Други дио - Почетак Херцеговачког устанка 1875. године

Други дио

 

1. ПОЧЕТАК ХЕРЦЕГОВАЧКОГ УСТАНКА 1875. ГОДИНЕ

 

Први плам устанка изби у Невесињу. У половини јуна пукоше гласови по свијету, да су храбри Херцеговци устали против насиља турског.

Буне у Турској су обичне појаве. За народ српски у Херцеговини знало се, да се он није никада подавао јарму турском. Сила турска вазда је изазивала његов отпор. Зато ни овај нови устанак херцеговачки није никога изненадио. А важност му је давата од самог почетка, јер се појавио у озбиљнијем приликама. Не бјеху се још стишали таласи узбуђења и опасности, које је подгорички догађај био подигао. А ушљед тога бјеше се појавио и јачи притисак турски у Босни и Херцеговини, испод којега још прошле зиме бјежаше народ из Босне у Србију и Аустрију, а из Херцеговине у Црну Гору. Настало је све опасније стање. И пријатеље турске хваташе страх, да устанак херцеговачки може бити искра, која ће заждити цијели Исток и Турску Царевину из темеља пољуљати, па и срушити. Пријатељи слободе народне очекивају то исто, али с радошћу и у жељи тој. Само се Турска љуљушкала у варљивим сновима самообмане. Устанку није давала важност коју је имао, а снагу је своју прецјењивала. Што ће раја са њеним оружјем према сили домаћих Турака. У тој мисли Порта се варала, да ће устанак планути па и панути, као и досадањи у Херцеговини, као и по другијем земљама царевине турске. У крајњем случају не могну ли бегови ништа уз припомоћ царскијех власти и војничкијех посада, послаће им у помоћ који табор низама, пред којима ће све панути.

Да није било овога кривог схваћања стања ствари у Херцеговини од стране Турске, устанак се могао још претећи, или бар одложити. Но мјесто обзира на праведне тужбе српскога народа у Херцеговини, мјесто да је влада турска отклонила грдне неправице, које је он трпио од домаћих Турака и царскијех власти, па да тијем одузме Србима, ако ће и за вријеме, повод буњењу, она је просто затворила очи, да не види што се у њено име чини у Херцеговини и запушила уши, да не чује жалбе хришћанске.

Тијем је нагонила Србе да устану на оружје, управо ходила је к њиховој урођеној тежњи. А у исто вријеме она је потицала својим понашањем, било и нехотице, домаће Турке, да буду све необузданији према Србима. Турци су живјели о муци сиротињској и од њих се није могло очекивати, да они пуште своју рају, да им она силом и својом вољом сукрати услове њиховога безбрижнога живота и богатства.

Турци су сматрали да је природно и правилно, да држе рају потчињену и у стези као вазда. И кад влада турска нисачим није показала, да жели заштитити хришћане и насиљу Турака стати на пут, Турци су били одлучни, да навале свом силом на рају своју тек се покрети опазе.

И према овоме стању устанак је имао букнути још г. 1874, кад пребјеже у Црну Гору много главара херцеговачкијех са својим породицама. Главари су хтјели свакако да дижу сав народ на оружје против Турака. Књаз Никола успио је да их задржи од устанка оне године. Он их је увјерио, да их никада неће напуштити, нити ће одвојити судбину Црне Горе од њихове, али да им у тој ратоборној одлучности треба ишчекати згоднији час. Правитељство руско и сам цар Александар Други непосредно су дјејствовали на књаза Николу, да уздржи народ од устанка. За Русију није било сумње, да из тога устанка може лако потећи рат њезин с Турском, а на то не бијаше спремна. Књаз је морао пред том одлучношћу уступити и он је морао у том правцу дјејствовати и на Херцеговце, који су га и послушали, повјеравајући му се сасвијем. И онда је књаз настојавао, да се главари и ускоци херцеговачки могу слободно повратити на своја огњишта. Није му било тешко у томе успјети, јер су то све силе једва дочекале, само да се мир одржи, а Турској ништа није било лакше, него обећати, да ниједноме ускоку на повратку неће ни длаке с главе фалити. И многи се главари, а и већи дио чељади, поврати у Херцеговину. Но влада турска није похитала, према своме обећању, да извиди своје злоупотребе и насиље власти и појединих зулумћара. Напротив, власти су и даље остале неправедне и необуздане према хришћанима, а Турци постадоше још помамнији. Нарочито су насртали на оне главаре, који су били у Црну Гору ускочили.

У марту убише Турци Тодора Вујачића, кнеза од Рговца, у столачком кадилуку. Ово је узбунило народ и многа чељад из столачког и невесињског кадилука, гдје су такође зулуми учестали, опет опучи бјежати у Црну Гору, а јунаци се одметати у планину. Прибираху се, а не упуштаху се у бој с Турцима. Слушали су савјете књаза Николе. Турцима то није била тајна. Они су већ вјеровали, да ће се сва Херцеговина одметнути и да ће јој Црна Гора помоћи. Зато су најсуровије поступали да сваки покрет угуше. Прва им је брига била да похватају и поубијају све главније Србе. Мостарски Турци, да би то учињели, одмах иза смрти кнеза Тодора, обукоше неколико Турака у црногорско одијело, те их разаслаше по Херцеговини као књажеве перјанике, да питају редом свакојега важнијега Херцеговца: хоће ли се држати књаза или султана? Хоће књаз, говораху они лажни перјаници, да зна јесте ли с њим, јер је он наредан да вас ослободи. Ова турска превара није свуда уждила, јер су главари херцеговачки стајали на Грахову и отуда народу давали гласове, што се чини и што се спрема, а неки, којима срце преграби да кажу да су Божји и књажеви, ускочише у границу црногорску прије но их Турци дохватише.

Турци су хтјели у исто вријеме да с овијем обману и свијет, како Црна Гора буни Херцеговину, а у самој ствари, да је народ миран и задовољан. Међутијем само су се Турци таквијем измишљањем обмањивали, јер је вас свијет увиђао, да морају витешке муке бити на народ српски у Босни и Херцеговини, јер без тога народ не би остављао своје огњиште и преко цијеле љуте зиме са нејаком дјецом бјежао преко границе.

Пошто Турцима не пође за руком, да једнијем махом похватају све народне људе, они су отпочели нападати свакога с реда. Једнога дана, почетком јуна, дође Трипко Грубачић у касабу невесињску, а Трипко је био један од онијех главара који су и: бјежали у Црну Гору прошле године, па се с прољећа идуће, посредовањем књаза Николе, повратили на своја огњишта. У касаби срете се Трипко са неколицином Турака, који га одмах стану питати, гдје је био и шта је тражио у Црној Гори? Трипко им одговори слободно и отворено: „Бјежа сам од вашијех насиља, а тражио правицу“. Стану га Турци срамотити, а један ће му рећи: „Даћу ти ја, влаше, правду с овом кубуром“, и хоћаше га убити, но Ђуро Симовић, коџобаша и меџлис невесињски, који се бјеше ту намјерио, не даде да дође до крви, ућутка Трипка и оћера га. Кад Турци по томе уљегоше у меџлис, Симовић почне говорити: „Не ваља ви поса, таквијем начином ви не умиристе народ по жељи царевој, но га и опет нагоните, да бјежи планини у окриље и црногорском књазу под крило. И ја исти, валах, мораћу бјежати, кад би тако остало, јер виђу да ми живот није сигуран од ваше објести“.

Турци претрпјеше честитога Симовића у меџлису, а кад изиђоше на сокак убише га Реџепашићи. Ово је убиство јако узнемирило народ. Што су могли други очекивати, кад погибе Симовић, прав-здрав, који је мудро зборио, и који се по своме положају вазда слагао с Турцима.

Одмах затијем озлоглашени Салко Форти, Невесињац, самопети, уби исто у Невесињу Јола Гудељу, механџију. Њему приговараху Турци, да он дочекује и издржаје оне Херцеговце, који су бјежали у Црну Гору. Јоле им, залуду, лијепо зборио: „Ја сам механџија, не питам никога ко је, ни шта је, него за паре дајем јести и пити свакоме“. И Турци га исто убише на његовом огњишту.

Иза овога учесташе убиства. На планини Чемерну убише Турци Јова Радмилова из Опутне Рудине и узеше му оружје и зајмише му стоку. Турци невесињски убише Илију Бањца из Невесиња, који ораше на својој баштини. Велики зулумћар Адем Зуков дигао се с једном четом и убијаше и хараше на свакој страни.

Усљед овијех насиља врење у народу бијаше све јаче. Општи устанак народни очекивао се сваког часа. Турци невесињски и столачки да га претекну, ударе на државне џебане, разбију  и раздијеле оружје и џебану. Власти турске нијесу их у томе спречавале.

Већина убистава узбунише народ српски у Херцеговини, а сад ови посљедњи догађај сасвијем га увјерио, да Турци велико зло смишљају и да се правце спремају, да нападну на народ. Зато ни Срби не смједоше више оклијевати. И они устадоше на оружје. На први мах окупило се под оружје до 2000 момака. И они пресјекоше одмах путове између Невесиња, Мостара и Стоца, и између Стоца, Билеће и Требиња.

Устанак је букнуо.

Првијем догађајима у Невесињу, као претходницима устанку, шљедовали су све озбиљнији. Код касабе невесињске дошло је до сукоба између хришћана и мухамеданаца, који изгубише много мртвијех и рањенијех и најпослије се разбјегоше. У том сукобу допаде рана и Сали-ага Форти, који уби неколико дана пред тијем Јована Гудељу.

И то је она искра невесињска, из које се мало за тијем распламтише онако велики, судбоносни догађаји.

 

2. РАЗВИТАК УСТАНКА

 

Већ први догађаји у Херцеговини спојили су њу неразлучно с Црном Гором. Када су прошле зиме ускочили Херцеговци у Црну Гору, они не оставише своја огњишта да се само за час склоне од једне бујице турске самовоље, но се подигоше одлучно, да се пуште у пошљедњу борбу с Турцима за своје ослобођење. Они нијесу ни помишљали, да ово велико дјело отпочну без Црне Горе, с којом су и у прошлости вазда у заједници били. Њој су утијецали у муци, од ње примали савјете, од ње изгледали помоћ и избављење. Тако је од самог почетка покрет херцеговачки био у рукама књаза Николе. Наваљивање Херцеговаца да те године отпочну борбу, књаз је, из добрих разлога, а својим неограниченим упливом, уздржао све до љета друге године.

Кад за то вријеме нити силе успјеше, нити Турска прстом маче, да се српскоме народу у Турској стање олакша, а када најпослије турски зулуми превршише сваку мјеру, као што показаше крвопролића невесињска, књаз је постао исто онако рјешитељан за борбу, као прије за одржавање мира. Устанак, који Турци изазваше силом пошљедњијех догађаја у Стоцу и Невесињу, књаз је прихватио као догађај, који се више није могао ни смио одбијати, јер је стојао пред опасношћу, да устанак, не потпомогнут од Црне Горе, буде угушен, и онда народ изложен истребљењу од пресиљенијех Турака, или да га Аустрија узме у своје руке. Књаз Никола није остао без озбиљнијех пријетња и опомена и овога пута од саме Русије, и он је остао одлучан да устанак подржи. У првоме реду имао је жељу и наду, да јаким устанком присили велике силе европске на јаче посредовање код Турске, на брже и повољније уступке у корист српског народа. Не постигне ли се то, а устанак узме ли мах велики и принесе ли за своју праведну ствар жртава више, но би се могле прегорети без успјеха значајнијега, он се ријеши да устанак претвори у рат Црне Горе с Турском, ма и опет остао усамљен у тој борби. „То је дуг мој значају и задатку Црне Горе и никад непрекидној вези ње с Херцеговином. Никоја сила не може уздржати ме у вршењу овога аманета народнога.“

Ове је ријечи изговорио књаз Никола када је окупио све главаре херцеговачке, који су били ускочили у Црну Гору, и оне из Херцеговине, које је позвао на ову скупштину, те им објавио ову одлуку.

Овај значајни састанак био је на Ловћену 26. јула, (1875), крај гроба највећега пјесника слободи и јунаштву српском, крај гроба господара Црне Горе, којему је младом препукло срце у борби народној против сила неодољивијех.

По наредби књажевој бјеху се окупили овдје: војвода Богдан Зимоњић и Ђоко Вишњић од Гацка; поп Перо Радовић, Трипко Буха и Илија Стевановић од Невесиња; Глигорије Милићевић, Завођанин; Стојан Бабић и Раде Алексић, Рудињани; Трипко Вукаловић и Томо Томашевић из Зубаца; Живко Шибајлија из Језера; Шћепан Папић из Билећа и много другијех. Они стигоше сви једне вечери на Ловћен, а сјутрадан, зором, у пратњи својих војвода, књаз Никола дојаха међу њих. Књаз је радостан био гледајући око себе јунаке херцеговачке, који су сви у устанку и потоњем рату прославили себе и јунаштво српско, а херцеговачким главарима можда је то најсвјетлији дан у животу њихову био, јер доцнија разочарања нијесу у тај мах могла продирати кроз силу одушевљења које их је обузимало и кроз најсвјетлије слике успјеха и испуњених давнашњих жеља, које им је успламћело родољубље пред очи износило.

Ову скупштину главара херцеговачких књаз није могао сазвати на Цетиње, јер су се они одмах са овога састанка повратили право у Херцеговину и одмах отпочели борбу, те би се тијем јасно објавило да је устанак дјело Црне Горе. А на Ловћен је књаз у љетње доба чешће излазио, па је тако ови излазак и састанак с главарима херцеговачкијема остао неопажен.

За ствар устанка херцеговачкога било је од велике важности одржавање у тајности ове ријетке скупштине, премда је они мах одушевљенијем главарима херцеговачкијем најважније било то, што су из уста самога књаза Николе чули. Књаз им је поновио, што им је у више прилика говорио, зашто их је до сад од једног и општег устанка задржавао. „Ја, браћо, говораше књаз, горио сам вазда као и ви жељом и одушевљењем, да једном већ поведемо крваво коло за ослобођење нашега народа. Ви сте трпјели муке од Турака, бољеле су вас, ма и мене двапут више што сам њих ја осјећао, и што вам ни ја нијесам могао помоћи. Вама је неколико вазда лакше било него мени. Ви располажете животом својим и од њега сте капци, а ја сам Богу и народу одговоран за сваки живот ваш и за судбину народа нашега изложим ли га несвјесним опасностима борбе. И кавгу је лако заметнути, али је мука џевап дати кавзи. Русија нам брањаше ратити, а ви сви знате, да без њене помоћи нијесмо путници нигдје. Чија ти пуна рука и оштра сабља ваља, томе и добре савјете примај у злато и силу. Али сад — узвикну књаз, а лице му плану и крупне очи засвијетлише, — сад кад су Турци својим недјелима пред цијелијем свијетом засвједочили, да су они изазивачи устанка, да је народ приморан на очајно дјело самоодбране, а ја се искрено трудио да вас склоним миру по жељи Русије и сила, сада не дугујем никоме, но једино нашој давној заслуженој слободи. И ево, браћо, сада знадите, да сам од овога часа готов свом снагом потпомагати ваш устанак. А не узима ли устанак успјеха, ја ћу уљећи с Турском у рат за слободу Херцеговине“.

