бојаном и Скадарским језером.

За Србију: успоставља се стање исто прије рата, а границу босанско-српску регулисаће нарочита комисија.

За Босну, Херцеговину и Бугарску именоваће се хришћани гувернери на 5 година, са одобрењем великијех сила; уредиће се земаљске народне скупштине, које ће о данку решавати; укида се закупнина данка; опрашта се неплаћени данак; установљава се слобода вјероисповиједи; забрањује се насилно превјеривање; народни језик уводи се поред турскога у суд и управу; укида се башибозук; заводи се жандармерија од хришћана и мухамеданаца према броју њихова становништва; забрањује се насељење Черкеза; даје се опште помиловање политичким хришћанским преступницима. Све ове установе извршују се у року од три мјесеца. Велике силе постављају двије комисије, које ће извршење надгледати.

Сафет паша одговори, да нови предлог доиста садржи неке уступке Порти и да га Порта усваја као основу савјетовањима, само нека се изоставе оне двије тачке о комисији и о власти сила, да утврђују гувернере. Конференција не пристаје. Турски пуномоћници моле пет дана времена за размишљање.

Сада већ конференција доћера цара до дувара. Нађе се Порта на муци. Да прими предлог са она два најтежа јој чланка, одриче се независности и суверенске силе, сагиње се у јарам европскога туторства и отвара широм врата европским интервенцијама — не прими ли предлог, одоше и оставише је сви пријатељи, а непријатељи јој заратише. Колика је озбиљност и опасност била, ни сама турска влада није смјела узети на се одговорност да ријеши то питање. Тако је изгледало, а у ствари она је хтјела да одбије и европски предлог и удесила је, да се то изнесе као воља народа. Зато за 6. децембар сазове она велику скупштину у Цариграду и позове на исту све турске великодостојнике, представнике хришћанских цркава и европских општина. Митхад паша снисходио се да посјети грчкога патријарха, да тијем хришћане задобије. Грчки и јерменски патријарх, бугарски егзарх и велики рабин послали су у скупштину своје заступнике. Било је 215 скупштинара на окупу.

Митхад паша разложи скупштини стање државе. Каже јој да је ствар у томе: савјетује ли скупштина владу да прими предлоге европске, или да не прими? „Одбијемо ли њихов предлог“, говораше Митхад паша, „заступници великијех сила остављају Цариград. Енглеска и Француска казале су нам, да оне, истина неће ратити на нас, али да неће ни с нама бити. Аустрија је за сада неутрална, али по свој прилици она ће бити доцније с Русијом.

Јасно је наше стање. Примамо ли закључке конференције, ми смо изгубили нашу независност. Мука је и треба се добро размислити. Слободно нека каже сваки своје мишљење.“

Митхад паша прочита закључке конференције, а онда устане његов претходник, бивши велики везир Мехмет Ружди паша: „Држава без своје независности не може опстати. Одбијмо, дакле, предлоге европске, који нам уништују нашу независност и не жалимо никаквијех жртава за наша права“. Још су и други тако зборили, разумије се по претходном уређењу. Опет Митхад паша проговори: „Сад смо чули мишљење мухамеданских Отомана. Да чујемо што ће рећи немухамедански Отомани“. Сава паша, родом Грк, изјави: „Немухамеданци имају једну отаџбину са мухамеданцима. Они ће сви скупа до пошљедњега прије погинути, него ли европске предлоге примити“. Тако су и други немухамедански Отомани зборили. Дође да се гласа. Митхад паша позове, да устану сви они који неће, да се предлог прими. Нико се не диже. И да хоће, не смије. Митхад паша гледа скупштину и чека: „Сто година можете чекати, нико се подићи неће“ — повиче један посланик. Сва скупштина одушевљено поздрави те ријечи. Предлог се једногласно одбија.

8. јануара (1877) састаје се девета и пошљедња сједница конференције. И опет Сафет паша стане говорити, да ће Порта примити предлог, само нека се изоставе оне двије тачке и да је штета, да се конференција разилази једино због те двије тачкице. Турска је влада само открила, да она скупштина ништа друго није, но просто смијешна игра њена, кад она и опет говори о примању предлога, пошто је скупштина онако свечано изјавила да ће сви Отомани мухамедански и немухамедански прије изгинути, него ли предлог примити. Турским пуномоћницима одговорила је конференција, да су баш оне двије тачке најглавније од предлога, јер садрже јемства, и да се од предлога не може више ниједна изоставити. Још је Игњатијев изјавио, да се конференција бавила само управом у словенскијем провинцијама, но да су конференцији и из Тесалије, Епира и Крита стигле многе тужбе и вапаји против турске управе.

Конференција прекиде рад, пошто потписа протокол пошљедње сједнице своје. Посланици и пуномоћници европских сила оставише сви Цариград 14. јануара.

Сафет паша истога дана разашље окружницу свијема посланицима турским при европским дворима, у којој је правдао понашање Портино на конференцији и изражавао наду, да Европа неће с тога неуспјеха кривити Турску. Тако се жалосно свршила и ова знаменита појава о развитку догађаја у рату Црне Горе и Србије с Турском. Конференција европска није ништа урадила. Она је прикупила и поновила дипломатске покушаје својих влада из времена устанка херцеговачко-босанског и у томе новом облику напуштила их неостварене. Исто као и прије, остављајући рат своме развитку, као и устанак, да се из њега рат развије. Више заслужује цариградска конференција да се помене и радња њена изложи с тога, што се с тијем износи с колико је лакоће, безбрижности и неодважности она радила, с колико се њежности опходила с Турском, и то послије онаквијех покоља у Бугарској, послије онолико крвопролића у Босни и Херцеговини, послије онолике јуначке борбе и толикијех племенитијех жртава од стране Црне Горе и Србије и, најпослије, на чистом догледу још крвавијих призора, који морају наступити, кад упорност Турске надвлађује.

Вриједно је споменути чудну игру судбине. Тек рођено чедо удавило је свога родитеља, турски устав великога везира Митхад пашу. Он је у своме уставу ставио овај чланак: Да султан може прогнати свакога којега полиција означи да је по државу опасан. Митхад паша је био способан човјек, способнији од свијех сувременијех великаша турскијех, иако се занио будаластом идејом, да Турску спасе уставом. Он је са уставом, можда, и озбиљно мислио и подвржући себе одговорности хтио да ограничи — све по уставу — власти друге, па и самога султана. То је доста било, да дворјани заснују завјеру против великога везира, на челу које је био Махмуд Дамад паша, зет султанов, Турчин од пете до главе. Он и војени министар Редиф паша увјере султана, да Митхад паша кује завјеру да њега обори, а сам да се учини диктатором. Султан је вјеровао већ по томе, што му је мило било да се ослободи човјека, који хоће да зна, куд се дједе цар Абдула благо. Митхад паша пође у сургун, а заступи га Еден паша, дотадањи турски посланик у Берлину и заковани душманин Москову. У ствари, поред њега владао је сада Махмут Дамад паша.

Пошљедње дјело Митхад пашино је било, што је 14. јануара позвао Србију и Црну Гору, да се непосредно договоре о миру с Турском. Ова нова идеја биће потекла ако не договорно од сила, а оно од некијех од њих, које су раде биле, да радњи конференције ипак шљедује мир и да се спријечи самостално дјеловање Русије, које је све извјесније постојало. И српска и црногорска влада наговорене су од сила, да шљедују Портином позиву. И оне нијесу могле тај позив одбити, јер би се иначе одговорност за продужење рата на њих бацила.

Србија се одмах одазвала Портином позиву и већ 8. фебруара био је први састанак српскијех пуномоћника Д. Матића и Ф. Христића са Сафет пашом. Црна Гора, иако је пристала на непосредне преговоре, одуговлачила је. Она, сматрајући се побједитељком, није хтјела своје пуномоћнике шиљати у Цариград, но је предлагала за састанак једно погранично мјесто. Тек је страном посредовању попуштио књаз Никола, и 8. фебруара послао у Цариград војводу Божа Петровића, заповједника јужне војске, и војводу Станка Радоњића, као своје пуномоћнике.

Утолико се Србија већ нагодила с Портом, да се мир закључи на овој основи: границе остају како су прије рата биле; султан даје општу амнестију; војска турска и српска врћу се одмах у своје старе границе; Србија не смије подизати нова утврђења, а турска застава има се поред српске вити на граду биоградском, као и прије рата.

Књаз Милан, који је хтио по сваки начин мир, сазвао је у Биоград народну скупштину да прими овај мир.

Требало је још књазу Милану разрјешење савезничкога уговора са књазом Николом, које је он телеграфски затражио, Књаз Никола молио га је да не хита са закључењем мира, да се држе заједнички, докле би постигли боље успјехе. У истој депеши представио му је, да Црна Гора, послије толикијех побједа, не може закључити мир, који не би одговарао ратнијем успјесима. На поновљену изјаву књаза Милана да он мора закључити мир, књаз Никола пристао је на разрјешење уговора. Књаз Милан одмах поднесе утовор скупштини, која га прими. Скупштина је била врло бурна и одмах други дан распуштена. Књаз Милан издао је народу о закључењу мира ову прокламацију: „Из моје прокламације од 18. јуна прошле године познати су моме драгоме народу узроци, који су нас принудили да се прихватимо оружју, а познат је и задатак, за који смо се ми у савезу с Црном Гором борили.

Данас, кад се судбина источних хришћана налази у јачијем рукама, ја сам сретан, што могу обзнанити моме драгоме народу, да сам по саслушању велике народне скупштине закључио мир са Отоманском Портом. Моји пуномоћници потписали су 17. о. м. са царским министром иностранијех дјела протокол мира, коме сам ја, са своје стране, послао телеграфским путем потврду,

Под гаранцијом великијех сила Србија остаје и даље у својим одношајима према Отоманској Порти, у којима је била прије рата. До свршетка овога мјесеца имају се војске, и турска и српска повући на своје земљиште, уколико се налазе изван политичких граница. За хришћане, који су за вријеме рата у Србији нашли збјега и заклона, уговорен је потпуни опроштај, а има сигурна изгледа, да ће се сасвијем побољшати њихово стање на њиховом огњишту.

Браћо, данашњим даном престаје ратно стање у Србији, а с њим престају и неке од оних особених мјера, које је ратно стање изазвало, — докле опет друге неке и даље остају, као потребне до потпуног прелаза у редовно стање.

Враћајући се својим мирним пословима, сјетимо се прије свега оних наших храбрих бораца, што на бојном пољу кости оставише. Њихова ће имена вазда живјети у успомени благодарна потомства. Сјетимо се наших рањених, који су за рад неспособни остали, па је наша патриотска дужност, да им опстанак олакшамо. Не заборавимо и оне наше пограничне суграђане, који су ушљед ратних догађаја највише страдали. Мојој ће влади бити један од најглавнијих задатака, да се они првим потребама што прије намире и да се њихов положај уопште олакша.

Испунивши своју дужност на бојном пољу према својој отаџбини и према својој браћи, наставимо сад да у мирном раду и братској љубави црпимо снагу за даљи народни напредак. Останимо вазда захвални нашој руској браћи на потпори, коју су нам за вријеме рата указивали, као и свим другим племенитим народима, који су нас у нашој тешкој борби пратили својим драгоцјеним симпатијама.

Нарочито дајемо израза нашему признању према свима оним племенитим друштвима и лицима, који су нашим рањеницима и нашим ратним страдалницима руку помоћи човјекољубиво пружали.

Према вам, пак, драга браћо, испуњујем дужност која је мени, као владаоцу вашем, веома пријатна, захваљујући вам свијема на пожртвовањима које сте за вријеме рата подносили, једни борећи се на бојном пољу, или чинећи друте личне услуге, — други приносећи материјалне жртве, а сви без разлике дајући непрекидни примјер ријетког родољубља“.

Србија је закључила мир с Турском, када је Црна Гора тек започела преговоре. Заједно нијесу могли преговарати, јер је књаз Милан хитао да закључи мир свакако, а књаз Никола није вјеровао у могућност мира, јер мир само за љубав мира није хтио, а да Порта неће пристати на услове мира, под којима би га он једино примио, то је унапријед знао. Књаз Никола није заратио, да само рашири са неколико пограничних округа границе Црној Гори. Да је за тијем одио могао је то постићи још за вријеме устанка херцеговачкога, када му је то од исте Порте нуђено. Да није мимо тога тежио, могао је и сада добити од Турске неколико раширења границе црногорске. Али рат, који је повео, био је за ослобођење народа српскога. У својој прокламацији књаз је то отворено исказао: „Херцеговина мора слободна бити“, узвикнуо је књаз Никола у својем прогласу Херцеговцима. И под најкориснијим условима књаз није могао ни помишљати за мир без слободне Херцеговине. Зато је он тражио од Порте, у започетим непосредним преговорима, напоредо са добицима за Црну Гору и уређено стање за Босну и Херцеговину, и то под гаранцијом трију европских савезничких велесила, не дајући никакву важност обећањима турским у том погледу. Сафет паша се трудио много, да склони црногорске пуномоћнике на попуштање од првијех захтјева. У исто вријеме дјејствовале су и велике силе у том правцу на књаза Николу, а нарочито да би своје захтјеве ограничио на интересе Црне Горе, остављајући херцеговачко-босанско питање њиховој бризи. Русија, која се већ наређивала за рат, оставила је књазу Николи слободну вољу. И књаз је одлучио: да му је љепше одржати високо подигнути барјак за ослобођење српскога народа, него јуначку и славну борбу овога рата завршити користима за Црну Гору, малим за њу исту, а убитачним за општу народну ствар, која би више добила, ако би Црна Гора — исто као и г. 1862, само наново прослављено знамење своје изнијела из овога рата за скору бољу прилику.

4. априла прекинути су преговори међу Портом и црногорским пуномоћницима. На растанку рекао им је Сафет паша у правдање Портина поступања: „Не одричем праведност вашијех захтијевања, али нама је рат с Русијом исто неизбјежан, па кад већ мора бити — нека он одлучи све изједном“.

Са највећом радошћу поздрављен је на Цетињу и у цијелој Црној Гори глас, да су преговори прекинути и да ће се рат продужити. Пуномоћници су дочекани на Цетиње с весељем, као да су најславнији закључени мир донијели.

17. априла издао је књаз Никола народу црногорскоме нову прокламацију.

„Црногорци,

Кад прошле године ништа не помогоше највећа и пошљедња усиљавања моја, да мирним путем, који су велесиле одабрале и који сам и сам желио, — припомогнем олакшати праведним уређењем несносно стање наше браће у Турској, због којега се и подигоше очајно на оружје против свога освајача и угњетача, — Ја сам у савезу са свијетлим књазом од Србије Миланом објавио Порти рат и позвао вас, да својим јунаштвом и својом витешком драгоцјеном крвљу дате одлучне снаге мојим настојавањима.

И рекао сам тада: да је нас Турска самовоља и непопустљивост и пред самијем силама разријешила обвезе свакијех обзира и да нам је дала повода и права, да на мјесто првијех родољубнијех тежња, развијемо наш општенародни барјак — за ослобођење и уједињење народа нашега из турскога ига, барјак — који је Црна Гора од пропасти Царевине наше вазда свето хранила и јуначки и високо држала.

И развивши тај барјак, ја сам ви узвикнуо: „Црногорци, сви ћете за мном“, и нијесам ве позивао кнез Лазаревом клетвом: „Ко не дође на бој на Косово...“, јер сам познавао вас, моје дивне јунаке.

Величанствени су докази јунаштва вашега, велике битке и сјајне побједе наше на Вучјем долу, Фундини, Маљату, Рогамима и на Миротинским доловима, у којима сте се сви обилићски борили и осим велике војске турске и мноштва официра још и четири паше погубили и заробили.

Ви сте, Црногорци, оправдали повјерење моје и задовољили сте очекивања укупнога народа нашега и овеселили сте свијет словенски и задивили свијет страни.

Цар руски рекао је у Москви, да сав свијет чује: „Црногорци су се показали и овом приликом као вазда, прави јунаци“. И сав свијет хвали јунаштво ваше и изјављује симпатије за народ наш, који сте ви изазвали. Црногорци, хвала ви у име моје и свега народа нашега пред Богом и свијетом. Хвала ви пред сјеном Божјега угодника и заштитника нашега, св. Петра, пред споменом владике Данила, који је положио темељ овоме темељу народне будућности, и књаза Данила, који ви је дао ову снагу, те ве данас као побједиоце прославих, и онијех јунака, који су њихови сатрудници били, а ваши преци. Хвала вам и слава онијема, који погибоше за крст и слободу: „Благо оном, ко довијек живи“. А они ће живјет довијека у спомену благодарног народа.

Црногорци, са оваквим поносом и задовољством можемо ми гледати на досадашње успјехе овога великог и светог рата нашега, који није довршен, него га, ево, и опет настављамо.

Велике силе европске, којима имамо вазда захвални бити за особиту наклоност, биле су зауставиле наш рат у благородној намјери, да прекину проливање крви и да и опет начином мирним поставе ред и правицу у нашим земљама под владом Турском и даду задовољења нама. Љубав к човјечности и напретку, љубав к браћи својој; положај и снага истакоше Русију на чело њих у овом питању. И Русија са осталијем силама напрезаше се од онога времена све до данас, да отклони даљи рат, отварајући Турској пут да учини оно, што човјечност и правица од ње захтијевају, нашто угњетени хришћански народи и наше побједе права имају.     

То је био узрок да сам морао и ја преговарати с Турском о миру, иако нијесам ни за часак престао предвиђати, да ћу и опет развити барјак ослобођења народнога, који сам с вама од предака нашијех примио.

Моји трудови у томе правцу и ваше примјерно понашање за то вријеме налазе признања код великијех дворова и народа образованијех.

Као цијену мира тражио сам, Црногорци, од Турске оно што је право. Тражио сам у првоме реду обезбјеђено стање нашој браћи и онда накнаду за наше славне побједе, за вашу витешку, витешки проливену крв.

Турска — послије дугих преговора — одби моја захтијевања. Ушљед тога ја сам моје посланике из Цариграда позвао и тијем даном опет је настало ратно стање између нас и Турске.

Црногорци, ја знам све, тегобе које сте подносили за вријеме овога дугог примирја, знам и болове вашега јуначкога срца због тога, што сте били устављени на славном путу к слободи народној. Но знам и то, да се и ваша највећа и једина жеља испуњава данас, када вам јављам да наново ступамо у рат с Турском за слободу народа нашега.

Црногорци, сретан и пун благодарности Свемогућему, ја вам радостан јављам, да је и велика братска нам Русија ступила у рат против Турске.

Овај догађај увеличаће радост вашу и удвостручиће јуначко прегнуће ваше и пожртвовање. Русија — принуђена истом Турском и овлашћена од цијеле Европе — полази да оружјем извојује оно, што заједнички са силама мирољубивим настојавањима не могаше постићи.

Цар Ослободитељ Александар II, наш великодушни покровитељ, кренуо је да помогне и нашем народу у избављењу његовом.

Црногорци, помоћи Божјом и наше руске браће, ми ћемо овога пута постићи за чим праведно тежимо, али ја очекујем данас од вас, Црногорци, више пожртвовања и јуначкога прегнућа него икад до сада, јер треба да се покажемо вриједни помоћи великога предузећа Русије, које чини за нас и нашу браћу и јер је најслађа слобода својом муком стечена, својом крвљу искупљена.

Црногорци, сјетите се славнога војевања нашијех предака са руском браћом противу непријатеља наше слободе и вјере и покажите се достојни њих, и наткрилите их јунаштвом, славом и успјесима.

Црногорци, нека данас нико не жали умријети, јер је ово дан суђени, дан препорођаја народа нашега. Из новијех гробова нашијех ускрснуће стара слобода народна.

Стојећи вазда с вама и пред вама, Црногорци, ја вас најрадосније поздрављам и довикујем:

Напријед, за ослобођење народно!“

Исти дан, у недјељу рано ујутро, књаз Никола је кренуо са једнијем одјељењем војске с Цетиња на бојиште, учинивши главни стан, за прво вријеме, на Орју Луку.

Тако се ово дуго примирје окончало са миром Србије, са продужењем рата црногорскога, са уласком Русије у рат против Турске.

 

3. РУСИЈА РАТИ С ТУРСКОМ

 

„Русија остаје мирни посматралац догађаја, али она ће прије сву Европу заждити огњем живијем, него што ће допуштити, да јој њезину словенску браћу уништи.“

Ово је био израз јавнога мњења у Русији за вријеме устанка и рата Србије и Црне Горе с Турском. Ово расположење рускога народа морало је дјејствовати на вољу цара рускога. И ипак рат руски могао се отклонити, да су европске владе имало задахнуте биле искреном жељом, да се одношаји у Турској уреде на здравој основи. Видјела се неодлучност, а често пута и јасна двоумност једнијех сила у свијема преговорима за мир, у вријеме устанка и рата, нарочито за вријеме дугога примирја, којим је био обустављен рат Србије и Црне Горе. Тежња је таквога држања европске дипломације била, да се Турска што боље сачува, Русија унизи, износећи је у њеним тежњама немоћну према заједничкој вољи Европе, а хришћански народи у Турској да се оставе у жалосном стању њиховом.

Само је то принудило мирољубивог цара Александра II у мучноме стању послије Ђуниса, да царски загрми: „Ако Порта за двадесет и четири уре не прими примирје од 6 или највише 8 недјеља, и ако одмах не обустави своју војничку акцију, руско посланство оставља Цариград и прекидају се дипломатски одношаји с Портом.“

На повратку своме из Ливадије у Петроград, цар Александар устави се у Москви, гдје је 29. октобра примио московско племство у представништво градско. Том приликом цар је изговорио ове знамените ријечи:

 „Вама је познато, да је Турска попуштила на Мој захтјев да одмах закључи примирје, да се прекине залудно крвопролиће у Србији и Црној Гори.

Црногорци су се показали у овом неравном боју као вазда прави јунаци. На жалост о Србима не може се то исто рећи, иако су у редовима српским били наши добровољци, од којих су многи за словенску ствар своју крв пролили. Ја знам да са мном цијела Русија саучествује у патњама наше браће једнокрвне и једноплемене. Али мене су на прво мјесто руководили прави интереси Русије. Докле год могу чуваћу крв руску. И то је узрок, што сам тежио и што и сад тежим, да се мирним начином у истину поправи стање хришћана на Истоку. Овијех дана почеће у Цариграду заступници великијех сила да уговарају о условима мира.

Моја је највиша жеља, да се сложимо. Не дође ли до тога, и увидим ли Ја, да нећемо добити довољна јемства да ће се и извршити оно што с правом устражимо од Турске, онда сам Ја одлучан, да сам, на своју руку радим. Ја сам увјерен, да ће ми се и сва Русија одазвати, устреба ли и захтије ли то част Русије. Исто сам тако увјерен, да ће Москва, као вазда, прва бити. Нека нам Бог поможе, да извршимо наш свети позив“.

Велико одушевљење изазвале су ове ријечи цареве у цијеломе рускоме народу. Ово одушевљење постало је још више, кад је одмах за тијем и оружање руско започело. 1. новембра изашао је царски указ да се образују 6 војничких корова од војске, која се находила у Одеси, Харкову и Кијеву. Цар је именовао великога књаза Николаја Николајевића главним заповједником ове јужне војске. Друга се војска окупљала у Крим, а трећа, под ђенералом Лорис Мељиковом, одређена је за Азију. 19. новембра стигао је велики књаз Николај у Кишењев, гдје му је био први главни стан.

Ово оружање морало је сљедовати онијем царевијем ријечима. Цар није могао дозволити да Турска изиграва Русију, као што је остале велике силе.

Књаз Горчаков објавио је и објаснио ово оружање Русије свијема силама. У тој ноти каже се: „Докле дипломација води бесконачне преговоре како да оствари сагласну вољу цијеле Европе, дотле Турска прикупља из најдаљих крајева Азије и Африке дивљу војску своју, распирује фанатизам у Мухамеданству, да надмоћношћу угуши хришћанско становништво, које се бори за свој опстанак. И грозне покоље, — који су узрујали Европу — она врши и данас на очи цијеле огорчене Европе безбрижно“. И при свему томе, каже се у ноти, цар не жели рат, само нека се осигурају јемства, да ће се извршити све оно, што је Европа нашла да је право и потребно. Али то је оно, што су силе вазда избјегавале. Сваки споразум разбије се о јемства, која је Русија безусловно тражила, па да мач у корице поврати.

И послије цариградске конференције Русија тражи и опет само јемства. У ноти књаза Горчакова од 19. јануара 1877. каже се: Ради се о томе, како ће се Порта нагнати да праведно и човјечно влада са својим хришћанским поданицима, па да Европа не буде изложена непрестаним трзавицама. Зато је и руска влада прихватила Андрашијеву ноту, па берлински меморандум, па најпослије учествовала и на цариградској конференцији. И послије годину дана, ето су европске силе на истом мјесту, гдје су биле и прије, само што је стање сада много грђе, јер се пролила толика крв, а страсти се распламтиле. Зато цар руски хоће да зна, прије но почне на своју радити, што мисле сад европске владе предузети, па, ако је икако могућно, да се од њих не одваја — то је: потхваћају ли се европске владе, да ће нагнати Порту на извршење њихове заједничке воље?

Велике силе, како су се клониле тијех заједничкијех обавеза, тако су оклијевале и с одговором на руско изазивање. Само се Енглеска јави, и то са новијем предлогом: да се одобри Турској један рок од године дана, да би се видјело, мисли ли она озбиљно обећане реформе извршити.

Руска стрпљивост пристајала је и на тај предлог; само је тражила руска влада: нека се владе великијех сила обвежу, да ће заједничким мјерама присилити Порту на извршење обећања, ако их не би испунила у означеном року.

Русија је дала овијем Енглеској наново добру прилику, да спријечи руско-турски рат, којега се толико бојала. Као што је Русија пристајала, да се остави Порти времена година дана да изведе обећања, да је тако Енглеска пристала на руски захтјев, да силе — послије тога рока — не учини ли Порта ништа — заједничком, оружаном интервенцијом наморају Порту на извршење рефорама, руски би рат био отклоњен; и не само то, него Порта не би ни ишчекивала кретање европске војске, него би одмах све испунила, тек би видјела да више нема шале. Али о јемствима и о пресији на Порту Енглеска није хтјела ни да чује сад, исто као и прошле године приликом берлинског меморандума.

Русија је живо продужила своје наоружање, али је и у посљедњем часу још једанпут покушала, да постигне споразум са силама и тијем избјегне рат с Турском. Цар пошље ђенерала Игњатијева, да походи све владе великијех сила и покуша с њима споразум. Посљедица овијех договора био је предлог, којега израдише Игњатијев и Шувалов, а који је у главноме садржавао закључке цариградске конференције. Овај предлог — који је назван „Лондонским протоколом“ — усвоји Енглеска и 19. марта би потписан и од свијех посланика великијех сила у Лондону. Ово је кратки садржај тога протокола: границе Црне Горе, у интересу сталног мира, поправљају јој се и даје јој се слободна пловидба Бојаном; позива се Порта, да распушти војску, а реформе што прије оствари; да стање у хришћанскијем провинцијама поправи и у томе правцу владања унапријед стално остане; велике силе пазиће преко својих посланика у Цариграду и конзула по провинцијама, хоће ли и како ће Порта своја обећања извршити; ако би силе и овога пута у своме очекивању биле преварене, задржавају право, да се онда договоре о начину и средствима, како ће обезбиједити хришћанско становништво и интересе општега мира.

Гроф Шувалов прије потписа протокола дао је ову изјаву: „Кад Порта закључи мир с Црном Гором, и крене остваривати реформе у протоколу поменуте и буде спремна да распушти војску — нека свога нарочитога посланика пошље у Петроград ради договора о разоружању, на што ће и цар пристати. А ако би се поновили покољи, као они у Бугарској, разоружање се обуставља“.

Гроф Дерби дао је ову изјаву: „Енглеска је пристала на овај протокол једино у интересу европскога мира, а само се по себи разумије, ако не дође до разоружања и до споразума међу Русијом и Турском, да овај протокол престаје истога часа вриједити“.