Силно одушевљење обузело је Херцеговце на ове ријечи књажеве. Сви су се згомилали око њега и љубили му руке, а он је свакојега грлио. Затијем је још дуго било разговора. Књаз им је представљао, да ће борба бити дуга и тешка, али да не треба клонути духом ни у најтежим урама и неуспјесима, без чега не може бити. Неће Херцеговци са Црногорцима остати усамљени. И Србија ће развити барјак, а дође ли до муке, неће ни Русија пуштити српски народ као ни до сада. Ако Бог да и срећа јуначка, слободне ће бити српске земље и народ српски засјаће у слави старој. Препоручивао им је слогу и љубав међу собом, јер у томе је јакост њихова и цијеле војске. Сви не могу бити јунаци, него ће једни одвојити јунаштвом. Нека то не изазива ненавист, но нека то буде свијема заједничка част и тековина. Учио их је трпљењу, било у примању било у примањкавању таина или џебане. Да су Црногорци изобиловали не би били јунаци, који су. Кад огладне, они притежу пас око себе; кад им џебана мањка, пошљедњи фишек чувају, кад ће насигурно душманина погодити.

Опомињао их је да се не подају више никаквијем обећањима са стране, јер су тај пут више прошли. Малаксавање и малодушност наступа тек се почне разгађати, нека су вазда склопљени данашњијем прегнућем и одушевљењем, па никада клонути неће, а ко истраје, тога је и мегдан.

Пред вече књаз се опростио са Херцеговцима, радосно узбуђен зазвао је Бога у помоћ њима и усташкој војсци за заједничко свето дјело народно и повратио се на Цетиње. А главари, пуни одушевљења и самопоуздања, дигоше одмах с Ловћена пут Херцеговине и разиђоше се сваки у своје племе, да подижу на оружје, а робље и мал да прегоне у Црну Гору, гдје ће, по наредби књажевој, сви наћи намјешћа и издржавања.

Да се не би народ херцеговачки нимало двоумио, да је отпочела одсудна борба, и да је над њим рука књаза Николе, књаз је одмах с главарима херцеговачкијема послао неколицину биранијех перјаника својијех. Ови су, тобоже пошли тајно, а послије, кад се сазнало за њихов одлазак, оглашени су, привидно, као ускоци и судом је објављено, да им је забрањен повратак у Црну Гору, а имање да им је државом узапћено.

Одмах иза овога устанак се појавио толиком силом и озбиљношћу, да су и силе европске и Турска јако се забринуле. Турска влада, по свој прилици по савјету велесила, одмах је изаслала у Невесиње једну комисију (Асан-пашу, Костаћ ефендију и друге), која је имала да испита узроке побуне и устанка; што хоће, што траже? Како је познат био и силама и Турској уплив књаза Николе на народ херцеговачки, они се нијесу устезали потраживати тај уплив, да се устанак заустави. Књаз се одазва тој жељи и послао је у Невесиње Пека Павловића, као старога четобашу по Херцеговини, који Херцеговину и Херцеговце најбоље познаваше. Пеко је имао двоструку наредбу књажеву: да јавно пред комесарима и с њима заједно дјејствује на побуњени народ да се умири и покори цару, с увјерењем да ће цар њихово стање поправити и уважити њихове праведне жеље, А тек се преговори између комисије и народа прекину, што је унапријед већ било извјесно, да предузме уређење устанка, Према томе, устаници су показивали најбољу вољу, да преговарају с комисијом. Они су тражили да ниједна кућа више од дуката не плаћа и да осим тога никаквијех других давања нема; да народ не иде на кулучење; да има меџлис према становништву, тј. гдје су сами Срби православни ту и у меџлис да су само они; гдје је у мјесту већина православнијех, ту и у меџлис да имају већину итд.

Турски комесари показивали су се сагласни са свијема захтјевима народа и обећаваху, да ће им влада све уважити и потврдити. Но потврда затраја, а утолико дође Дервиш-паша с војском у Мостар, а друга војска турска стиже у Клек. Народ је морао мислити да влада турска не мисли с њима озбиљно и да је комисији главни задатак, да народ заговара докле се војска скупи.

У толико догоди се још и ово: Турци Рецепашићи, на које је раја давијала, скоче на турске комесаре и ишћерају их из Невесиња. С тијем се преговори сасвијем прекину.

Могућно је, да су Реџепашићи учинили ово од своје обијести, али није немогуће и то, да су били у договору са истијем комесарима, да се раји дадне више страх од домаћијех Турака и да се покажу тешкоће владине да задовољи рају. Сјутрадан по томе ударе домаћи Турци, а било је с њима и низама, на Трусину, на Ргуду и Студени поток, а Турци плански и билећски ударе на Дабар. Хтјели су, да с овијем бојевима отворе касабе, које усташи држе затворене од почетка устанка, Но усташи свуда дочекају Турке и сузбију их. Овом војском турском управљао је Селим-паша. У овијем првијем сукобима узели су усташи првом неколико оружја и џебане Турцима.

Тако о преговорима није могло више ни помена бити. Ни усташи нијесу више хтјели о њима чути. Ту је сад добио овај покрет, буна невесињска, јавни и јасни облик устанка народног за слободу.

И устанак се одмах иза овога раширио знатно. Пеко Павловић радио је према наредби књаза Николе. Устанак је завладао простором од Мостара до Билећа, прешао у Попово и упирао, преко Требиња, Грахову црногорском, као средишту управе устанка. Устали су Зупци, Корјенићи, Бањани и Рудињани. С друге стране обухватио је устанак све до Таре. Пеко са војводом гатачким Богданом Зимоњићем и још неколицином главара са својим четама прикупише се усред Херцеговине и са Троглава развише барјак слободе. Пеко, који се није одазвао позиву да се одмах врати на Цетиње, био је проглашен, као и они перјаници, ускоком црногорским и суд му је имање узаптио.

Да би веза са устанком била лакша и живља, књаз је послао на Грахово војводу Петра Вукотића, који је и прије у пословима Херцеговине имао највишега удјела, а који је уживао највише повјерење књажево и био посвећен у сваку мисао његову и начин рада. Јавни задатак његов био је, да чува границу од стране Херцеговине, да Црногорци не прелазе к усташима, како би се с тијем засвједочило међународно правилно држање Црне Горе. У исто вријеме да дочекује и даје начин робљу херцеговачком, које је гомилама прелазило у Црну Гору. Поред овога јавнога имао је војвода Петар други, тајни, много важнији, управо главни задатак. Он је са Грахова управљао устанком примајући наредбе од књаза и издавао их је главарима херцеговачкијема. Херцеговци су се њему обраћали за сваку помоћ и он им је са Грахова шиљао наук и помоћ, као и храну и џебану; гдје је требало поткрепљење четама херцеговачким, тамо је шиљао Црногорце. Тако су се непримјетно множили Црногорци у редовима усташа херцеговачких.

Покрет у Херцеговини ширио се, а понајвише дуж граница црногорских. Ово се објашњава тијем, што су она погранична племена најнаручнија Црној Гори. Колико је год та појава имала непријатности за Црну Гору, што је могла служити доказом да Црна Гора потстиче устанак, она се није могла избјећи. Било је племена херцеговачких, која се нијесу могла одмах ријешити да се устанку придруже. Наћеривани, да се дижу, они су се изговарали онијем пограничарима, којима је лакше устати, јер им је Црна Гора близу и да их подржи и да их у нужди прими. А и Црној Гори лакше је било дјејствовати на удаљенија племена, кад су погранична већ уз устанак, зато је употребљаван и најмањи повод, да се прво пограничари одмећу. Тако, у нахији васојевићкој, хоћаху Турци да граде једну кулу. Требало је да нахијаши кулуче. Управитељ грађевине, који је био можда каква добричина, оглашен је одмах као велики зулумћар, да народ на кулуку мучи. И један Васојевић, кулукџија, можда више од обијести но од муке, потегне пушком и смртно рани управитеља. Турци повикаше одмах: „Поаси се раја“, па зађоше да хватају виђеније Србе. Ови ускоче у гору и устанак бјеше и ту готов. Већ 4. августа сударе се Васојевићи с Турцима на Сеоце и одметну се сви листом.

У исто вријеме и још незнатнијем поводом одметну се и Кучи, које још зафаташе турска граница. Неколико Куча из Медуна били су у Црној Гори, па кад на повратак пријеђоше Морачу, нападну их заптије огњем из пушака у мисли, можда, да су Црногорци. Медуњани прихватише бој и убију двојицу заптија, а једнога ране. С овијем затворише Кучи себи силазак у Подгорицу. Наредноме гориву довољна је и мала искрица, да огњем плане.

У самој Херцеговини, одмах послије устанка, нијесу бојеви зачестали. У Херцеговини радило се темељно и из захода. Спремао се устанак, којега не смију никакве непредвиђености ометати. Прва је брига била у Херцеговини, да се склоне чељад и мал у Црну Гору. За ово је требало доста времена. Јер иако је вас народ био одушевљен за устанак, било је у народу оних, који су из мале дужности нагињали, да се безусловно покоравају Турцима. Јасно је, да би такве појаве биле штетне устанку. Стога је требало такве силом дизати. И стога су усташи првијех дана палили не само турска села и куће, него и своје сопствене, да никоме нема повратка на огњиште прије ослобођења Херцеговине.

Ово се није свршавало без омањих сукоба с Турцима. Селим-паша попалио је све, што је хришћанско у Невесињу, куће, сијена, жито. Прије овога издао је један проглас народу, да се покори, па да ће му бити све опроштено, иначе све ће турити под сабљу и огањ. Но ово је учинио да само оправда оно, што је за тијем учинио, јер он није чекао одговор од народа, но је одмах сјутрадан ударио у пустошење. 23. јула побили су се усташи са Селим-пашом на Лукавцу и сузбили га са великијем његовијем губитком.

Поступак Селим-пашин одио је у прилог устанку, јер је својим насилним поступањем дизао за народом мост за повратак редовном стању. Ово су и сами Турци увиђали, наиме они који су уопште сажаљевали догађаје, јер су од њих велику штету имали. Што више, 3. августа дигло се око 400 Турака, највише од Мостара, да ударе на Селим-пашу, јер су њега кривили за устанак. Селим-паша је претекао овај сукоб. Ова је појава, иако није имала никаквијех пошљедица, врло значајна. Камо среће, да су они мухамеданци остали при својој првој увиђавности и да су се ставили на страни хришћана. Хришћани им не би чинили зла, која су послије морали чињети и судбина Босне и Херцеговине била би већ данас друга. Аустрија не би улазила у те земље, а мухамеданци босански и херцеговачки не би се сад скитали по Азији.

30. јула ударе усташи на Трусину, одакле ишћерају Турке, узму неколико оружја, а кулу зажде.

1. августа Перо Тунгуз са својом четом удари на Мориње, гдје неколико Турака погибе, а усташи зајмише преко 1000 ситне стоке и коња и говеди 150.

2. августа Бањани и Рудињани ударе на Бјељање и посјекоше 14 глава и заробише 30 Турака, које разоружане отпремише на Плану Шоботи Абдићу.

3. августа био је сукоб на Језерима. Турци ударише на усташке катуне. Но усташи прискочише у помоћ и ослободише робље и живо, које су Турци били опколили. Истога дана био је и у Пиви сукоб. Иван Кецојевић и Миро Гаговић с дружином нападну Турке под кулом Пишће и побију неколицину. Кад је мулазим из куле пошао са низамом, да прихвати мртве и рањене, дочека га Радуле Радовић са својом четом и свијех побије, но и сам Радуле ту погине. Иза тога Боричани и Пиштани ударе на кулу на Пишче, узму је и зажде, пошто из ње изнесоше џебану.

Одмах за тијем ударе на Чардак на мост, но Турци запале у Чардаку џебану да је усташи не узму и побјегну. Ту и један Пивљанин погибе.

На прве гласе о устанку, као што је напријед поменуто, стигао је Дервиш-паша у Мостар са два табора низама, а два табора бјеху дошла из Цариграда под Клек. С овим је поткријепио војску, која је била у Херцеговини, но издијељена у посаде по многијем кулама. С том војском он није могао ништа започети. Но положај његов отежавало је јако то, што је 4. августа букнуо устанак у Босни. Исти су га узроци изазвали, а ускорио га над, да ће заједничком борбом прије успјети коначно ослобођење. Из Старе Градишке ови се први глас разнио по свијету.

„Од Градишке Козаром, дуж Саве и Уне до врх Приједора, у Костајници, Приједору и Дубици устао је народ. Турске карауле и чардаци бегова горе. У босанској Градишци велики немир. Жене и дјеца бјеже преко Саве“.

Устанак херцеговачки за првијех шест недјеља од своје појаве, није само израстао из своје колијевке невесињске и раширио се свуд дуж граница црногорских, он није само успламтио љубав и саучешће осталога народа српскога и свијех племена братскијех и свега свијета образованога, него је, ето, и Босну заждио силним пламеном. Послије ове појаве није се више могло мислити да ће се устанак лако угушити, него, напротив, да ће се валови босанскога и херцеговачкога устанка саставити, и да ће настати бура и, могућно, општи народни устанак у цијелој Турској.

Књаз Никола, колико се год морао увијати да га не погоде тужбе Турске и окривљење великијех сила, да он устанак подржаје, помагао је устанку све живље. Црногорци су већ у четама прелазили у Херцеговину, а оружја, џебане и хране није мањкавало.

3. августа саставио се на Цетињу одбор, којему је на челу био митрополит Иларион. Одбор је купио прилоге за страдајуће Херцеговце, старао се о чељади херцеговачкој, која пријеђе и једнако придолазаше у Црну Гору. Он је установљавао и издржавао болнице и рањенике и болеснике усташке, а потпомагао је и саме усташе на бојишту. Сав ови рад потијецао је од књаза, који је на то и нужна средства давао. Одбор установљен је највише зато, да се њиме заклони радња и потпомагање устанка, јер одбори су постајали и по другијем мјестима и странијем у цијељи човјекољубној.