И италијански посланик Менабреа дао је опет од стране Италије ову изјаву: „Овај протокол обавезује Италију само дотле, док траје споразум међу силама, постигнут истијем протоколом.“

Овијем изјавама протокол је уништен истога часа, када је постао. Ништа лакше, него да се Русија и Турска не споразумију и не дође до разоружања и онда Енглеска одмах се одриче протокола, а за њом Италија, пошто више сугласност међу силама не постоји, и тако редом. То је Порта добро увидјела и зато је она — без околишења — својом нотом од 28. априла одбила протокол овијем ријечима: „Турска је постала нишан непријатељским нападаја има, незаслуженим сумњичењима и очевидним повредама права, које су у исто вријеме и повреде међународнога права, и сад она зна, да се има борити за свој опстанак. Али јака правичношћу своје ствари и вјером у Бога, она изјављује, да се неће обртати на никакве одлуке које се доносе без ње, а против ње“.

Енглеска се није уставила на ону саму изјаву. 1. априла влада је изјавила у парламенту: „Енглеска је увијек радила у сагласности са силама за хришћане. Али она није жељела политику, која хоће рат с Турском. Турска јој није ништа крива. Колико год Енглеска саучествује према хришћанима, она нема пуномоћија од Бога, да за њих ратује. Енглеска ће потегнути мач против Турске само кад част и интереси њени то устраже“. А лорд Дерби, три дана доцније, изјави у Горњем дому парламента, да посљедњи чланак протокола не значи, да ће силе употребити силу против Турске, ако она не изврши што се од ње захтијева, но само толико, да ће се онда силе изнова договорити што да се ради.

Према свему овоме Русија је била на чисто. Од Европе није могла више ништа очекивати, а од Порте још мање. И кад је руска влада 31. марта примила горепоменуту ноту турску, којом она одбија лондонски протокол, цар је одмах сјутрадан држао ратни савјет. И би закључено, да се одмах диже на ноге сва руска војска.

8. априла цар Александар крене са нашљедником из Петрограда и 11. истог мјесеца стигне у Кишењев, главни око руски.

Одмах сјутрадан, књаз Горчаков разашље рускијем посланицима код великијех дворова ноту шљедећега садржаја:

„Царска је влада од самога почетка источне кризе све могућно чињела, да заједно са великим силама установи стални мир у Турској. И сви предлози редом, које су силе у сагласности подносиле Порти, разбише се о постојану противност њезину. Лондонски протокол био је посљедњи израз заједничке воље Европе.

Царска влада учињела је с тијем посљедњи покушај помирења. Порта је и тај одбила. То се није очекивало. Истина, владе су предлагале, да Порта неће испунити своја обећања, ако их да, али нијесу помишљале, да ће Порта просто одбити захтјеве Европе. С тијем је и изјава лорда Дербија к протоколу потврђена да протокол престаје вриједити, не дође ли до разоружања и мира међу Русијом и Турском, због чега је Енглеска једино и потписала протокол. Пошто Порта одбија протокол, више нема изгледа, да ће она жеље и савјете сила усвојити, да ће предузети жељене реформе ради побољшања судбине хришћана, да ће закључити мир с Црном Гором, уопште да може доћи до разоружања и мира. Преостаје, дакле: или да се остави стање какво је — премда су силе изјавиле, да интереси њихови и Европе то стање не могу подносити — или да се покуша силом постићи оно, што се није могло на лијепе.

Мој узвишени Господар одлучио је, да сам предузме оно, на што је позивао све силе, да заједнички учине. Његово Величанство заповиједило је својим војскама, да пријеђу границу Турске. Мој узвишени Господар испуњава овијем дужност, коју му налажу интереси Русије, којима мирни развитак спречавају непрестани нереди на Истоку.

Његово Величанство увјерено је, да с тијем одговара и назорима Европе“.

А истога дана (12/24. IV 1877) издао је и цар Александар овај манифест:

„Наши вјерни поданици знају, како смо вазда живо саучествовали према хришћанима, угњетенијем у Турској. Нашу жељу, да поправимо њихово биједно стање, дијелио је и цијели руски народ, који је и сада готов, да принесе нове жртве за олакшицу стања хришћана на Балкану. Живот и имање наших вјерних поданика вазда нам је драгоцјен био.

Цијело владање наше показује стално бригу, да Русија одржи благодети мира. Овом бригом били смо обузети непрестано од почетка жалосних догађаја у Босни, Херцеговини и Бугарској. Прије свега смо настојавали, да мирнијем начином и у дослуху са великијем европскијем силама, нашим савезницима и пријатељима, поправимо стање хришћана на Истоку. Двије године непрестано смо се напрезали, да склонимо Порту на реформе, које би хришћане у Босни, Херцеговини и Бугарској сачувале од самовоље турских власти. А на ове реформе била је Порта обвезана својим свечаним обећањима, које је од прије дала цијелој Европи. Но вас труд наш остао је безуспјешан, и ако је потпомаган заједничким настојавањем и другијех сила. Порта је стално одбијала свако јемство за безбједност хришћана и одбила је и закључке цариградске конференције, а ова је употребила сваки могући начин, да склони Порту да попушти. Најпослије предложисмо великијем силама састав једног протокола нарочитог, који је обухватао најглавније закључке цариградске конференције, па да позовемо и Порту, да се придружи овоме међународном акту, који је био крајња попустљивост и најблажи захтјев према Порти. Ни то не поможе. Порта не попушти једнодушној жељи хришћанске Европе и одби протокол.

Пошто смо исцрпљели све мирољубиве покушаје, ми смо, охолом упорношћу Портином, принуђени на дјело одлучно. Осјећање правичности, осјећање нашега достојанства, заповиједа нам, да се прихватимо оружја.

Најјаче увјерени у правичност наше ствари, и предајући се Божјој милости и помоћи, дајемо нашим вјерним поданицима на знање, да је дошао онај час, који смо предвиђали кад смо изговорили оне ријечи, којима се цијела Русија онако великом једнодушношћу одазвала. Ми смо казали, да ћемо самостално радити тек то захтје потреба и част Русије.

Данас — молећи у Господа благослов на нашу храбру војску — заповиједамо јој, да прелази турску границу“.

Објава рата изазвала је у Петрограду највеће одушевљење. Народ је врио улицама и купио се пред царски двор кличући: „Живио цар!“ Испред прокламација, које су биле на многа мјеста јавно изложене, нијесу се размицале гомиле народа. Тако је било по цијелој Русији. Од најбогатијега до најсиромашнијега Руса бјеше свак готов на највеће жртве за свети рат, за ослобођење своје браће испод јарма турскога. Свуда су се установљавали одбори за прикупљање помоћи. Сама царица била је на челу Благотворном друштву за помоћ рањеним и болесним војницима.

Исте ноћи по објави рата руска војска прелазила је Прут на три мјеста. Велики књаз Николај, улазећи у Румунију, издао је овај проглас војсци:

„Хришћани у Турској дигли су се против својих угњетача. Већ двије године пролијева се крв. Ништа није помогао напор Русије и сила, да њихово стање побољша. Цар је изрекао пошљедњу ријеч. Рат је објављен. Мени је цар повјерио, да извршим вољу његову. Ми не идемо да освајамо, него да бранимо угњетену браћу и вјеру хришћанску. Ја сам увјерен, да ће свак своју дужност чињети и да неће осрамотити име руско. Штедићемо све мирне становнике без разлике вјере и народности. Ви не смијете ништа узети, што нећете платити. Захтијевам послушност безусловну. Улазимо у Румунију само ради проласка. Ја сам увјерен, да ћемо у њој наћи гостопримство, као и наши преци, и зато захтијевам, да поштујете њене домаће законе, у потребном случају, да помажете Румунима против Турака, без свакога користољубља“.

За пролазак преко Румуније био је између Русије и Румуније још 4. априла закључен овај уговор:

1.Румунска влада осигурава слободни пролазак преко земљишта Румуније руској војсци, која је одређена да уљеже у Турску. Сви трошкови, који се учине за потребу руске војске, иду на рачун царске руске владе.

2.Да не би за Румунију настале никакве опасности или непријатности проласком руске војске преко Румуније, влада Њ(еговог) В(еличанства) Цара свијех Руса обавезује се, да ће одржавати и поштовати политичка права румунске државе, установљена унутрашњим законима и постојећим уговорима, као и данашњи интегритет Румуније.

Појединости о пролазу руске војске Румунијом уређене су доцније.

Нико од сила није се противио овоме споразуму Русије с Румунијом, иако је Енглеској — а још више савезници руској, Аустрији — то јако немило било.

9. маја скупштина румунска прогласи своју потпуну независност и ратно стање између Румуније и Турске. Пред тијем већ Русија је помогла Румунију са неколико милиона рубаља, да се што прије и што боље спреми за рат.

26. маја стигао је Александар II у главни стан руски, који је у то доба био у Плојешће, јер се већ примицао час преласка руске војске преко Дунава у Бугарску.

Руска војска борила се са необично великим потешкоћама, докле се прикупила на Дунав. Настадоше баш у то вријеме силне кише и разлише се плиме велике пред њом. Ипак овај од хришћанских књажевина и народа у Турској жељно ишчекивани догађај, и дјело вазда славно у ратној историји, зби се и доврши 18. јула.

 

4. ПРОДУЖЕЊЕ РАТОВАЊА ЦРНОГОРСКОГ

 

У сриједу, 13. априла (1877), освануо је дан један од најзнатнијих, најрадоснијих у Црној Гори. Већ се свакога часа очекивао глас, да је Русија објавила рат Турској. То јутро сам књаз Никола објавио је ту радосну вијест народу искупљеном пред двором. Усклик књажев: „Да живи Цар, да живи Русија“, одјекне громко у одушевљеном народу и би попраћен пуцњавом из пушака. Одмах се изнесоше топови на „Границу“ више Цетиња и њихова громка јека огласи и околном народу радосни догађај и васпростре се још исти дан по цијелој Црној Гори. Пред подне било је благодарење у цркви манастирској у присуству цијелога двора и многога народа. У вече је било све Цетиње освијетљено, као и околне планине.

Тога дана стигао је из Петрограда на Цетиње и Јонин, руски генерални конзул. Јонин је био давнашњи заступник руски за Цетиње, човјек великих способности и срца, пун љубави према књазу Николи и Црној Гори. То му је дало име правога Црногорца и у Црној Гори и у Русији, с којим се он поносио. А доиста га је и стекао љубављу искреном и радом неуморним за корист Црне Горе, да ће његово име остати вазда у најбољем спомену у народу црногорском. Пред примирје он је био позван у Петроград, да се непријатељима не да прилика приговорима, да он у име Русије подржава Црну Гору у отпору и непомирљивости с Турском. И доиста, за све вријеме дугијех преговора европскијех, и најзад непосреднијех преговора између Црне Горе и Турске о миру, Русија није ни једном ријечи, ни једним мигом дала познати своју мисао Црној Гори. Она је била оставила Црној Гори сасвијем слободну вољу, да се мири или даље ратује с Турском. Тек сад, по објави рата, вратио се Јонин на своје мјесто, гдје је био дочекан општом љубављу и књажевим личним повјерењем и пријатељством.

Истога дана књаз Никола је цару Александру II у Кишењев изразио своју радост поводом овога великога догађаја и поздравио његову великодушну одлуку овијем телеграмом:

„Ваше Величанство потегло је мач из корица за ослобођење наше браће од јарма, под којим уздишу већ има толико вјекова. Црна Гора на крају сваке стрпљивости, с усхићењем предусријета изјаву моћне Русије и њенога Суверена. Величанство, цио свијет дивио се Вашем дугом стрпљењу, којим сте се трудили, да одржите правицу и једнакост међу Вашим једновјерницима. Сад је сљепило наших непријатеља довело Ваше стрпљење до краја. Нека је благословено Ваше предузеће, што сте повели милионе душа за праву истину и цивилизацију хришћанства. За мене је част, Величанство, што ћу се поред Вашег величанства борити, а моји ће Црногорци — увјерен сам — показати се достојни изјављеног повјерења, које сте им у Москви поклонили.

Нека Бог благослови Ваше Величанство, Ваш народ и Вашу војску и да нас увјенча славом и побједом“.

Цар је одмах одговорио овијем ријечима:

„Моја искрена захвалност на Ваш телеграм, којега су ријечи живо Ме дирнуле. Да нам Бог притече у помоћ и да благослови наше заједничке трудове у нашој светој мисли. Као нови доказ Мога уважења за јуначке Црногорце, шиљем Вама по пуковнику Богољубову крст Св. Ђорђа 3. степена за Вас, а 4 крста четвртога степена за оне од Ваших вођа, који су се онако јуначки борили прошлога љета“.

Ова одличја царска предао је Богољубов, пуковник, 12. маја књазу Николи у главном стану на Орјој Луци, са овим царским својеручним писмом:

„Ваша Свјетлост,

Са особитим задовољством пратио сам Ја и сва Русија успјехе црногорскога оружја. Радосно се разнио глас у срцима нашим о славној побједи на Вучјем долу, гдје Ваша Свјетлост на челу шаке храбријех Црногораца, осиљенијех љубављу к отечеству и свијешћу правичности својега дјела — сасвијем разбисте 16 турских батаљона, узевши од њих у битки 3 топа и 33 барјака.

Желећи изјавити Вашој Свјетлости чувства Мога дубокога уважења к заслугама одличне храбрости, коју лично показасте, Ја придружујем Вас у број каваљера Мога Императорскога ордена Св. Великомученика Георгија трећега реда, којега знак с овијем Вам спроводим.

У исто вријеме именујем и славне предводитеље Црногораца: сенатора Божа Петровића Његоша, војводу Петра Вукотића, војводу Илију Пламенца и војводу Марка Миљанова Поповића каваљерима тога ордена четвртога реда. Остављам на расположење Вашој Свјетлости још 3 официрска крста тога истога ордена и реда, да их у име Моје, а по Вашем увјерењу, дарујете тројици најхрабријих војсковођа и 38 знакова одличја војничкога ордена, да их дарујете по Вашем благорасуђењу најодличнијим црногорским војницима у рату с Турском.

Нека буду ови ордени на прсима храбрих синова Црне Горе свједоци Мојега уважења њихова јунаштва и братске љубави, коју Русија гаји за њих.

У Кишењеву, 12. арила 1877.

Остајем Ваше Свјетлости искрени доброжелатељ

Александар“.

Ова три официрска крста дао је књаз исти дан: војводи Машу Врбици, за заслуге које је стекао својом јуначком борбом у Србији, и херцеговачким командирима: невесињском Бошку Томовићу и пивском војводи Лазару Сочици.

Пуковник Богољубов остао је у стан књажев као ратни пуномоћник руски, а исти дан пошао је у руску војску војвода Станко Радоњић, као црногорски ратни пуномоћник.

На дан објаве рата књаз Никола поздравио је тај велики догађај и главном заповједнику руске војске великом књазу Николају овијем телеграмом:

„Објава рата Њ. В. Цара чини част и срећу Црногорцима, што ће упоред с Русима да се боре. Поздрављам у Вашем Царском Височанству поглавара војске ослободитељске, с којом, по Божјем Промислу, учествоваћу у ослобођењу наше браће. Нека Бог заштити наше оружје“.

Велики књаз Николај одговорио је из Кишењева:

„У одговор на одушевљени телеграм Ваше Свјетлости, примите Ви, Господару, и Ваш јуначки народ, колико од Моје стране, толико од стране Моје војске, наше братске жеље и благослове. Дубоко узбуђен Вашим осјећањем, благодарим Вам од свег срца. Нека вам Бог поможе у нашој светој ствари“.

Нашљеднику руском, царевићу Александру, књаз Никола је био послао неколико најљепших трофеја из прошлих бојева, међу којима и један црногорски барјак сасвијем изрешетан и разнешен турскијем зрнима, под којим су 6 барјактара црногорских погинули у боју на Фундини. На тај дан стигао је књазу и од Царевића на дан објаве рата рускога, овај одговор:

„Свесрдно захваљам Вашој Свјетлости на ове спомене. Ови трофеји драгоцјени су Ми свједоци херојизма, који су принијели црногорском народу поштовање цијеле Европе и тако добро оправдали нашљедне симпатије Русије наспрам тога јуначкога народа. Нека Ваша Свјетлост рачуна сваком приликом на осјећања Царева и Моја. Молим Вас, да примите увјерење мога искреног непромјенљивог пријатељства“.

Сва ова писма остају доказом одушевљенога расположења Цара и Русије према Црној Гори и књазу Николи, изазвана истрајном борбом и готовошћу на нове жртве у рату с Турском. За предстојеће ратовање спремало се, међутијем, у Црној Гори непрестано и на све стране. На Цетињу се установио Благотворитељни одбор под предсједништвом саме књагиње Милене. Царица руска послала је овоме одбору 25.000 рубаља за пострадале породице у рату. Из Петрограда стигло је на Цетиње ново руско „Друштво црвенога крста“ са ђенералом П. А. Рихтером. Ово изасланство имало је три доктора: М. А. Лебедева, Н. А. Кругљевског и В. А. Студицкога, и 15 милосрдних сестара Покровске општине, која стоји под покровитељством велике књагиње Александре Петровне. Ови су измијенили ђенерала Буха и др Лебедева, који су још од почетка рата радили у Црној Гори.

У толико кренуо је у недјељу у јутро 17. априла и књаз Никола с Цетиња, с војском, која још није била на границу, и учинио је свој први главни стан на Орјој Луци, у Бјелопавлићима. Бојеви нијесу одмах отпочели. Турске војске није било у Херцеговини, а на страни Арбаније само у градовима. Црна је Гора могла у то вријеме без великих препрека далеко продирати. Но лако је могло бити, да би она испред много јаче силе турске            која би се у толико са граница српских прикупила — морала ступати својим границама. Томе се није хтио књаз Никола изложити, што би му десетковало и уморило војску, а без користи, јер не би могао држати све оно докле би допро, до доласка велике силе турске, коју би извјесно у томе случају на себе навукао. Он се надао, да ће Руси брзо пријећи Дунав и да ће и Србија онда наново уљећи у рат, кад је већ и Русија заратила, собом и Румунију повукла. Румунија бјеше већ прогласила своју независност. У таквом случају књаз Никола мислио је предузети офанзиву, јер се надао свладати турску војску, која би дохала Црну Гору. Но рђава времена, кише и плиме задржаше руску војску више, но се могло очекивати, а Србија не даваше знака, да ће се рату придружити.

Турци су употребили те околности и послали јаку силу на Црну Гору. Турска је мислила с овом војском свладати и покосити Црну Гору, па исти час пребацити и ову војску у Бугарску против Руса. Тако Црној Гори није оставало, него да се за прво вријеме држи на својим границама. Будући у рату с Русијом, могло се претпоставити, да Турска неће моћи више појачавати ову војску своју, одређену против Црне Горе. А кад је једном Црногорци савладају и ослабе на својим границама, онда би им био отворен пут у турске земље. Овијем мислима руководило се црногорско војсководство. А то објашњава, што је без боја прошао цијели мјесец дана по објави рата. Но војска црногорска имала је доста посла и за то вријеме. Она се распоређивала и на својим положајима према Арбанији утврђивала, особито на улазак Дуге, у Херцеговини. Заповједништво војске било је у истим рукама. Главнокомандујући јужне војске био је војвода Божо Петровић, а заповједници у истој: војвода Илија Пламенац и војвода Марко Миљанов; на ону страну Скадарског језера до мора војвода Машо Андров Ђуровић, на страну Старе Србије војвода Миљан Вуковић, а у Дугу војвода Петар Вукотић. Сам књаз, као врховни заповиједник, стајао је на Орјој Луци и у Острогу.

Војска турска купила се и придолазила с три стране. И оне су све три, свака у своме правцу, у један исти дан удариле на Црну Гору.

Од Мостара преко Гацка ударио је Сулејман паша са 38.000 војника, сувише имао је 10.000 уз комору, коју ношаху 8.000 коња. Сулејман паша оставио је још по Херцеговини, по градовима, јаке посаде.

Од Подгорице кренуо је Али-Сајиб паша са 15.000. Њему је за вријеме бојева придошло још 10.000 у помоћ.

Од Берана ишао је Мехмед-Али паша са 15.000, који је још 5.000 Арнаута имао собом. Све три војске имале су јаку артиљерију, а најјачу Сулејман паша.

На страну црмничку није било нарочите војске, али је ту страну вазда могла узнемиравати посада скадарска и барска са домаћим Турцима.

Према томе морала се и црногорска војска подијелити у главноме на три стране, као што је напријед већ поменуто. Четврто одјељење у Црмници било је мало и само за пажњу.

Црногорска војска под војводом Петром Вукотићем, у све 18 батаљона, која је чекала на Крсцу Сулејман пашу, била је сувише подијељена на двоје: на Крстац и у Пиву, јер је заповједништво било извијештено, да ће Сулејманова војска на оба она мјеста ударити. Војвода Петар Вукотић био је послао у Пиву 7 батаљона, 8 батаљона задржао је на Крсцу, а 3 батаљона поставио је на средину, између Горанска и Крсца, како би једној или другој могли прискочити у помоћ. Књаз Никола, који је имао тада свој стан на Бршну, тек је дознао колика је сила Сулејманова, одмах је послао на Крстац заповијед војводи Петру Вукотићу да напушти Пиву, па да уједињеном војском дочека Сулејман пашу; не буде ли више на вријеме, да састави војску наједно, а онда да учини јуначки бој на Крстац, па сузбије ли Турке, да се састави с оном војском у Пиви и заједнички да гоне непријатеља. Не могне ли одољети турској сили, да се више не упушти у озбиљан бој у Дуги, него да се поврати на Планиницу, како би ту са јачом снагом дочекали Турке.

Сулејман паша, панувши с војском у Гацко, само се у толико у Метовији задржао колико је одвојио неколико војске, што ће ударити на Горанско у Пиви, а са својом војском одмах крене напријед пут Крсца. Тако црногорска војска у Пиви није имала више времена, да дође на Крстац. Остало је, да се Црногорци на оба мјеста побију са несравњено јачом силом турском. Црногорци нијесу за то нимало клонули духом. Бјеху одушевљени као икада, и једва чекаху судар с Турцима.

23. маја, у 2 уре по подне, удари Сулејман паша на Крстац, а у исто вријеме и његова друга војска на Пиву. Осам батаљона црногорских били су разређени између Ђеда и Ћурила. На Ђед се наслањало десно крило, а лијево на Ћурило. Турци ударе на цијели фронт црногорски стријелцима, а на лијево крило навале у колонама, идући право на шанчеве црногорске, те су их најзад већ рукама прихватили. У тај мах пуште се четири батаљона црногорска из шанчева и учинише жестоки јуриш у Турке. Настаде страховити покољ. За више сахата бјеху измијешани Црногорци и Турци. Турци су више пута уступали, но вазда их поткрепљаваше нова војска. Официри турски више су имали посла са својим војницима, него са Црногорцима. Голим сабљама били су их и тјерали напријед. Колико су она четири батаљона црногорска (ћеклићско-цуцки, љуботињски, пјешивачки и луково-жупски) с јуришем се одликовали, — толико је цеклински батаљон ваљао, који своје шанчеве није остављао, а Турци су непрестано у густијем редовима јуришали на њега. Непрекидним плотунима ваљао је он редове турске, који су се новом војском попуњали, прелазећи страховиту лазину својих другова. Дан бијаше већ на измаку и Црногорци учине пошљедњи јуриш свом снагом. Опет се измијешаше с Турцима и настаде опет страховита сјеча. Црногорци су јуришали, као да је сваки ту прегао да погине. Под једним барјаком пали су ту по 3 и 4 брата или рођака. Један пани а други прискочи, подигни барјак па напријед. Кад је Сулејман паша осјетио тако страховиту навалу, он престане више шиљати измјене батаљонима, који су у ватри, него пушти свуколику војску у бој, а у исто вријеме нареди топове и цијелу комору да одступи, како би је спасао у случају слома турскога. Ко ће сили одољети. Црногорцима не могаше бити измјене, а од њих нешто изгинуло, нешто се ранило, а многи — износећи рањенике — морали бој напуштити. Најпослије уступише у своје шанчеве и ту се у сами мрак бој прекине.

Битка је остала без успјеха, а губитак црногорски био је према онијема у прошлим бојевима велик — око 500 мртвих и рањених. Но Турци су изгубили преко 4.000 момака.

Осим овога великога губитка, какво је растројство морало бити у турској војсци види се најбоље по томе, што је Сулејман паша пунијех десет дана остао пред Крстац. Код све своје велике војске напријед није могао ни смио одмах кренути, иако му ништа лакше од тога није било, јер сјутрадан по битки војвода Петар није имао ни пуна два батаљона уза се. Сви други војници бјеху се одвојили ради износа рањеника у болнице на Грахово.

Војвода Петар је по претходној наредби књаза Николе са оне 2 батаљона уступио на Пресјеку. Ту су убрзо стигли и остали војници, што су пратили и носили рањенике.

У Пиви био је бој онај исти дан између одјељења црногорске војске под заповједништвом војводе Лазара Сочице и оне војске, коју је Сулејман паша из Метовије послао. Бој је трајао и тамо до самога мрака. Турци су били сузбијени на Муратовицу, гдје су се ушанчили. Сјутрадан војвода Лазар Сочица није се упуштао у бој, но је по примљеној наредби са цијелом војском пошао на Пресјеку, к војсци Вукотићевој. Тако су Турци без отпора тога уљегли у Горанско, снабдјели га таином, па се и они вратили и придружили главној војсци Сулејмановој на Крстац.

Књаз Никола у толико премјестио је свој стан са Бршна на Планиницу, тек је био извијештен да Сулејман паша није са поразом повраћен с Крсца. Према наредби његовој овдје се имала прикупити сва војска црногорска из Дуге.

По истој наредби војвода Петар Вукотић послао је одмах са Пресјеке 4 батаљона пут Лукова, да на вријеме ухвате мјеста, јер је морао претпостављати, да ће онамо заићи лијево крило турске војске, кад крене на Планиницу. Стога је на Пресјеку учинио бој само из шанчева, да неколико задржи Турке, а други дан ту омркне, а осване на Планиници, у стан књажев.

5. јуна био је на Планиници ратни савјет. Било је питање: хоће ли се Турци дочекати на Планиници, или ће се пропустити и ту, па да се под Острогом дочекају. Многи војнички главари били су мишљења, да се чека турска сила на Планиници, јер је Планиница природно за дочек врло згодно утврђење. И сва војска жељела је ту бој. Но књаз Никола мислио је, да је боље турску војску и на Планиници пропуштити, па је дочекати под Острогом. Он је мислио: Сулејман паши је задатак, да продре у Црну Гору. Он се није имао обзирати на жртве, те би на сваки начин гледао, да на Планиници продре. Ту би, дакле, бој био најжешћи — можда и одсудан. Било да Турци продру, било да буду сузбивени, морала би сила Црногораца пасти. А такав велики губитак већ на овом мјесту и изједном, био би опасан за унапредак, пошто се не зна, колико рат може трајати, а извјесно је да се неће брзо свршити. А колико би још опасније било, кад би Црногорци са великијем губитком били сузбијени на Планиници, што исто тако претпоставити ваља, тијем прије, што је сила непријатељска много надмоћнија. По свему томе књаз Никола био је увјерен, да је најбоље пропуштити Турке на Планиници, па их дочекати под Острогом, у згодним положајима какви су тамо, и пратити их бојем непрестано све до Спужа. У таквом случају велика је могућност, да ће Турци силно изгинути и да ће бити онеспособљени за даљи нападај на Црну Гору, а ако ипак нападну, да ће их Црногорци сасвијем потући. Црногорска војска може у таквијем бојевима сасвијем мале губитке имати.

Главна је мисао књаза Николе била, као што се види, да турску — много надмоћнију — силу што више задржаје и слаби, а своју војску, коју није могао више ниоткуда појачати, што више сачува, да би се тако могао у одсудну битку упуштити са ослабљеном војском турском. Тако и буде ријешено, јер су Црногорци имали неограничено повјерење у књаза, које је стално постало у војничким предузећима — особито вучедолском побједом, гдје је књаз лично заповиједао и самостално распоређење учинио. А и сваки је увиђао добре разлоге, па и они којима је на срцу остала жеља, да се побију на Планиници — увидјели су послије, да је књажева одлука врло добра била.

Иза овога савјета књаз одмах усједне коња и уђе у војску, која га је окупљена чекала и са бурнијем усклицима поздравила.

Пошто је сву војску прегледао, и скоро на сваком кораку с појединцима разговарао, громкијем гласом проговори:

„Црногорци, хвала вам на јунаштву, које сте наново показали у битци на Крстац и којим сте и Мене самога изненадили, иако имам у вас вазда неограничено повјерење. Са једном славном битком, у којој сте се са ванредном храброшћу показали, ви сте увеличали своју славу. Против онолико надмоћнијега непријатеља, ја нијесам могао што више очекивати. Изгинули сте, али сте задали непријатељу велике губитке и он ће већ сада слабије ступити на праг наше светиње. Црногорци, Ја вас нећу пуштити, да се бијете и гинете овдје на Планиници, и ако знам да бисте сви то жељели, јер вам се чини то тешко, да Турчин и наступи на нашу земљу. Но то ће бити за часак само. Као што ће силно навалити, тако ће — ако Бог да — поражен отићи с ње. Ја сам одлучио, да чекамо силу непријатељску под Острогом и вјерујте, да ћу вас довести на нови Вучји до, а о вама сам увјерен, да ћете — као и до сада — неустрашиви бити. Ми ћемо непрекидним бојевима гонити непријатељску силу све до Спужа, и, ако Бог да и срећа јуначка, Турчин ће грдан оставити границу нашу. Само вас опомињем, да се не дајете занијети својом храброшћу, па да изгинете ђе без потребе. Пазите се и чувајте животе ваше, од којијех ми је сваки драгоцјен. А кад дође потреба и Ја вам речем: „у смрт“, у смрт онда. Бог и Свети Василије Острошки бити ће нам у помоћ. Живјели моји соколови“.

Сва војска у највећем одушевљењу одазове се силнијем усклицима „Живио Књаз!“ Из редова су излазили официри и војници, цјеливаху књазу руку и викаху: „Хоћемо, Господару, све како желиш и заповиједаш!“ Сва војска окупи се око књаза и таласаше се као бурно море. Дуго је трајало, док је овај дивни призор опет прешао у први војнички ред.

Послије неколико сахата крене књаз са цијелом војском пут Острога и још исту вече распореди сву војску.

На Дебели грм, с лијеве стране Зете, смјести 14 батаљона под војводом Петром Вукотићем, а висине с десне стране заузме књаз са 6 батаљона и 2 батерије. Сва војска имала је заповијед, да ту ноћ не налаже огњеве, како непријатељ не би знао, гдје је војска црногорска.

Још док је војска на Планиници била, видјела се велика сила турска, која је у Никшићу само преноћила — гдје иде к Планиници. У Никшиће оставио је Сулејман паша само 1.000 коња хране. Лијево крило турско иђаше пут Бршна, десно захватило од Будоша, а остала војска иђаше средином, пољем. Још исту вече иђаше једно одјељење турско ка Планиници, да обиде је ли гдје војска црногорска. Сјутрадан изашла је сва војска турска. Црногорци су је гледали из својијех положаја, како се полако спушта низ Повију. Ту се опет зауставила и само неколико батаљона сиђе сасвијем доље, просипајући непрестано најжешћи огањ из пушака на све стране. То је било опет обидовање, је ли војска црногорска ту. Но Црногорци нијесу смјели до заповиједи ни једне пушке избачити. Турци помисле да нема ни ту војске црногорске, те се почну живље спуштати.

Око 2 уре по подне била је већ међу црногорским позицијама велика турска војска, топови на маскама, коњаници и мноштво коморе. У тај мах, по наредби књажевој, пукне један топ, и на тај знак у исти час оспу Црногорци са сваке стране огањ на Турке из пушака и топова, који су на три мјеста намјештени били. Турци се изненаде и ужасно збуне. Који су одмакли напријед, ти су бјежали натраг, да не буду пресјечени. На брзу руку хватали су мјеста, наравно незгодна за њих, и пуштали се у бој. Топови црногорски највише су им штете и забуне задавали. Особито коњи са комором нађоше се у тијесно и сметаху војсци турској. Топови су гађали све међу њих и у густе гомиле низама. То је била трка страшна. Из поља у гору, из горе у поље изгонили су их једнако топови црногорски. Тако је трајало све до мрака. Тада се бој раздвојио, премда је пушкарања било сву ноћ.

Други дан — 7. јуна — настављен је бој зором и трајао је сав дан на Дебелом грму и под Острогом и раширио се чак до на Острошке греде, гдје су заузимали положај они четири батаљона, што су са Пресјеке на Луково пошли напријед. Бој је био жесток. Турака је погинуло много, а нијесу могли ни стопе напријед.

8. јун прошао је тако исто у непрекидном боју. Турци су били изнијели поноћи и један топ на Острошку греду, но он није никакве штете чинио. Турци су више пута јуришем покушавали да продру напријед и сваки су пут били одбијени са великијем губитком. Под Острогом трајао је цијели дан најжешћи топовски бој с обије стране; црногорски топови сасвијем су оштетили турска два и побили много људи и коња.

9. јуна био је најжешћи и најкрвавији бој. Сулејман паша, наишавши на овако жестоки отпор, да ни стопе није могао напријед — мислио је да су Црногорци прегнули сузбити га натраг к Никшићу. С тога је био јако изненађен, кад је сјутра нашао празан шанац црногорски, који му је највише на путу стајао. Одмах пушти једно одјељење војске, да га заузме. Но заповједник војвода Петар Вукотић испразнио је онај шанац с рачуном.

Сулејман паша држао је једну војску на врху Острошке капе, која му је држала отворен пут у Никшиће и заклањала му плећа.

Црногорцима стога није било могућно заићи Турцима с плећи и погнати их бојем пред собом, гдје би Турака највише могло пасти. Стога је и напуштио онај шанац, а тијем доиста Сулејман пашу обмануо. Сулејман паша тек је заузео овај шанац, дигао је одмах и ону војску с Острошке капе и ударио на цијелу линију црногорску. Војвода Вукотић са својом војском опре му се јако и у боју зађе му с неколико батаљона за леђа, а у исто вријеме стигну два батаљона на Планиницу са леђа Турцима, који су били под Острогом. Њих је послао књаз ноћно с десне стране Зете. Послије дугога и жестокога пушкарања војска војводе Петра Вукотића јуриша у Турке и сломи их тако, да су више стотина Турака пали низ греду. Неколико батаљона турских пођу испод Острога онијема горе у помоћ. Они два батаљона, што су придошли с десне стране Зете, дочекају их, а други Црногорци с друге стране прискоче и ту се учини ужасна кланица од Турака. Тај дан највише је Турака погинуло. Сад Турци више натраг нијесу могли, а напријед нијесу смјели. Сулејман паша сам је исповиједио — послије овијех бојева — у Скадру, да је тај дан био у највећој забуни и да ништа није знао што чини, јер није могао познати дотле намјеру црногорског војсководства, мислећи једнако да се оно усиљава, да га присили на повратак у Никшић. У највишој опасности помишљао је на повратак к Никшићу, у који му је лакше било стићи, но се изложити гоњењу Црногораца до Спужа. Војску црногорску, која му је запријечила повратак, могао је, истина, сузбити, али није смио обрнути леђа Црногорцима низ ломне стране к пољу никшићком гдје би — гоњен од Црногораца — изложио цијелу своју војску пропасти. Стога је принуђен био, да иде напријед и да се држи, што је могућно више, висина. Тако и крене 10. јуна напријед к Спужу и ишао је све стопу по стопу до 13. јуна. Црногорци су га пратили непрестано бојем. Код Шобајића имао се учињети пошљедњи велики бој, гдје је положај врло згодан и одакле је најбољи погон све до Спужа.

Кад је освануо осми дан боја, црногорска војска бјеше се сасвијем притајила. Можда су Турци мислили да је већ и она уморена, и да их неће даље ни гонити.

Сулејман паша дигне сву војску и крене напријед. У тај мах искоче Црногорци и оспу огањ на Турке. Отвори се жестоки бој. Послије једнога сахата пуцњаве, коју је јако потпомагала црногорска артиљерија с десне стране Зете, — јурише Црногорци у Турке. Није дуго трајало и Турци изгубише сваки ред. Настала је страшна сјеча. У многим шкриповима бјеху позападали по стотинак — двјеста низама и ни један жив није одатле излазио. Турци разбијени нагнуше Спужу. Сулејман паша видио је опасност за цијелу војску, јер пут до Спужа био је све наниже и отворен. У таквој опасности он се брзо одлучи. Шест батаљона заустави и утврди на Виниће, који започну изнова пушчани бој са Црногорцима, а сву другу војску пропушти право к Спужу, да хита. Турска војска на Виниће имала је да покрије уступање Сулејманово са осталом војском. Она је била тој цијељи жртвована. Бој на Виниће трајао је до у мрклу ноћ.

 

14. јуна, двије уре прије зоре — девети дан љутога боја, — дигну Турци с Винића у највећој тишини и нагну живо за осталом војском к Спужу. Но Црногорци их опазе и ударе за њима и пратили су их бојем непрестано до у само поље спушко. Кад је ова војска турска у поље спушко стигла, онда оставише и они батаљони Сајиб пашине војске шанчеве на Кукошевини. То бјеше једина стопа земље, коју су Турци били још држали. И тако тога дана поподне није више било ни једног живог Турчина на земљишту црногорском, осим мртвих, заробљених и изгубљених. Овијех пошљедњијех било је много. И десет дана послије боја наилазили су Црногорци по шкриповима на цијелој линији бојишта на Турке, који су као мртви лежали од глади, жеђи и страха. Ово најбоље доказује велики пораз турски. По доцнијим извјештајима из Подгорице и Скадра, изгубио је Сулејман паша у овијех девет крвавијех дана око 8.000 војника.

Пошто је Сајиб пашина војска, у бојевима на које ћемо сада доћи, такође сасвијем потучена била, Сулејман паша са својом изгинулом и устрашеном војском није се имао рашта заустављати код Спужа, да одатле настави своје операције против Црне Горе. Он је ту само преноћио, па сјутра зором отишао под Подгорицу.

Тако се свршио тај славни бој од пунијех девет дана, који је јунаштво црногорско, прегнуће и необичну издржљивост још вишом славом обасјао и изазвао дивљење.

Црногораца у свијема овијем бојевима пало је мртвих и рањених упола мање, него на Крсцу. Већи успјех са мање жртава није се могао добити. Ни друге штете није претрпјела Црна Гора проласком толике силе турске кроз најпитомији и најбогатији крај њезин. На десну страну Зете није ниједан Турчин прелазио. На лијевој страни изгорело је једва 200 кућа, које су турској војсци на погон биле. Па и то су Црногорци већином сами заждили, пошто су најприје све живо и сваку најмању ствар склонили. Мале су и сиромашне ове кућице црногорске, али су оне дале Обилиће. Од Острога најпријед није већ ниједна кућа горела, јер су Турци били сузбијени на висове. Највећа је штета Манастир Острог, који је сасвијем изгорио. Он је имао велике грађевине. Њега заждише Турци никшићки и Мађари, којијех је доста било у Сулејман пашиној војсци; многи су и погинули. Било је и Енглеза. Код Стубице је један ухваћен жив. Погинуо је, ваљда, што се Црногорци нијесу могли с њим споразумјети.

За све ово вријеме имала је љуте бојеве и војска војводе Божа Петровића са Али-Сајиб пашом на граници Бјелопавлића и војска војводе Миљана Вукова са Мехмед-Али пашом у Васојевићима. Бојеви су били и на Тари, гдје је сенатор Перо Пејовић имао једно мало одјељење, које је Турцима доста јада задало. До доласка Мехмед-Али пашине војске ово је одјељење самостално дјејствовало и на сваку страну излијетало, а доцније се придружило војводи Миљану Вукову. 22. маја ударио је Перо Пејовић са својом војском на Колашин и продро до Стожера, шест сати преко Таре, и узео шест кула турских. У томе боју пала је сва посада турска и много домаћих Турака, а особито стара кућа турска Мушовића с главе је погинула. Црногорци су узели много оружја и сила стоке. 28. јунија узела је ова иста војска шест села турских, гдје је такође много Турака пало. Мало је било дана, кад војска војводе Божа Петровића и војводе Миљана Вукова није имала крвавих сукоба са турском војском. Но великијех бојева било је толико, да је доста њих изложити, да се види правац и жестина онога нападаја турскога са три стране на Црну Гору, као и јуначки отпор Црногораца и вјештина њихова војсководства.

Као што је већ споменуто, истога дана кренуле су на Црну Гору све три војске турске. Кад је Сулејман паша ударио од Метовије на Крстац, онда је кренуо и Сајиб паша из Спужа и Мехмед Али паша из Берана. И срећа је иста пратила и ову двојицу, коју је и Сулејман паша доживио. До часа свршеног пораза њиховога и они су само стопу по стопу могли напријед и сваку су силном својом крвљу натапали.

Задатак ове три војске турске био је, да се продирући саставе и заједнички ударе на црногорску војску и дођу на Цетиње. Сајиб пашина имала је и други задатак, да олакша продирање Сулејман паши тијем, што ће му поћи на сусрет, како би обје ове војске ухватиле међу собом војску војводе Петра Вукотића. Према овоме војвода Божо Петровић имао је да спријечи намјеру Сајиб пашину и он само са... батаљона према 15.000 Сајиб пашине војске постигао је најсјајније успјехе, дијелећи труд и славу са заповиједником ове војске храбрим војводом Илијом Пламенцем.

Сјутрадан по битки на Крсцу била је велика битка у Мартинићима.

24. маја, испред саме зоре, Сајиб паша дигне сву војску из Спужа и удари на Мартиниће. На Прентину главицу срету ову војску само два батаљона црногорска. Мало се побију, па почну одмах уступати у Гаревић, како би Турке што више измамили да их више и што боље могу тјерати, ако их сломе. Војвода Илија Пламенац, који је заповиједао овом малом војском у Мартинићима, видећи толику силу турску на себе, употребио је ту вјештину и с њом је добио ову славну побједу. На Гаревић се уставе Црногорци и ту се опру Турцима. Мука је велика била. У најжешћи бој стигне јуначки батаљон пиперски и пошто изметне само по једну пушку одмах јуриши у Турке са ножевима, заједно са она два батаљона. Турци исти час стану уступати. Три пута су обртали да бјеже и сваки пут су низаме устављали официри њихови, који су се као и у сваком боју јуначки борили. Они су са сабљама искакали пред низаме, били их и враћали. Најпослије просуше се у највећем нереду и побјегоше к Спужу. А лаки Црногорци ћерали су их узастопице до у само поље спушко. Да није Пипере јуначка врућина занијела и да су с јуришем причекали још мало, био би у бој стигао још и љешански батаљон, који је војвода Божо Петровић већ био послао у помоћ, и онда би погибија Турака још и виша била. Исто их је остало на бојишту само мртвијех око 1.500, а особито много их је погинуло официра, међу којима је и виших било. Црногорци су узели много оружја. Од њих је — благодарећи вјештом уређењу — пало само 56 мртвијех и 48 рањенијех.

Као што је Сулејман паша — послије битке на Крсцу — десет дана почивао, тако ни Сајиб паша није смио убрзо поновити нападај. А можда су обојица причекивали Мехмед Али пашу, кад су видјели, да им нема лака ни брза пута.

И Мехмед Али паша био је кренуо из Берана 23. маја са 15.000 војника. Нахија турска Васојевића била је пуста још од устанка, зато им је лако било онудијен палити и жарити. А тек је прешао у црногорске Васојевиће одмах је наишао на јаки отпор, иако је војвода Миљан само четири батаљона имао. Васојевићи су се јуначки борили, нијесу ни стопе своје земље напуштали без велике муке и погибије турске. Код Јеловице, 1. јуна, побију Турке јако. Овај бој знаменит је што је ту с Турцима мегдан подијелио само један једини батаљон црногорски под командиром Тодором Миљановијем, сином војводе Миљана Вукова. Војвода Миљан био је отишао са три батаљона у Матешево, надајући се, да ће Турци тамо обрнути. Но Турци, сигурно извијештени о томе, обрну баш на Јеловицу, гдје су мислили да нема живе душе. Лако је разумјети како су били изненађени, када су наишли на живи отпор онога батаљона. Морали су мислити, да су рђаво или пријеварно извијештени, да црногорска војска није у Матешеву него ту, и томе се има сигурно приписати, што је онолика сила испред самога једнога батаљона умакла.

4. јуна покушао је Сајиб паша опет своју срећу. Зором крене са 13 табора низама и око 3.000 башибозука Малисора и удари на Расину главицу. На Мартиниће није могао, што су тамо лежале још силне љешине од посљедњега боја. А на Расину главицу ударио је, можда, још и стога, што је могао мислити, да је већи дио војске црногорске још у Мартинићима, јер војсковође црногорске укријеваху вазда кретање своје војске и чињаху то обично ноћу. Преко Расине главице надао се продријети. Војвода Божо Петровић, који је ондје заузео положај, распоредио је два батаљона, љешански и цеклински. Предстраже његове побију се с Турцима и стану полако уступати према Суки, вису више Расине главице. На Суки било је још пола батаљона црногорског. Сад се ови заједно с првијема одупру турској војсци, која у боју замине десном страном и ухвати Сађавац. Ту је била укривена остала војска од оне два батаљона. Кад су Турци били до половине стране Сађавца повуку се и они са Суке, те сви сложно јурише у Турке, који, изненађени тијем, — нагло одступе. Црногорци су их гонили и сјекли до Расине главице. Ондје се Турци зауставе и поткријепе резервом, која им стајаше на Сребрној главици, те наново ударе на Суку и сузбију Црногорце. У тај час стигне војвода Пламенац са два батаљона Бјелопавлића, с којима је из Мартинића кренуо одмах тек је видио да су Турци обрнули пут Расине главице. Четири пута ломише Црногорци Турке низ Суку, узимајући је и напуштајући, докле их најпослије Црногорци не потиснуше до Сребрне главице, крај Спужа, на којој су турски шатори били. Губитак је турски у овом боју још већи био, око 2.000 мртвих и рањених. Највише је Арбанаса погинуло, а од овијех највише Хота и Кастрата.

У ове двије битке не само да је Сајиб паша изгубио своје војске доста, него је у њу уљегао страх и растројство. Стога је тражио појачање, које му је и стигло из Подгорице — 5.000 људи.

У то вријеме био је и Сулејман паша очајнички бој у Острошком пролазу. Како се на Мехмед Али пашу нијесу могли много уздати, морао је Сајиб паша свакако хитати на сусрет Сулејман паши. 7. јуна крене Сајиб паша са свом војском путем, куда је ишао и у првом боју. Црногорска војска предња хтјела га је опет умамити на Гаревић, но Турци не смједоше овога пута уложити, него се ушанче на неким главицама. Те ноћи ту им придође још неколико војске из Подгорице. 8. јуна зором, у намјери да се улогоре код манастира Ждребаоника, Крену Турци испод Глизице према Јеленку, бијући се са црногорским предњацима, који су били понамијештани испод Лаћа, поврх Јеленка. Овдје их дочека у покривенијем положајима војвода Илија Пламенац, удари живо на њих и послије два сахата љутога боја почеше Турци узмицати. Чим то види главни заповиједник, војвода Божо Петровић, који је са два батаљона такође укривен био код Ждребаоника, — удари јуришем на Турке. Турци сломљени обрну плећа црногорскијем јатаганима и спасоше се у Спуж.

Пораз турски био је потпун. Пало их је више, но у два прошла боја. Око 2.000 острагуша, много сабаља, коња, масака, 200 товара џебане и другога плијена паде Црногорцима у руке. Да није сила топова са Спужа, са фортица на Вељем брду и с других страна закрилила бјежеће Турке, би и топови и сва војничка спрема остала Црногорцима.

Овај пораз Сајиб пашине војске силно је дјејствовао на Сулејман пашину војску, као што је опет снагу и одушевљење црногорској војсци удвостручио, јер овај пошљедњи бој био је на догледу обима војскама од Острога.

И тако је и ове, као и прошле године, мала јуначка војска црногорска под одважним, сретним и прослављеним заповиједником својим војводом Божом Петровићем, славила само побједе.

Ако је Сулејман паша још и мало нада имао у Мехмед Али пашу, и то му је било залудно, јер кад он још ни знао није како ће изаћи из Острошког тјеснаца, био је и Али Мехмед паша потучен сасвијем 11. јуна код Мораче.

Послије боја код Јеловице Мехмед Али паша 10. јуна крене опет са својих 20 батаљона и неколико хиљада арнаутског башибозука на Морачу, како ће отолен продријети и код Спужа саставити се са војскама Сулејмановом и Сајибовом. 11. јуна изашла је ова војска на планине Вучје и Лијеску и заузела висове између Колашина и Мораче.

Војвода Миљан Вуков, кад је видио да ће турска војска к Морачи, похита с Матешева са своја 3 батаљона у Морачу и стигне прије Турака. К њему је стигао из Језера и сенатор Перо Пејовић са 2 батаљона, а један батаљон — морачки — и био је у Морачи. Тако се у све окупи шест батаљона црногорскијех, да сретне и одбије онолику силу турску. Но мудра управа искуснога војводе и храброст ове мале војске надокнадише све. На челу према Турцима постави војвода Миљан морачки батаљон са задатком, да се пред Турцима чаркањем непрестано измиче све до самога манастира и ријеке Мораче. Ту је заузео војвода Миљан положаје на десној страни са три батаљона, а на лијевој страни Перо Пејовић са два батаљона. Цијела ова војска стајаше добро скривена, да их турска војска не опази прије, него дође међу њих. Башибозуци су ходили пред батаљонима Мехмед пашиним. Кад видјеше величанствени Манастир морачки — задужбину немањићску — у њима плану дивљачка страст, да га зажде и загнаше се к њему, али кад се већ примакоше манастиру плануше и пушке морачког батаљона. Морачани се жестоко опру башибозуку. Они су имали да издрже жестоки бој са овим дивљачким хордама, задржавајући их докле пристигне и редовна војска Мехмед пашина међу укривену војску црногорску. Већ је мука била на шаку Морачана против хиљаде Арнаута. Честити игуман морачки, потоњи митрополит црногорски Митрофан, пролијетао је на коњу с крстом у руци редове Морачана посред најжешћега огња пушчанога и храбрио их на одбрану светиње.

„О браћо — кликоваше храбри и побожни игуман — не дајмо данас наше светиње, коју нам стари наши вјековима бранише и очуваше. Боље нам је свијема данас погинути, него је пустити Турцима, да укор и срамота за навијек остане на нама“.

И Морачани се одржаше храбро, а кад видјеше да су први редови низамски већ стигли задње башибозучке, онда стану наједном живо узмицати к манастиру, а војска турска тако исто живо потече за њима, у мисли да су Морачани сузбијени и да бјеже. У томе часу, дочекавши цијелу војску турску међу собом, проспу сложни огањ на њу с обје стране војске војводе Миљана Вукова и Пера Пејовића. Горе се проламаху страховитом јеком. Турцима се морало чињети, да су запали у засједу великој војсци црногорској, јер се николико не држаше. Турци, изненађени, видјеше се са три стране, јер се и морачки батаљон повратио за бјежећим Арнаутима на своје прво мејсто, опкољено поточинама и шумом. Пред задњијема падали су први у гомиле мртви. Тако препанути нагну бјежати први Арнаути пред редове низамске, па и ове повуку собом. Црногорци тада сви сложно јурише јатаганима у турску војску тако живо, да су живи Турци скакали низ високе стране. Преко 2.000 војника изгубио је Мехмед Али паша у овом боју, а и сјутрадан налажаху Црногорци много живијех и рањенијех Турака по онијем гудурама. У овом боју заплијенише Црногорци мноштво оружја, џебане, таина и другијех ствари. Турци су бјежали к Равни, гдје их је ноћ прихватила и одбранила. Исте ноћи повуче се Мехмед Али паша с војском у Колашин, а оданле преко границе грдан и жалостан у Беране, одакле је онако силовито кренуо на састанак Сулејман паши. Послије ове сјајне побједе и војвода Миљан спусти се за турском војском у Васојевиће на границу, а Перо Пејовић на Језера.

Тако се окончао овај велики поход турски на Црну Гору.

На ову велику војску турску, која је са три стране ударила на Црну Гору, може се примијенити она ријеч српска о снијегу: Полеће с високо, паде ка соко, засједе царски, погибе паски. Као црни градоносни облаци над плоднијем пољима, што престраве тежака да ће му у часу уништити његов дуги труд и узданицу за будућност, тако је ова војска пала на Црну Гору грозећи јој, да ће јој вјековима његовану слободу и независност уништити. Али се Црногорци не препадоше. Вјером у Бога, и у своје свијетло оружје, и у свога мудрог и храброг књаза и у јуначке војсковође своје — они разагнаше тмушу и обасјаше Црну Гору новом свјетлошћу витештва и славе.

Турске војске нијесу постигле свој задатак. Једна војска — Мехмед Али пашина — разбијена на самоме путу, није ни стизала до Спужа да се састане са оне двије војске, но се грдна повратила одакле је и дошла. Сулејман паша састао се са Сајиб пашом, али се не састаше гдје уговорише, на крвавом разбојишту, на Планиници, идући један од Никшића други из Спужа, гдје су мислили уништити војску црногорску, па отолен славодобитно изисти на Цетиње. Они саставише своје војске под Спужом, али поражени и растројени, с губицима ненакнадним, у стању које им није дало више ни помишљати на шетњу до Цетиња.

А 14. јуна, послије 22 најкрвавија и најславнија дана, окупио је књаз Никола на Косовом лугу и своју војску, славом увјенчану. Састанак је овај био величанствен. Војска бјеше одушевљена толикијем и тако великијем и славнијем побједама. И она бјеше, код оноликијех напора, здрава и чила. Лијепо бјеше видјети у овом великом збору јунака и двије херцеговачке бригаде, које су се у свијема бојевима јуначки бориле.

Ту, на Косовом лугу, књаз Никола је прегледао сву војску, која га је поздравила необичним одушевљењем. Радост и задовољство, које се огледаше сваком војнику на лицу, бјеше усредсређено и изражено у ведрим цртама јуначкога књаза и да није ни ријечи проговарао војсци она му је погађала мисли и поздрављаше га бурним усклицима.

Књаз је одао заслужено признање храбрим војсковођама и војсци, као и захвалност за толике јуначке напоре, за толике велике битке и славне побједе, за које би им они јуначки преци њихови, који су под владиком Данилом на Царевом Лазу, под светим Петром на Крусама, под књазом Данилом на Граховцу стекли себи и Црној Гори славу — морали завидјети, кад им се не би радовали. Књаз их је подсјетио на своју ријеч на Планиници, која се, ево, испунила, јер је помоћу Божјом сила турска сломљена. Књаз је на томе мјесту први објавио војсци радосну вијест, коју је у исти час добио — да је и Мехмед паша сасвијем потучен и изгнан сасвијем из Црне Горе. Неописаним одушевљењем поздрави војска тај радосни глас. „Сад нема — говорио је књаз војсци — на нашој, наново и више него икада прослављеној земљи, ни једнога Турчина. И ја не вјерујем, да ће ове двије разбијене војске смјети више ударати на Црну Гору. Но ако крену, ја очекујем од вашега јунаштва, да ћете уништити и овај остатак непријатељске силе. И кад тако, помоћу Божјом, савладамо и пред собом погнамо непријатеља, онда ћемо и опет поћи тамо, ђе су жеље свијех нас — тамо, ђе чекају наша браћа избављење од нас и прије него осушимо сузе нашој биједној браћи, ми нећемо отирати са лица нашега ову пот тешкога ратовања. А сигурно ћемо, јунаци моји, побиједити и добити Турке. Мени даје то увјерење вјера у Бога, праведност предузећа нашега, вјера у неослабљиво јунаштво ваше, вјера у милион бајонета московскијех“.

Војска је била најодушевљеније занесена овијем ријечима књажевијем и готова с оне стопе, да удари на турску војску.

Књаз је био у положају, да тако одушеви војску. Он није стајао пред војском у сјајности књажевској, него и сам као војник. Он није дошао пред њу сад из двора својега, него из љутијех бојева с њом заједно. Лице му бјеше опаљено сунцем, а одијело изношено исто као и свакоме војнику. Свод небески био је заједнички шатор њему и војсци за све вријеме овијех бојева.