У првом прогласу одборовом каже се:

„Народ српски свуда је одушевљен и готов на жртве. За то не издајемо нарочити проглас, да тек њиме распаљујемо одушевљење народа. И жалосно би било, када би се наш народ морао истом покретати на ову дужност, које и мимо родољубља и наших тежња, само човјекољубље налаже свакоме према страдалницима, и када би се то морало чињети данас, ђе је узбуђено свако срце српско великим народним покретом у Турској. Црногорски народ, од увијек и на највеће жртве готов за браћу и слободу њихову, и сада је спреман, да све своје дијели са браћом у невољи“.

Овај проглас био је у исто вријеме и изјава, да је Црна Гора нераздјељива од Херцеговине.

Усташи су били сасвим топли од стране Црне Горе. Но остали народ српски и словенски свијет ако би био у мисли да је устанак остављен сам себи, да га не прихваћа ни Црна Гора ни Србија, морао би зепсти за судбину његову, или би се бар мање одушевљавао оним јуначким предузећем.

Зато је изашао у „Гласу Црногорца“ један чланак у цијељи, да објави мисли и расположење књаза Николе и Црне Горе према устанку.

„Наша је дужност да помажемо Херцеговцима, а не само да их пожалимо. И помоћ наша мора бити не само најпространија, него и општа, јер „један, то је ка ни један“. Величина несреће народа нашега у минулијем вјековима порасла је јако и са грдне растрганости наше, у којој су удови тијела народнога слабили и међу собом хладнили. Наша народна будућност позива нас сада, да покажемо, да смо сви једно и за једног, да покажемо да „племе наше сном мртвијем не спава“.

Ово је био у првоме реду поклич Србији, да се удружи с Црном Гором сада, када је устанак ухватио већ и Босну и када се он шири величином огорчења народнога против душмана, величином љубави његове за слободом давно изгубљеном, дуго и силно ишчекиваном.

У Црној Гори није се устављало на овијем жељама и ријечима. Као у извјесности да је и сами рат с Турском на прагу, сваки други рад бјеше застао. И држава и појединац одушевљаваше се ратом и спремаше најживље за рат.

 

3. СРБИЈА ПРЕМА ЦРНОЈ ГОРИ И УСТАНКУ

 

У одлучности својој према ствари устанка, књаз Никола је осјећао прије свега потребу искренога, братскога одношаја са Србијом и споразумнога заједничкога рада с њом. Већ је напријед поменуто, какви су кад били ови одношаји међу српском и црногорском владом. Споља, ради изгледа, давао се с обје стране тијем одношајима вид, какав би по самој природи постојано морао бити. У самој ствари он је био врло често пун неискрености и неповјерења. Пред народом српскијем се то стално тајило. „Сама помисао колико би тежак удар био за Србина у Босни и Херцеговини, у Старој Србији и у свим крајевима, гдје је нашега и нама братскога народа, кад би чуо, да те двије узданице, Србија и Црна Гора, нијесу у љубави братској, помисао колико би се силно радовали непријатељи наши кад би чули да Србија и Црна Гора нијесу у споразуму и слози, које једини је извор спасења народа нашега, — само та помисао нагоњаше нас да о томе мучимо“, — тако је једном у „Гласу Црногорца“, приликом промјене владе у Србији у новембру 1873, објашњено то стање, управ тијем је само признато да међу двјема српским књажевинама нема искренијех братскијех одношаја и изречена побуда утајивања онаквијех одношаја. А зашто су они онакви били и јесу ли морали онакви бити? То питање постављаху себи брижни родољуби, то се и данас многи питају. Само тијем што постоје двије владајуће династије, мишљаху неки да је оно питање ријешено, ако се онакви одношаји припишу суревњивости династија. Ова претпоставка није основана. Још књаз Данило опредијелио је јасно положај своје династије и одношај њен према српској, када је казао књазу Александру: „Дај да ослободимо Српство, па ћу ти ја први војник бити“. Књаз Никола у многоме, па и у томе, ходио је стопама великога стрица.

Први извор несугласицама и скоро сталном неспоразуму међу Србијом и Црном Гором био је то, што није на обје стране било једне исте мисли, која би давала и једнако схваћање положаја и задатака књажевина и пружила једнако сагласни начин рада. Црна Гора, као самостална државица српска, осјећала се носиоцем дужности и задатака, да ради на дјелу народног ослобођења. Њезина борба с Турском за толико вјекова, и њезина, борбом сачувана слобода и независност, зар је могла и имати друге цијељи? А кад је, са срећом, Србија својим новим ослобођењем настала, задатак Црне Горе није могао с тијем престати, но га је она са Србијом подијелила. И колико су Србији плећа шира и јача, њој је допао и виши дио рада. Црна Гора је сасвијем правилно оцјењивала ове одношаје, она је ограничавала своју радњу само око себе, колико јој снага досезаше. То је била Херцеговина и оближњи крајеви Старе Србије. Босну и остале предјеле српске око Србије она је сматрала као природно земљиште радње Србије. Ово не значи подјелу власти, него подјелу рада. Сад је требало само да буде јединство у радњи.

Тога није никад било. Српски државници нијесу хтјели са спремом Србије за велико дјело народно, а у тој спреми нијесу правилно узимали у обзир Црну Гору. Погрешно су мислили, да је то дјело ствар саме Србије, о којој само она одлучује, и у часу њене одлуке да има и Црна Гора, као и остали крајеви, прихватити се оружја. Ту погрешну мисао доказују и освјетљују најбоље ове ријечи једнога српскога државника: „Црна Гора није држава него војнички логор, који има смисла само докле је ратовања“. Тако исто и ова друга фраза показује, да српски државници овога времена нијесу Црну Гору сматрали помоћницом но сметњом: „Велика је несрећа што се у Црној Гори послије владика учињеше књажеви“.

У овако раздвојеном оцјењивању значаја и задатака појединих књажевина засебно и задатака обију заједно, извор је, како је напријед поменуто, једини неспоразум који је постојао међу њима. А тако неправилно оцјењивање рађало је током времена и догађаје и друге погрешке, изазиване заоштреном осјетљивошћу на обје стране.

По томе бивали су под различнијем владама ови одношаји кад мање, кад више блиски, али никад није долазило до потпуног споразума, до опредијељеног заједничкога рада. Тако је међу Србијом и Црном Гором било и г. 1875. послије силнога догађаја подгоричког, а пред сами устанак херцеговачки. Само унутрашње стање Србије било је тада неповољно.

Владе су се мијењале, не остављајући ниједна чврсто засноване политике, ни спољне ни унутрашње. Свака је изнова почињала. Ту се већ почела појављивати и самосталност књаза Милана, која је доцније Србији толико немира и штете донијела. Послије Чумићевог министарства у јануару дошло је Стевановићево названо „министарство добре воље“. У самој ствари оно није имало никакве воље. Министарство је дошло у сукоб са скупштином, коју је књаз Милан најзад распустио. Опозиција је силно оживјела, незадовољство у земљи против владе распламтило се, па се оно распрострло и против самога књаза.

Ово унутрашње стање Србије дало је, по свој прилици, повода страноме новинарству, да с њим доведе у свезу и Црну Гору. Одмах се избачила династичка суревњивост као јабука раздора међу братским књажевинама. У мају мјесецу прошла је све новине стране, па и наше, вијест да Русија на томе ради, да по сваки начин попне на пријесто Србије књаза Николу, па да је у томе већ и са Аустријом споразумна. Док су стране новине о томе збориле, које су обично српским стварима непријатељске, могло се то приписати њиховој навици и жељи, да у српској кући муте и сију неповјерење.

Али ствар је постала много озбиљнија, кад узеше то питање озбиљно претресати руски „Голос“ и важнији српски листови.

Књаз Никола није могао пуштити, да се без икакве изјаве с његове стране о томе говори, јер је увиђао тенденцију да се Србија и Црна Гора и њихови господари отуђе, а уочи самијех великијех догађаја, који су мало дана по томе већ наступили, и у часу кад му је највише брига била, да успостави међу Србијом и Црном Гором праве братске одношаје, који не смију ничим помућени бити. Сматрајући такав одношај условом рада и задатака заједничког и управо условом будућности српске, књаз Никола је дао искрену и јасну изјаву о своме расположењу према Србији и Обреновићима.

„Свакојега правог родољуба српског — ово су мисли и ријечи самога књаза Николе у његовом органу цетињском — управљен је данас ум и срце на то само, да се спреми нужна снага за ослобођење подјармљене браће. На то је прије свега позвана Србија и Црна Гора и међу њима не смије ничега бити, што би ометало или спрјечавало тај задатак. А ни њиховој љубави, споразуму и једној мисли и не може никаквијех сметња бити. Оне леже у духу самога народа. Исти природни братски одношај, који спаја Србију и Црну Гору, мора да постоји и међу њиховим владаоцима. У Обреновићима не могу Петровићи сматрати друго, него браћу и сатруднике. Кућа Обреновића љубљена је у Србији и заслужна за Србију. Као што је књаз Милош, тако су и нашљедници његови наставили са великијем успјехом развијати снагу и углед Србије.

Према овоме без основе су сва она новинарска размишљања. У садашњости, каква је наша опште народна, и без обзира на њу, одређивати будућност своју, није ни мудро ни могућно. Озбиљнијех родољуба задатак је радња и изградња зграде народне, а питање владалачко, то је питање времена и самога народа. Држимо да ни Русија, ни друга која сила не би никад покретала такве ствари, а ако би, књаза Николу би његово родољубље и његова љубав према Обреновићима доиста раздвајали од такве тежње.

Јасан је и опредијељен положај и значај Србије и Црне Горе. Задатак обију књажевина заједнички је и нераздвојан. Оне живе једна у другој. Што је Србија имућнија и већа, тијем је само радост и снага Црне Горе већа, као што у снази Црне Горе налази и Србија своју снагу и као што у снази и љубави обију налази вас народ српски своју узданицу. Ту не може бити суревњивости, него само среће, а и Петровићи и Обреновићи имају широко поље рада и власти“.

Ова изјава с Цетиња била је врло значајна. Она је могла одбити сваку помисао, да књаз Никола има икакве себичне цијељи, истичући се са покретом који је владао у Црној Гори и око ње, а служећи се несталним и неопредијељенијем одношајима у Србији. У то вријеме већ је био књаз Никола начисто, да се устанак у Херцеговини не може отклонити и да га он мора прихватити у име велике борбе народне. Но његова решитељност и готовост Херцеговине није била довољна. Заједничка радња са Србијом била је прва потреба. А да се до тога дође требало је успоставити чисти, искрени одношај међу Србијом и Црном Гором, из кога би поникао споразум и савез међу њима, због чега је књаз Никола највише побуђен био, да јавно ове гласове сузбије.

Устанак херцеговачки затекао је још на влади кабинет Стевановићев, који је био сасвијем неодлучан. Но у народу било је одушевљење велико и свуда се наваљивало на владу, да помогне устанку и да се рати с Турском. Међу владом и народом стојао је књаз Милан неодлучан.

19. јула пође он у Беч, да испита мишљење Аустрије и другијех сила, чему се има надати ако повољи народу и зарати с Турском за независност Србије. 22. јула примио га је цар, а исти дан разговарао се с грофом Андрашом и са посланицима великих сила. 2. августа вратио се из Беча у Биоград са тврдијем увјерењем, да је за Србију најстрожија неутралност најбоља ствар. Но у Биограду је наишао своме убјеђењу сасвијем противно расположење. Народ га је дочекао на обали и по сокацима до конака са одушевљенијем усклицима: „Живио!“ „Рат с Турцима“.

Устанак херцеговачки силно је дјејствовао на ово расположење, које је помогло опозицији да у новијем изборима за скупштину побиједи сјајно владину странку, добивши надмоћну већину. Министарство Стевановићево морало је одступити. Књаз Милан позвао је Ристића, да састави нову владу.

У Црној Гори праћене су ове промјене у Србији са највећим нестрпљењем. Одлучна на рат, она је чекала само да се и Србија ријеши. Страни дописници, којијех је на Цетињу пуно било и којима се то није крило, разгласише у свим новинама, да је рат свршена ствар, само се чека промјена владе у Србији, која ће се одазвати жељи и одушевљењу народа српскога. То се с Цетиња и устаницима јављало и свакоме који је тражио објашњења ишчекивању Црне Горе. Јавно мњење не само да је по томе упрло очи у Србију, него и наваљивало на њу, да се без оклијевања ријеши.

Позив Ристића на владу био је повољан таквоме јавном мњењу. Иако је он познат као државник врло хладнокрван и рачунџија са свијема околностима, народ, који је у то вријеме био вас ратна партија, сматрао га је својим човјеком. Но влада се није могла тако лако ни брзо саставити. Књаз Милан чинио је тешкоће. Тек послије цијеле двије недјеље образован је био нови кабинет под предсједништвом старога Стевче Мијајловића, Ристић је био министар спољних послова, а Јеврем Грујић унутрашњих, све личности у народу омиљене. У Биограду завладало је велико одушевљење. Књаз и нови министри поздрављени су исту вече демонстративно. Пред конак књажев дође на хиљаде народа са сјајном бакљадом. Пјевале су се убојне пјесме и викало се: „Живио Књаз“ и „Рат с Турцима“. Свједоци овога одушевљења били су и неки консули, међу којима и аустријски књаз Вреде. Од двора пође народ пред Стевчину кућу, са истијем пјесмама и узвицима. Старац је одговорио ријечима смишљеним за расположење народа: „Хвала вам браћо. Ја хвалим Бога, што је народ дошао до те свијести, те је стро интригу и лаж. Ја ћу сав мој живот посветити отачаству. Будите сложни, па ћемо побиједити свакога непријатеља српскога“. Највише одушевљење завлада народом. Из његовијех ријечи извођено је да је рат одлучен.

Ове овације поновљене су пред кућом Ристића, Грујића, Милојковића и војнога министра Тихомира Николића, који је био јако популаран. Ристић је одговорио народу: „Ослоните се на књаза и мудрост владе, јер је положај Србије озбиљан“. У своме одушевљењу народ је и ове ријечи тумачио у ратном смислу, а приписивао је положају Ристићеву, што се није смио јасније изразити. Одговор Грујића одушевио је народ силно: „Ми се разумијемо. Ја волим народ, што вјерује у свога владаоца и воли владаоца који је разумио свој народ. Ми смо вам дали примјера, да треба старији с млађим да се удруже. Будите и ви сложни. И опет ви кажем: ми се разумијемо“. У овоме наговјешћивању народ је разумио све оно, што је сам мислио и желио.