Са Косовог луга оде цијела војска црногорска у Љешанску нахију. Претпостављало се, ако Турци опет крену на Црну Гору, да ће тамо ударити, јер је ту из Блата Ријеком непријатељу најлакши улаз, тј. према немогућном пролазу на друге стране. А књаз са неколико батаљона изиде на Загреду, одакле је својим очима могао пратити сваки покрет турске војске. Кад се увјерио, да се сва војска турска улогорила с ону страну Подгорице, што је значило да ће или на Љешанску нахију или на Блато, оде и књаз к војсци. Тамо је распореди и утврди многим шанчевима.

Кад је војска црногорска ишла са Косовог луга уз Бијелу рудину, добије књаз депешу, да је руска војска пријешла Дунав. У војсци увелича тај догађај одушевљење. Са истога мјеста, по наредби књажевој, поздрави пуцњава топова тај сретни догађај, а војска усклицима „Ура!“ Ово је било на доглед турској војсци, која је такође била у маршу преко Вељега брда. На ову вику и грмљавину топова она је морала размишљати о разлици и расположења и околности у којима се она, а у којима Црногорци саставише.

Сулејман паша стајао је једнако с војском под Подгорицом. Што не би добио нову војску, да поткријепи ону, он није смио нападати на Црну Гору. А влада турска није му имала одакле више послати. Особито сад, пошто су Руси пријешли Дунав и почели живо продирати, потребан је био Турској сваки војник против руске војске. Стога и буде позван Сулејман паша да иде са војском у Бугарску. Петнаест дана послије свога пораза укрца се он с војском на бродове у Бару.

Оволику славу Црне Горе њени завидљивци нијесу могли поднијети. Ради да је унизе, пустили су свијетом глас да је Црна Гора клонула, да је Сулејман паша на путу за Цетиње и да је књаз тражио посредовање Аустрије и Енглеске за мир с Портом. Они су били растурили још смјешније гласове: да је остатак војске црногорске прскао по планинама, а књаз с цијелијем двором да је сишао у Котор гдје ће се укрцати на један брод за Италију. Конзули из Скадра, који су били најбоље обавијештени о поразима турским, побили су оне гласове својим извјештајима, који су брзо били познати. А и влада црногорска дала је у новинама цетињским изјаву, да су они тенденциозни гласови мучки нападај на истину и на успјех тако славне борбе јуначке војске црногорске, а с намјером, да омаловаже њезину јуначку, дивљења достојну борбу, и да Црна Гора није ничије помоћи ни посредовања тражила.

Порта је, без сумње, очекивала, да ће онолика турска војска, продирући с три стране, покорити Црну Гору прије преласка руске војске у Бугарску, што јој је и задатак био. Кад није у томе успјела, она је морала позвати ову војску против руске. А сва је прилика, да нијесу Сулејман паша, Сајиб паша и Мехмед Али паша морали хитати на Балкан, да би сви тројица, као и Махмут паша послије Фундине, прије пошли у Цариград под суд за онакве поразе, него напријед на Црну Гору.

Тек по одласку ове турске војске у Бугарску била је једна интервенција, али невина и безуспјешна, и то од стране Енглеске. Ова сила, вазда Турској наклоњена, можда је жељела да се Црна Гора умири с Турском, да овој колико толико олакша у рату с Русијом. Њезин конзул у Скадру, Грин, долазио је књазу Николи на Орју Луку и предлагао му, да се умири с Турском, сажаљевајући трогодишњу борбу и тешке жртве, које је Црна Гора поднијела. „Кад би Књаз изјавио жељу за миром — говораше конзул — Енглеска би посредовала и извјесно успјела, а Црна Гора могла би добити Зету, Никшић и још које проширење границе“. Књаз Никола чисто му је одговорио, да се он не би ни по коју цијену упустио у те преговоре, јер је чашћу обавезан и према народу и према Русији, с којом заједно ратује, да истраје до краја.

По одласку оне три војске, на границама Црне Горе није остало турске војске осим посада у Скадру, Подгорици, Никшићу и свијема околним градовима, и арнаутскога башибозука, који је влада турска сад нарочито уређивала против Црне Горе. Нападај се, дакле, није могао очекивати. Стога дадне књаз цијелој војсци 15 дана одмора, који је био и потребан и заслужен послије толикијех и тако жестокијех бојева.

На уречени дан окупи се војска црногорска опет у Бјелопавлиће. Ступајући у офанзиву, књаз је узео град Никшић прије свега на око. Овај град са својом пространом околином и јаким утврђењима око ње, особито дуж Дуге, кључ је Херцеговине. Пад његов осјетила би силно и Херцеговина, и Арбанија, и Мостар и Скадар тијем више, што Турци држе, да га Црногорци нијесу у стању освојити. А Сулејман паша снабдио га и таином и добрим топовима. Чувен је Никшић. Он је срастао са ратном историјом Црне Горе. Силни су бојеви били око њега, многа се крв пролила, и српска и турска. Устанак и рат прошле године, као и пролазак Сулејман пашин дали су му још већу важност. А у прошле године ратовања показало се, да је за малу војску црногорску боље не остављати за собом утврђења непријатељска. И сами положај Никшића морао је нагонити књаза, да га што прије освоји. Он се уцијепио као клин у Црну Гору, исто као с друге стране Спуж. Тај положај оба ова града од највеће су важности за Турску против Црне Горе. У рукама црногорским немају ови градови нигдје тога значења против Турске, али је Црна Гора исто у велику добит, што одузима Турској ова два логора усред земље своје, а сувише с њима добија богата и пространа земљишта.

Према Подгорици књаз је опет оставио војводу Божа Петровића са неколико војске, са задатком да до заузећа Никшића држи турску војску с те стране на себе, а он са 15 батаљона сиде 10. јула низ Планиницу у Поље никшићско на Сливље. Кад је Сулејман паша улазио истијем путем у Црну Гору, неће бити ни помишљао да ће се послије мјесец дана књаз Никола са својим непобједимим јунацима туда вратити, да узима град, који је он, по своме мишљењу, утврдио и осигурао за вазда.

Сјутрадан, 11. јула, прегледа књаз Никола околину града и нареди, да се заузме Требјешка главица, као најзгоднија позиција за топове, владајући се својим градом и вароши. У исто вријеме пошље војводу Петра Вукотића са неколико војске с топовима, да узме све фортице у Горњем пољу никшићском.

Војвода Машо Врбица исте ноћи заузме, послије малог пушкарања, Требјешку главицу, подигне брзо шанчеве и намјести топове, двије батерије са два веља турска топа, узета на Медуну.

12. и 13. јула узме војвода Петар Вукотић све три фортице у Горњем пољу: Вир, Растовац и Видрован, зароби преко стотину низама и грађана. Ушљед овога побјегне турска посада и из Клачнице, најјаче фортице у пољу никшићском, у Никшиће, а Црногорци је одмах заузму. Тијем је цијело никшићско поље ослобођено од турских утврђења и турске војске, те књаз Никола 14. јула нареди, да се приступи опсади самога града. Тај задатак повјери војводи Илији Пламенцу, који са 6 батаљона одмах заузме Студеначке главице с јужне стране граду и ушанчи се пред самим шанчевима турским. Исте ноћи, кад је војвода Пламенац ово извршио, примакао се и ушанчио око града са сјеверозападне стране и војвода Петар Вукотић са својом војском, а војвода Врбица већ је стајао са источне стране на Требјешкој главици извише шанчева турскијех, који су били на Петровој главици.

Тако са сваке стране опкољен и затворен град отпочели су Црногорци бомбардовати 15. јула. Бомбардовање се продужавало сваки дан. Особито су ноћу узнемиривани Турци, да се тијем прије уморе. Одмах првијех дана стегнут је опсадни ланац још јаче, пошто су Црногорци узели и кулу Чађалицу испред самога града. Она им је много сметала. Књаз нареди, да се из свакога батаљона изаберу по 10 војника, па да на јуриш узму кулу. Тај јуриш извршен је ноћно и тако сретно, да ниједан војник црногорски није погинуо. Турака је остало неколико мртвијех, а други су побјегли у град.

Ипак град се држао дуго. Турци су се опирали јуначки. Војска црногорска постала је нестрпљива и жељела је, да јуришем град узме. Књаз није допуштао јуриш, јер би морао доста Црногораца изгубити, а он је — као у свијема бојевима — и овдје чувао свакојега војника, да не гине без крајње потребе. То је знао сваки главар и војник. Па опет мало који дан, да није гинуо или се рањивао по који војник. Стојећи тако близу шанчева турских, да су могли једни другима разговор чути, Црногорци су и преко наредбе испадали из својијех шанчева и нападали турске. Ово су крили од књаза. Једнога дана, када је пролазио војску, сретне носила. На питање књажево: „Што је томе војнику?“, сами рањеник понаправи се мало и одговори: „Разбољех се, Господару“. Бојао се казати своју рану, јер је знао, да ју је добио преко ријечи Господареве.

Књаз је одмах у почетку, пред што ће поћи на Никшиће, знао да су му топови слаби за Никшић. Зато се обратио цару руском, да му пошље који топ. И за вријеме опсаде стигне из Русије једна пољска батерија. Било је муке са уносом овијех топова, јер Црна Гора није имала свога морског пристаништа. Топови су тајно поноћи искрцани на аустријско земљиште у Паштровиће, и оданле помоћу честитијех Срба, истијех Паштровића, све поноћи са великом муком пренесени преко Црмнице, па лађама испред саме тврђаве турске Лесендра преко језера.

Радост је била у војсци црногорској, кад су дошли ови топови. Она је сад видјела извјесни пад Никшића. Сад се предузело жешће бомбардовање. Турци су осјетили дјејство новијех топова. И било је крајње вријеме да се ускори пад града, јер се наређиваше од Херцеговине турска војска у помоћ. Стога је морао послати књаз неколико батаљона, да ону војску срете и поврати. Хафис паша бјеше већ уљегао у Језера и попалио неколико кућа, кад је од Никшића стигао војвода Лазар Сочица са оном војском и одмах се сукобио с Турцима. Хафис паша потучен побјегне, оставивши 600 мртвијех и преко 100 заробљенијех.

Турци никшићски увиђали су, да им је сва мука залудња и бише се предали, али нијесу могли од царске војске и њенога заповиједника, миралаја Скендер бега, који на предају не помишљаше. Грађани су о томе разговарали с Црногорцима на шанчевима, гдје су без низама били. Грађани никшићски махом су стари ускоци црногорски, који су у стара времена бјежали од крви, па се ондје временом потурчили. Али вазда, тек би бој прекинуо, имали су са Црногорцима пријатељства и кумства. У таквоме одношају био је и војвода Петар Вукотић са Мушовићима, првом кућом у граду. То је био повод, да је војвода Петар, са одобрењем књажевим, послао у град на руке Фета бега Мушовића ово писмо, позивајући га да се преда:

„Фета бегу Мушовићу, мојему куму, и дружини му: Амид аги Шајинагићу, Јусу Јосину, Ацку Ибричину, Асану Марашу, Пашу Дервишевићу, Мула Нушку и другијема — поздрав.

„Ево готово мјесец и по дана, како је свијетли Књаз с војском у поље никшићско починуо. Куле, које су биле око поља, дао је Бог, пале су без крви и наше и ваше. Ви, опкољени у тај град, мислили смо, да ћете се и сами ставити и виђети да је зло, да се крв пролијева без преше и без нада. Божја ти вјера, куме, и ви сви познаници и чувеници, што сте се досад држали могу ви рећи, да ми се свиђа, јер да сте се одмах предали не би лијепо било за ваш глас, који имате у Црну Гору и Херцеговину, али по сада, ако мислите држати кајаћете се и најпослије рђаво ће се свршити. Немојте се уздати у индат. Индата ви нема никаквога. Јуче смо разумјели почисто од стража из Невесиња, да су изишли били из Касабе четири табора редифа и 300 заптија, но и то се упутило пут Вишеграда, као и оно мало војске, што је било на Загорје с Ајдар бегом Ченгићем. Хафис пашу, који је био испао у Дробњаке, прогнали смо с погибијом његовом. Дакле, оно у чем сте се уздали, све ви је прошло. Сад ако ви се свиђа, да се ту још мучите и да се изложите очитој погибији, о вашој души и ваши и наши животи и јаднијех жена и дјеце ваше, која ће права погинути и по кућама изгорјети, јер ви, ваљда, не мислите, да ће свијетли Књаз уминути тај град, око којега стоји ево већ шест недјеља. Ја нијесам никада никоме рекао једну за другу, а не таквијем људима, и добро ми вјерујте, ако сјутра до подне не дођете ви седмина до Господара на Вир, да чујете његову ријеч и начин, који ви мисли дати, ви ћете се кајати и пропали сте сасвијем што ве је. Куме, за со и хљеб, и ви познаници ичувеници за вашу вјеру, немојте узимати на врат наше и ваше животе на тај свијет, но дођите најдаље до подне, јер кад се почне крвопролиће, сами Господар да би све трчао испред нас не би могао претећи зло, које ви се примакло.

„Ако смијете за ово казат Скендер бегу, кажите му, да, ако ће и они оставити град, могу слободно на Божју вјеру, тек им било воља поћи у Метохију, или Спуж или у Рисан са аскером и оружјем и са свијем што је царско у граду, осим топова, за све ћемо им бити на руку и дати му потребну комору доклен хоће.

„Што се вас тиче, грађана, Господар би оставио на вољу ко жели остати у своју кућу ту, нека остане, коме ли буде воља маћи се из града, он ће се маћи ђе год би хтио. За вашу олакшицу, да се међусобно разговорите, наредићемо ноћас, да сјутра до подне не би нико гађа с наше стране на вашу. Тако знади и да сте здраво“.

И грађани и заповиједник царске војске увиђали су, да се не могу више држати. Многе су куће од топова порушене и изгорјеле, сваки дан је било мртвијех, таин је дошао на мало, а ни џебане није било толико, да су се могли ријешити, да у отпор пристају. Предвиђали су и велику погибију своју и пропаст града, дочекају ли да Црногорци јурише. Али Скендер бег није смио спомињати о предаји, док год има могућности да град држи, а грађанима је зазор био да први о томе проговоре. Тако им је, можда, добро дошло оно писмо из стана црногорскога, које су одмах Скендер бегу саопштили. На своме састанку у граду нијесу ништа одлучили о предаји, али су међусобно одали готовост на предају, само су још причекивали да виде, је ли оно само пријетња, или ће Црногорци, збиља, кидисати Никшићу.

На само подне, пошто из града нико не изиде, проспе црногорска војска на град сложну и жестоку ватру топовску са свијех страна, а тако и пушчану из свијех шанчева на турске шанчеве. Мало за тијем дошао је и књаз Никола из Горњега поља, с Вира, близу града са два батаљона. Овај жестоки нападај и долазак оне војске дао је Турцима мислити, да ће одмах и јуриш на град шљедовати. На двије уре по подне прекиде с града топ и пушка и на градској кули показа се бијели барјак. И Црногорци обуставише пуцњаву одмах.

Из града изљеже заповиједник Скендер бег (поријеклом Мађар) праћен вишијем официрима. На добријем коњима јахали су право к стану књажеву. Изведени пред књаза Скендер бег изјави, да је принуђен предати град. Књаз је тражио безусловну предају, на што Скендер бег без устезања пристане. Одмах за тијем изађе из града сва посада и положи оружје пред књазом Николом. А тада књаз изненади турску војску и њезина заповједника са овијем ријечима: „Јунаштву треба одати част. Као јунацима који сте до крајности бранили царев град, поклањам вам оружје“. Књаз је ово учинио, што је у истини уважавао јунаштво бранилаца Никшића, али по свој прилици и из рачуна, да му се и други градови лакше и прије предају, кад чују како је великодушно поступио са посадом никшићском.

Скендер бег са војском својом преноћи ту ноћ у Горњем пољу, окружен војском црногорском, а сјутрадан, по жељи његовој, буде испраћен пут Метохије.

За низамом изишли су одмах и најодличнији грађани, да се поклоне књазу. Књаз и њима дарује оружје, да га слободно носе као и Црногорци. На жалост многе породице никшићске, у првоме страху своме, пођоше за царском војском, да за вазда оставе огњиште своје. Пружио се дугачки ред исељеника џадом од Никшића, старци о штапу, жене с дјецом у наручја, а људи ћерају пред собом коње, натоварене покућством, а кроз гомиле све блеји престрављена стока. Жалостан призор и ако ни близу грозан, као кад су Турци испод мача пуштали народ српски из заузетијех градова, па што нијесу посјекли, оно су одводили у робље. Књаза су забољели на срце. Он је, тек их је угледао, изјахао на пут, одвраћао их од пута, обећавајући им слободу вјере њихове и свако добро у земљи својој. Кад није могао успјети, многе је богато обдарио и наредио, да се немоћницима дадну коњи из стана управо до на Гацко. Турци су, благосиљајући га, пошли.

По изласку турске војске и онијех грађана, који су се иселили и заједно с војском пошли, уљегла је црногорска војска у Никшић. За заповиједника Никшићу одредио је књаз војводу Илију Пламенца. Он је одмах поставио ред у вароши. Већ сјутрадан, у недјељу, бјеху сви дућани отворени, свуда потпуни ред и мир, колико да боја ни било није. Црногорско друштво „Црвенога крста“ узело је бившу турску велику болницу под своју руку. Болница је била пуна болесника и рањеника у најжалоснијем стању. Свијема је одмах дата помоћ и њега, једнако као Црногорцима.

Књаза Николе свечани улазак у Никшић био је пред подне, а пошто је отслужена служба и благодарење Богу за сретно освајање града.

Са Никшићем узели су Црногорци 21 топ, међу којима су и 6 нових Крупових, које је Сулејман паша оставио у граду за одбрану његову.

Глас о паду Никшића изазвао је велику радост у цијелој Црној Гори. Прва је добила вијест књагиња Милена на Цетињу, којој је књаз Никола с коња, тек је Скендер бег с Турцима изишао из града на предају овако радосну депешу написао и послао: „На бијелу Оногошту / застава се моја вије, / а Пламенац војевода / под њом рујно вино пије; / око њега барјактари / заграктали ка орлови, / а Никшићи сјетни, тужни, / сад су мени сви робови“ (27. августа 1877).

Кад је књагиња дала објавити ову радосну вијест, настало је на Цетињу неописано весеље. Послије благодарења у цркви народ се веселио на све стране. Митрополит Иларион у име престонице послао је књазу ову честитку: „Гвоздена врата, која су вјековима сметала срећи и напретку народном, Ти си, Господару, разорио освојењем Никшића, и тијем поставио круну своме витештву и црногорском јунаштву. Цијело Цетиње кличе: Живио Књаже побједитељу! Живјела побједоносна војска!, те весело пјева: Онамо, онамо, за брда она“.

И тешки рањеници у болници цетињској заборавише своје муке на глас радосни и честиташе своме војсковођи и Господару славно освојење Никшића, а Господар им је овако одговорио: „Хвала ви моји соколови. Ваше ране и моје су. Но сада их с вама заједно лакше подносим, јер оне и јуначка смрт ваших другова, — а благо њима, јер ће довијек живјети у спомену нашем — донијеше нам, помоћу Бога, велики овај нови успјех и славу. Ако Бог да, пад никшићски донијеће за собом пад власти турске над народом нашим, који сам с вама, моји јунаци, кренуо да избавим. Брзо ми оздравили и дуго живјели.“

Ова радост црногорска налазила је одјека и на далеко широм словенскога и странога свијета. Под Плевном, у војсци руској, одушевљено је поздрављен пад Никшића. Цар је честитао књазу, а књагиња Милена примила је исти дан честитку царице руске. Књазу су једнако стизали поздрави од дворова, највиших лица, од општина, друштава и зборова и појединих личности. Народни посланици на сабору хрватском телеграфично су изразили књазу заједнички своју радост, „честитајући витешком Књазу црногорском и јуначкој његовој војсци на сјајним побједама, стеченим у крвавим борбама против непријатеља хришћанства и просвјете људске“.

Дуге и крваве борбе око Никшића за вријеме устанка и рата и спомен на једнаке борбе под његовим зидовима у црногорском рату г. 1862, увећали су овај одзив живи.

Ово весеље књаза Николу није задржало дуже у Никшићу, но је требало само за установљење поретка у освојеном предјелу и за спрему за даљи рад. Већ 2. септембра био је књаз с војском под Билеће. Другу војску послао је са војводом Петром Вукотићем у Дугу, да узме све душке портице. Ова војска узела је најприје јаку фортицу Пресјеку и с њом много таина, 700 сандука џебане и мноштво другијех војничкијех ствари. За њом пале су и друге четири: Оџина пољана, Смедерево, Ноздре и Злоступ. Особито су Ноздре и Злоступ врло јаке и по најновијем начину ограђене фортице. Посаде из овијех тврђава испраћене су у Никшић, а отолен у Спуж пуштене. У свијем кулама било је много хране и џебане. Тако је и цијела крвава Дуга пала у руке црногорске. Дуга је била велика снага турска. Да није било ње и онијех тврђа у њој, Никшић се не би могао никад онолико држати. Зато су у Дугу били и сад и прије безбројни и најкрвавији бојеви.

И књаз са Билећем свршио је брже, но се надати могао. 4. септембра било је јако бомбардовање, при коме су Црногорци заузели четири предње куле и заробили њихову посаду, а 5. септембра предао се град и варош безусловно. У граду су Црногорци задобили велики плијен, осим батерије Крупових топова и много оружја, преко 1.000 товара хране и џебане.

За све ово вријеме од почетка опсаде Никшића имала је и јужна војска црногорска око Подгорице, под заповједништвом војводе Божа Петровића, непрестано посла с Турцима. По претходном наређењу књаза Николе она није нападала, но јој је једини задатак био, да чува границу и одбија турске нападаје, докле књажева војска заузме Херцеговину, па онда тек — обје војске удружене — да отпочну офанзиву на овој страни. Ово је наређење потекло из добро срачуњене обазривости, да не би нејака јужна војска нападајима навукла на себе много јачу силу непријатељску, па тијем ометала и задржавала напредовање главне војске у Херцеговину. Међутим, Турци су непрестано својим нападајима и кретањима узнемиравали ову војску. Биће и они имали своје разлоге овоме поступању. Но по броју њихове војске, које није било више од 5-6.000, и по нападајима њиховим није се могло закључити, да имају друге цијељи осим те: или да задрже сву војску црногорску на себе, да не би подјачала војску у Херцеговини, или, у случају каква успјеха свога, да помогну Никшићу тијем, што би тамошња опсадна војска морала доћи овој у помоћ. Но оваква претпоставка била је и сувише смјела, јер војска војводе Божа Петровића, ма колико нејака, није се бојала од таквога пораза, јер је мало јача у посљедњим бојевима задобивала најсјајније побједе над Махмут пашом, Али Саиб пашом и Дервиш пашом, који су имали пет пута јачу војску.

Десет дана послије опсаде Никшића, 18. јула, имале су обје ове војске, турска и црногорска, први озбиљни сукоб на Фармацима. Три дана пред тијем ушанчише се два табора низама на лијевом бријегу Мораче код Ботуна, село два сата јужно од Подгорице, напрема црногорској граници. К њима приђоше још два табора и сувише Турци Подгоричани и Зећани, Малисори и једна хиљада Дибрана, која је дошла са Елијас пашом, премда се у Скадру очекивало, да ће он довести собом и 10.000. И валија скадарски Риза паша дошао је био у Подгорицу, да оданде руководи нападајима на Црну Гору. У све је било ове војске турске око 5.000.

У понедјељник 18. јула дигне се сва војска са Ботуна, пријеђе Морачу и преко Доњијех кокота уљегне у Фармаке. Овдје их дочека само батаљон љешански, који је по наредби војводе Божа Петровића већ отприје ту на стражи стајао. Љешњани не хтјеше узмаћи пред много јачим непријатељем, него се поклаше јуначки и послије три сата најжешће борбе разбише Турке, нагнаше их у бјекство и ћераше их до преко Ситнице. Турке су помагали у овом боју и топови с двије стране, с Ботуна и са Црвене стијене, куле на Вељем брду. Турци су имали у овом боју око 300 мртвијех и рањенијех, а Црногорци 13 мртвијех и 19 рањенијех.

9. августа удари опет иста ова турска војска на Љешанску нахију. Нападај овај за Љешњане био је у толико тежи од првога, што су Турци ударили на четири мјеста: на Зеленику, Бери, Михињу и Фармаке, те су Љешњани имали дугачку линију да бране. Живим прегнућем они ипак сузбише Турке, са губитком само 30 војника. Особито су се одликовали и успјеху принијели својом личном храброшћу старјешине овога батаљона: командир Радоје Мушикин, поткомандир Симо Иванов и барјактар Ристо Васојев са својом круском стотином.

27. августа, на сами дан заузећа Никшића, био је и трећи бој на Фармаке, а у исто вријеме и на Диношу.

Прије зоре спазе црногорске страже турску војску гдје иде од Подгорице крајем Мораче до Ботуна и испод Љешкопоља. Мала црногорска војска — вазда на опрезу — заузимала је већ ова мјеста: батаљон Радоја Мушикина на Кокоте спрам Ботуна, испод Штека и близу Бери; до њега у Берима Саво Јоков са својим батаљоном. Ова војсчица дочека шест пута јачу војску турску и послије жестокога боја сузбије је, Турци су оставили на бојишту до стотину мртвијех, без рањеника, које су изнијели, а Црногорци су имали 9 мртвијех и 22 рањена. У томе боју погибе и храбри командир Саво Јоков, а допаде тешкијех рана официр Илија Дојчин.

Војвода Марко Миљанов, видећи да су Турци ударили на Љешњане, крене им у помоћ тијем, што се с неколико војске своје слусти к Подгорици. И одиста, Турци, који су били с Љешњанима у боју, поврате се на Куче. Бој се био од Рибнице до Диноше. Вазда храбри Кучи сузбију Турке и поћерају их до Цијевне, а неки допријеше и до Подгорице и заждише неколике куће подгоричке у махали Драч. И овдје су Турци изгубили преко стотину људи, а Куча погибе само четворица и ранише се дванаест.

Ушљед овијех неуспјеха настао је неред у турској војсци, која је свакако, осим низама, с брда с дола скупљена била. 23. јула свадише се при диоби таина Дибрани са Мурићима и Скадранима и побише се, да је на обје стране пало 70 мртвијех. Иза тога, 27. јула, дигоше Дибрани да се враћу својим кућама, но их у Скадру силом зауставе и поврате у Подгорицу. То ништа није сметало турској влади, да својим посланицима код европских дворова јави о сјајним побједама турским над црногорском војском на Фармацима.

Осим овога, имали су Црногорци око Подгорице малне сваки дан сукоба с Турцима. 26. јула Рогамљани сукобише се с Турцима на Зети, крај куле, гдје 6 низама погибе. 29. јула испадоше Турци између Банове гомиле и Сађавца, но, на вријеме извијештен, посла војвода Божо Петровић неколико војске и Турци уступише, једни Спужу, други Подгорици.

2. августа био је сукоб на дољанске винограде, гдје опет оставише Турци двадесетак друга и међу њима тројицу најбољих Подгоричана.

9. августа био је нови нападај, турски на Љешанску нахију, и то безуспјешан.

13. августа запалише Турци дољанске винотраде и Гору какарицку, но Кучи претулише и спријечише велику штету од тога. Пипери мало коју ноћ да нијесу четама испадали и узнемиравали турске страже.

И на страни војске војводе Маша Ђуровића, у Црмници, био је 9. јула сукоб с Турцима. Турска војска са Сутормана, заједно с Туђемилима и Зупцима, напала је Лимљане, којима придође у помоћ још 200 Црмничана, те Турке прегнају преко Сутормана.

С падом Никшића, и војска турска у Подгорици сасвијем се потаји. Успјеси књаза Николе у Херцеговини и њу су поразили. У Подгорицу је брзо стигао глас и о освојењу Билећа и свијех кула у Дуги, и почела је и Подгорица осјећати опасност, која јој се брзо примиче.