Вијести о овим демонстрацијама дјејствовале су радосно. Закључивало се, да је и књаз и влада за рат. С нестрпљењем се очекивало отварање скупштине, које је било 27. августа. Ово су ријечи из престоне бесједе, које се односе на устанак и опште стање народа српскога:

„Наш народ на границама домовине уздрман је из свога кућнога мира. Остављајући своја поља мора један дио наше браће на граници оружјем у руци пазити на сигурност наше земље, и то колико на њезиној источној, толико на западној граници. Како ће вам познато бити, догађаји који су наступили у Босни и Херцеговини, приправили су Србији тежак положај. Не знајући за свршетак својих мука, подигао се народ у онијем крајевима оружјем у руци да се од зла одбрани, које је морао подносити у пркос благохотнима и великодушним намјерама Њ. В. Султана.

Мјерама, које царска влада узима да умири ове покрајине, она у исто вријеме окупља велике чете на нашој граници. Тијем положај Србије, сам по себи доста тежак, постаје још тежи.

Докле народ наш од нас захтијева, да предузмемо мјере за његову одбрану, пошто у прикупљању турске војске види пријетње против Србије, дотле напуњају наше пограничне предјеле несретници хришћани и Турци, бјежећи пред уништавајућом силом огња и мача. Тијем се намећу нашој земљи неизмјерне жртве.

Овај положај да потраје дуго, морао би постати несношљив. Но пошто је Висока порта, у споразуму са гарантним силама, започела дјело помирења, то можемо очекивати од мудрости Њ. В. Султана и велевласти, да ће поћи за руком пронаћи начин, да се предјели којијех судбина нам не може бити равнодушна, потпуно умире, јер је очевидно да Србија, као непосредни сусјед тијех покрајина, мора ушљед устанака, који се периодично понављају, више него икоја друга земља трпјети морално и економно. Зато има и Србија интерес у томе, да се таквоме стању учини крај. Ја ћу према својим слабим силама настојавати, да се получи резултат, који би могао оне земље задовољити.“

Од пријестоног говора није се могло тражити више, но је исказано. Много је важнији одговор скупштине на пријестону бесједу. Он се нестрпљењем очекивао, јер ће он исказати и право расположење и жеље народа и влади означити правац. Али одговор на пријестону бесједу затраја много. Видјело се да се води жестока борба, или између самијех скупштинара, или између скупштине и владе, или су обојица наишли на тешкоће код самога књаза Милана.

То је јако узнемиривало на Цетињу. Једно, што је устанак у Босни и Херцеговини у најјачем пламену, па се дохваћа Старе Србије, а друго, што је, по гласовима, у Србији завладао дух ратоборан, што је народна скупштина истијем духом дисала, што је и сама нова влада према духу састављена, на Цетињу се мислило да ће скупштина без и најмањег одлагања изрећи своју одлучну ријеч о положају Србије према општем народном устанку у Турској. Јер народ српски на све стране био је на муке са неизвјесности. А непријатељима је то давало времена да разносе свакојаке рђаве гласове и тијем смућују и убијају дух народу. Те у исте дане раструбили су из Беча, да је Црна Гора напуштила устанак у Херцеговини, а из Пеште, да је влада српска забранила прелаз добровољцима у Босну и да се Србија не смије пустити у акцију због дволичнога понашања Црне Горе.

У то није могао нико вјеровати, јер је познато било да је Црна Гора готова за рат и да је и дотле задржавана дужношћу, да причека да скупштина народна постави и Србију у слободни положај за акцију. Но је зло било, што су до одлуке Србије непријатељи имали времена, да муте и изазивају смутње у народу.

 

Зато је Црна Гора јавно и у својим преговорима са владом српском наваљивала, да се што прије рати. Црну Гору приморала је на то и та околност, што она Херцеговину није могла више одржавати у оном жалосном стању. Херцеговина је сва пуста и, опустошена. Села расељена, куће попаљене, чељад и све живо разбјежало се и склонило у Црну Гору и Аустрију. Остао је само војник с голом пушком у руци, или да погине или да се својијема на голо огњиште поврати. Народа у Црној Гори удвостручило се. Велика стока херцеговачка напунила планине црногорске. Нити је Црна Гора могла дуже сносити ово стање, нити више гледати пропадање Херцеговине. То објашњава нестрпљење, којим се очекивало рјешење скупштине у Крагујевцу.

Тек 11. септембра одговорила је скупштина и исти дан стигла је телеграфом скупштинска адреса на Цетиње. Ово је главно из ње што се односи на устанак и питање рата: „Заиста је тежак положај у коме се Србија данас налази. Народ узнемирен у својим границама. Прикупљање големе војне снаге на граници нашој од стране Отоманске порте, која заузима пријетећи положај према Србији, отрже нам један дио браће од својих поља и огњишта и принуди га, да са оружјем у руци мотри на безбједност наше земље, како на западној, тако и на источној граници њезиној.

Народ српски, који је ову милу домовину мачем и крвљу откупио, добро се опомиње оних ријечи Ваше Свјетлости у прокламацији од године 1872, „да би грјешно било изгубити и најмању тековину нашијех отаца, а мало поносно, кад не би ништа привриједили“. Те су ријечи дубоко урезане у срце свакојега Србина. Добро је да се сјетимо овијех ријечи у садашњем тренутку.

Вријеме је озбиљно, али је, Господару, не мање озбиљна и воља српскога народа, да се нађе на висини свога положаја. Зато скупштина у име српскога народа овијем свечано изјављује, да је народ наш готов да заштити нашу отаџбину, да одбрани своју слободу и да очува тековину Великога Милоша и нашијех дједова.

Нема те жртве коју Србија у то не би поднијела на свети олтар домовине. На глас Ваше Свјетлости народ је готов да као један човјек стане на браник своје драге домовине.

Господару, вјековјечне патње принудише нашу браћу у Босни и Херцеговини те усташе, да се оружјем у руци боре за своја човјечанска права и народна. Пролијевање крви њихове вријеђа наша братска осјећања. Њихов очајни глас налази племенитога одзива и у осталом свијету.

Ми не можемо и не смијемо бити равнодушни према њиховој слободи.

Скупштина је проникнута најдубљим осјећањем захвалности, што види да ће Ваша Свјетлост настојати, са својом владом, да се узнемирени крајеви коначно успокоје и нашој паћеној браћи стално задовољење прибави и на овом патриотском путу може Ваша Свјетлост потпуно рачунати на народ српски. Он је готов, да у то име стави на расположење Свјетлости Ваше сва средства која би потребна била, да се овај велики задатак сретно изврши.

Народна скупштина изјављује у име народа српскога и овдје готовост своју на жртве, увјерена да ће Ваша Свјетлост са својом владом руководити ово велико дјело начином, који ће бити најсходнији, да се Србија одазове своме позиву са поносом и чашћу.

Народ српски вазда је појмио потребу слоге, па и сада види, да је то основа снаге и будућности српске.

На свршетку Народна скупштина моли Бога да излије благослов на Вашу Свјетлост и на њену драгу отаџбину и да учврсти десницу српску, којом ће Србија високо носити заставу слободе и вођена славним Обреновићима, на све стране ускликнути: „Живио Књаз српски. Живио народ српски“.

Ова адреса изазвала је велико и опште одушевљење у Србији.

Како је она на Цетињу примљена најбоље се види из овијех редова, који су одмах сјутрадан изишли у ванредном листу „Гласа Црногорца“:

„Дуго и жељно очекивану адресу српске Народне скупштине примили смо ноћас. Исповиједамо да нас она задовољава, Скупштина признаје озбиљан и тежак положај Србије и сматра га са два гледишта: прво, што се на границама Србије прикупља голема војска турска, која пријети Србији, и друго, што су браћа њезина у Босни и Херцеговини устали на оружје за своје човјечанско и народно право.

И у једном и у другом случају скупштина свечано изјављује, да је народ српски готов на сваку жртву и да књазу ставља на расположење сва средства, која би потребна била да се велики народни задатак сретно изврши, с тијем увјерењем, да ће књаз са својом владом руководити ово велико дјело начином најсходнијим, да се Србија одазове своме позиву са поносом и чашћу.

А што је позив Србије? На сваки начин да не може бити то, да помогне дипломатском настојању, да се Босна и Херцеговина умире, што ће рећи, да Босна и Херцеговина потпану и опет у досадашње ропско стање. На сваки начин да не може то бити, да и том дипломатском настојању, у бољем случају, помогне, да Босна и Херцеговина добију неке реформе или повластице, пошто је извјесно, да је то гола обмана, која нити се може испунити, нити се народ у Босни и Херцеговини хоће с тијем задовољити.

Позив прави и једини Србије то је: да са Црном Гором ослободи све земље српске у Турској.

А који је најсходнији начин, да Србија изврши тај позив свој на понос и част своју?

О томе не може размишљања бити, јер је само један, а тај је — рат с Турском.

Што скупштина изрично то не каже, то може имати свога доброг разлога, као и то, што не помиње одношај Србије с Црном Гором (него само напомиње, „да вазда појми потребу слоге, која је основа снаге и будућности српске“), али да је једино том мишљењу скупштина задахнута била, кад је адресу састављала, ми потпуно вјерујемо, Јер и адреса говори, да је скупштина проникнута најдубљим осјећањем захвалности, што види да ће књаз са својом владом радити, да се узнемирена Босна, Херцеговина и Стара Србија коначно успокоје и стално задовоље, а оне се коначно успокојити и стално задовољити само онда могу, када постану слободне.

Што скупштина изјављује ово увјерење о влади, то свједочи да је влада књаза Милана у томе потпуно сагласна са скупштином, а не може се управо ни помислити, да би она могла имати другу мисао и њом изаћи насупрот мисли и вољи Народне скупштине народу самоме и у Србији и ван Србије.

Ми вјерујемо да је не само у Биограду и Србији са одушевљењем примљена ова адреса, него ће на исти начин бити примљена у свему народу српском и њему братским народима, и напошљетку од свијех пријатеља слободе, пријатеља наше праведне ствари, и то просто и једино из узрока, што свак чекаше, да ће сад Србија неодложно приступити великом дјелу народном заједно с Црном Гором, којој је досад налагао братски одношај солидарност, рад заједнички и сигурност успјеха да чека Србију, тј. ову изјаву скупштине, којом се Србија, влада и књаз српски постављају у положај да могу слободно радити.

Сад не треба ни часа више оклијевати.

Околност, што се Србија због скупштинског вијећа није могла прије одлучити, дала је Турској времена да на границама Србије и Црне Горе прикупи већу војску. Но Црна Гора нема страха од тога: то њу не задржава у њеној одлучности. Народ црногорски напуштио је све своје пољске радове, увукао се очевидно, али драговољно у велику материјалну штету. Чинио је то с највећим успјехом и у потпуном увјерењу, да ће поћи на оно поље, које је вјековима натапао крвљу својом, да, ако Бог да, наш нараштај убере с њега најдрагоцјенији плод — слободу свога народа“.

Исте мисли изражавале су и биоградске новине. Питање рата било је ријешено. У томе правцу поведени су и преговори међу владама српском и црногорском.

Уколико је та нова мијена постајала виднија, утолико су владе савезничкијех сила настале живље дјејствовати у Биограду, да уздрже Србију од рата. Књаз Милан, већ приликом свога пошљедњег бављења у Бечу, био је убијеђен против рата и консули биоградски и сад су могли на њега лако дјејствовати. Уколико се он више споразумијевао с овијема, утолико је све јаче долазио у опреку са владом, а нарочито са расположењем народне скупштине. Мислило се, да ће се и на скупштину моћи више дјејствовати, ако се из Крагујевца пренесе у Биоград. Тако је указом од 17. септембра премјештена скупштина у престоницу. Међутим је несагласност међу књазом Миланом и владом бивала све већа. Књаз је смишљао да се ослободи владе, која је са скупштином била господар ситуације. И он је то извео на врло необичан начин.

22. септембра пред подне, праћен само једним официром, рођаком, и Костом Протићем, полковником, дође књаз Милан ненадно на каруцама пред Велику школу гдје је скупштина засиједала. Мало пред њим уљегао је Ристић у скупштину и са министрима, које је ондје затекао, изашао је у министарски кабинет. У томе часу уљеже и књаз Милан к изненађеним министрима. Он им изјави, да жели са скупштином зборити. Послије кратког објашњења даде књаз позвати предсједника скупштине Каљевића и саопшти му да би рад био, да сједница буде тајна. Каљевић се врати у скупштину и изјави, да сједницу претвара у тајну. Књаз, оставши са министрима, захтијевао је да га сама пуште у скупштину. Министри не могаше на то пристати, и тако уљеже књаз са министрима у скупштину.

Књаз сједе на своју престону столицу, а министри за свој сто. Свечана, озбиљна тишина. Књаз устаде и рече: „Мени су синоћ министри поднијели оставке и ја сам за сходно нашао, да их уважим“. Чим је то књаз изговорио устану министри и без опроштаја изиду из скупштине. Онда књаз настави овако: „Ово је истина, јединствена појава, да владалац без своје владе стоји пред скупштином, но данашње ванредне прилике могу и ову појаву оправдати. Ја се налазим побуђен ставити вам ово на знање. Имате ли ви повјерења у мене?“ Скупштина, изненађена, није могла друго одговорити него: „Имамо“.

Онда књаз стави друго питање: „Јесте ли за рат?“ Скупштина одговори: „Јесмо“. На то књаз одговори да он није за рат, и стане у дугом говору разлагати зашто није, наводећи незгодне околности и тешкоће разне. На то му скупштина одговори: „Па ми смо све то чули још у Крагујевцу. Г. Ристић говорио нам је о томе пуна четири сахата“. Књаз на то опет узео је ријеч: „Е, па добро кад хоћете рат, нека вам и буде, ја с овијем министарством нећу да ратујем“. И изађе из скупштине, оставивши је у највећој узбуђености. И скупштинари се разиђу невесели. Само је књаз весео био. У цијелој вароши била је тад неописана узбуђеност. По сокацима могле су се свуда видјети гомиле људи, туробна, огорчена изгледа, ишчекујући да виде, што ће бити.

Послије подне пође око 80 скупштинара књазу у двор. Он их прими. Скупштинари му изјаве у какву је опасну ситуацију земља бачена оставком министара, па скупштинари не могу сносити одговорност за пошљедице, које могу ушљед тога наступити. Књаз им одговори, да је морао отпустити министарство, јер су му ови министри већ досадили својим претензијама, сводећи његова владалачка права на најмању мјеру. Што се тиче ратног расположења, књаз се чуди неким скупштинарима, како су они сад ратоборни, кад зна да назад неколико дана нијесу били. Уопште књаз је поступио са скупштинарима као са дјецом и они се од њега вратише незадовољни. Затијем су пошли Ристићу и с њим се договарали.