Послије заузећа Билеће послао је књаз Никола неколико војске на Горанско, да заузме и ту тврђу, која је, такође, и у устанку и у рату давала доста посла Херцеговцима и Црногорцима. 12. септембра заузму Црногорци и њу, узму три велика топа, 500 пушака, много џебане и хране.

13. септембра прими иста војска и кулу Црквице. Горанско на ријеци Пиви, и Црквице, пет сати сјеверно од њега, на средини међу Пивом и Таром, држали су онај дио Херцеговине сјеверне, и у томе су имали једнаку важност са Никшићем.

Сад војска црногорска није имала више за собом ни једног утврђења турског, а до Требиња, Метохије и Фоче ни једног војника турског за собом. Сви су изгледи били, да ће у мало дана црногорска војска стићи у Мостар и Херцеговина једном слободна остати. То се могло очекивати по живом раду књаза Николе.

Трајање око Никшића хтио је накнадити живљим напредовањем и заузети цијелу Херцеговину с Мостаром, па онда се повратити на Подгорицу и са удруженом војском, узевши њу, поћи на Скадар. Но овдје наступи обрт у ратовању црногорском. Аустријска влада изјави преко свога заступника, Темела, да Црна Гора не иде напријед у Херцеговину, јер ће јој све жртве бити узалуд. Херцеговина неће припасти Црној Гори и ако је освоји, Књаз је био на великој муци. Толики напори и жртве устанка и рата за најглавнију цијељ — за ослобођење Херцеговине — остају наједанпут без успјеха и то не због силе турске, коју су јуначке војске црногорске и херцеговачке сломиле, него насиљем Аустрије. Књаз је морао узети озбиљно ову поруку из Беча, тијем више што није могао заборавити, да га је и прошле године исти посланик аустријски стигао у Невесиње, са поруком да се не мучи око Херцеговине, и да је та иста порука српску војску на Дрини уставила. Истина, њега овај догађај није могао спријечити, да не уљеже у Мостар и не заузме цијелу Херцеговину, али докле би ово извршио, Русија би могла свршити с Турском и закључити мир, а у толико би се Црна Гора нашла без другијех освојења осим Херцеговине, — за коју се унапријед каже, да не може остати с Црном Гором. То је одлучило, да се књаз повратио с војском опет у Никшиће.

Цијела је војска била зачуђена, и изненађена, кад се опет обрнула од Мостара, у који је весело и с поуздањем кренула исто као да ће дома. Но о узроку се није питало у војсци, јер је научена послушности, а стална у вјери, куд било да обрне, да ће нова бојишта и за новом славом.

Је ли се књаз Никола под Билећем ријешио на коју ће страну, није се могло знати. Рекло би се да није по томе, што је са Гацка одредио и послао војводу Петра Вукотића са једнијем дијелом војске у Колашин, да га узме и по томе уљеже у Новопазарски Санџак. Цијељ је била очевидна, да освојењем тога земљишта Црна Гора постане са Србијом међаш. Но, аустријски посланик имао је, без сумње, готове напутке и односно овијех страна, те је — тек је дознао о поласку војводе Петра Вукотића, одмах опоменуо књаза, да се Аустрија неће никад привољети, да се обије књажевине српске на границама саставе. Књаз поврати и ону војску од Колашина у Никшић, а аустријскоме посланику изјави, да му не остаје друго, него да своје ратовање ограничи на Зету и Арбанију Скадарску. Аустрија је на то и одила, надајући се, да Црна Гора не само неће на тој страни никакве успјехе постићи, но да ће још и поражена остати. У то вријеме књаз је Никола већ слободно имао готову одлуку своју, наиме, да се ненадно појави у Барско пристаниште и освоји га.

Црна Гора осјећала је у својем државном животу, да јој без изласка на море нема правога живота. Питање о морском пристаништу старо је, покретало се више пута, али вазда без успјеха. Била је и прошле године на цариградској конференцији о њему ријеч. Осим Русије и Њемачке није ни једна сила заговарала праведни захтјев Црне Горе. Зато је књаз Никола сада одлучио, да не очекује више излазак своје државне границе на Море јадранско од праведности суда европскога, него да то питање повјери живљем браниоцу, свијетлом и јуначком оружју своме, а ову одлуку ускорише му поменуте препреке од стране Аустрије.

Књаз је знао цијелу величину и тешкоћу свога предузећа и ипак се није премишљао. Тешкоћа је била најприје у самој јакости такозване „барске државе“. Она претставља једно полуострво, које се пружа од Сутормана, дуж границе црногорске и аустријске, у дужини између Јадранскога мора и Скадарског језера, које обје ријека Бојана саставља. По самоме положају своме овај је крај јако заштићен. С мора га брани турска флота на Скадарском језеру, и у Бојани такође су седам војних пароброда са топовима. Као што војни бродови с Мора, тако и они с Језера могу лако и брзо војску из Скадра и Подгорице искрцати Бару у помоћ. Сувише имају двије јаке тврђаве у Скадарском језеру на два мала острва, Лесендро и Грможур, испод саме Барске крајине, које затварају Црногорцима пут на Језеро, а Турцима га држе отворена.

Овакав положај новога бојишта очевидно је био тежак и опасан по малу црногорску војску, којој је претстојало и спречавати искрцавање турске војске и дјејствовати силазећи са Сутормана. Ту су јој на путу била многа и јака турска утврђења. На самој граници сријетала се војска црногорска са јаком тврђавом Суторман, и испод ње су до Бара још пет јакијех фортица; с друге стране изнад мора, на самој тромеђи Чањ, ниже њега град Нехај — на скоро неприступној висини, — близу њега Хај или Голо брдо, а на улазак у луку барску Волујица, све четири наоружане тешким батеријама. Између Бојане и Бара варош Улцињ са градом; од стране језера Мурић, јаки и пространи шанчеви турски, у којима је од почетка рата вазда стајало по 2— 3.000 Турака, а у озбиљнијим приликама и више. А у средини свијех овијех тврђава стоји варош Бар са својих 6.000 становника и стари и јаки град барски на стијенама високијем, а опасан зиданим бедемима, високијем око 30 стопа. У бедемима су пространи сводови за војску, а исти град обухвата и један дио вароши око 300 кућа. За овакав град требају тешки топови, којих Црна Гора није имала, а и да их је било не би се могли онијем путовима изнијети.

Књаз је увиђао тешкоћу преноса топова и Црмницом до Сутормана, али пут се није могао пробијати, јер би се тијем обратила пажња турска на Бар. Кад се све ове околности узму у обзир, онда се тек овај поход књажев појављује у правој свјетлости, а у цијелој величини и значајности својој.

 

Но осим овијех поменутијех тешкоћа била је још једна, сама по себи ништа мања од њих. Извјесно је, да би Турска одмах пребацила сву своју силу, коју је имала у Арбанији, у Приморје, тек би осјетила, да ће Црна Гора тамо пренијети своје бојиште, а исто тако с извјесношћу се могло предвидјети, да ће и Аустрија спријечити и тај црногорски поход, ако о њему сазна којим било начином, јер је Аустрија мислила, да ће се Црна Гора заговорити око Спужа, Жабљака и Подгорице, а ни помишљала није, да ће она смјети на Бар.

Стога је књаз развио свуколику вјештину и обазривост. Намјеру да ће ударити на Бар, одржао је у највећој тајности. Њу су знала само четири лица, којима је књаз повјерио извршење посла. А опште мишљење, да ће војска црногорска, вративши се из Херцеговине, ударити на Подгорицу, подржавао је књаз навлаш разним маневрисањем, да заведе Турке. И Турци, доиста, стану се нагло и јако утврђивати око Подгорице, на Вељем и Малом брду. Да би Турке, и од кога се бојао, још боље у томе утврдио, књаз премјести свој стан 28. октобра са Орје Луке, гдје је у толико био дошао из Никшића, у Мартиниће, а у исто вријеме нареди да се неколико батаљона крећу из једнога положаја у други, да се топови намјештају и шатори подижу, све на поглед Спужа и Подгорице. У Мартиниће стајао је књаз све до 30. октобра увече, и за то вријеме излазио је да прегледа позиције. Спуж, увјерен да се ту ради њему о глави — сваки би пут поздрављао овакве излете књажеве топовима с града. Поноћи примицаху се црногорске страже Спужу, одакле се на њих жестоки огањ просипао. Све ово није дало Турцима више ни један час да сумњају, да ће Црногорци на ону страну ударити. Главари племена арбанашкијех долазили су зато у Мартиниће књазу, да му изјаве своју покорност и понуде своје услуге. Једна кула турска, најближа Мартинићима, поручи да ће се одмах без боја предати.

Пошто су све ове демонстрације вјешто и успјешно изведене, књаз Никола наједанпут, свакоме ненадно, дигне ноћу из Мартинића 30. октобра по највишему карамраку. Из Комана упути цијелу пратњу своју на Ријеку, гдје ће примити наредбу за даљи пут, а он само са пет-шест људи спусти се к Језеру и осване на Каруче. Пратња књажева, идући на Ријеку била је у највећој забуни. Мишљаше на сваку руку и најпослије утврди, да ће с Ријеке на Цетиње.

Књаз се у Каруче одмах увезе у једну лађу, којих се ондје вазда находи, и око подне дође у Црмницу, у Селишта, а оданле за дневи стигне на Вир.

Да Турци не би сазнали за књажев одлазак, одмах сјутрадан, 31. октобра, започето је бомбардовање Спужа и Подгорице, а јаке страже биле су већ прекинуле сваки саобраћај. И доиста не само Турци што нијесу знали да је књаз отишао, него су исти Мартинићи мислили, да је књаз у Пиперима, а оданле да ће у Куче.

Онај исти дан, када је књаз дошао на Вир, стигли су на Вирско поље и 16 батаљона Црногораца, који су били опредијељени за барско бојиште. Ови батаљони били су из Никшића распуштени дома на име одмора, а у самој ствари ради тога, да се кретање војске боље укрије. Књаз је дао налог војводи Машу Врбици, да ови батаљони и три батерије топова буду 30. октобра увече на Виру. Војвода Врбица тачно је извршио ову наредбу. Према њиховој удаљености он је сваком батаљону означио дан поласка и одредио им дневне маршеве тако, да су заиста сви батаљони у исто вријеме приспјели на Вир, а он сам с топовима кренуо је 28. октобра с Данилова Града, а 30. октобра по подне био је на Виру. Сви топови пренесени су с Ријеке на Вир лађама поноћи испред турске тврђаве Лесендра.

Исти дан, 30. октобра, прегледао је књаз на Виру сву војску и казао јој, пошто нико у војсци није знао куда иде, гдје је води и зашто је до овога часа морао то држати у тајности. Војска бјеше одушевљена кад је то чула, јер је свакојега Црногорца давнашња жеља да се дохвати мора и сваки војник имао је увјерење, да ће побиједити, кад је сазнао да су тако вјештим начином Турци обманути. Књаз — својим начином — посоколи војску још боље, да сјутра прегне и да изнесе топове на Суторман, јер да сав успјех зависи од тога, хоће ли Турци прије дознати или не за њихов долазак.

Пут од Вира до Сутормана врло је рђав и тежак, пјешачки само мјестимице за коња. И што се могло није се смјело поправљати, да се Турци не осјете нападају. Колико је поља било упрезани су волови, а уза страну су војници, са великим напором, носили топове. Књаз је својим рукама помагао и овом трудном послу, да сваком дадне више воље и прегнућа. И само издржљивост Црногораца савладала је ову необичну тешкоћу. 31. октобра увече били су топови на Суторману, на својим мјестима. Поноћи бјеху ограђени шанчеви, а ујутро рано отпочне бомбардовање и послије једне уре жестокога огња разваљени Суторман предаде се. У њему заробе Црногорци сав низам, непуни батаљон два топа, све оружје, доста хране и муниције. Овај први, брзи успјех одушевио је војску још више, и кад је изишла на врх Сутормана, на поглед мору, радосним усклицима не би краја. Пад Сутормана био је сретан. Ниједан војник црногорски не погибе, нити се рани.

Кад је први топ загрмио на врх Сутормана потрчаше Турци из Бара и ближњијех села у помоћ. Они су мислили, да су то само оближњи Црмничани ударили, како се то често догађало на ту страну. Но у оно исто вријеме одјекне топ и са Бијеле Скале, више Бара, и задими у кров куле на Рибњак. Турци се упрепастише. Ни у сну им није доходило, да се на Скалу може топ изнијети. Сад тек узнаше да је то књаз са војском. Они што потрчаше Суторману у помоћ, међу којима је био и Ибрахим бег, командант града Бара, побјегоше одмах натраг и сви Турци који се на први поклич могаху скупити и затворише се у град.

Још прије пада Сутормана, у саму зору, пошаље књаз војводу Илију Пламенца лијевом страном висовима, да заскочи Турке и ухвати главне позиције око Бара. Ова је војска оно метала из топова са Бијеле скале на турско село Туђемиле, које се послије краткога отпора и предало.

С десне стране више Зубаца удари војвода Машо Ђуровић и заузме без отпора сва села на тој страни. А пошто Суторман паде, спусти се књаз средином са цијелом војском и топовима. Овој војсци био је заповједник војвода Машо Врбица, којега је књаз одредио, да руководи опсадом барскога града. Сва утврђења турска, напријед поменута, од Сутормана до Бара, предадоше се без отпора. Увече истога дана улогори се књаз у Зупце, гдје су му одмах дошли главари са свештеницима римокатоличким од свијех села, да му се поклоне као своме господару. Војвода Машо Врбица састави се под Баром са лијевим и десним крилом војске и још исту ноћ намјести топове, а сјутра рано, 2. новембра, отпоче бомбардовање Бара.

Око Бара остану као опсада само четири батаљона под заповједништвм војводе Маша Врбице. Три батаљона одреди књаз за чување обале морске, који су у исто вријеме били заплеће опсадној војсци, а сву осталу војску под заповједништвом војводе Илије Пламенца пошље преко Добре Воде пут Бојане, да тамошња села заузме и ухвати добре положаје, да дочека и одбије турску војску, која би од Скадра кренула Бару у помоћ. Ова војска покори одмах цијеле Мркојевиће, пријеђе у Анамале и дође осми дан на саму Бојану.

И војвода Пламенац подијелио је своју војску, те је једна одила од стране Скадарског језера, а друга од стране Мора и обје — покоривши све пред собом — саставише се на Бојану.

Турци на Муриће тек видјеше да их је војска црногорска заминула, да је друга пријешла већ Мркојевиће, а трећа да Бар држи у опсади и бомбардује — препану се, оставе своје јаке шанчеве и побјегну у Скадар. Ови су шанчеви били тако јаки, да су Црногорци мислили, да би их само са великијем жртвама могли узети, па су стога одлучили и да не ударају на њих, него да их само опсједну.

Још испод Бара, када је кренуо пут Мркојевића, послао је војвода Пламенац двјеста биранијех војника, да на јуриш узму Волујицу, утврђење на југоисточном дијелу луке, које је упуштено у море. Турска посада не ишчека Црногорце. Ноћно оставе фортицу и побјегну крајем мора у Улцињ. Тако паде и ово јако утврђење Црногорцима у руке и с њим 9 највећих топова и мноштво топовске муниције. Ови су топови доцније учинили велику услугу Црногорцима при заузимању Бара и без њих би једва успјети могли. С падом Волујице узму Црногорци исти дан и пристаниште барско, гдје су државни магазини пуни хране и друге државне зграде.

Тога истога дана сиде књаз из Зубаца на море и настани се у кулу Селим бега барскога, покрај самога мора. Ово је био свечани призор. Војска, која је одила са књазом, усхићена, пратила га је пуцњавом и пјевањем. Црногорац, неправедно тиснут са свога мора у кршне висине, силази опет на своје мило море и утврђује вјечну свезу с њим наново проливеном јуначком крвљу својом.

 

Пошто је пала Волујица књаз је почео одмах да мисли о томе, да узме и Голо Брдо, сјеверозападно утврђење барске луке, много јаче од Волујице, и град Нехај, који одмах више Голога Брда стоји. Посаде у њима није било више, него по један батаљон низама, али су тврђе врло јаке и на најнезгоднијим положајима за напад. И на њима су велики градски топови. Њих је ваљало свакако узети, јер остану ли у труским рукама, оне ће бити најјача заштита турским бродовима, дођу ли — као што се морало ишчекивати — да искрцају војску за ослобођење Бара. А налазећи се у црногорским рукама Турци би једва смјели покушати, да игдје од аустријске границе до Бојане избаце војску. Било је очевидно, да ће доста жртава пасти, ако се силом узимају ове тврђаве. Зато је књаз хтио покушати, да их придобије без крви. Овакви покушаји одили су му за руком до сада више пута, особито на Никшићу.

Једно вече — пошто се добро смркло — пођу по наредби књажевој десетак трубача у пратњи неколицине војника и распореде се на извјесно растојање у полуркугу са сјеверне стране около Голога Брда. Засвира први трубач напријед, а сви други за њим изједном. Исти час одзову се Турци са Голога Брда, а мало за тијем и са Нехаја, пуцњавом из пушака и топова. Они Црногорци нијесу им се пуцањем одазивали, само су трубачи једнако свирали „напријед“ и примицали се граду ближе. Турци су све жешће огањ просипали. Мислили су сигурно, да су се Црногорци зато притајили, што ће да јурише. Они су пуцали у мрак, јер нијесу могли видјети ниједнога Црногорца. Ујутро освануле су гомиле Црногораца на узвишењима око обје тврђаве, што је увјерило Турке, да су Црногорци прошле ноћи заузели положај. Рано истога дана пошље књаз на Голо Брдо барјактара спичанскога Ива Занковића. Спич се предао књазу, тек је војска војводе Маша Ђуровића сишла у Спич првога дана са Сутормана. Барјактар је био у Турака добро познат и уважен са свога јунаштва, многијех услуга и тврде ријечи и вјере. Њему ће Турци сваку вјеровати. Он је имао да каже заповједнику Голог Брда, да ће исту вече Црногорци јуришати на тврђаву и да из ње нико главе изнијети неће, него им је боље, да се предадну. Ту вече крену 300 Црногораца и понесу 50 стуба. Турци су их, као и прошле ноћи, дочекали жестоком ватром, али више да чује турска војска и град Нехај да се они бране, него да Црногорцима науде, јер се заповједник већ био ријешио на предају. Он је и барјактару Иву био рекао, да ће се привидно бранити, али да ће се предати. И с Нехаја нијесу престајали топови пуцати, јер је и око њега било неколико стотина Црногораца. Послије једне уре препуцавања принесу Црногорци стубе уз бедеме и у час искоче на њих. Турци прекину пуцање, а у тај час дигну ферао на катариште у знак предаје. Тако Црногорци узму Голо Брдо без ране и без мртве главе.

Сјутрадан у зору пође одмах барјактар Иво у град Нехај, да позове и његову посаду на предају, а и заповједнику Нехаја каже, да Црногорци износе велике топове и да ће град узети пошто-пото. У Нехају био је онај исти низам, који су Црногорци на Ноздре у Дуги заробили, па пустили. Тако су били већ освједочени о лијепом поступању Црногораца, стога се сви без много устезања предадоше, а заробљени низам из обје тврђаве би послан на Цетиње. На Нехај и Голо Брдо узеше Црногорци 12 великијех топова добријех, осим неколико старијех, много оружја и хране и 200 бачава праха.

Освојење овијех тврђава велики је успјех, а и сретан, јер ни један човјек не погибе, а да је дошло на њима до озбиљнога боја, би преко хиљаде погинуло. Догађај је овај тијем важнији и сретнији, што се све ово свршило 17. новембра, а већ сјутрадан указаше се турски бродови. Да су се Нехај и Хај још само један дан држали, не би се већ ни предавали, а ко зна би ли се могли и узети испод топова с мора. Зато се у војсци говорило: „Поможе ни Бог, срећа и умјештина Господарева“.

С падом овијех тврђава била је сад сва обала морска од аустријске границе до Улциња у црногорским рукама. Књаз одмах нареди, да се обала морска утврди поради бродова турскијех, које је, по извјештају из Крфа, сваки дан очекивао. У сва утврђења стави јаке посаде са топовима. Сувише постави једну батерију на Ратац, једно узвишење унесено у море између голог Брда и Волујице. Још три батаљона разреде се дуж обале све до Чања, мимо Нехаја. Овијема су били придружени нови војници црногорски Спичани, којима су се придружили и многи Паштровићи из аустријске границе. Паштровићи су чињели црногорској војсци знатне услуге, особито од како је под Бар.

18. новембра указаше се три велика турска ратна брода са једном оклопницом. Они су носили пет табора низама, које су у Кандији прихватили. Како се примакоше на топомет, осуше ватру на Волујицу. Црногорска посада у њој стајаше мирно, док им се бродови још ближе не примакоше. Онда стане и она пуцати из великијех турских топова, задобивених на Волујици. Два брода добише неколико удараца и послије два сата жестокога препуцавања отпловише сва три брода у Улцињ. Иза овога доходили су бродови сваки дан и сваки пут су се препуцавали са Волујицом по два-три сата. Но врло жесток бој био је 26. новембра. Око три уре поподне дођоше сва три ратна брода и узеше Волујицу између себе. Страшна је грмљавина била с обје стране, но много јача турскијех бродова, који су више топова имали. Они нарушише фортицу на више мјеста и заждише кулу у њој. Црногорци су непомично стајали на бедемима без икакво га заклона. Велико је чудо, да ни један Црногорац није погинуо. У сами мрак прекинуо се бој.

Овај жестоки нападај дао је мислити, да Турци намјеравају узети Волујицу и ту искрцати војску с бродова, која би напала с леђа војску црногорску на Доброј Води у они час, кад турска војска од Бојане удари на њу. Стога заповиједи књаз да се појача и посада на Волујици и да јој се стави у заплеће на најближем вису један батаљон, који би заједно с посадом спријечио искрцавање турске војске. Овај батаљон био је укривен топовима с мора.

И доиста 1. децембра дођоше опет турски ратни бродови, а за њима, у једној линији, напоредо још 12 улцињских бродова. Ови бродови остали су подаље, ван домашаја топова с краја, а они три примакоше се и узеше опет Волујицу међу се и развише још много жешћу ватру, него пошљедњи пут. Стотине зрна топовскијех пало је на Волујицу и око ње. Који би ударили на суво, дизали би камење и земљу надалеко око себе, а зрна што падаху у море, избацаху високе слапове водене уз потмулу јеку. За мало и Волујица се не виђаше у густоме диму. Топови су турски силно дјејствовали. Зидани бедеми Волујице бјеху у пола срушени. Мала јуначка посада црногорска стајаше непомично и одговараше непрекидно Турцима својим топовима. Оклопница се била тако близу примакла, да су војници с ње и пушчану ватру просипали на Црногорце на Волујици. Она је изгубила од црногорскијех топова арбуо, једнога официра и војника намртво и више рањенијех. Пред ноћ поврате се бродови опет у Улцињ без икаква успјеха. Црногорци одржаше свој положај. Скоро ни једнога војника није било без ране и убоја од крша, које су турска топовска зрна прскајући разбацала, а од топовских зрна било их је 14 тешко рањенијех и намртво само двојица. Књаз Никола одмах је дошао на Волујицу, похвалио и наградио ове јунаке, а командиру тобџијском Илији Спичанину дао је крст Св. Ђорђа.

Ово је био пошљедњи напад турскијех бродова. Долазили су и по томе сваки трећи-четврти дан, али једино зато, да измијене неке знаке са градом Баром, обећавајући му тијем сигурну помоћ и храбрећи га, да се држи и не предаје. Они су крстарили дуж цијеле обале право до аустријске границе и том приликом више су пута гађали барке, које ношаху црногорски војнички таин, али штете нијесу никакве чињели. Ово крстарење било је на очи књаза Николе, који је 16. новембра премјестио свој стан из Селимбегове куле у село Шушањ, на сами бријег мора, Књаз је из Шушања силазио сваки дан и обилазио војску око Бара, у пољу на Волујици и на Доброј Води и често би свртао на Селимбегову кулу. 24. новембра око 9 сати увече пође цијела ова кула у ваздух са страховитим потресом и јеком. Овај несрећни догађај није се могао објаснити. У кули није било црногорске џебане. По одласку књажеву из ње стајала је у кули стража црногорска. Срећа што је вече било лијепо, те су сви војници били изван, око огњева, а само се дванаесторица намјерише у њу, од којих само један погибе, а други се ранише.

Овај Селимбегов дворац бјеше ограђен на старом темељу двора деспота Ђурђа Бранковића, од којега се зидине још у шире виђаху.

Војвода Пламенац још у своме продирању до Бојане имао је само један жешћи бој на Катракол, гдје су се Турци били јако ушанчили. Војвода Пламенац изабере од свакога батаљона по стотину људи, да ноћно јурише на оне шанчеве и узму их. Турци, укопани у јаким шанчевима, држали су се храбро и дуго, али најпослије уступе неодољивом јуришу Црногораца и побјегну к Бојани, оставивши у шанчевима око 200 мртвијех. И Црногораца паде око 40. Напријед је находио слаби отпор. Заузео је сва села до Бојане, осим Улциња с градом.

Војвода Пламенац остави јаке страже у заузетим мјестима, а са цијелом осталом својом војском улогори се на Добру Воду, да отолен пође на сусрет турској војсци, ако би дошла од Скадра Бару у помоћ.

Турци су били доиста изненађени нападајем на Бар. Они су тек сада видјели, да је оно око Подгорице и Спужа само задрага била. Стога су се и они почели живо прикупљати у Скадар. Пренијели су из Подгорице и војску и топове. Неколико војске турске изашло је преко Бојане на Тарабош и ушанчили се. То је најважнији положај за одбрану Скадра од црногорске стране, пошто су Црногорци и Крајину, страну више Језера, заузели већ до близу Скадра. Но страх је велики уљегао у турску војску. Сваки дан бјежаху турски војници с Тарабоша у Скадар. Али Саиб паша нареди, да се мост преко Бојане прекине. Неће бити то учинио толико ради бјежања војника, колико од страха, да ће Црногорци ударити на Скадар. Окле је год могао узети којега војника, све их је у Скадар окупио. По овоме морало се у црногорскоме стану претпоставити, да ће турска војска ипак ударити на црногорску на Доброј Води. Књаз је појачао ову војску још са четири батаљона из Херцеговине.

Прошло је неколико дана, а турска војска не крену из Скадра никуда. Толико само ушанчише се мала одјељења подаље испред шанчева црногорскијех стража, а за овијем шанчевима пустише Турци дуж десне обале Бојане силну стоку, таин војнички и мал појединијех Турака. Страже црногорске извијесте о томе војводу Пламенца, који одмах пошље пет батаљона да оне Турке дигну из шанчева, а стоку зајме. И послије краткога боја Турци побјегну и оставе шанчеве, а Црногорци заплијене 7.000 брави и неколико стотина волова и коња. У томе погону дођу Црногорци до саме Бојане и обале морске. На ушћу Бојане стајаху два брода под турским барјацима. Из њих брањаху Турци своје, који су уступали пред Црногорцима. Неколико Црногораца заплива пут бродова, а Турци с њих — под великим огњем црногорскијем — избјегоше са баркама на другу страну Бојане. Црногорци узму оба барјака с бродова, а њих зажде. Ова војска са цијелим великим плијеном опет се врати на Добру Воду. На Улцињ књаз није допуштао напад, прије но се Бар узме.

За вријеме овијех догађаја опсадна војска једнако је бомбардовала Бар. Турци из вароши, колико их је било изван града, ускочили су и затворили се у град. У граду се затворише још и око 300 Турака из Улциња, који су одмах на први поклич стигли, и толико Скадрана који су били кренули на Мурић, па кад су чули за силазак војске црногорске низ Суторман, из најбрже дођоше у Бар. Тако је у барскоме граду било два батаљона низама, посада што се у њу намјерила, јер мало пред долазак војске црногорске, по наредби мушира скадарскога, пошло је из Бара пет батаљона Подгорици у помоћ; осим тога око 1.800 башибозука и око 3.000 нејаке чељади. Варошани и сељани, који се затворише у граду, угнаше и многу стоку собом. Хтјели су је спасти, па је исто изгубили. У толико је она добро послужила опсађенима, а у другу имали су ови од ње и велику муку, јер не бјеше хране за онолико живо, а много и погибе од топова и рашири велику нечистоћу по граду.

Црногорци су првога дана брзо сишли к Бару и заузели око њега најближе и најбоље положаје, те се Турци нијесу имали када на њима утврдити, да с њих бране Бар и непријатеља држе подаље од градскијех бедема.

Војвода Машо Врбица поставио је одмах топове са три стране граду, а испод њих распоредио је војску око цијелога града, која је одмах шанчеве подигла. Тако од првога дана није већ нико могао ни у град, ни из града. Првијех дана била је пуцњава велика, скоро непрекидна и дан и ноћ. Топови црногорски дјејствовали су јако. Рушили су и запаљивали сваки дан повише кућа. И пушчани бој није прекидао, јер се војска црногорска ушанчила сасвијем близу око града, а у положајима узвишенијем, под којима је цијели град отворен стајао. На једну највишу џамију (пређашњу цркву) били су Турци подигли бијели барјак за знак да је унутра болница, па да је не би Црногорци гађали. Доцније се сазнало, да је она здравијем Турцима служила за заклон, особито када би се купили на договор.

Првијех дана држаху се Турци чврсто у граду. Брањаху се најживље и ни гласа се није могло чути из града. Али почеше куће горјети и врх главе им падати, а мртвијех и рањенијех сваки дан све више. Настаде вриска жена и дјеце и блејање многе стоке, која је од глади и топова и пушака највише пострадала, јер стајаше по сокацима и бедемима изложена. Војвода Врбица познао је муку у граду, те пошље команданту града, Ибрахим бегу, писмо, позивајући га да се преда, а да не гине лудо, кад се одбранити не може. Ибрахим бег одлучно одговори, да се неће предати. Турци су се још доста уздали у своју снагу, јакоту града, а и у скору помоћ, коју су сваки дан изгледали.

Град је доиста јак био. Бедемима његовим не би ништа могли топови црногорски. У њима су сводови пространи, у којима се склонише већијем дијелом фамилије турске. Хране су имали доста, брашна и ориза, а сву стоку, кад видјеше да ће опсада трајати, поклаше и посолише. Били су наређени, да се држе дуго.

Кад је војвода Врбица видио то, употреби и он сва средства, да град час прије свлада. Нареди да се с Волујице и Голог Брда довуку највиши топови, које су Црногорци у онијем тврђавама нашли. Турци их бјеху, истина, заклинчили, да се Црногорци не би с њима послужили, али се то брзо поправи. Мука их је било пренијети. Стотине војника радиле су на један топ. Ове топове намјести на најзгоднија мјеста. Ноћно огради шанчеве још ближе граду и намјести у њих биране стријелце. Ови Турцима не даваху се више помолити на бедемима и из кућа, а топови су чињели страховита разорења. Ни за пунијех десет дана није се више ни једна здрава кућа видјела у граду. Све бјеше испроваљивано, разорено и изгорјело. Војника и чељади — оставших у граду без заклона — много је погинуло. Четири топа престали су им пуцати, јер су их црногорски топови сломили, а и други су сада много ређе пуцали, јер се тобџије од стријелаца црногорскијех не могаху држати крај топова. И болест је почела у граду морити, јер се волтови у бедемима од многијех киша напунили воде, смрад велика обузела град. Воде су још мало имали, а дрва за огријев и готовљење узимали су са разоренијех кућа. Но огњеве нијесу смјели изван налагати, јер би се на дим обрнула зрна црногорска. Уз сву ову муку у граду почела је војска црногорска палити куће турске по вароши, око града, једно што су сметале операцијама, а друго да се тијем чини притисак на Турке у граду, чије су куће биле.

И војска је црногорска патила доста од зиме и кише, али она је све тешкоће весело подносила. Вијести о паду Плевне и уласку Србије поново у рат — које су у то вријеме стигле — изазвале су велико одушевљење у војсци. Цијела опсадна војска палила је шемлук, који се одзивао и распростро све до Бојане. Књаз је честитао цару Александру освојење Плевне, који му је одмах из Бресловца, својега стана, најсрдачније одговорио захваљујући и желећи „побједу и успјех у заједничкој ствари нашој, за коју се боримо“.

Улазак Србије у рат очекивао се сваки дан. Војени заступник црногорски у стану руском, војвода Станко Радоњић, јавио је најприје књазу, да се о томе воде преговори између српскога књаза и главнога стана руског. Тек што је Плевна пала, српска је војска кренула прелазити границу и књаз Милан извијестио је из Биограда о томе књаза Николу 2. децембра овом депешом: „Сретан сам, што могу јавити Вашој Свјетлости, да сам данас поновно објавио рат Турској, који смо, у име Бога, још лањске године заједнички отпочели. Данас се раздаје народу прокламација, а моја војска добила је налог, да непријатељства отпочне. Чинећи своју дужност, коју нам је Провиђење положило у руке као аманет наших јуначких предака, надајмо се, да ће Божји благослов бити на нашој праведној страни, те да једном за свагда учинимо крај патњама народа српскога“.

Књаз Никола одговорио је из свога стана, Шушања, књазу Милану исти дан: „Ја Вам најсрдачније захваљујем за братску љубав, којом ми јављате, да поново ступисте у рат против Турске. Ја се радујем, да се опет налазимо заједно на најсветијем бојишту и данас се, драги брате, удвостручава оно одушевљење у мени, које ми једнако подржаваше велика цијељ овога дугога и тешкога рата и успјеси, који милошћу Свемогућега до сада пратише моју војску. Бог Вас и Вашу храбру војску пратио побједама на свакој стопи и наградио нашу борбу ослобођењем нашега народа“.

Иако Црна Гора и Србија не бјеху више уговором везани савезници, ма заједничка борба и цијељ исте једнако је — на глас о рату Србије — изазвала радост и одушевљење у војсци црногорској.

Ову радост своју нијесу Црногорци затајили ни Турцима у Бару. 2. децембра дође књаз Никола опет под Бар и кад је видио како је град разорен и кад је чуо каква је невоља у њему, нареди војводи Машу Врбици, да још једанпут позове Ибрахим бега, да се преда, да народ не страда и не гине залудно, кад му помоћи до сад није било, да му више неће ни доћи, пошто Руси узеше Плевну и обрнуше право на Цариград, Србија зарати, а и Грчка се наређује. По овлашћењу књажеву војвода Врбица обећа заповједнику града, да ће се при предаји уважити јуначко држање посаде и да ће бити са чашћу испраћена. Ибрахим бег и опет одговори, да је он дужан погинути за царев град.

Доиста кад се зна, какво је стање у граду било, чудно је, како су се Турци чврсто држали. Но томе су највише узрок били турски ратни бродови, који су се скоро сваки дан указивали пред Баром, на доглед граду, и давали му знаке да се држи, да ће му доћи војска у помоћ, па стога да је командант и хтио није се смио предати, докле му год траје хране у граду. На оне топовске знаке с брода одговарао је и град вазда са седам топовскијех метака без зрна, које је био одговор града, да ће се држати. У једноме своме писму Ибрахим бег јавља војводи Врбици: „Нека ви је на знање, ако дођу вапори за вријеме примирја (било је примирје 29. новембра за четири дана закључено) опалићемо седам топова без граната“. Ово је објаснило топовски разговор града с бродовима.

Прилика је, да је и Аустрија много принијела, што се град онолико држао. Њој је било претешко, што је војска црногорска уљегла у Приморје и прегла да га с Баром заједно освоји. Она није мање од Турске изненађена била овим књажевим тајним предузећем, а теже но и самој Турској бјеше јој помислити, да Барско приморје остане Црној Гори. То расположење своје показала је она отворено својим држањем у томе питању доцније на Берлинском конгресу. Но све то дало се познати и за вријеме опсаде по владању аустријског конзула у Бару. Он никако није хтио да остави Бар. У конзулату је држао отворену листу, да се Турци и римокатолици уписују у заштиту аустријску. Страже црногорске хватале су писма конзулова, која је шиљао заповједнику у град и одговоре Ибрахим бегове конзулу.

Војвода Врбица никаквим разлозима није могао склонити конзула, да се уклони из вароши, а најпослије дигао га је овијем начином: наредио је да се ставе два топа више самога конзулата на једно узвишење, те је тијем — обративши турске топове на ови шанац — довео у опасност самога конзула и конзулат, који је био препун новоскованих поданика аустријских из Бара. Конзул се тужио и тражио да се уклоне они топови, но је одбијен с одговором, да је оно мјесто потребно успјешном бомбардовању. Тек тада иселио се конзул са свијема својим заштитницима у Корчулу. У то име било је опет учињено примирје са градом за два дана. Два аустријска ратна брода дошли су у пристаниште барско и прихватили свијех.

Најпослије Ибрахим бегу отежавало је предају града и то, што су у граду били још два бега, који су с њим скоро дијелили власт. То је био Селим бег барски, забит приморски и Шабан бег из Скадра, који су са по 300 друга дотрчали Бару у помоћ. Шабан бег је потомак негда силнијех Бушатлија, који потјечу од Станише Црнојевића Иван бегова, који се у ово вријеме потурчио. Највише се Шабан бег противио предаји, или занесен јунаштвом својим, или је, можда, мислио, да је и њему истом у корист што дуже држати Бар, јер што се више Црногорци задрже око Бара, тијем ће доцније поћи на Скадар, а у толико може се што догодити, па и да не пођу преко Бојане.

Послије онога одговора Ибрахим бегова књаз је оставио војводи Врбици, да продужи опсадни рад по својој увиђавности. Једино му је забранио јуриш на град, иако га је сва војска жељела и тражила. Књаз није хтио, да Црногорци без потребе гину, а пад града је свакако извјестан био. Турска војска, која је једино од Скадра могла у помоћ доћи, није могла град ослободити, а изложила би се поразу, који би сувише олакшао и отворио Црногорцима пут на сами Скадар.

Војвода Врбица сада је мало стишао бомбардовање. Варош градска била је већ савршено разорена. Није остало ни једне здраве куће. Чељад, која се не могаше скрити у лагуме бедемске, начињела су мало сухоте од штица уз бедеме, а на страну топова црногорскијех, како их не би могли гађати. Но војвода Врбица опазивши то, нареди, да се одмах поставе на противну страну два топа, те несретним затвореницима одузме и тај заклон.

У граду је било доста хране и џебане изобила. Да се чека да им једно или друго мањка, опсада би још дуго потрајала. Но град је имао једну слабу страну, о којој су Црногорци тек у потоње дане били извијештени. Воде није имао друге до једне у бедему градском са источне стране. До ње су се Турци из града спуштали. Било је Барана, који су умјели тачно показати на спољашњој страни бедема мјесто, гдје је вода. Војвода Врбица прегао је, да ову воду Турцима одузме или уништи, и онда би пад града био неизбјежан. Посао је био врло трудан. На најстрмијој страни града био је озидан прелаз до воде, усјечен у живој стијени. Грађа, тврда и јака, потјече још од Млечића. Топови га нијесу могли пробити. Ваљало га минавати. Приступ војницима био је тежак и опасан. Мјеста за рад било је само неколицини. Пошто се на овај рад одило као на извјесну смрт, објављено је у војсци, ко хоће добровољно да иде. И одмах се јавило добровољаца више но је требало. Војвода Врбица подијели их на десетине, пошто је требало више ноћи радити. Да их колико-толико заштити, ставио је једно одјељење војске извише њих, да их брани од Турака из града више исте воде. У исто вријеме сваке ноћи чино је задраге на другим странама града, да би отклонио пажњу Турака на страну воде. Четврту ноћ послије великог труда и жестоких бојева био је лагум ископан, Од онијех добровољаца погибоше четворица и ранише се 18 на томе раду. Турци су очајнички бранили тај свод, јер су знали да им о њему живот виси. Са бедема просипали су најсилнију ватру и бацали кумпаре на оне јунаке под бедемом. Пету ноћ запале Црногорци лагум, у који су били ставили четири и по центе динамита. Страховит је потрес био. Свод је био разваљен, но вода је још била остала под сводом. Стога одмах нареди војвода Врбица, да се пренесе један велики топ на страну према своду, с којим ће се већ нарушени и потресени свод сасвијем оборити. За овај рад требало је опет неколико дана, јер се шанац за онај топ могао само поноћи радити. Турцима је био сасвијем овладао страх, кад су видјели да Црногорци сазнаше за онај тајни водовод и да га разорише. Бранили су се очајнички сву ноћ. Низ бедеме бацали су бенгалске огњеве, бојећи се јуриша уз бедеме. Чујао се лелек жена и дјеце, који су до сада стрпљиво судбину своју подносили.

На Бадњи дан — а лагумисање било је ноћ прије — зазову Турци с бедема Ива Јаковљева Спичанина, који се находио у црногорском стану и вазда као парламентар служио. Иво пође и Ибрахим бег с града поручио по њему војводи Врбици, да ће му писати сјутра. Хтјели су Турци с овијем да задрже навалу Црногораца. Свакако био је то знак, да се Турци премишљају о предају.

28. децембра опет зазове Ибрахим бег Ива и спусти му с града писмо за војводу Врбицу. Тражио је примирје од три дана. Одговор му је био кратак, не прима се примирје, но до сјутра да се преда или нека се држи, па што му Бог да. Ибрахим бег поручи, да ће му сјутра одговорити.

Војвода Врбица остави Турке на миру цијели дан, да се могу лакше договарати. Кад сјутрадан до девет сати не би одговора запуцају топови црногорски са свију страна. У тај час стигне књаз под Бар, на батерију с јужне стране. Четврт сата доцније — између јеке топовске — зачује се један глас са бедема. Иво се примаче бедему. Сам Ибрахим бег викне с града: „Јави, да ћу сада изаћи из града“.

Послије једног сата отворише се градска врата — толико су Турци имали посла, докле су одбацили камење, што су на врата наваљали — и изиде Ибрахим бег, заповједник града, Шабан бег и Селим бег и за њима више официра и главара башибозучкијех. Књаз их је очекивао у кући архиепископа барскога, окружен заповједником опсадне војске војводом Врбицом и друтим војничким старјешинама. На уласку у двор одала је стража турским главарима почаст војничку. Изведен пред књаза Ибрахим бег у великом узбуђењу изјави, да предаје град и отпаше сабљу. Књаз је брзо прихвати и поврати је јуначком браниоцу града са овијем ријечима: „Задржите је и носите поносно, јер ако град нијесте могли одржати, своју војничку част сјајно сте очували“. Ибрахим бег прими и припаше сабљу, благодарећи великодушности књажевој, па се малаксало спусти на столицу, спусти главу у обје шаке и заплака се. Сви присутни бјеху јако потресени овијем племенитијем осјећањем овога поштенога, храброга јунака. Књаз га је тјешио ласкавијем ријечима о његовом јунаштву и изјавио своје поштовање према јуначком отпору његовом и његове војске. У Црногорском стану био је Ибрахим бег и његова пратња предусретан начином, који је изражавао пуно срдачности и поштовања.

Послије једне уре била је капитулација потписана. На четири сата по подне уљегли су два батаљона црногорска у град. На град се разви црногорски крсташ барјак, на бедемима се указаше Црногорци и са сваке стране заори се: „Живио Књаз!“ Са свијех позиција поздраве топови овај сретни догађај.

28. децембра повратише храбри Црногорци своје лијепо приморје и ослободише славни град Бар, који јача сила одузе књазу Ивану Црнојевићу прије 398 година. Књаз Никола свечано је уљегао — уз непрекидну јеку топова — у град Бар. Пред капијом, над којом још стоји урезан горди лав млетачки, уставио се и тронут прекрстио, благодарећи Богу на великој милости, којом је наградио прегнуће његово и храбре војске његове.

У граду Бару нашли су Црногорци осим старијех, 15 добријех новијех топова, 800 цената праха, преко милион фишека од острагуша, 4.000 новијех пушака, мноштво свакојаког старог, лијепог оружја; шлемова и буздована од давнијех времена. У барском приморју узели су Црногорци свега 40 топова.

Низами из града задржани су као заробљеници, а Турке из Скадра и Улциња пустио је књаз, да се слободно врате у своја мјеста. Изишавши из града стајали су сви на једном пољу окупљени. Били су у жалосном стању. Велике патње у граду удавиле су их, те изгледаху као да су се дигли из дуге и тешке болести. А похабано руво на њима још им јаднији изглед даваше. Долазећи из града књаз Никола дојаха пред њима: „Хајте збогом Скадрани и Улцињани — рече им. — Одавде ћу с војском напријед на Улцињ, па на Скадар. Ако имате памети, ви ћете сједјети с миром и гледати, што ћемо ја и цар учињети, јер ја с њим мегдан дијелим, а вама никаква зла не желим, а ако ви није доста муке у барском граду било, а ви ме чекајте, па што коме Бог и срећа даде“. Књаз махне руком и једно одјељење војника, одређено да испрати и ове заробљенике, крене с њима џадом скадарском пут Бојане.

Књаз је мислио, да ово четири-пет стотина Скадрана и Улцињана — више од стотине погинуло их је у граду — не може ништа наудити, ако опет ступе у редове непријатељске, а међутијем њихов јадни изглед и кажевања о мукама што су претрпјели да може јако дјејствовати на тамошњи народ и зато их је пустио. И доиста ови заробљеници одили су дома одлучни, да више не дохваћају пушке против Црногораца, што више, да и својим суграђанима реку, да свак сједи с миром и сачува себе и своје имање, јер кад цар не може од Црногораца одбранити своје градове, гдје ће их они одржати.

5. јануара (1878. год.) књаз је послао војводу Илију Пламенца са пет батаљона, да удари на Улцињ.

Књаз је имао поуздање у његову вјештину и одважност, као и у то, што је војвода Пламенац већ за вријеме опсаде прешао и заузео цијели предио од Бојане, те је она мјеста најбоље познавао.

У зору 6. јануара испаде војвода Пламенац са војском на висове око Улциња и отвори бој с Турцима, који су се онудије били ушанчили. Са царском војском били су у шанчевима и Улцињани. Заповједник Улциња присилио их је на заједнички отпор, иако су били одлучни да се не бију, кад су видјели оне своје из Бара. Низам се жестоко држао. Црногорци су неколико пута без успјеха јуришали на шанчеве, којима су турске оклопнице с мора јако помагале и војсци црногорској велику сметњу чињели. Бој је трајао цијели дан, у коме је 140 Црногораца погинуло. Међу овијема био је и поткомандир Црмничкога батаљона Раде Перов Вуксановић. Већ пред ноћ савладају топови црногорски под заповједништвом војводе Врбице шанчеве турске, које Црногорци са пошљедњим јуришем узму. Два батаљона низама заробе, а Улцињани убјеже у варош и са свом чељади затворе се у град. Војска црногорска упадне у варош. Нова махала и пазар букну у пламен. Улцињани увиде своју пропаст и одмах се предаду.

7. јануара стигне књаз у Улцињ и уљеже у варош још кроз дим и преко живога гаришта. Нареди одмах војсци, да пожар претуљује и да чува варош од даље штете.

Најодличнији Улцињани у име цјеле вароши дошли су књазу Николи да се поклоне. Књаз их је ијетко дочекао и искарао зашто су улазили у бој, кад им је под Бар рекао што их чека, те су тијем учињели, да је велики дио вароши изгорио. „У што сте очи узели — говораше им — кад се одбранити не можете. Што гинете залуду и пуштате, да ви куће више главе горе? А ваше је царство пропало. То ви кажем у истину, а не да ве страшим. Москов ви је прегазио цијелу царевину и неће Султану оставити више, но колико с прозора само може видјети око себе“.

Турци су га престрављено слушали и правдали се, да их је паша са оклопница и заповједник града приморао да се бију, а да је на њихову било, да би срели и примили војску црногорску у град.

Бродови турски, тек су видјели барјак црногорски на граду, отпловише у Медову, остављајући у власти Црногораца и Улцињ са цијелијем приморјем све до Бојане.

Сад је дошао ред и на Скадар. Црногорска војска нестрпљиво је очекивала, да крене бијеломе Скадру на Бојану. Она се није двоумила, уздајући се у свој мах јуначки, да ће га узети. А књаз Никола био је вјерно сваки дан извјештаван о стању у Скадру. По тијем извјештајима тамо је владао највећи страх и забуна. Трговци из великога и богатога пазара скадарскога, који је на самој глави Бојане, бјежали су из Пазара и износили сву робу. Паша скадарски употребљавао је силу да их устави, да се тијем не шири још више страх у народ. Телали вичу сваки дан по вароши: „Ко је Турчин пушку у руке, ударише Црногорци на Скадар“.

Паша је послао у Љеш, Кроју, Тирану, Елбасан, Пећ, Валону, Кавају и Драч, да сваки Турчин хита Скадру у помоћ, но од свуда ни пуне 400 није дошло. Што је било војске турске у шанчевима на Муриће — остављајући Црногорцима цијелу Крајину — повратила се у Скадар и ушанчила од Бојане преко Тарабоша до поврх Широка, да с те стране чува Скадар. Бродови који су били у Бојани, на Обот, пријешли су при лијевој обали, јер је десна сад у рукама Црногораца била. Из Подгорице дошло је још три табора низама, но табор није имао више од 500 људи. Од цијеле Малесије долазе барјактари, али само са двадесет-тридесет људи, па и ови се одмах врћу у своје планине. Паша их није у стању уставити. Таин царски давао се само низамима; башибозуку морала је варош давати. И то је чинило незадовољство у становништву.

Колики је ред владао у ову војску и колико љубав између низама и Малисора из овога се види: 11, децембра убише Шкрељи два низама у самоме Скадру из освете, што су царски људи убили пред тијем једнога Шкрељу. Од великога племена миридитскога није ни један дошао у Скадар. Они се држаху на се, у своје планине. С друге се стране помоћ није ни од куда очекивала. Вали паша скадарски увиђао је своју немоћ, али је давао вољу за невољу и наређивао све за одбрану Скадра. Скадрани су увјерени били, да се Скадар не може одбранити, а бранећи се да ће њих и њихова имања изложити пропасти. Конзули европски чинили су у овоме смислу представке валији и он им је повјерљиво казао, да мора бојем дочекати црногорску војску, али да неће изложити варош пропасти кад види, да му је неизбјежна предаја града.

Према оваквоме стању књазу Николи лако је било заузети Скадар.

Ово подузеће олакшавало му је још и то, што је и са племенима арбанашким ступао у споразум. Шаље имале су по тој уредби књажевој, кад војска књажева удари на Скадар, ударити преко Риоле, а у исто вријеме и Миридити. Миридите је књаз задобио још у вријеме устанка г. 1875. предвиђајући рат, који је по том наступио. У то име долазио је тајно на Цетиње главар миридитски Кола са својим сином Пренком, којега је на Цетињу и оставио за боље увјерење своје предности. Но правим главаром Миридита сматрао се Пренк, син пређашњег главара миридитског. Овога је држала влада турска у Цариграду, а концем августа г. 1876. послала га је у Миридите, учинивши га пашом, момче од својијех 20 година. Влада је турска мислила, да ће тијем задовољити и задобити све Миридите, да уз њену војску војују против Црне Горе. Но капетан Кола, стриц младога паше миридитскога, — предан Црној Гори — успио је, да и Пренк пашу склони, да се ода књазу Николи. И он доиста пошље својега повјереника у књажев главни стан на Орју Луку, иштући савјет што да ради. Књаз га позове, да устане с Миридитима против власти турске, и да собом подигне и остала племена арбанашка. Књаз му одреди плату и свијема његовим људима, обећа му оружје и који топ послати, тек устане на Турке. За бољу и јачу свезу књаз пошље два Црногорца, да стоје крај Пренка у Ороше.

Влада турска дозна за ове одношаје и ухвати Миридита Марк Ђон Ноцу, који је оне црногорске изасланике провео у Миридите — и осуди га на смрт. У исто вријеме пошље паша скадарски капетана Марка у Миридите с новцима, да у Миридите посије раздор и придобије их за царску страну. У томе је неколико успио и изасланици црногорски једва су се с опасношћу живота повратили из Миридита. Арбанаси су вазда били народ несталан и подмитљив. Од тога кова био је и млади Пренк. А сувише се још у Цариграду искварио. Тако је он пропустио добру прилику да помогне своме народу и себе у њему прослави. Миридите — истина — није повео паши скадарскоме, али није ни на Турке с њима ударио, како се обвезао књазу Николи. Тек пошто Црногорци узеше Бар и Улцињ и све до Бојане и кад је видио да је и пад Скадра извјестан, јави се опет књазу да је спреман са Миридитима ударити у исто вријеме на Скадар, само да му пошље новаца, оружја и који топ. Књаз му обећа ову помоћ и нареди да Миридити крену они час, кад чују да је војска црногорска пријешла Бојану.

Још је у Улцињу књаз Никола наредио све што треба за полазак на Скадар. Војску, која ће од Улциња поћи на Скадар, дао је заповједништву војводе Божа Петровића. Он је имао први задатак, да заузме све трговачке бродове турске у Бојани, којих је било толико, да је било могућно од њих учинити мост преко ријеке. Овијем мостом имала је војска црногорска пријећи Бојаном и осванути под Скадром. У исто вријеме, по изданој наредби, удариће војвода Петар Вукотић на Подгорицу, да задржи ону војску, што је још била у Подгорици. Сам књаз узео је на се задатак, да у толико узме Лесендро и Грможур и војску, коју је у то име задржао, да пошље Крајином право на Тарабош, вис према граду скадарском, на десној страни ријеке, гдје су турски шанчеви били.

У путу из Улциња на Вир стигне књазу Николи од војводе Станка Радоњића из Казанлика телеграм, да су тамо стигли турски посланици, који у име султаново моле мир и да су сви изгледи да ће се мир брзо закључити.

Ова вијест није била лакша књазу, но да је била о изгубу једне битке. Истина, књажев заступник у руском главном стану јавио је 4. јануара, да је Порта тражила примирје, али да је руска влада то одбила, изјавивши, да ће пристати на примирје тек онда кад Турска пристане и уговори с Русијом о условима самога мира. Према овоме књаз је на сигурно претпостављао, да ће још проћи времена, док би се такви преговори довршили, ако и пристане Турска на то, па да се закључи примирје.

Видјело се сад, да је Турску издала и пошљедња снага за отпор. Примирје се морало убрзо очекивати. Стога је књаз Никола похитао, да што брже заузме Лесендро и Грможур и пође на Скадар, да га барем у њему затече примирје. На Виру су чекале наредне лађе, које ће превести неколико војске на острво Врањину. Но дошавши књаз на Вир видио је, да је превоз немогућан због турскијех параброда који су крстарили око ње. Остало је да се Лесендро бомбардовањем узме. 12. јануара, послије дводневног бомбардовања, преда се Лесендро, а сјутрадан и Грможур. Заробљене низаме пошље књаз на Цетиње, а у обје тврђаве, снабдјевене топовима и изобилном храном и џебаном, одреди црногорску посаду.

По претходним одредбама започне војвода Петар Вукотић нападај на Подгорицу 15. јануара. Војвода Божо Петровић крене војску из Улциња и улогори се на Бојани код св. Ђорђа, очекујући ту бој на Тарабошу, што је имао бити знак за прелазак његове војске преко Бојане, а књаз Никола пошље седам батаљона Крајином на Тарабош пут Скадра.

На овим мјестима зауставио је војску телеграм 17. јануара, да су у Једрене потписани услови уговора мира и да је примирје закључено.

 

 

5. МИР

Побједоносну руску војску устави закључење мира у старој престоници турској Једрени. Пред њом дрхће горди Цариград, без одбране и могућности да је заустави пред својим зидинама. Турска војска изгинула и прсла, а половина пребачена у Русију у ропство. И ипак Русија пристаде на мир, за који је султан молио цара.