Ново министарство књаз није могао одмах саставити. Звао је Николу Христића, који му је одговорио: „Стојим на служби и покоравам се заповиједи Ваше Свјетлости, али ја не умијем владати са скупштином“. Значило је нека књаз распушти скупштину и укине устав, па ће видјети како ће га послужити. И ако би то књазу Милану најпријатније било, тако далеко није смио поћи. За тијем је звао Ценића, па Ф. Христића, но и они одбише позив да саставе ново министарство. Сјутрадан скупише се народни посланици у скупштинску дворану. Сједница је била бурна. Потпредсједник јави, да се сједница неће дотле држати, док је предсједништво не закаже. На то се дигла читава граја у скупштини. Многи усташе на столове и зборише раздражено против тога, како се са скупштином поступа. Један посланик (Милија) повиче: „Треба све то коцима потући“. Други (Ризнић): „Не треба се дати за нос вући ни од кога“. Мнозина збораху како је већ срамота, што толико вријеме проводе у нераду, а харче народни новац. Једни изјављиваху да се неће смјеста маћи, док не виде на чему су.

Најпослије, 28. септембра, састави Каљевић нови кабинет и исти дан представи се скупштини са овим ријечима:

„Нама су свијема добро познате прилике, у којима се налазимо. Тегоба положаја не би дозвољавала и јачим силама, него су наше, да се занесу прећераним поуздањем у себе. Али светиња патриотске дужности у оваквим тренуцима узвишава храброст воље и улива снагу, која се јединством опште народне свијести и осјећања топло и живо загријава и подржаје. Очувати у оваквијем приликама част и достојанство Србије, наше драге отаџбине, а узданице наше страдајуће браће, унаприједити интересе српскога народа и старати се за бољу будућност његову — наша је општа дужност.

Та дужност не може мање света бити, дужност свакога кабинета, па и садање владе Његове Свјетлости. Не двоумећи о овоме, иако смо врло скромни у оцјењивању својих сила, ми смо се опет одважили одазвати се Њ. Свјетлости, ослањајући се на његово драгоцјено повјерење и рачунајући с поуздањем на вашу патриотску потпору.

Преображаји унутрашњег политичког, просвјетног, економског, финансијског и административног стања земље, као и довршење наше војничке организације и убојне спреме, толико пута на народним скупштинама живо жељени и јасним гласом захтијевани, — озбиљна сигурност личности, слободна штампа, слободан састанак и друге народне слободе, које су у другим срећним земљама давно већ постале дјелом, чекају на наше и ваше усталачке руке, да их остваримо и потомству предамо као аманет, по коме ће се знати и спомињати, да ми нијесмо за себе, него и за њега, за будућност српскога народа живјели и радили“.

Овом изјавом трудио се Каљевић, иначе истинити родољуб, али који је имао положај и сувише тежак, да задобије повјерење скупштине. Али по овој изјави владиној, која позива скупштину на толики законодавни рад у часу, кад се мислило да се једва времена има да се пушка дохвати и на бојиште пође, добила је Србија изглед мирољубив. Изгледало је, да се више у Србији не мисли о рату. Полузванични лист српске владе, „Видовдан“, који је за вријеме Ристићеве владе непрестано дувао у ратну трубу, сад је изједном преврнуо пјесму. 8. октобра пише он: „Наша политичка пруга тако нам је јасно обиљежена гвозденом логиком ситуације да ми ту немамо шта да бирамо: одржање мира спољашњега то је за нас не само корисно, већ саставља за нас животно питање“. Два дана доцније пише исти лист: „Србија нема сувишка крви у својим жилама. Ми смо народ мален, пореских глава — то су војници — није много, и то је тек народ у оружју, коме би требало да предњачи велика стојећа војска, коју мала Србија не може да уздржи. Можемо ли ми олако прегорети губитак у неколико десетина хиљада људи, хранитеља породице, отаца фамилије? А ко може да тврди да би оваква жртва заиста била од стварне користи за нас? Велике силе имају увијек средства у руци да нас на по пута задрже, да наше руке вежу, да нам успјех осујете, и зато је довољна само њихова заједничка воља, која располаже с два милиона и више бајонета. Србија мора бити мудра. Она треба да умије оцијенити ситуацију. Кад су три цара апсолутно и пошто-пото за мир, мала Србија не може њима никако пркосити. То се тако разумије од себе, да је излишно о томе и говорити“.

Ово расхлађење, намијењено узаврелом одушевљењу народа, није дошло од владе, но је потекло од самога књаза Милана, који је оне мисли донио из Беча.

И у Србији наступа доиста за једно вријеме тишина, коју су нарушавали једино све чешћи нападаји Турака на границу српску и — 5. октобра весела свадба књаз Милана.

Женидбу своју књаз Милан пријавио је књазу Николи својим писмом од 27. октобра, које је на Цетиње донио Филип Христић. У писму стоји:

„Срећан сам што Вас могу, Свијетли Књаже и брате, извијестити, да сам се 5. овог мјесеца вјенчао са Наталијом из суплеменога народа рускога, за који нас вежу везе крви и толике драгоцјене успомене прошлости. Овај по мене и земљу важан догађај, којим се Србији даје још тврђа залога сталности и снаге под својом народном династијом, био је пропраћен живим изјавама народне радости и одушевљења, изјавама, које су у мојим грудима још већма оснажиле вољу и готовост, да за милу земљу и народ свој учиним све, што дужност и част налаже владаоцу Србије свагда, а особито у садашњим озбиљним приликама“.

На Цетињу примљено је ово писмо као обична формалност, а оно није улијевало књазу Николи увјерење, да је женидбом књазу Милану „оснажена воља и готовост, да за народ све учини што дужност и част налаже српском владару, особито у садашњим озбиљним приликама“. Већ је пред тијем било утврђено мишљење, да се у Србији још само књаз Милан опире рату и расположењу народном за рат и да је он у тој цијељи и оборио министарство Стевчино, о коме се вјеровало да хоће рат.

Ни доноситељ овога писма, Ф. Христић, у својим преговорима на Цетињу није одио мимо мисала о потреби заједнице Србије и Црне Горе. У своме писму, које је по томе писао књазу Николи, књаз Милан каже да је Ф. Христићу повјерио „родољубну мисију, да још боље учврсти до сад постојеће пријатељске везе између нас и наших књажевина“. Но књазу Николи то се, према тадашњем стању ствари, није чинило доста и он је тражио, да Србија и Црна Гора закључе просто уговор за рат с Турском. Ова измјена расположења у Србији, иако је јако неповољно дјејствовала у Црној Гори, није нимало промијенила њен положај. Књаз Никола имао је увјерење да ће ипак народна воља у Србији побиједити, тј. да ће развитак устанка у Херцеговини и Босни увести свакако Србију и Црну Гору у рат. Према томе он је и удешавао своју радњу. Устанак у Херцеговини уредио је да не малакше преко зиме, која већ наступаше, а на прољеће што Бог да и срећа јуначка.

Но ни народ у Србији није нимало охладнио у своме одушевљењу за рат, иако је на граници већ стајала велика турска војска. И у скупштини народној првијех дана године 1876, опет је избило то одушевљење. Претресао се буџет, и кад је дошао ред на војни буџет, скупштина против мањине, која је шћела неколико милиона гроша да приштеди, усвојила је предложени буџет с одушевљеним изјавама, да се у данашњим приликама не смије од војске ништа закидати. По томе је скупштина распуштена, а остао је стални скупштински одбор од 17 чланова, с обзиром на озбиљност времена.

Србија се почела живо оружати, тако да су владе савезничкијех сила и опет преко својих заступника у Биограду опоменуле српску владу, да се не упушта у крајности. Српска је влада одговорила да она не мисли ратити с Турском, нити сметати силама у њиховом послу умирења, а војничке спреме Србије да немају друге цијељи, него да накнаде оно, што је у пошљедњим годинама запуштено било. То јесу обични изговори били, којима се заклањала права намјера Србије, — спрема за рат.

Почетком фебруара 1876. дошао је на Цетиње ђенерал Алимпић и донио књазу Николи од књаза Милана ово писмо: „Ваша Свјетлост, драги брате. Прошле јесени, послије мог вјенчања, сматрао сам за братску дужност објавити Вам тај за мене значајан догађај. У тој цијељи послао сам Вашој Свјетлости министра на расположењу г. Ф. Христића, коме сам у исто вријеме повјерио родољубиву мисао, да још боље учврсти постојеће пријатељске свезе између нас и наших књажевина. Себи могу само честитати, а Вашој Свјетлости благодарити на усрдном пријему мога посланика на Цетињу. Том ми је приликом Ваша Свјетлост, потпуно задахнута осјећајима које и ја дијелим, ради боље и срећније будућности хришћанских народа на Балканском полуострву, извољела увидјети велику корист коју би угњетени и српски и словенски хришћански народ задобио, кад би се између Црне Горе и Србије, поносних носилаца заставе ослобођења, начинио политички сајуз. Пошто ће, пак, брзо развијање догађаја на Истоку имати за вјероватну пошљедицу борбу крста против полумјесеца, то смо се, Ваша Свјетлост и ја, такође сусрели у мисли, да је најпреча и најнеодољивија потреба, да се и војени уговор између нашијех држава склопи. Ваша је Свјетлост такође изјавила жељу, да се у Биограду саставе пројекти тих уговора. Спријечени досад нашим унутрашњим пословима, нијесмо били у стању одмах одазвати се жељи Ваше Свјетлости. Чим је, пак, народна скупштина довршила свој рад, то сам сматрао за прву своју дужност, да дам израдити оба пројекта на начин, који, по мом мишљењу, најбоље одговара нашој значајној улози братској у данашњим озбиљним опасностима, када је на коцки будућност хришћанства на Истоку. Ја ћу бити веома срећан, ако нађем и овом приликом код Ваше Свјетлости ону готовост, којом сте се вазда одзивали свему ономе што се тиче заједничких интереса наших књажевина“.

Поменути пројекти уговора гласе:

1. Тајни уговор о савезу између Србије и Црне Горе

У име Св. и нераздјељне Тројице.

Његова свјетлост књаз Милан М. Обреновић IV и Њ. свјетлост књаз Црне Горе Никола I, позвани по природи положаја да воде бригу о бољој будућности не само Србије и Црне Горе, него и цјелокупног српског народа у европској Турској, нарочито у данашњим приликама, у којима је стање хришћанских народа у европској Турској постало одсудно несношљиво, а усколебано политичко стање Турске опасно и за сами опстанак Србије и Црне Горе, сматрајући даље да имају не само свету дужност, но и неоспорно право да раде на томе, да се хришћани у европској Турској уопште, а нарочито српски народ напосе, ослободе од турског јарма; и увиђајући неизбјежну потребу, да се у том великом народном предузећу може доћи до жељене цијељи једино братским договором и заједничким радом, наименовали су ради закључења узајамног савеза Њ. свјетлост књаз Српски Н. Н., — Његова свјетлост књаз Црногорски Н. Н., који, пошто су један другоме саопштили своја пуномоћства и нашли у доброј и првој форми, сагласили су се на уговор у шљедећим чланцима.

Чл. 1.

Обје високе уговарајуће стране закључују савез, коме је општа цијељ ослобођење хришћана, а ближа и непосредна цијељ ослобођење српскога народа у европској Турској.

Чл. 2.

Тога ради обије уговарајуће стране обвезују се на заједнички сугласни рад како на дипломатском, тако и у војном погледу, и ушљед тога ниједна од њих неће без пристанка друге предузимати какве кораке било за везивање уговора са страним државама, било за какву политичку радњу, која би се односила ма колико на цијељ и предмет овога уговора.

Чл. 3.

Обје уговарајуће стране радиће заједничким средствима, које им стоје на расположењу да се од сила припозна начело, да европска Турска припада народима који у њој живе. По томе, оне се обвезују да се одупру свом снагом и свима средствима сваком подјељењу европске Турске, по коме би један, ма који дио, њене територије потпао под власт каквог страног суверена.

(Овдје се не разумијева Грчка).

Чл. 4.

Србија узима на себе да ради на томе, да се дође до споразумљена и заједничког рада с Грчком и Румунијом за постижење цијељи, овим уговором означене. А обје утоварајуће државе, излазећи на сусрет праведним тежњама хришћанских народа у европској Турској за ослобођење, обвезују се да свака у свом домашају дјејствује сходним начином на братски нам народ у Босни, Херцеговини и Старој Србији и на сродне нам народе у Бутарској и Арбанији, и да их за општи устанак у Турској спремају и потребним средствима потпомажу.

Чл. 5.

Високе уговарајуће стране обвезују се, да ускоре са војничком спремом тако, како ће крајем мјесеца марта 1876. г. бити за сваки случај за рат готове.

Чл. 6.

У случају, ако би високе уговарајуће стране по претходном договору и споразумљењу заратиле с Турском, Србија се обвезује да стави на ратну ногу 120.000 људи, рачунајући ту и резерву, а Црна Гора у исто вријеме 15.000, рачунајући ту и резерву.

Чл. 7.

Пошто се непријатељства отпочну са Турском, обје уговарајуће стране обвезују се, да ће се борити свом снагом за постижење цијељи, која је овим уговором постављена. Непријатељства ће престати само по заједничком сагласју.

Чл. 8.

Мир и примирје могу закључивати уговарајуће стране само по заједничком договору, осим кратке обуставе борбе, коју могу закључивати на то овлашћени војени заповједници.

Чл. 9.

Обје утоварајуће стране саглашавају се, да до даљег споразумљења подржавају садањи устанак у Босни и Херцеговини, свака у предјелима, који су јој у домашају.

Чл. 10.

Ближа опредјељења о узајамним војничким обвезама за случај рата изложиће се у нарочитој војеној конвенцији, која се има у исто вријеме закључити и која ће се сматрати као саставни дио овога уговора.

Чл. 11.

Овај уговор остаје тајан.

Чл. 12.

Овај уговор важи од дана кад буде ратифициран од Њ. Свјетлости књаза српског и Њ. Свјетлости књаза црногорскога.

Чл. 13.

Ратификација ће с измијенити у Биограду најдаље за четири недјеље од дана закљученог уговора.

2. Војничка конвенција између Србије и Црне Горе

На основу чл. 9. Савезног уговора, закљученог између Србије и Црне Горе, Његова Свјетлост књаз Србије Милан М. Обреновић Четврти и Његова Свјетлост књаз Црне Горе Никола Први Петровић, сагласни да закључе војену конвенцију, наименовали су два нарочита повјереника, и то: Његова Свјетлост књаз Србије Н. Н. и Његова Свјетлост књаз Црне Горе Н. Н., који су се сагласили на слиједеће:

Чл. 1.

Сходно чл. 6. поменутога уговора Србија ће имати крајем марта 1876, на ратној нози 120.000 људи, рачунајући ту и резерву. Ова војска биће састављена из пјешадије, артиљерије и осталих трупа. Пјешадије биће око 100.000, а остало састављаће остале трупе. Топова биће по два на сваку хиљаду, свега 240, осим опсадне и позицијске артиљерије, а сви ће бити олучни. На сваки топ биће по 250 метака. Пјешадије 60.000 наоружано је пушкама острагушама, а 40.000 олучним предњачама; за сваку пушку биће по 300 метака.

Црна Гора од своје стране имаће у исто вријеме на ратној нози војску од 15.000 људи, рачунајући ту и резерву. Војска ова биће састављена из пјешадије и артиљерије. Артиљерија бројаће брдских оруђа... На сваки топ биће по 500, а на сваку пушку по 300 метака.

Чл. 2.

Свака од уговарајућих страна послаће другој свога повјереника ради споразумијевања у војеним пословима.

Чл. 3.

Вријеме кад ће се рат отпочети опредијелиће се тачно по узајамном одговору обију уговарајућих страна, сходно чл. 6. уговора за савез.

Чл. 4.

Ратиште биће уопште цијела Европска Турска, а поглавито предио ограничен с једне стране Дунавом и Савом, а друге Хрватском, Далмацијом и Боком, а с треће Искром, па вододјелицом, која дијели базен Искерски од базена Моравскога до Качаника, а одатле Шарпланином па на састав Бијелога с Црним Дримом и даље том ријеком до ушћа њеног у Јадранско море.

Чл. 5.

Према природном склопу војишта припознало се од обије уговарајуће стране, да ће турска војска за операције против Србије и Црне Горе имати базисе:

1) У долини дунавској (Видин и остала мјеста на доњем Дунаву), грозећи Зајечару и даље Морави.

2) У свези са том страном базис Софија, а позади Једрене и Цариград.

3) Солун и долина Вардара, Овче поље, па правцем на Приштину и Нови Пазар преко Митровице.

4) Сарајево, Зворник, Бијељина и долину Дрине. Са свију тих страна турска сила биће управљена једино на Србију.

5) У долини Неретве (Клек и Мостар).

6) У долини Дрима (Скадар и море с једне и Монастир с друге стране). Са ове двије стране сила турска биће управљена од чести на Црну Гору, а од чести на Србију.

Према овоме главне стратегијске тачке ово су:

1) Видин.

2) Ниш — Пирот.

3) Сјеница, Нови Пазар, Приштина, Куманово, Скопље, Велес и Призрен.

4) Монастир, Клек, Сарајево и

5) Скадар.

Даље увидјело се и припознало с обје стране, да су у рату српско-турском прве три операцијске пруге Дунав, па Цариград, Једрене — Софија — Пирот — Ниш и посље Солун — Скопље — Приштина — Митровица — Нови Пазар далеко замашнијег значаја од пошљедње двије и да од успјеха на овим крајевима зависи постижење постављене цијељи, те је према томе закључено согласно ово:

а) Да Црној Гори припада да спречава, по могућству, комуникације које везују Јадранско море са Скадром и да дјествује да Арнаути пресијецају комуникацију од Монастира преко Елбасана и Љеша Скадру.

б) Да Црна Гора операцијама своје војске у Херцеговини спречава комуникације, које везују Мостар са Клеком и Мостар са Сарајевом.

в) Све остале комуникације да спречава Србија.

Чл. 6.

Према овоме, што је напријед изложено, опредијељено је согласно, да српско-црногорске војске имају дјејствовати на овим војиштима:

1. У долини Мораве — Тимока;

2. У предјелу између Србије и Црне Горе и у Босни;

3. У јужној Херцеговини и

4. у Арбанији.

А пошто су ова војишта једно од другог удаљена, те по томе не може бити свезе и заједничке радње међу војскама које ће на њима оперирати, то се за те неће овдје ни опредјељивати потпун операцијски план, него се оставља свакој страни уговорници, да га сама, према својим околностима, удеси.

Чл. 7.

Да би при војним операцијама било опредијељености докле чија команда допире, што је за правилну радњу од неопходне потребе, утврђена је сагласно за међу командовања линија почев од Дрина па између планина арбанашких Пулата и Крастенића, а затим десном вододјелицом лимског басена до Берана, па на Шишко језеро и даље на Мојковац, па ријеком Таром, до ушћа ове у Дрину, а затим низ Дрину до ушћа ријеке Сутинске, па уз Сутинску ријеку право западно на планину Морине, а одатле вијенцем лијеве стране Неретве на планину Липек и Порин право на Неретву. И тако све што је од те линије сјеверно, источно и западно спада под команду српских, а све што је јужно и западно од ње под команду црногорских војсковођа.

Ову линију опредјељују сама војишта својим природним склопом.

Чл. 8.

Црна Гора извешће на војиште између Србије и Црне Горе 4.000 бораца, и то ће учињети преко Берана к Сјеници, гдје ће се сајузити са српском војском, која у томе крају оперира, и ставиће се под команду српског војсковође.

Чл. 9.

Чим се сврше повољно операције српско-црногорске војске у предјелу између Србије и Црне Горе, сајужена ће војска предузети даље операције према потребама војевања, које се буду показале.

Чл. 10.

Свака од уговарајућих страна издржава своју војску сама собом. Војску црногорску која се стави под команду српског војсковође (чл. 8) у предјелу између Србије и Црне Горе, докле год буде под овом командом издржаваће Србија од дана извршенога сојуза.

Чл. 11.

Заповједници појединих војска, које засебно дјејствују, имаће право закључивати обуставе борбе (suspension d'armes), али само чисто локалне и не дуже од три дана.

Чл. 12.

Ради лакоће и брзине саобраћаја, који је од пријеке потребе за вријеме рата, уговарајуће стране саглашавају се да удјејствују непосредну телеграфску везу међу собом преко Сјенице и Берана.

У тој цијељи Црна Гора прима на се да подигне што прије телеграфску линију до своје границе спрам Берана, а чим се предио између Србије и Црне Горе од Турака очисти, Србија прима на се да своју линију веже са црногорском.

Чл. 13. Ова конвенција војена држаће се у строгој тајности.

Чл. 14. Ова ће конвенција важити од дана када се ратифицира.

Чл. 15.

Ратификације измијениће се у исто вријеме, када и ратификације уговора за савез у Биограду.

Према извјештајима о ратном спремању Србије, књаз Никола морао је с нестрпљењем очекивати долазак српскога изасланика на Цетиње. Али кад се упознало са садржајем предложених уговора из писма књаза Милана, морало се исто тако добити увјерење да књаз Милан још није одлучан за рат. Разлика у мишљењима била је сад иста, као и приликом посланства Ф. Христића. Књаз Милан је пристајао на закључење уговора с Црном Гором, остављајући рат с Турском и даље могућности и случају. У шестом члану поменутога уговора каже се, да се и послије закључења овога уговора уговарајуће стране имају тек договорити и споразумјети о рату, ако би случајно до рата дошло. А књаз Никола сматрао је да за заједничку дипломатску радњу није ни потребан уговор, јер не само што су обје књажевине и до сада на том пољу сложно радиле, него што је увјерен био да дипломатска радња, која је и великијем силама неуспјешна била, неће ни њима никакве користи донијети. Зато је он наваљивао да се између Србије и Црне Горе закључи уговор, по коме би обије књажевине имале одмах по уговору и заратити с Турском, очекујући од рата једину могућност рјешења праведне ствари српскога народа. И осим тога Црна Гора је била потискивана у што скорији рат и тијем, што је она била препуна породица херцеговачкијех које је требало издржавати, а које би немогућно постало, када би се њихово стање у неизвјесност продужило настављањем преговарања дипломатских. Књаз Никола, није хтио безусловно сметати српској влади да ради све што може и на томе пољу, али у таквоме случају он је још приликом доласка Ф. Христића представљао, нека Србија помогне за то вријеме Црној Гори издржавати херцеговачке породице. У овоме смислу објашњавао се књаз Никола са ђенералом Алимпићем, који је све саопштавао шифрираним депешама српској влади. Књаз Никола најпослије изјавио је да је готов потписати цијели уговор само са овијем допунама.

Послије трећега члана да се стави овај, као четврти: крајња и једина сврха заједничког дипломатског рада је, да се барем Босна и Херцеговина ослободе помоћу Србије и Црне Горе. Не постигне ли се то, Србија и Црна Гора једновремено ступају одмах у рат против Турске једино у име ослобођења народа и земаља српских у Турској. Оба књаза залажу један другом ријеч и обавезују се, да ни једна ни друга странка посебно неће ни тражити ни примити што за раширење своје садашње области ни у току дипломатских преговора, ни за вријеме рата, пошто је свака засебна добит незнатна и сасвијем удаљена од главне цијељи заједничког рада и рата и тиснула би устали народ наново још у теже ропство.

Чл. 6. да се замијени с овијем: Остане ли рад Србије и Црне Горе на дипломатском пољу безуспјешан, те оне по чл. 4. зарате с Турском, Србија се обавезује да изведе итд.

Чл. 9. да се замијени овијем: Обје уговарајуће стране соглашавају се, да садашњи устанак у Босни и Херцеговини свом снагом подржавају док год или не зарате с Турском, или согласне не ријеше судбину њихову на дипломатском пољу, а Србија се обвезује, да на издржавање пребјеглога народа у Црну Гору да 40.000 дуката.

Када до споразума није могло доћи ни на основу тијех измјена, Алимпић се 6. марта врати у Биоград и понесе са собом ово писмо књазу Милану, коме је књаз Никола изложио побуде и разлоге своје:

„Ваша Свјетлост, драги брате.

Од најдаље прошлости књажевине Црне Горе, а нарочито у ова скоро два вијека како моја кућа влада овом земљом, непрекидно и сваком приликом налазила је израза и доказа мисао слободе и јединства свеколикога народа нашега у тежњама и дјелима Црне Горе и владалаца њенијех.

Од како је букнуо устанак у Херцеговини, а одмах по томе и у Босни, моја је влада много пута, а вазда истовјетно, изјавила влади Ваше Свјетлости, и жељу за заједничким радом и увјерењем, да нам сада ваља заједничкијем радом предузети и извршити дјело ослобођења народа српскога.

Ваша Свјетлост извољела је у писму, које ми је предао члан Државног савјета г. Р. Алимпић, чувством братске искрености дати признање како осјећању, којим сам задахнут, тако и увиђању, да је данас наш заједнички рад спас и живот угњетеном српском и словенскоме хришћанскоме народу у Турској.

Осјећам се најпријатније побуђен Вашој Свјетлости искрено захвалити на томе и изјавити особиту радост и задовољство своје, што је, добро оцјењујући нашу братску заједничку улогу у данашњим пресудним околностима, извољела послати ми свога нарочитога изасланика г. Ранка Алимпића са двама израђенијем пројектима уговора између нашијех држава.

Ова радост моја доспјела би највећу мјеру, да су се поменути пројекти икако сложити могли са мојом истинитом жељом, да исти без одлагања постану пуноважни уговори између Србије и Црне Горе.

У чему и колико се разилази моје увјерење са мислима изложенијем у пројектима, биће већ познато Вашој Свјетлости из телеграфског опћења г. Р. Алимпића са владом Ваше Свјетлости.

У сваком телеграму и писму моје владе од 8. августа до данас, а тако и исто и приликом измјене мисли са г. Ф. Христићем, дато је јаснога израза томе увјерењу моме, да овом згодом Србија и Црна Гора треба, и то што прије, да рате с Турском у име ослобођења народа нашега у Турској. И кад не бих шљедовао традиционој тежњи Црне Горе за борбом за ослобођење нашега патничког народа, утврђују ме у овом увјерењу ове околности:

Прво, што данашње прилике сматрам да су повољне за ту борбу; друго, што уздржавање Србије и Црне Горе од рата не само да ће Херцеговини и Босни пропаст донијети, него ће и за сам опстанак Србије и Црне Горе опасно постати; на пошљетку, треће, што многобројни пребјегли народ у Црну Гору неће, не може и нити има зашто и ни нашто повратити се на своја огњишта, те са свијем шљедствено већ стијем повлачи Црну Гору или у заједничку пропаст, или у заједничку борбу. По овоме, моја мисао не може друго бити, него да се у утовору између Србије и Црне Горе закључи неодложни, заједнички рат с Турском, а ако се не би могао, што ја свакако желим, и рок рату означити, да утовор садржи даље ове обвезе:

Прво, да Србија и Црна Гора свом снагом потпомажу устанак постојано све дотле, док год не зарате с Турском; друго, да Србија даје мјесечно фиорина ... на издржавање многобројнога пребјеглога народа у Црној Гори, или и мање, ако би с друге стране долазило више прилога Цетињском комитету за њихово издржавање, све дотле док Србија и Црна Гора не зарате с Турском; и треће, да рад Србије и Црне Горе на дипломатском пољу буде споразуман, истовјетан и заједнички и да, искључујући сваку засебну корист, буде намијењен једино срећи несрећне наше браће. На овај начин, иако нијесам сигуран да је корисно одлагати, могла би са Србијом и Црна Гора, одржавајући устанак, чекати и ишчекивати још боље прилике.

Овоме сасвијем напротив, пројект политичкога утовора не само што садржава закључење рата, него исти препушта случају.

Помоћ од 30.000 дуката, коју Србија, као што ми је г. Ранко Алимпић изјавио, обећава за издржавање пребјеглога народа у Црној Гори, ако учини зајам, не само да се може сматрати, по томе што зависи од закључења зајма, него кад се не опредељује рок рату, може постати и недовољна, те би се Црна Гора, послије неколико времена могла наћи у истом тешком положају, у којем се данас налази, а можда још у тежем.

Узрок што се није могло постићи споразумљење у погледу предложенијех нам пројеката са изаслаником Ваше Свјетлости, ја налазим, према томе, у овоме: прво, што су исти сачињени преко основе постављене измјеном мисли између г. Ф. Христића и моје владе, и друго, што је изасланик Ваше Свјетлости сасвијем стијешњен у границама поменутих пројеката.

Пошто је г. Алимпић, послије свијех претходнијех преговора, сматрао да није у положају и пошљедње моје предлоге примити, наиме уметак једнога члана између чл. 3. и 4. и допуну чл. 9, нашао сам се принуђен да с овијем писмом на Вашу Свјетлост, које је излив искренога братског осјећања и најчистијега увјерења, ускорим повратак г. Р. Алимпића.

Ја нимало не сумњам да ће Ваша Свјетлост поклонити најозбиљнију пажњу мојим мислима овдје изложенијем и да ће их предусрести с оном искреношћу с којом сам их ја исказао; што више увјерен сам, да ће Ваша Свјетлост у родољубном сјећању своме ипак ласно учињети моћи, да се дође до оне сагласности и чврсте заједнице коју обојица желимо и коју, као икада, наша борећа се браћа данас очекују од Србије и Црне Горе. У томе дјелу и на томе путу може слободно Ваша Свјетлост рачунати на безгранично пожртвовање и самопрегорење моје, јер ме на то упућује моје расположење, традиција предака мојијех и највиша жеља да се ослободи наш народ и најодлучнија готовост на све у то име.