Изгледао је чудан овај поступак руског војсководства; и руски народ и с њим сви Словени, који су почисто очекивали улазак војске у Цариград, били су пуни притајенога пријекора на руске војсковође и на руску владу, што се уставише пред Цариградом. Но тај догађај објашњавају околности, које су већ тада показивале јасно узроке његове. Они су лежали прије свега у самој тежњи цара Александра, једино да побољша стање хришћана у Турској. Заједничким настојавањем са силама у томе смјеру он је желио, да избјегне рат. И кад се рат више није могао избјећи, цар је исто позивао све велике силе, да и оружаном снагом заједнички приморају Порту на извршење европскијех захтјева. С тијем је очито доказао несебичност Русије. И да су европске силе на тај руски предлог пристале, до рата не би ни дошло, јер би се оружаном посредовању Европе морала Порта покорити. Али до те заједнице сила није дошло. Њу је нарушила у првом реду Енглеска својим подржавањем Порте, да се стално опире сваком посредовању сила, а у једној цијељи, да Русију унизи и спријечи у рату, који је постао већ неизбјежан, а од кога се Енглеска својим интересима толико бојала. И ту лежи други узрок, зашто се Русија уставила пред Цариградом, који јој је од стране Турака широм стајао отворен. Је ли хтјела Русија пустити војску у Цариград, она је морала исти час ријешена бити и на рат с Енглеском и њезиним савезницима. А на то се Русија није могла одлучити послије дугог рата с Турском и да се није тежња царева и цијељ рата, који је повео, ограничавала само на побољшање стања хришћана у Турској Царевини.

Одлучно непријатељство Енглеске против Русије објавило се још више послије објаве рата. На ноту Горчаковову којом је обавијестио владе великијех сила о објави рата, енглеска влада похитала је у своме одговору, да изјави своје сажаљење, што се Русија на тај корак одлучила и одрицала је тврђење Горчаковово, да одговор Портин на лондонски протокол одузима и пошљедњу наду, да ће Порта попустити и захтијеване реформе извести. Рат руски назвала је енглеска влада поступком против паришкога уговора и против лондонске конференције од г. 1871. одвајањем Русије од великијех сила и доводила га у несагласност са израженијем обећањем цара Александра у Ливадији. Она је изрично изјавила да не признаје Русију, да ратујући ради у име и у интересу свијех европских сила, да одлуку Русије нити одобрава, нити ће јој приступити.

Ипак Енглеској — за први мах — није оставало друго, него да се изјави за неутралитет, али и ту је постављала услове, под којима ће се једино уздржати од немијешања.

Руска војска већ је одила Дунаву, а влада руска расправљала је са Енглеском о тим условима. 26. априла изјавио је лорд Дерби: Ако Русија затвори Суецки канал, Енглеска ће то сматрати као пријетњу Индији и велику опасност и штету за свјетску трговину и противиће се томе; ако Русија заузме Цариград, Енглеска неће остати на миру, јер је Цариград тако важан са војничког, политичког и трговачког гледишта, да он мора остати у турским рукама; ако би Русија такнула у наређења о пловидби Босфором и Дарданелима, Енглеска би исти час озбиљно томе стала на пут; ако би Русија у току рата дошла до тога, да заузме Перзијски залив, Енглеска би морала и то бранити.

На ово све дала је руска влада умирење енглеској. Поновила је цареву изјаву у Ливадији од прошле године, да Русија неће освајати Цариград. Нека Енглеска стоји неутрална, па ће и Русија све њене интересе уважити. Послије тако јасних изјашњења Русија очекује од Енглеске, да ће увидјети да се она не излаже толиким жртвама једнога великога рата што хоће рат, него што је присиљена да ратује. „Јадно стање хришћана у Турској изазива у Русији једнако агитације, које штетно утичу на њене међународне одношаје, на њену трговину, финансије и кредит. Да извор овијех непрестанијех криза задуши, цар се морао најпослије одлучити на рат. Хришћани у Турској морају се поставити у такво стање, да буду једном обезбијеђени од несносних злоупотреба турскијех власти. То је животни интерес Русије, а који се не противи никаквијем интересима Европе. Цар је приморан, да ову цијељ постигне сам — без судјеловања другијех сила — и он је одлучан, да оружје не остави прије, но ту цијељ постигне, потпуно и за вазда“.

Тако је одговорио књаз Горчаков лорду Дербију. Енглеска је с овом изјавом могла потпуно умирена бити, али она се ипак почела оружати и доцније послала је своје бродове у Пиреј, под Кандију и Александрију, да се нађу ближе руском бојишту.

 Да цар Александар није мислио на освајање, да је ратом хтио једино побољшати стање хришћана у Турској, види се и из овога пошљедњега покушаја за споразум са Енглеском уочи самога судара руске војске с турском у Бугарској. 27. маја изјавио је гроф Шувалов лорду Дербију слиједеће: Русија неће Цариград узети, она га може по потреби само заузети и неко вријеме окупирати. А тражити од Русије, да се она унапријед обвеже, у самоме почетку рата, да неће смјети долазити под зидове непријатељске престонице, то би било сасвијем необично и неоправдано. Турци, кад би то знали, били би још упорнији и рат се више продужио. Русија не може допустити, да јој се наметну таква ограничења у њеном ратовању, али она ипак пристаје, да се пошљедице рата већ сада утаначе. Тако, остану ли силе неутралне и затражи ли Порта мир прије, него руска војска пријеђе Балкан, цар ће пристати да Балкан и не прелази, а мир да се закључи на овој основи: Бугарска до Балкана да постане вазална држава под гаранцијом европском; турска војска и чиновници да оставе Бугарску, а градови да се сруше; Бугарска с друге стране Балкана, и друге хришћанске провинције у Турској да добију најсигурнија јемства за уредну управу; Црна Гора и Србија да се прошире, како силе заједнички ријеше; Босна и Херцеговина да добију самоуправу. По положају овијех провинција Русија признаје Аустро-Угарској првјенствено право гласа у њиховом уређењу. Србија и Бугарска да остану под господарством султановим. Њихов одношај према султану уредио би се тако, да не дође до новијех сукоба међу њима. За Румунију — која је већ прогласила своју независност — Русија оставља, да силе заједнички ријеше. У име ратне отштете Русија би тражила само Бесарабију, која јој је одузета г. 1856, и Батум с околином. Румунија би се имала накнадити или признањем независности, или једнијем дијелом Добруџе. Ако би Аустрија тражила компензације, Русија се не би противила, да се намири Босном и Херцеговином. Не пристане ли Порта на све ово, онда би Русија продужила рат, док би је присилила на мир. Док год је руска војска на ову страну Балкана, Русија би се задовољила са поменутијем захтјевима, рат би био ограничен и пропаст царства турскога отклоњена.

Енглеска је избјегавала чисти одговор, а продужавала је преговоре с Русијом у томе правцу. У толико пређоше Руси Дунав. Побједа за побједом праћаше њихово продирање у Бугарску, што је силно узбунило и у Цариграду и у Лондону. Султан се већ спремаше, да остави Долмабакчу и да диже у Брусу. Криви су му били сви министри: Сафет паша, који му је већ предлагао да се мири с Русијом; Редиф паша, војни министар, што војску није боље спремио; Абдул Керим паша, врховни заповједник војске, што Русе није потукао, па и сам шеик-ил-ислам, што се није боље Богу молио — и свијех је збацио. Сафета је замијенио Ариф пашом, Редифа Мустафа пашом, а Абдул Керима Мехмед Али пашом, који је пред тијем предводио војску на Црну Гору и у Морачи потучен био. Ново се министарство сасвијем посили. На то га потстрекаваше Енглеска. Ариф паша разашље силама ноту, којом оптужује руску војску ужасним варварствима и изјављује, да ће Турци на то одговорити општом сјечом свијех хришћана у Турској. Због ове несмислене пријетње, бачене у очи цијелој Европи, морао је Ариф паша одступити. Замијенио га је Сервер паша.

Ова забуна турска дохватила је и Енглеску. И она се, као и Турска, појуначи. 21. јуна пошље она 13 оклопница својијех у Бешикабеј, а на Малту искрца неколико војске. Из цијеле Енглеске нададе се вика: Рат с Русијом! Ако Енглези нијесу у истину мислили с овијем зауставити побједну војску руску, свакако су хтјели показати своју готовост, да јој стану на пут крене ли на Цариград.

Енглески посланик у Цариграду припита Порту, жели ли да уљегне енглеска флота у Дарданеле, да је брани од Руса. Порта, као да се почела бојати, да је узме Енглеска од превелике љубави. Понуда њена чинила јој се да смијера на то, да се Енглеска нађе на диобу Турске и да свој добар дио прва понесе. Она одговори; нека Енглеска с њом учини ратни уговор, па ће јој, као савезници, пустити флоту, Иначе, не. Но ни Енглеска није рада била са самом Турском поновити г. 1854. Зато је покушала да задобије Аустрију, кад већ Француска није била у стању судјеловати. Но Аустрија као да је била сигурна у троцарском савезу за свој дио, па није осјећала потребу новога савеза с Енглеском. Енглеска влада морала је мало попустити своје ратне жице, али ипак лорд Дерби изјави 7. јула, у парламенту, да Енглеска, истина, не мисли сада заратити, али буде ли на то принуђена, да неће нимало оклијевати. Она је држала, да ће јој за то најзгоднији час бити, кад рат руско-турски дође своме крају, гдје ће Русија бити истрошена и уморена. И она, доиста, није пропустила ту прилику, да се не користи и да побједоносној Русији не спријечи успјехе, и то без ране и без мртве главе своје.

Послије пада Плевне и силнога продирања руске војске к Цариграду, Турска се нашла на највише муке. Рату руском придружила се и Србија и Румунија, устанци букнуше у Тесалији, Епиру и Кандији, и мишљаше се, да ће и Грчка заратити. Турска влада није више знала себи лијека. Њеним сједницама присуствовао је вазда енглески посланик Лајард. Турска се Енглеској бацила сасвијем у наручја. Она још није увиђала, да је Енглеска крива њеној пропасти, јер кад је цар Александар обрекао да неће прелазити Балкан, ако Порта прими његове услове мира, да њу није Енглеска нукала на отпор, Турска би била поштеђена од доцнијега коначног пораза и великога губитка по санстефанском и берлинском уговору мира.

У једној сједници закључи Порта, да се сад умоле велике силе, да посредују за мир. У својој ноти о томе говори Порта: Она није изазвала рат, она нити је пријетила, нити коме пријети. Она је дала својим поданицима устав, који садржи све захтијеване реформе. Пред њезином свечаном изјавом, да ће овај устав и реформе остварити, не може више остати никакво двоумљење. За војничку славу и руску и турску доста је већ учињено у овом рату. Нема смисла да се рат продужује, кад је сам цар Александар већ прије рата изјавио, да он не жели никаква освајања, зато, у име човјечности, позива се она на правдољубивост великијех сила.

Велике силе нијесу се могле примити посредовања, кад то и Русија не тражи. Тако су и одговориле Порти. Енглеска, која је на тај корак наговорила Порту, кад није успјела, одмах јој је другу предложила, наиме, да сам султан замоли посредовање Енглеске, и то непосредно у краљице. Енглеска влада надала се, да ће овијем начином ипак доћи у положај, да се умијеша. И султан пише краљици Викторији, а краљица — по савјету своје владе — одмах телеграфира цару Александру: „Султан ми се непосредно обратио с молбом за мир, на коју ваља да му одговорим. Ја знам, да Ваше Величанство искрено жели мир, и зато се не уздржајем, да Вам то саопштим, у нади, да Ви можете поспјешити преговоре о закључењу примирја, којему би шљедовао частан мир.“ Цар је одговорио, нека се султан непосредно обрати њему, ако жели примирје и мир.

Руска војска, међутијем, одила је једнако напријед. Енглези су се нашли заједно с Турцима на муку. На одговор царев краљици упита влада енглеска руску: који су њени услови мира. Руска влада не даде чиста одговора, али је он у толико јасан био, да Русија хоће с Турском преговоре самостално без ичијега мијешања да води. Зашто би то Русији закраћено било, кад је то вазда право ратујућих држава, као што је и Њемачка и Француска назад само седам година чињела. Енглеској није оставало друго, него да препоручи Порти, да сама тражи мир од Русије. И Порта се обрати главном заповједнику руске војске, великом књазу Николају, с питањем: би ли пристао на преговоре о примирју. Велики књаз одговори, да томе није противан, али само под једним условом, да се обје стране најприје споразумију о условима мира и исте потпишу, и у то име нека Порта пошље своје пуномоћнике у главни стан. 7. јануара 1878. стигне у Казанлик, гдје је тада руски главни стан био, Сервер паша, министар иностраних дјела, са још неколицином. Од руске стране преговарао је са турским пуномоћницима Нелидов. Преговори су одили споро. Велики књаз протезао је, да се примакне Цариграду, а турски посланици затезали су, што су се још једнако надали у помоћ Енглеске, која није ни још преставала давати им наде, као што се види и из овијех краљичинијех ријечи у краљичином престоном говору, којим је отворила парламент: „До сад није ни једна ратујућа страна повриједила услове, на којима се оснива моја неутралност. Али ја не тајим, продужи ли се по несрећи овај рат, може лако наступити какав ненадни догађај и ја ћу се онда морати прихватити мјера предострожности. Овакве мјере, ако ће да дјејствују, треба да су добро спремљене. И ја се уздам у издашност парламента, да ће одобрити средства потребна у ту цијељ“. И енглеска влада одмах је захтијевала шест милиона фуната штерлинга за ванредне војничке потребе.

14. јануара премјести велики књаз Николај свој главни стан у Једрену, одмах пошто је Руси заузеше. За њим пођу и турски пуномоћници. 19. јануара потписаше у Једрене обје стране ове основне услове мира, које је велики књаз Николај предложио, а турски пуномоћници примили:

„Бугарска постаје самоуправна зависна књажевина са својом народном хришћанском владом и војском од урођеника. Бугарска ће обухватити вас простор, ђе су Бугари у већини; њене границе не смију тјешње бити, но су означене на цариградској конференцији. Турска војска не смије стајати у Бугарској, изузимајући само нека мјеста, која ће се доцније означити.

Признаје се независност Црној Гори, Србији и Румунији. Црна Гора добија проширење равно ономе, које јој је срећа оружја дала. Србија добија исправку граница, а Румунија накнаду земљишта. Стална граница одредиће се доцније.

Босни и Херцеговини даје се самоуправа са довољном гаранцијом, а такве реформе имају се извести и у другим хришћанским провинцијама. Русији даје Порта ратне трошкове и друге одштете, било готовином, било земљиштем, што ће се доцније одредити. Споразумом међу самим царем и султаном одредиће се, како ће се очувати права и интереси Русије у мореузима Босфорском и Дарданелском“.

На овој основи има се одмах приступити изради уговора мира у истом стану руском. Да се омогући тај рад, примирје је истога дана и наступило увече на 7 сати. Оно је било обавезно и за Црну Гору, Србију и Румунију.

До сада је Енглеска на сваком кораку Русији чињела сметње, а сад је почела отворено против ње радити. У парламенту 16. јануара изјавила је влада — тражећи одобрење војничкога кредита — да су руски услови мира претјерани, да су тачке о ратној одштети у пролазу Дарданелима неодређене и еластичне, да је опасно што се у срцу Турске нова сила подиже са Бугарском и с једним књазом, оданим Русији, да Енглеска неће уважити нагодбу међу Русијом и Турском, него ће захтијевати, да европски конгрес одреди услове мира, а о томе да је већ и са Аустријом споразумна.

1. фебруара уљегоше шест енглескијех оклопница Дарданелима у Мраморно море и усидрише се пред Принчева острва. Пред сами Цариград нијесу стале, да не би дале руској војсци повода, да се и она примакне Цариграду.

Русија се бојала мијешања Енглеске и зато је хитала, да час прије закључи мир на постављеној основи. Рад је одио споро и тешко. Турци су затезали, у чему их подржаваше присуство флоте енглеске и савјети енглескога посланика Лајарда. Русија загрози Турској, ако неће закључити мир, да ће преговоре прекинути и уљећи у Цариград. Велики књаз Николај премјести свој главни стан у Св. Стефан. То је био одговор Енглеској на долазак њене флоте. Међу њима била је у томе часу највећа запетост. Најмањи повод био је довољан, да дође до сукоба. Једва с муком доврше се преговори 21. фебруара и уговор мира потписаше обје стране, с руске Игњатијев и Нелидов, а с турске Сервер паша и Садула беј.

Светостефански уговор мира гласи:

Црна Гора, као ни Србија и Румунија нијесу учествовале у преговарању овијех закључака мира. Русија је и за њих свијех радила. Но књаз Никола био је извјештаван о току преговора од свога заступника у руском главном стану војводе Станка Радоњића. У самоме почетку преговора Радоњић јави књазу, да Руси много цијене ратне успјехе Црне Горе, њену немалаксалост и велике жртве од почетка рата непрестано и да се одушевљавају за добитке Црне Горе. Велики књаз Николај изјавио му је истога дана, да је најмање што ће Црна Гора извјесно добити: признање независности и раширење граница на темељу uti possidentis.

4. фебруара у једној депеши књаз је изложио војводи Радоњићу своје мисли о томе, да их саошти руским пуномоћницима и великом књазу Николи. „Мени је прије свега — стоји у депеши — на срцу и на мисао Босна и Херцеговина, за којих ослобођење и уљегао сам у рат с Турском. Ја знам да више за њих не могу сада ништа учињети што до сада нијесам, али о користима Црне Горе не могу проговорити прије, него оставим Русији на срце срећу и будућност наше браће Херцеговаца и Босанаца. За Црну Гору морао би се најпослије задовољити са uti possidentis, али успјеси оружја црногорскога и услуте принесене толикијем жртвама нашијем и истрајношћу у тако дугој борби дају ми права надати се, да ће Црна Гора бити праведно награђена.“ У другој депеши од 6. истог мјесеца, књаз понавља, да се Црна Гора не може осјећати задовољна са uti possidentis, јер треба узети у обзир, да је војска црногорска имала у рукама цијелу Херцеговину, а напуштила је једино ушљед силе аустријске; да је Скадар од пада сачуван у пошљедњем часу закључењем примирја; да је Црна Гора до 7.000 робова турских имала за вријеме рата, од којих још 2.000 издржаје.

7. фебруара јавља Радоњић, да је у сједницама пала ријеч о накнади другијем земљиштем Црној Гори мјесто приморја до Бојане, које је црногорска војска заузела. Депешом од истог дана књаз Никола одговори: „Кажи Игњатијеву, да би ми се с таквом измјеном земљишта учињела највећа неправда и да ја нећу приморје жив пустити никоме. Уопште дај му разумјети, да се ми нећемо са мало задовољити и коме се то чини, нека зна и то, да сам ја готов с овијем остатком Црногораца изгорјети. То му можеш слободно казати, ако би што затезао, и хоћу, а не дам муку црногорску“.

20. фебруара примио је књаз шифрованом депешом означење новијех граница црногорскијех. Оне би биле примљене с радошћу у Црној Гори, да та радост није мутила извјесност, да се мора и опет раздвојити од своје браће и субораца Херцеговаца и помисао на већ спремљене, али не прихваћене успјехе, које је мир претекао.

Што се више примицао час закључењу мира, у Цариграду је све већа узрујаност била. Укрштали су се сваки час свакојаки гласови. Сад да је мир закључен, сад опет да су услови руски тако прећерани, да је мир немогућан, те да ће се рат продужити и букнути општи европски. Не једном био је Цариград престрављен гласом, да руска војска улази у град.

На сами дан проглашења мира силан је свијет био изишао из Цариграда у Св. Стефан. Војска руска, одморена и свечано одјевена, стајала је упарађена на обали морској, близу свјетиљке санстефанске. Велики књаз Николај, праћен славним војсковођама и мноштвом официра, дошао је и стао на једном узвишењу пред војском. Ђенерал Игњатијев дође на 4 уре по подне и јави великом књазу Николају, да је мир потписан. Велики књаз исти час објави војсци тај радосни глас: „Помоћу Божјом мир је овог часа закључен“. — „Хура!“ — одјекне цијелом околином из хиљаде грла одушевљење војске руске. И ипак ово одушевљење било је друкче, него оно у Кишењеву, када је цар Александар објавио рат. Војска руска, која зна слушати, осјећала је, да се није све испунило, што је она очекивала. Прешла је Балкан, разбила све војске турске, јуначки издржала све муке рата и времена, стигла под бедеме Цариграда и ту наједанпут устављена, а не видећи турске војске пред собом. То је тешко пало рускоме војнику, и гледајући Св. Софију тужно обрташе лице од обесвећенога храма, гдје је мислио пасти на кољена и славити велико име Божје за избављење своје словенске браће.

Сва војска прошла је испред великога књаза Николаја. Затијем је окупио књаз све ђенерале и официре око себе и с поносом им рекао: „Војсци, која је постигла што сте ви постигли, није ништа немогућно“. А цијелој војсци обрати се велики књаз овијем прогласом:

„Славне војсковође и војници, када пријеђосте Балкан ја сам вас — поред свега умора вашега — позвао на нове напоре и ви не пођосте, него полетјесте, и у мање од мјесец дана ви сте прошли скоро цијелу царевину турску и стигли под зидине Цариграда. Као уз пут ви сте цијелу војску турску код Филипопоља разбили и рашћерали и одузели јој цијелу артиљерију. У лету заузели сте стару престоницу непријатељску Адрианопољ и појависте се на обалама Црнога мора, Мраморнога и Јегејскога. Непријатељ вам се не одржа, но му клону глава пред вама. Он пристаде на све наше захтјеве и ја вас уставих. Ове сјајне, нечувене успјехе, ви нијесте постигли само вашим духом и безпријекорном храброшћу, него и особитим вашим прегнућем, да сваку муку и оскудицу претрпите. Вас не задржаваху ни испроваљивани, каљави путеви, ни грдна времена, ни гажења ријека до грла при највећој студи и леду. Ја немам ријечи, јунаци, да вам захвалим свијема од најстаријега начелника до простога војничкога измећара. Сви сте испунили вашу свету дужност. Сада почините и спремајте се, да се славом увјенчани врћете домовима својим. А ако би се непријатељ предомислио, да не потпише мир који смо му прописали, будите готови, да наново јурнете у бој и непријатељу пошљедњи ударац задате. А докле смо у миру, дајте доказа да су јунаци руски, којима у часној борби нема равнијех, узор реда и сигурне заштите мирним становницима ма које вјере и крви били; заштитите њихову част и њихова имања. Покажимо да се не може ни један једини случај догодити, који би и најмању мрљу бацио на знојем и крвљу наново стечену славу рускога оружја“.

Ту је под ведрим небом одслужено благодарење Богу у присуству силнога свијета, а на очи турске војске, која је недалеко стајала. То је био свечани тренутак, достојан великога догађаја, који се тијем завршио, али завршио само у колико се односио на крваво, славом обасјано разбојиште јуначко.

Од дана потписа царева и султанова постао је овај светостефански уговор обавезан за обје ратујуће стране. Султан га је одмах потписао, а Игњатијев и Реуф паша понијели су по том уговор у Петроград цару Александру, који га је потписао 5. марта. Књаз Горчаков одмах је преписе уговора разаслао по нарочитим куририма свима великим силама.

14. марта уљегао је велики књаз Николај у Цариград са великом пратњом војсковођа и официра, око 1.500 лица. Он је посјетио султана у Долмабакчу, а султан великога књаза у његову конаку у Беглербегу. Овај сјајни улазак врховнога заповједника руске војске имао је замијенити улазак саме руске војске у Цариград, који није могла турска војска спријечити, а задржа га суревњивост великијех сила.

Кад је глас о закључењу овога мира зауставио и побједоносну црногорску војску на њезину походу на Скадар, књаз Никола изда наредбе војсковођама, да се зауставе на заузетим положајима и исте држе, докле се нова граница одреди. По томе се књаз поврати на Цетиње, гдје је са великим свечаностима најодушевљеније дочекан био. С Цетиња је издао народу и војсци овај проглас:

„Црногорци! Од устанка херцеговачкога до данас ви нијесте починули, ни вашега свијетлога, новом славом обасјанога оружја остављали.

Хвала вам свијема на мукама, које сте без муке подносили и на храбрости вашој, која је свијет задивила. Хвала батаљонима херцеговачкијем, који су се с вама рамо уз рамо борили витешки.

Дуги и тешки рат донио нам је и опет мир уз јуначку славу, која ће и потоње нараштаје одушевљавати, а мир ће — надајмо се у Бога — донијети и крваво стечене користи Црној Гори и нашој браћи у Босни и Херцеговини, за коју смо и потегли наше мачеве.

Слава јунацима, који својим јуначким костима посијаше толика бесмртна бојишта!

Слава и хвала вама, Црногорци!“

 

6. БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС

 

Да остаде на светостефанском уговору обистинила би се ријеч књаза Николе улцињским Турцима: „Ваше је царство погинуло; султану неће остати више, но колико само с прозора може виђети око себе“. Цариград би опет дошао у оно стање, у којем је био почетком петнаестог вијека и као тада цар Константин, сада би султан још у њему коначну своју пропаст очекивао. Али завист и грамзивост великијех хришћанскијех држава, што је и до сада највише Турску држало и помагало јој да се шири и сили — помогоше и овога пута Турској, да се одржи.

Енглеска, тек је сазнала за светостефански уговор, престрашила се да ће остати без дијела и завист њена распламтила се у највећој мјери. Да спријечи успјехе руске, она одмах подигне свуколику војску своју — око 40.000 људи — и сувише многобројне дивљачке ордије из Индије. Од свијех енглескијех министара једини је лорд Дерби противан био овоме рату, којим је Енглеска сада грозила. И он је дао оставку. Но Биконсвилд нађе му замјеника у своме једномишљенику, лорду Солсберију. Ови одмах отпочне живе преговоре с руском владом у цијељи да се уништи св. стефански уговор. Он је тражио да се тај уговор поднесе европском конгресу, па да га овај пречини по своме нахођењу. У овоме је Аустрија била сагласна са Енглеском и од ње је прво потекла мисао о европском конгресу. Св. стефански уговор није више Аустрији давао мирна сна, она се побојала великога уплива рускога међу балканским Словенима, на чије је земље она сама лакомо гледала.

23. фебруара састану се аустро-угарске делегације у Пешти, од којих је гроф Андраши тражио 60 милиона фиорина за ванредне војне потребе. У истим делегацијама изјавио је гроф Андраши, да Аустрија не тежи за Босном и Херцеговином и да она неће ни кретати да узима ове провинције све дотле, док не би с те стране Царевина озбиљно узнемирена била.

Кредит, који влада тражи, не значи рат, него само потребу да држава буде за сваки случај наредна. Гроф Андраши изјавио је наду да ће се размирице ријешити општим споразумом сила, а интереси Аустрије да ће бити задовољени увлачењем у њену сферу интереса не само Босне и Херцеговине, него и Србије, Црне Горе и Арбаније. А дође ли ипак до рата, Аустрија ће морати да освајањем задовољи своје интересе.

Руска влада није била нимало у сумњи о непријатељству Енглеске и Аустрије. Енглеска јој није то тајила од часа, кад се цар Александар ријешио да зарати Турској, а тако је исто и о Аустрији била начисто, колико год је ова укријевала своје намјере, одржавајући једнако пријатељство с Русијом. Русија је стајала пред избором: или се привољети европском суду, или ратити изнова, и то сад не више са самом Турском.

Руски народ, нема сумње, одушевљено би се одазвао позиву цара Александра у нови рат, јер је он тешко осјећао увреду коју му нанијеше силе својом вољом, да оне рјешавају о пошљедицама рата, постигнутијем једино рускијем жртвама. Но цар се ријешио да пристане на европски конгрес у нади, да ће ипак бити постигнута цијељ, за коју је ратио, а у бојазни, да би те успјехе ставио на коцку у новом великом рату.

Аустрија — славећи већ тијем успјех — хтјела је да своју важност у питању балканских држава још више покаже тијем, да се конгрес у Бечу, одржи, но томе се руска влада одлучно противила баш стога, што је Аустрија јако заинтересована у источном питању. Књаз Горчаков предлагао је неутралне градове, а најпослије, не находећи одзива о тијем, предложио је Берлин, нашто су и све остале силе пристале. Руска влада мишљаше, да год. 1871. није предавно била, да ће се Њемачка сјетити чијом је помоћи царевином уједињенога њемачкога народа постала и надала се од ње пријатељском заузимању у њеној праведној ствари.

Настало је сада друго, много теже питање, шта ће конгрес радити. Хоће ли он само неке чланке светостефанскога уговора претресати, или ће цијели уговор узети на решето? Енглеска је отворено, а уз њу Аустрија, својим начином тражила да конгрес претресе цијели уговор и по својој вољи да прими што нађе за сходно, а да измијени или одбаци што јој се свиди. Русији је витешка невоља била, да се томе противи. На страну њене побједе, толике жртве и право, да са покореним непријатељем сама чини мир. Сама ова околност морала би искључити и помисао на такву могућност. Русија је, почињући од Андрашијеве ноте, у сваком кораку тражила заједничку радњу свијех сила, и да су силе пристале да заједнички присиле Порту на нови ред ствари у Турској Царевини, до рата рускога не би ни дошло. Тек кад су се силе одрекле од заједничког рада, Русија је заратила, јер је морала. Само је Русија жртвовала око 300.000 јунака својих и силне милионе муке народа рускога; само је она разбила цијелу војску турску, од које је преко 150.000 војника, са потпуним бројем паша и официра заробила била и 1.200 топова узела; само је она сломила упорност Портину, којом је цијелој Европи пркосила од почетка устанка херцеговачкога. И послије таквијех успјеха Русија је најмање за себе тражила користи, она није ни близу накнадила силне жртве рата, а с уговором с Портом хтјела је подићи нове самоуправне — од Порте зависне државице — и тијем уклонити за будућност сталне немире у Турској. Одакле наједанпут право силама, да сад свршен чин узимају као своју ствар? Присиљавање Русије да подчини своје дјело суду и вољи Европе било је смишљено тешко и највеће вријеђање права и части рускога народа, које је имало смјер унижења Русије.

Русија, по невољи, пристала је, да конгрес узме у претрес само оне чланке светостефанскога уговора, који би се тицали опште европских интереса. Влада енглеска у својој окружници од 20. марта представила је ствар тако, да се цијели уговор тиче европских интереса. Солзбери изложио је у поменутој ноти, да Бугарска, какву Русија хоће, заузима све главне портове на обалама Црнога мора и Архипелага, а остајући под упливом Русије, значи, да Русија, која и Батум узима, постаје господар у оним морима. Заузимањем градова у Јерменској, цијела Јерменска потчињава се упливу Русије. Ратне трошкове што Русија тражи, Турска није у стању платити, сувише сви турски приходи већ су заложени другим повјереницима. Начин исплаћивања није одређен. Русија може тражити да јој Порта плати готовим новцем, а не могући то добити, она ће, по уговору узети сразмјерно земљишта турскога или ће јој оставити такве услове, који ће Турску држати вазда у потчињености Русији. Нови начин и поједине тачке и цијели уговор задају бриге Европи.

Књаз Горчаков је 26. марта одговорио на ову ноту и побијао све наводе Енглеске. Русија неће стајати према Бугарској иначе, него према Румунији. Према ономе што је рат коштао Русију, ратна је одштета незнатна. Турска — будући поражена — разумије се да не може добити, него да мора изгубити неколико земљишта. Кад је Енглеској тако жао губитак Турске, писао је Горчаков, Енглеска била заједно с Русијом радити на задовољењу хришћанских народа у Турској, па би се рат избјегао. О неповриједимости париског уговора не може се говорити, јер је он одавна нарушен и то најприје од саме Турске, која ниједну своју обавезу према хришћанима својим није испунила, па га је нарушила Француска узевши Сирију, па најпослије иста цариградска конференција, која је одредила мијешање у унутрашње послове Турске и сама Енглеска ушавши бродовљем Дарданелима под Цариград.

Кад су најјаче затегнуте биле жице међу Русијом и Енглеском, те је она већ и ратом грозила, влада руска пошље Игњатијева у Беч, да бар Аустрију умири и задовољи. Каже се, да је Игњатијев том приликом понудио Аустрији Босну и Херцеговину, само да се она не противи Бугарској по светостефанском уговору. Игњатијев се није вратио из Беча с чистим одговором аустријске владе.

За случај неуспјеха овијех преговора и Русија се нашла принуђена спремати се за продужење рата. Заповједништво над руском војском у Турској предао је цар ђенералу Тотлебену, а велики књаз Николај вратио се у Петроград, гдје га цар чином маршала награди. Тотлебен позва Порту да одмах напусти градове: Варну, Шумлу и Батум и да допусти руској војсци да заузме Бујукдере. У исто вријеме Тотлебен примакне руску војску Цариграду и на тој новој линији построји артиљерију. Турци се у Цариграду престраве јако. Већ су помишљали, да се спасу тога стања промјеном султана. Завјереници су хтјели силом ослободити Мурата и попети га на престо намјесто Абдул Хамида. За времена похватају завјеренике и неке побију, а друге похапсе. Султан промијени цијело министарство и Сафет паша дође за министра иностранијех дјела.

Посредовањем Њемачке ублажи се опасност рата међу Русијом и Енглеском. 18. маја потписаше у Лондону Шувалов и Солсбери међусобни споразум, обавезујући се да ће се обије стране истога држати на Берлинском конгресу! Тај споразум био је углавноме овај: Бугарска се дијели у двије провинције, једна, до Балкана, биће самоуправна књажевина са својим књазом, друга — с ону страну Балкана — остаће самоуправна провинција турска са једним хришћанином намјештеником, на челу, којега ће, са пристанком сила, именовати султан на 5-10 година. Турска војска да изиде из обије провинције, само да конгрес одреди случајеве када би Порта у Румелији смјела војску послати. Односно ратних трошкова Русија се обавезује, да неће за овај дуг узимати турско земљиште. Долина Алашкерт и град Бајазит — због важности њихова положаја за трговачки саобраћај међу Турском и Перзијом — да се поврате Турској, а Котур Перзији. На уступање Бесарабије Русији, Енглеска пристаје кад се друге силе томе не противе. Још ће Енглеска на конгресу тражити, да силе учествују у организацији управе за обје бугарске провинције и да се одреди, за колико ће и како ће руска посада стајати у Бугарској, о повратку руске војске Румунијом, о пловидби Дунавом и о мореузима. Енглеска се задовољава с овијем и обавезује се, да се неће на конгресу другим члановима светостефанскога уговора противити.

У овом писменом споразуму стоји још и то, да од раширења руске границе постоји у Азији велика опасност за Турску, али да Енглеска узима на себе дужност, да Турску чува од те опасности и да ће Енглеска бити у стању испуњавати ту дужност своју, без опасности за Европу од новога рата.

Овај члан односи се на нарочити уговор, који је Енглеска у исто вријеме учинила с Турском. Енглеска влада била је јавила преко Лајарда Порти, да Русија не одступа од Батума и јерменских градова, и ако ће Порта да спасе своју власт у Азији, њој ваља имати једну јаку државу, која би била у стању оружјем задржати нови напад Русије. Енглеска би се примила те дужности, али у том случају Порта се мора обвезати Енглеској, да ће у оним предјелима потребне реформе увести и да ће дати Енглеској један згодан положај на обали Мале Азије, окле би јој вазда на руку било скочити у заштиту Турске. Енглеска находи, да је за ту цијељ најзгодније острво Кипар, који треба да јој Порта уступи тијем начином, да Кипар остане саставни дио Турске Царевине, само да га Енглеска војском заузме и управља. Порта пристане на овај предлог и закључи с Енглеском 23. маја нарочити уговор: „Ако би Русија хтјела задржати Батум, Карс и друга заузета мјеста и послије тога кад год покушала, да заузме у Азији султанове земље и мимо ове, у уговору мира већ назначене — Енглеска се обавезује, да ће Турској с оружаном силом помоћи у одбрани своје земље. С друте стране султан се обвезује, да ће потребне реформе завести у оним земљама у корист хришћанског и другог становништва тамошњег и да ће дати Енглеској острво Кипар, да га војском заузме и с њим управља, како би Енглеска у стању била спремити се у цијељи своје обавезе. Ако Русија одустане од Батума и других заузетих мјеста, онда овај уговор престаје вриједити“.

По свој прилици дала је Енглеска Турској наде, да ће конгрес присилити Русију да напусти она мјеста, те је похитала на овај уговор с Енглеском. Русија је знала за овај тајни уговор, а друти свијет био је изненађен енглеском окупацијом острва Кипра, која се извршила онај исти дан, кад је конгрес закључен.

Сад више није било никакве сметње конгресу и он се састао у Берлину 1. јуна 1878. г.

У Берлин послао је и књаз Никола своје заступнике, војводу Божа Петровића и војводу Станка Радоњића. Први је дошао из Беча, а други из Петрограда. Одмах по закључењу светостефанског мира, тек је књаз видио да силе хоће да светостефански уговор оборе, послао је војводу Божа Петровића у Беч, да задобије пристанак аустријске владе на оно, што је светостефански уговор одредио Црној Гори. Гроф Андраши није нимало оставио у сумњи црногорског изасланика о непријатељском расположењу његовом према Црној Гори. Он је одузимао сваку наду Црној Гори и на дио Херцеговине и на приморје. Војвода Радоњић упутио се одмах из Св. Стефана у Петроград, заједно с великим књазом Николом, по наредби књажевој, да код цара и руске владе настоји, да Русија на конгресу не попушта ништа од уговоренога за Црну Гору, а виши добици од конгреса нијесу се могли ни очекивати.

Долазак Радоњићев у Петроград био је таман у вријеме, кад је била највећа запетост између Русије и Енглеске. 1. маја јавио је књазу да га је примио цар Александар и рекао му: „Дај Боже, да одржимо што смо задобили с толикијем жртвама, али ако буде потреба наново ратити, ја сам увјерен да ће се Црногорци као вазда показати“. Препоручујући интересе Црне Горе — јавља Радоњић у истој депеши — изразио сам цару да је Ваше Височанство готово и пошљедњу кап крви жртвовати, а не пустити нове границе, а особито морску обалу. Цар му је одговорио, да не може нако добро бити за Црну Гору.

Војвода Божо Петровић извијестио је књаза још из Беча о расположењу аустријске владе и да му је гроф Андраши отворено изјавио, да Аустрија неће никад пустити Црној Гори море, с тога да је књазу љепше да не чека конгрес, но да одмах повуче војску из Барскога приморја и напусти га. Књаз нареди депешом од 13. маја војводи Радоњићу, да све ово саопшти Горчакову и Гирсу. „Јасно им и одсудно реци, да ћемо ми и онда када би нам и сами конгрес одузео Приморје, крваво се побити за Бар, па послије што нам Бог да“.

Аустрија у толико као да је озбиљно мислила и надала се, да ће успјети да Црна Гора не добије излазак на море. Три ратна брода крстарила су испред Бара, а у самоме Бару конзул аустријски чинио је свакојаке сплетке и тешкоће влади црногорској, примамљујући у ту цијељ римокатолично становништво. По извјештајима војводе Радоњића, ни влада руска није исказивала много наде, да ће Бар моћи одржати Црној Гори, али то не, као што се доцније видјело на конгресу, што није одлучна била да Бар остане Црној Гори, него што су савјетовања код цара одржавана у највећој тајности. Књаз ипак узнемирен том неизвјесношћу овако је брзојавио војводи Радоњићу 24. маја у Петроград: „Држање владе руске силно ме узбудило, иако нијесам смио помислити да ће Русија ставити зарад Црне Горе на коцку свој мир и благостање иако сам у највишој мјери показао, колико сам јој свакад вјеран и у овом рату користан био. Но Русија ће видјети, што је изгубила с Црном Гором на ове стране кад Црна Гора пропадне, јер ја остајем при одлуци, да погинем за Приморје. То слободно и отворено и опет изјави. Ако Горчаков не пође на Конгрес, остани при њему“.

25. маја примио је књаз из Бара односно Приморја мало повољнију вијест. Војвода Радоњић јавља: „Овдје се почело мислити да ће Аустрија код све противности склонити се, да остане Црној Гори Барско пристаниште, али да ће је везати с некаквијем условима“.

Пуномоћници књаза Николе дошавши у Берлин имали су врло тешки положај, тијем тежи, што они нијесу имали приступа у сједницама конгреса, као ни пуномоћници Србије Јован Ристић, Румуније Коголничано и Грчке Делијанис, но су се код појединијех посланика од велесила заузимали за интересе своје земље и давали им нужна обавјештења.

Конгресу је предсједовао књаз Бисмарк, по домаћинству. У првих пет сједница претресало се само питање о Бугарској. Било је велике несагласности међу посланицима. Енглеска и Аустрија хтјеле су што мању Бугарску, сувише да из источне Румелије истисну или сасвијем ограниче уплив Русије, а Турској да одрже што више права, тако да дуж Балкана она може градити тврђаве, како би на тај начин савршено раздвојили обје поле Бугарске. Овај прегон прекинуо је сам цар Александар, којега је вољу Горчаков конгресу саопштио: Русија пристаје на подјелу Бугарске, али да самоуправа Румелије буде потпуно ујемчена и да у њој не смије ниједнога војника турскога бити, но да се установи народна војска. „Русија попушта — рекао је Горчаков — само зато, да и овом приликом покаже као и у рату, да она није тјесногруда и себична“.

Послије Бугарске најважније бјеше за Русију јерменско питање, а томе цијелом питању Батум је био глава и око овога се конгрес прегонио четири пуна дана. Истина, Русија се била споразумјела с Енглеском о Батуму, али сад се показало, да је Енглеска и ту неискрено радила. Она се бојала, да Русија од Батума не учини други Севастопољ, па се сада мучила да се конгресом утврди, да Батум буде слободно пристаниште, а да Русија не смије никаква утврђења у њему градити. Русији ово није лакше било, него сиљење од Европе, да свој уговор с Турском подвргне суду њезину. И већ се мислило да ће се конгрес разврћи и да ће ипак до рата доћи. Мирољубиви цар Александар и сад отклони ту велику опасност, изјавивши да ће Батум учинити слободним пристаништем.

Кад је Енглеска свршила свој посао на конгресу, истакла се Аустрија. У сједници од 17. јуна читао је гроф Андраши меморандум, у коме је изложио колико је Аустрија за цијелу годину дана од устанка и агитација у сусједним јој провинцијама претрпјела; да је она преко 150.000 бјегунаца босанскијех морала примати, који не хтјеше никако више враћати се под власт турску; да Порта није у стању у Босни ред одржати. Ово жалосно стање и буне непрестане трајаће и даље и дохватиће сусједне словенске покрајине. На конгрес би пала велика одговорност за мир Европе, ако то стање не прекине. Аустрија не тражи Босну и Херцеговину, само жели да конгрес донесе један закључак о њима, па буде ли практичан и добар, она ће га прва прихватити.

 Кратки смисао овога дугачког разлагања ипак је био, да конгрес преда Босну и Херцеговину Аустрији. Улоге су биле подијељене. Андраши је одиграо своју, а за њим одмах устане Солсбери и предложи, да се Босна и Херцеговина повјери управи Аустрије. Конгресу није одило у памет, да би и практично и добро било, да те земље пођу Србији и Црној Гори, којима су саме тежиле. Солсбери је доказивао, да је у јавном интересу Европе, да ове провинције турске буду под заштитом једне моћне државе, а та не може бити друга него Аустрија, која граничи с оним земљама. Заступници свијех сила прихвате овај предлог без поговора. Само турски посланик изјави, да турска неће пристати на то одузимање њених земаља. Сад је Турцима и светостефански уговор био благ и добар и они се позиваху на њега, наводећи да Порту само он веже, а овај захтјев конгреса надалеко прелази границе онога уговора њеног с Русијом. Турска је у стању заштићавати Босну и Херцеговину и управљати с њима и извршити све оно, што силе очекују од аустријске државе.

Биконсфилд одговори турским посланицима, да Енглеска остаје при своме предлогу. Турска није била у стању угушити ни сами устанак херцеговачки, и то још прије рата, када је била у пуној снази. Силе не могу оставити Турској оне земље, јер би Европа имала отуд вазда неприлика. Требало је још само да и Бизмарк благослови ову жељу аустријско-енглеску. Он изрази своје чуђење турским посланицима, како се они не подају једнодушном ријешењу конгреса, а треба да помисле, да је конгрес сачувао турској провинције, које много више вриједе него Босна и Херцеговина. Није било друге, морали су и Турци пристати. Толико им је задовољено, што је конгрес закључио, да се Аустрија споразумије с Турском о извршењу окупације, тј. о уласку аустријске војске, о трајању окупације итд. И тако 22. јуна предаде конгрес Босну и Херцеговину Аустрији под именом њихова избављења, иако су сами Херцеговци и Босанци све прије но то жељели и очекивали.

0 другим закључцима светостефанског уговора, о пловидби Дунавом, о мореузима, о ратној одштети, о реформама и др. ходило је у конгресу лако и глатко. Но потеге је било кад дођоше на ред Црна Гора, Србија и Румунија као савезници Русије. Одмах иза ријешења о Босни и Херцеговини узео је конгрес 23. јуна у претрес чланке светостефанског уговора о Црној Гори. Ту је опет Аустрија имала прву ријеч. Она је живо и постојано радила, да што више сукрати добити, које је светостефански уговор Црној Гори одредио. Њој су највиши јади били, што је Црна Гора у своме рату испала на море освојењем цијелог турског приморја од аустријске транице до Бојане, и рада је била то јој одузети и опет је затворити у њене стијене. Књажев изасланик војвода Божо Петровић није престајао обавјештавати појединце све редом посланике европске, да Црна Гора не може живјети без изласка на море и да конгрес треба да прошири Црну Гору, ако ће да она може убудуће чувати мир и прихватити се рада, као и остали свијет. То су без сваке сумње увиђали добро и сви посланици, али се они нијесу руководили тијем да задовоље Црну Гору, но да повоље Аустрији. Сама влада аустријска као да је презала од свог неправичног поступања према Црној Гори, па је унапријед радила, да свијету представи своје држање као ствар потребе и морања. Да докаже да се Црној Гори не могу уступити мјеста светостефанским уговором јој намијењена, истакла је вјерозаконску нетрпељивост Црногораца и по томе опасност, којој би се изложило римокатоличко становништво у оним крајевима. По вишој наредби, аустријски конзул у Бару радио је живо у томе правцу. Он је нагонио све римокатолике у барском округу да се упишу у поданство аустријско. Да то лакше постигне, свима је зборио, да Бар неће остати Црној Гори, него да је он аустријски. Дошли су у Бар нови свештеници римокатолички, који су, по добијеном налогу одмах од првог дана противили се свакој наредби мјесне црногорске власти и изјављиваху, да они исте не признају. Римокатолички свештеник у Улцињу тако је исто поступио и јавно је позивао народ, да се противи Црногорцима. Најмљени људи од барскога конзула — Нетовића — викали су јавно по сокацима: „Живио наш цар Фрањо Јосиф!“ Да је све ово имало једину цијељ, да се свијет и конгрес рђаво расположи према Црној Гори, доказао је овај незнатан случај: једна мала чета турска прешла је демаркациону линију на Бојани мимо турске страже и напала црногорску стражу, која је ону одмах сузбила. О овоме је одмах био извијештен конгрес, али наравно обратно, да су Црногорци напали. У Крајини, близу Скадра, било је све мирно. Турци су уживали потпуну слободу од стране Црногораца и обрађивали су своје земље. На конгресу је јављено и за тај крај да је букнула буна, да Црногорци чине Турцима свакојака насиља и купе од њих десетак. Ово се све радило у прве дане конгреса и књаз Никола послао је своме посланику војводи Божу Петровићу 25. јуна опширни извјештај о свему томе и наредио му, да представи конгресу истинито стање ствари и да су све оне оптужбе намјерна измишљавања.

Бојећи се непрестано великога уплива Аустрије на конгресу, књаз је једнако зебао за Бар, и то га је нагнало да јави својим изасланицима у Берлин, да предложе грофу Андрашију ове уступке књажеве односно пристаништа барског; неутрализација, означења броја бродова које Црна Гора може држати, обвезу Црне Горе да неће примати аустријске трговачке бродове под своју заставу, римокатолици да се ставе под заштиту свијех сила. Божо Петровић одговорио је на ову депешу књазу да га Андраши није примио, извињавајући се превеликим послом, а да о концесијама неће да чује, јер да он остаје при својој одлуци, тј. да се Црној Гори неће дати излаз на море.

Тада се књаз обратио самоме цару Александру, с молбом да му одржи Бар с пристаништем, јер већ види да се мора покорити сили и претрпјети сваку неправицу, али Бар да не може пустити. И цар је, доиста, наредио књазу Горчакову, да не одустаје од захтјева да Бар остане црногорски. То је одлучило. Црна Гора добила је Бар, али под свијема условима, које је Аустрија ставила, а конгрес усвојио. Аустрија је узела за себе Спич и цијелу обалу од своје границе до у Пристан барски, а обалу с друге стране од Бара до Бојане са Улцињем повратила Турској. У накнаду за ово конгрес је оставио Црној Гори Плав и Гусиње. И херцеговачку границу преиначио је конгрес по предлогу Аустрије на штету Црне Горе. Независност Црне Горе конгрес је признао, а њу није ни прије нико одрицао, па ни сама Турска није никад у стању била у дјелу порећи је. Је ли Аустрија какву опасност назирала за себе од мало повећане Црне Горе, кад је онако на конгресу кидисала на њу? Или је својим успјехом на конгресу хтјела само да покаже своју силу Црној Гори, и тијем уједно и њој и осталијем државицама балканскијем, да њихова ћаба није Петроград, него Беч?

Србија — иако је са малијем дијелом пошла са конгреса — опет је према светостефанском уговору била у добит. Њезин заступник Јован Ристић ту је корисно уложио свој државнички дар и труд.

Игра је судбине, ваљда, да је трећи суборац Русије у овом рату с Турском, Румунија, изашла пред конгрес као тужилац њезин. Румунија је тражила од конгреса да се утврди, да руска војска не смије Румунију прелазити, да се прогласи неутралност и независност књажевине, да јој Русија не узима Бесарабију, а да јој се дадне ушће Дунава са острвима и прилична ратна одштета. Цар Александар није хтио о Бесарабији ни да се збори. Њезин повратак Русији тражио је безусловно, а Румунија да се накнади Добруџом. Конгрес је то усвојио, а сувише Румунији признао независност и дао јој острва на дунавском ушћу.

Грчка — која се присјетила да рати када су се сви умирили, била је на конгресу врло симпатично предусретнута. У двије сједнице вијећало се о њеној ствари и њени посланици присуствовали су истијема. Енглеска је обећавала Грчкој златна брда, кад је грчка војска упала у Тесалију, но на конгресу сасвијем је заборавила своја обећања. Но је Грчка нашла у Француској живога заштитника. Вадингтон тражио је за Грчку најприје све провинције грчке, што су под Турском. Не нашавши одзива у конгресу, предложио је по томе јужни дио Тесалије и Епира и ријеке Саламбрије и Каламос да буду будућа сјеверна граница међу њом и Турском. Конгрес је на то пристао, али не да то буде закључак конгреса, него само као захтјев упућен Порти и да се она о томе споразумије с Грчком. У случају неспоразума, силе би имале посредовати. Грчка је овај закључак и позну добит скупо платила, много скупље, можда, него да је уљегла у рат са Србијом и Румунијом, кад се већ није одважила, да са Црном Гором и Србијом рат одпочне.

1. јула закључен је конгрес.

Посланици великијех сила завршили су га сјајним гозбама у Берлину, а народ српски, који је имао цијелу заслуту за покрет и овај велики рат за ослобођење хришћана испод јарма турског, одазвао му се са тешким, болним уздахом, да је правица остала ненаграђена, да је борба његова само заустављена и на кратко вријеме одложена. Конгрес је својим закључцима потврдио стару: кога је сила, онога је власт.

Он није ријешио источно питање, но је приредио све градиво за будуће, нове, велике догађаје.

Књаз Никола дао је томе стању израза у посљедњој депеши својим изасланицима у Берлин, пред разлаз конгреса: „Пошто наша ствар буде сасвијем свршена — јавио им је књаз — кад кренете овамо изјавите на опроштај свакоме пуномоћнику великијех сила, да се Црна Гора не налази праведно награђена и да су јој нове границе на много мјеста сасвијем неприродне. Стога народ црногорски осјећа жалост и бојазан, да ће због те неприродности граница бити узнемираван и спречаван у његовом настојавању за мирним развитком“.

По берлинском уговору измијењене су многе тачке светостефанског уговора. На основу овога и измјена конгреских имао се сада коначно закључити мир међу Русијом и Турском. То је одило споро и тешко. Једва у јануару идуће 1879. год. дођоше преговарачи у свијема тачкама до споразума и 27. јануара потписао га је султан у Цариграду, а 3. фебруара цар Александар у Петрограду.

Истога дана издао је цар овај проглас народу руском: „Ми, Божјом милошћу Александар II, цар и самодржац свијех Руса, краљ пољски, велики књаз финландски итд. објављујемо свијема својим вјерним поданицима нека знаду: 27. прошлог мјесеца јануара склопљен је с нашијем благовољењем у Цариграду коначни уговор мира с Отоманском портом, а данас смо га ми потписали. Ушљед тога заповиједамо нашијем трупама што су на Балканском полуострву, да се у Русију поврате, а остављамо привремено у Бугарској и Источној Румелији, сходно одређењу Берлинскога уговора, само један окупациони корпус да осигурава нови ред ствари, који ће се тамо увести. Свијема нашијем вјерним поданицима познати су из нашега манифеста од 12. априла 1877. узроци, због којих смо се нашли побуђени да се дигнемо на оружје у чистој свијести о правичности оне ствари коју предузесмо, непоколебљиво уздајући се у храброст наше побједоносне војске, а скромно очекујући милост Божју.

Љути бој — хвала Свевишњему — завршен је низом сјајних ратних дјела, која су наше оружје осуле новом неувелом славом и постигнућем праве цијељи рата, тј. да се побољша судбина хришћана у Турској. Подвизи наше храбре војске и у Европи и у Азији, пријелаз Дунава, јуначка одбрана кланца, Шипке и Бајазита града, заробљење турске војске, освојење Карса, прелазак Балкана и, најзад, побједоносно продирање од Софије к Пловдиву и Једрени по најгорем времену зимњем — то ће бити записано у ратнијем аналима цијелога свијета међу листове, који не пропадају.

Наглим продирањем наше војске к Цариграду, које је затим шљедовало, била је принуђена влада турска, да се обрати к нама с молбом, за што скорије закључење примирја и постављање услова миру. Ове претходне услове Порта је усвојила. Прелиминарни уговор светостефански потребовао је због наших међународних обавеза с другим силама, споразумљење с истијема о неким тачкама. Да би се то постигло, да би се избјегли нови сукоби, а руковођење свакдашњом жељом да се пролијевању крви и биједама рата, које су нашу драгу отацбину тиштале — крај учини, са извољели смо, да се у Берлину састане конгрес од заступника свијех сила великијех, да се савјетује о онијем чланцима прелиминарног уговора Светостефанскога, којима је потребно опште одобрење. За доказ наше искрене жеље, да се до мира дође и пошто смо нашли да одређења берлинскога уговора одговарају нашој цијељи, да се поправи судбина хришћана на Истоку — то смо потврдили берлински уговор мира и оставили смо га за темељ нашем — сада већ коначно склопљеном уговору мира с Отоманском портом.

Од сада је, прије свега, потпуна независност Румуније, Србије и Црне Горе припозната и границе тијех земаља проширене су. Сјеверна Бугарска постала је самостална књажевина, турски градови у њој имају се разрушити. Већем дијелу јужне Бугарске дата је под именом Источне Румелије аутономија, под управом главног гувернера хришћанске вјере. Турска се обавезала дати својим осталим провинцијама у Европи нове административне установе. Русији је повраћен онај дио Бесарабије, који је од ње отргнут био Паришким уговором од године 1856. У Азијској Турској проширено је наше земљиште присаједињењем Карса, Ардахана и Батума с околнијем земљиштем њиховијем.

То су резултати рата, који смо отпочели и сад завршили.

Оглашавајући својим љубљеним вјерним поданицима сретан повратак мира, увјерени смо да ће они своје молитве спојити с нашијема, да благодаримо Свевишњему који је даровао Русији нове побједе, нову славу и признатељност хришћанских народа, које је она ослободила“.

Иза овога прогласа руска војска одмах је кренула из Бугарске, укрцавши се у Бургасу.

Остало је само око 50.000 са књазом Дондуковом, по уговору до маја исте године.