Вашој Свјетлости је добро познато, коликијем сам нестрпљењем ишчекивао долазак Вашег посланика, што сам у осјећању братскога одношаја сасвијем искрено у даљим приликама и исказао. Сасвијем је разумљиво, да би радосније било да је мисија г. Ранка Алимпића свршила са овијем плодом, који је и Ваша Свјетлост жељела и који сам сам ја жељно очекивао. Но, ја ипак његујем надање, да ни она неће сасвијем остати бесплодна и да ће извјесно послужити на још јаче зближење наше тежње, од чега не може друго бити плод, него једнодушна мисао и одлука: неодложиви заједнички рад за слободу и срећу свега нашег народа.

Ја остајем у томе увјерењу и молим Вашу Свјетлост, да прими са свијетлом књегињом итд.“

Што ни овога пута није дошло до уговора између Србије и Црне Горе, по коме би се одмах заратило с Турском, на Цетињу се узимало, да расположење књаза Милана против рата још једнако превлађује, јер народ у Србији био је сваког дана одушевљенији за рат. Народна партија, којој је Ристић на челу стајао, изјављивала је тадашњој влади своје незадовољство. Њезин орган „Исток“ писао је 7. марта:

„Што се у августу прошле године могло са пола напора, сад се иште двогуба снага. Али наша је част и наш је живот заложен у познатој лозинки: на прољеће. Ево, ту је прољеће, снијег се отопи, али је ли се отопила наша саможивост и наша плашљивост? Устаници су на цичи и дјелу издурали зиму, пркосили турским топовима, као и састанку конзула и турских примиритељних комисија. Све су они то чинили уздајући се у мајку своју Србију. Што се, дакле, оклијева?

Народна скупштина, легални представник српскога народа, донијела је закључке о овом питању. Оставивши за собом одбор седамнаесторице, неколико је већ самијем тијем актом наглашено што народ жели. Влада садашња не може бити противна рату, јер се већином састоји из људи који су и у самој скуштини, као посланици, одсудно били ратоборни. Гдје запиње, дакле? Да је запињало код књаза Милана то је било више јавно, али напади нијесу се могли на њега управљати, зато их је морала недужна влада српска примати“.

У исто вријеме донијеле су аустријске новине вијести из Биограда, да су заступници савезничкијех сила изјавили српској влади, да од њих не очекује никакве помоћи ни заштите ако зарате с Турском, и да се у Црну Гору нимало не поуздаје.

Могло се мислити, да се хтјело истаћи то двоје, као узрок зашто Србија не улази у рат, или барем што још једнако оклијева.

Осим немијешања сила у борбу српскога народа с Турском, — а то немијешање већ је било уговорено за случај рата — друге помоћи није се ни могло тражити од њих. Што се тиче Црне Горе, и страно мнијење било је увјерено да је Црна Гора готова на рат и да она још не рати једино стога, што ишчекује Србију.

Загребачки „Обзор“ донио је поводом оне вијести једно изјашњење, да јасније ни са самога Цетиња није могло доћи:

„Да Србија од Црне Горе не има се надати никаквој помоћи, нека се тијем тјеши, коме то што користи. Чим први српски војник коракне на турско земљиште, сва Црна Гора скочиће као један човјек на јуначке ноге на петстољетна крвника. Прије би се, можда, могло догодити да би Србија оставила Црну Гору, али Црна Гора не само да неће оставити саму Србију у борби, него она би се придружила свакоме, ко би прискочио да јој ослободи браћу испод јарма турскога. Ко друкче мисли, вара само себе и нема појма о Црној Гори и њеним одношајима према страдајућој браћи“.

Опште јавно мњење одсудно је дјејстовало и књаз Милан није му се могао противити. Он је морао видјети, да ће воља народна надјачати и у том случају придружи ли јој се у пошљедњем часу, да ће му улога мало славна бити: опре ли јој се до краја, да то може бити са штетом његовом лично и династије му. 23. априла одступило је Каљевићево министарство и књаз Милан позвао је наново Стевчино министарство, у коме је Ристић био потпредсједник и министар спољних послова.

Ова промјена била је на Цетињу пријатна. Влада црногорска у својој депеши од 30. и. м. Ристићу изјављује своју радост, „да је избор књаза Милана пао на људе, који у данашњим приликама особито уживају поуздање и повјерење народно“.

Сад се држало, да је рат више неизбјежан. Ново министарство расписало је 10. маја народни зајам од дванаест милиона динара. Одобрило је тромјесечни мораторијум и наредило привремено укидање слободне штампе. Сви знаци скорога рата.

И са Црном Гором преузела је нова влада одмах преговоре за савез, на основи коју је књаз Никола у пошљедњим преговорима истакао. 6. маја стигла је на Цетиње ова депеша од Ристића: „Пошто се муслимански фанатизам распалио на све стране по Турској, а у Цариграду дошла на владу ратоборна странка, то је рат између Турске и српскога народа постао неизбјежан:

Србија и Црна Гора треба у оваквим приликама да имају јасно опредијељене сагласности. Ако је влада црногорска вољна на то пристати, ми јој предлажемо да овамо пошље свога посланика, са којим би углавили:

1. до кога се времена мора отпочети акција;

2. за случај напада на једну страну, да је друга дужна ући у акцију и прије рока;

3. преговори да се не воде, нити примирје или мир закључи без заједничке сагласности.

Ако би се још што уговорити желило, готови смо оцијенити. Молимо за што скорији одговор“.

Влада црногорска на то је исти дан одговорила Ристићу: „Пошто су тачке, које у данашњој депеши предлажете оне исте, које је влада црногорска преко Алимпића захтијевала, сматра да је сагласност између обију влада тијем сада постигнута“.

У исто вријеме засједаваше у Берлину конференција заступника трију сила: Русије, Аустрије и Њемачке. Књаз Никола бјеше послао војводу Божа Петровића преко Беча у Берлин са једним мемоаром, у којем је опширно изложено стање Херцеговине и Црне Горе и представљено као такво, које се више не може сносити. Влада је црногорска морала ишчекивати извјештај од свога изасланика о успјеху своје мисије и саме конференције берлинске. Зато је и одговорила српској влади само толико, да је на оној основи готова за савез са Србијом, а што се тиче шиљања свога изасланика у Биоград, одговор на то одложила је до повратка војводе Божа Петровића.

Овај корак црногорске владе у Берлину као да није био повољан у Биограду, јер својом депешом од 15. маја Ристић јавља на Цетиње да је српска влада чула, да Божо Петровић преговара о новом примирју у Херцеговини и Босни, па моли да му се јави што прије, је ли то истина и је ли влада црногорска заиста намјерна потпомагати закључење примирја.

Истога дана упућен је с Цетиња одговор влади зарад умирења и владања њезина, да Црна Гора неће посредовати за ново примирје, пошто ни оно прво није ничему служило, него да Турска добије времена и превари усташе.

У Цариграду је, међутим, све више јачала ратна струја и извршила се насилна промјена на султанском пријестолу.

То је био без сумње повод, да је Ристић 18. маја телеграфирао црногорској влади: „Крајње је вријеме, да се за спашење српског народа закључи уговор између Србије и Црне Горе. Србија је на одсудан рат ријешена, а пошто и ви одговористе да не намјеравате потпомоћи закључење новога примирја, укупно приступајмо дјелу, јер се можемо одоцнита и кајати. Ако остајете при томе, да су оне три тачке садржане у депеши од 4. маја довољне за уговор, онда изволите нам предложити рок, до ког би се акција морала отпочети, па кад и о том телеграфом се споразумијемо, пошљите нам што прије потписани уговор, да се овдје одмах потпише. Односно рока предлажемо, да обје стране буду дужне ући у акцију за десет дана, пошто уговор заједно потпишу“.

Књаз Никола, који је одавно и жељно чекао да ствар савеза са Србијом доспије до ове извјесности, одмах је наредио извијестити српску владу, да влада црногорска стоји готова са најповољнијим одговором. Да се вријеме не губи он је предложио, да се политички и војни уговор, који је Алимпић на Цетиње донио, узме за основу; о измјенама, које се имају учињети, да се обје владе телеграфом споразумију. Предложио је у исто вријеме, да се изасланици састану у Фијуми, да не би доласком у Биоград навукли на се позорност, јер су велесиле два дана пред тијем поднијеле Порти берлинске закључке.

Влада српска пристала је на овај предлог и по томе упути јој влада црногорска ову депешу:

„Према тачкама, које смо захтијевали преко Алимпића и које сте и ви сада предложили, влада црногорска усваја за основ предлог уговора поднесен од Алимпића и предлаже вам ову редакцију уговора за савез: Увод и чл. 1, 2, 3. и 4. остаје; чл. 5. отпада; чл. 6. замјењује се овим: „Рат отпочиње десет дана послије ратификације уговора. Ако Турска прије отпочетка рока рату зарати на једно Књажевство и друго мора одмах заратити“. Чл. 7. и 8. остаје; чл. 9. замјењује се овим: „Србија се обавезује дати за идржавање у Црну Гору пребјеглога народа 40.000 дуката одмах послије ратификације уговора“. Чл. 10. остаје осим ријечи „случаја“. Чл. 11. остаје. Чл. 12. и 13. замјењује се чл. 12: „Овај уговор важи од дана, када дупликате, један од српскога други од црногорскога владара потписане, оба изасланика у Фијуми потпишу и измијене“.

У војном уговору увод остаје. Чл. 1. замјењује се овим: „Обје уговарајуће стране ступају у рат са свијема својим силама“. Чл. 2. остаје. Чл. 4. и 5. остаје. Чл. 6. остаје, а од ријечи „Беране“ па до нове изреке ,,И тако“ изоставља се све и замјењује овим: „До Берана па до Бијелога Поља закључно, одатле на Стожер, па на Љубишну, за тијем на састав Пиве и Таре, па Дрином до Фоче и Бистрицом до границе херцеговачке, њом до Коњица, а одатле Неретвом. И тако све“ итд. Чл. 7, 8. и 9. отпада. Чл. 10. остаје. У чл. 11. иза ријечи „непосредну“ да се стави: „живу свезу и по могућству телеграфску“. Друго све отпада. Чл. 12. остаје. Чл. 13. и 14. замјењује се овим: чл. 13 — „Ова конвенција важиће од дана, када дупликате један од српскога други од црногорскога владаоца потписане, оба изасланика у Фијуми потпишу и измијене“.

„Ако сте сагласни с овим, телеграфски јавите име изасланика и кад ће поћи у Фијуму. Војвода Станко Радоњић одређен је од стране књаза Николе“.

25. маја одговорила је српска влада на то да све усваја, само још са овим измјенама: У уводу уговора изоставити све од ријечи: „Наименовани су“ до ријечи „првој форми“ закључно. У чл. 3. послије ријечи: „на који дио“ додати „српски“. На крају сасвијем изоставити ријечи: „Овдје се не разумијева Грчка“. Чл. 9, да би се могао саобразити са законима, замијенити овако: „Србија се обвезује ставити на расположење Црној Гори на име потпомагања наше страдајуће браће у Турској четрдесет хиљада дуката и то: десет хиљада одмах послије ратификације уговора, а затијем свакојега мјесеца по десет хиљада дуката до потоње исплате“. Чл. 12. на крају додати ово: На ту цијељ наименовали су Њ. С. Књаз Српски Н. Н. и Њ. Свј. Књаз Црногорски Н. Н. Јесте ли сагласни? Што се тиче примједаба на војни уговор док га претресемо одговорићемо“.

25. истог мјесеца одговорила је црногорска влада српској, да на њене измјене пристаје и да очекује њене примједбе на предложене измјене у војничкој конвенцији. Послије незнатнијех измјена обје владе су се и ту сагласиле и 28. маја кренули су пуномоћници, војвода Станко Радоњић с Цетиња и савјетник Димитрије Матић из Биограда, да потпишу и измијене уговоре, и то мјесто у Фијуму у Млетке, по предлогу српске владе, да не би били у очима аустријске владе. И тако се ови договори срећно заврше са закључењем давно жељенога уговора између Србије и Црне Горе, које су обје владе једна другој честитале.

Како су се ови преговори примицали повољном свршетку, тако су обје књажевине и своју војену снагу почеле све живље прикупљати и наређивати. То није могло остати скривено Турској и велики везир управио је 29. и. мј. депеше и књазу Николи и књазу Милану, којима је тражио објашњење о пријетећем оружању њиховом. Обје владе одговориле су скоро једнако, да српске војске служе одбрани граница, којима озбиљно пријети прикупљање турскијех трупа на истијема.

Као савезници владе су сада извјештавале једна другу о свакој појави и договарале се о сваком свом кораку. Тако 26. маја телеграфира Ристић црногорској влади, да је влада српска извијештена, да ће Порта пристати на примирје од шест недјеља, које је на берлинској конференцији закључено, па пита што ће усташи на то одговорити. Црногорска влада одговори, да би такво примирје јако штетно било, да га усташи неће примити, али да ће се они пресији сила моћи само тако одупријети, ако акција Црне Горе најскорије наступи.

Два дана доцније јавља се опет црногорска влада српској влади: „Разумјели смо, да сте ви изјавили чекати, што ће с Турском силе израдити, које се спремају за нову конференцију, ако Турска не испуни своја велика обећања. Турска ће непосредно предложити устаницима примирје.

Одговорите што је у ствари?“

Влада српска умирује црногорску својим одговором истога дана, да она није узела ни према коме никакве обавезе. „Докле год не изведемо војску на границу, довијаћемо се под притиском дипломације како можемо и радићемо оно, што с вама потпишемо“'.

4. јуна покрене српска влада, ради договора с црногорском, питање: на који ће се начин отпочети непријатељства с Турском? Пошто је уговор потписан телеграфира Ристић истога дана на Цетиње: „Када је уговор у Млецима потписан — треба нам сад уговорити начин уласка у акцију. Ми предлажемо; послати по једнога посланика у Цариград, који ће захтијевати да можемо ући ви у Херцеговину, ми у Босну, умирити их, уредити их на основу једнакости без разлике вјере, па одржати под сизеренством Порте. Овако поступати зато, што је мудрије појавити се најприје скромно, а послије ширити своје претензије према успјеху. Како је вјероватно, да ће Порта захтијевање одбити, требало би у исто вријеме наредити војске на границу. Кад посланици у Цариград приспију, тада се може акција у року чл. 5. отпочети. Наш ће посланик бити Ф. Христић, који ће поћи у суботу. Јавите нам име вашега посланика. Уосталом, ако би ви имали препреке послати нарочитог човјека, ми вам стављамо на расположење нашег посланика, који би ваше налоге вршио. Одговорите што прије телеграфом“.

По одговору црногорске владе истога дана, ова је депеша дошла сасвијем ненадно и примљена је на Цетињу врло озбиљно.

„Не можемо никако пристати — одговара црногорска влада — на шиљање посланика у Цариград. Не допушта ни рок означен у чл. 5, нити се слаже цијељ посланства, ни само посланство са независности Црне Горе. Према чл. 2, очекујемо, да ћете и ви одустати од шиљања посланика. За улазак у акцију има довољно начина, који ће одговарати части нашој и увјерити силе о нужди наше акције, као и одређеном року за акцију, који се не може прекорачити. Предлажемо, да се једном нотом образложи и објави рат у најкраћем времену“.

Ристић одговори, да ће се обуставити посланик, али да треба хитати, јер се Турци живо спремају, а сјутра дан, 6. јуна, телеграфира црногорској влади: „С обзиром на ваше жеље одустајемо од намјере шиљати посланика у Цариград, па предлажемо: тражити 14. о. м. телеграфом овлашћење од Порте — ући ми у Босну ви у Херцеговину, свак из својих побуда, умирити их и себи присјединити под сизеренством Порте. Ако Порта одбије или не одговори одмах, тада ући у те земље са изјавом о којој ћемо се споразумјети, пошто је Ф. Христићу на Цетињу речено повјерљиво да би се на сизеренитет пристало у колико се тиче Херцеговине, ако би она без крви уступљена била. Надамо се, да ћемо се и у том важном питању сагласити још и из ових разлога, прво, што је опасно прецјењивати своју снагу, а још опасније изазвати против себе цијелу Европу изјаснивши се одмах с почетка против интегритета Турске, и друго, што не смијемо примити на своју савјест проливати српску крв, а не покушати претходно, може ли се и без крви добити.

Очекивамо одговор“.

Још истога дана добила је српска влада од црногорске одговор: „Ваш пошљедњи предлог за покушај обићи рат стоји у противности са уговором, који је закључен чисто за акцију и то у року од десет дана послије ратификације. Но и без тога ми га не можемо прихватити, јер с погледом на своју независност Црна Гора не може ни тражити ни примити Херцеговину под сизеренством турским.

Али будући нема више времена за преговарање о начину уласка у акцију, који уговор не опредјељује, него само означује акцију и рок акције, то је доста тражење Босне од ваше стране добар начин уласка у акцију, у коју ћемо, тек од Турске добијете одбијајући одговор, с вама заједно у исто вријеме ступити, имајући изобилно начина, да одмах заузмемо положај, који нам је уговором одређен.

Разумије се да се вријеме вашега потраживања не може протегнути преко рока за акцију одређенога у уговору, и да је најкорисније да га час прије извршите. А ако сте, међутим, дошли до освједочења о немогућности рата, што би могли мислити по разлозима које наводите за покушај обићи рат, било би нужно да нам јавите да желите, да важност уговора одмах престаје, прије рока означеног за акцију“.

8. јуна одговара Ристић на ову депешу: „Пошто уговор не искључива ни једној страни право предлагати начине за лакши успјех уговорне цијељи и пошто су изриком наведене побуде нашега предлога, онда нема основа претпостављати, да смо ми дошли до убјеђења о немогућности рата. Иначе ми бисмо то отворено изјавили. Уосталом, сагласни с вама, да се свакој страни остави избор начина ступити у акцију, што уговором није ни ограничено, а ријешени савјесно вршити уговор, ми ћемо у означеном року чл. 5. бити на мегдану“.

Овијем одговором српске владе уклоњена је била несугласица са црногорском владом, која је била изненађена предлогом онијем, да се покуша обићи рат у часу, када је уговор потписан за рат и са означењем да десет дана послије потписа уговора Србија и Црна Гора морају ратити. Изненађење ово морало је бити тијем више, што је сама српска влада мало пред тијем, 6. маја, изјавила црногорској своје увјерење „да је рат између Турске и српскога народа неизбјежан“.

18. и. мј. опет јој телеграфирала:

Укупно приступајмо дјелу, јер се можемо одоцнити и кајати, а послије свега тога закљученога уговора изјављује, да не смије примити на своју савјест проливати српску крв, а не покушати претходно може ли се и без крви добити.

Ове ријечи највише су изазвале тренутно сумњу црногорске владе, да се српска влада поколебала у својој одлучности за рат, јер ратни уговор није ни постао из саме жеље за ратом, него из обостраног освједочења, да другога излаза нема, док год ово освједочење није овладало и српском владом, књаз Никола није никако приставао на склапање уговора, који без извјесности рата није потребан био српским књажевинама.

На депешу Ристићеву од 8. јуна, којом је тренутни неспоразум уклоњен, одговорила је црногорска влада, да се радује што је у посљедњем питању постигнута сагласност. У исто вријеме извјештава српску владу, „да је Аустрија свијема херцеговачким фамилијама, пребјеглим на њезино земљиште, ускратила сваку помоћ назад десет дана и да нуди путни трошак свијема, који хоће да се врате у Турску, па ако час прије не наступи наша акција, могао би народ глађу принуђен бити на повратак“. Влада је црногорска знала, да ће се од онога народа мало или нимало вратити у Херцеговину, но да ће сви пријећи у Црну Гору, па да не би ускоци трпјели никакву оскудицу, напоменула је српској влади, да би уговорену помоћ што прије послала.

Остајало је још само пет дана до уговореног рока, када обје књажевине имају објавити рат Турској. Војске се живо спремаху и кретаху. 9. јуна јавља српска влада на Цетиње, да је наређена мобилизација војске и да ће на уговорено вријеме бити сва на граници. У истој депеши пита владу црногорску, какве је мјере она предузела и на који начин мисли ући у уговорену акцију, да би се према томе и она управљала. Црногорска влада одговара јој исти дан, да је црногорска војска потпуно наредна и тако распоређена, да у сваки час може пријећи границу. Односно уласка у акцију јавља јој, да ће послати Порти ноту и у њој изложити, да због несноснога стања у Херцеговини и непријатељских мјера, које Порта једнако предузима против Црне Горе, и због тешког стања, у којем се стога Црна Гора, без изгледа на излазак, налази, одношај Црне Горе с Турском подвргава ријешењу рата.

У истом смислу отправиће влада црногорска и великим силама ноту.

Одређени су били већ, према уговору, и војни заступници: од стране Србије у црногорској војсци ђенерал Белимарковић, а од стране Црне Горе у српској војсци војвода Машо Врбица.

Тако, у свему сагласне и спремне, није остајало влади српској и црногорској већ ништа но да јаве још једна другој, да су Порти послале објаву рата и да је војска прешла границу.

 

4. ПОСРЕДОВАЊЕ ЕВРОПСКЕ ДИПЛОМАЦИЈЕ

 

Напријед је поменуто, да је влада турска, тек је букнуо устанак у Невесињу, изаслала комисију да испита невоље устаника и буну смири. Ови корак није имао никаква успјеха. Није га Турска ни чинила озбиљно, но једино да с тијем добије времена, како ће појачати војску у Херцеговини, па да устанак силом угуши. У исто вријеме била је рада, да изашиљањем комисије претече посредовање великијех сила, јер би им она онда на њихов први корак одговорила, да је она већ учињела оно, што би оне од ње захтијевале.

Међутим, устанак се неочекивано брзо раширио цијелом Херцеговином, па је букнуо и у Босни. Више није било никаква тајна, да Црногорци гомилама прелазе у Херцеговину браћи у помоћ. То није ни Црна Гора тајила, ни великијем силама ни Турској. Влада црногорска им је отворено изјавила, да она не може Црногорце уздржати, јер српски народ у Херцеговини и Црној Гори један је исти, те су везе крви јаче од свијех најстрожијех мјера, које црногорска влада постојано употребљава, да одговори својим међународним обавезама. То је исто вриједило и за Србију, о којој се, такође, није могло претпостављати, да ће се уздржати од учешћа у општем народном покрету.

И такво стање морало је задавати бриге Турској, а ништа мање и европским силама, које су због својих интереса зебле од покрета великога источнога питања. И са свијем природно, већ у велике развијеним догађајима на бојишту херцеговачком и босанском морала су шљедовати и дипломатска напрезања.

Праведна ствар устанка, од самог почетка није само јавно мњење задобила, него је признавата и од европских влада. Били су у то вријеме значајни гласови из Енглеске, која је сматрана код Турске као озбиљна сметња онијема, који би радо хришћанима у Турској помогли. У почетку августа писаше „Тајмс“: „Самоуправа Босне и Херцеговине ствар је која мора доћи. И ми се усуђујемо казати, да је она у корист истој Турској и све више, што прије наступи. Ко би о томе више сумњао, да ће се тешкоће Турске најбоље ријешити, ако се предузме откидање једне провинције за другом од мртве руке цариградске. Полунезависност Мисира је благослов који би још виши био, када би Мисир потпуно независан постао. Истина је, ми Енглези сами смо се трудили, да мјеру ове независности ограничимо, но ми смо већ кажњени за ову погрешку, а не би нам се могло опростити, када бисмо, поред досадашњега искуства, исту поновили. Наш национални интерес у интегритету Турске у Европи не треба мјерити по интересима Енглеза, власника епирскијех папира државних. Јер, ако ће се узети ствар и као новчано питање, ми ћемо више добити, ако се провинције којима се издашност још и не зна, поставе у стање да буду продуктивне“.

И други, исто тако важан лист лондонски, „Дели-Телеграф“, писаше тијех дана: „Није наше да се мијешамо у то, ако ће Србија и Румунија отрести турску власт са себе, или ако ће Херцеговина и Босна, па и сама Бугарска, учињети се независнима“.

Врло је значајно писмо лорда Росела, које је тада било обратило општу пажњу на себе и које је 17. августа прочитано на митингу, држаном у Лондону у корист српскијех усташа.

„Године 1860, у августу, ја сам једну депешу, пуну јаких представљења, послао Булверу, нашем посланику у Цариграду, као одговор на нека његова саопштења. Он ми је био јавио, да турски војни министар добива за војску годишње око шест милиона фунти стерлинга, али мјесто да се ти новци употребе на војску, она се није плаћала, а министар је расточио новце, или употребио на то да умножи свој сопствени иметак.

Турски је војник добар, храбар, издржљив, али он није за то, да испуњава дужности у суду, да увиђа замршене парнице и да изриче праведне пресуде. Поменуте године чинио сам представљења, против тога, што се турски војник на то употребљава, али сам остао непослушан све до данас. Омер-паша давао је многа лијепа обећања, али је остало све неиспуњено. Многи су, видим, мишљења, да ми морамо задовољни бити, кад нам се што обећа, и да немамо права од Турске очекивати, да она своја обећања и испуни. Људи, који би се помамили, кад се новци, нашим парламентом одобрени, не би употребили по закону, слушају сасвим мирно, да ће се у Турској новци, с муком од сиротиње скупљени, трошити на мито и раскош. Но, Соломон каже: „Свака ствар има своје вријеме“. Биће сад, дакле, вријеме, да се добије оно што је године 1860, обећано и да се настане, да се оно испуни.

Ја никако не могу вјеровати, да смо обвезани, да нашу војску употријебимо на оно, што зову „нашом традиционалном политиком“. Лорд Палмерстон исто се тако љутио као и ја, па је викао да се од нас не може тражити, да радимо за мртво тијело. Ми радимо паметно и поштено, кад више не дајемо помоћи, да се турска влада одржи.

Нама су Омер-паша и друге паше обећавали, да ће се султановим поданицима учинити правда. Заиста није то знак неправилног нестрпљења, што се петнаест година доцније пита: јесу ли та обећања испуњена?

Претпоставимо, да се Велика Британија повуче с позорнице, онда је право запитати се: на који се начин у Турској може доћи до правице? Од турских владалаца не можеш очекивати никакве гаранције, да ће се испуњавати дужности добре владе, а питање је да ли би Аустрија, Русија и остале европске силе хтјеле узети на себе задатак унутрашње управе са турским провинцијама, кад би се то од њих захтијевало. Одбију ли оне то, онда остаје само један пут: да се народу у Босни и Херцеговини прибави самостална влада, као што је прије лорд Дерби народу српскоме прибавио.

Ја бих с моје стране желио видјети, да се и Тесалија и Арбанија учине провинцијама краљевине Грчке.

Ја не могу да престанем жељети, да ствар грађанске и вјероисповједне слободе успијева у свему свијету, али до народа у Херцеговини и Босни стоји, да промисли што се може постићи и чим му се може дрбра влада ујемчити. Ради тога морају остале силе питати народ што жели.

Мени је мило, што су три сјеверне силе жељеле, да на њихова вијећања буду и Британија, Француска и Италија. Ако оне скупа могу наћи који начин за праведну и добру владу, коју би султанови поданици драге воље примили, и ако би могли тијем уједно и европски мир сачувати, ја бих се таквом повољном успјеху од срца радовао“.

Овако расположење Енглеске годило је устанку и давало му наде на успјех. Но енглески државници, који су по несрећи баш тада случили се на влади и управљали политиком те велике државе, дадоше се обичном страху од Русије, да би она догађаје на Балкану могла употријебити за своје цијељи и обрнуше брзо лист.

Надвлада опет старо мишљење, да ће ту одмах да се пресијеца питање, чији ће остати Цариград; да се судбина Цариграда не смије без Енглеске ни против ње ријешити. Енглеска се не противи реформама или реорганизацији Турске, али је њена одлучност, да не допушти увећање ни једне силе на штету своју.

Таквој политици Енглеске Аустрија је највернији друг, она, док је господарила у Њемачком савезу и Италији, није дозвољавала помисао, да Цариград може Русији припанути, а послије њеног великог губитка у рату г. 1866, она је отворено тежила за накнадом на Истоку. Енглеска би још и могла гледати Цариград као руско пристаниште, јер је то не би отргло од њезиног Источног царства, док има Суецки канал у својим рукама, али Аустрија, у осјећању животне потребе да се накнади штетом Турске, била је у сасвим другом положају.

С обзиром на ово становиште политике Енглеске и Аустрије могло се лако предвидјети, у чему и какво дипломатско посредовање може бити. Оно није могло даље одити од тога, да се нађе начин, какви-такви, да се некаквијем реформама у унутрашњој управи Турске умири и задовољи побуњени народ, ако ће и за вријеме. Само нека се опасност општега потреса отклони, или бар одложи.

Мање се о томе мислило, је ли то у истину и могућно. Опште стање Турске говорило је, да није. Још Фуад-паша, знаменити државник турски, уочи смрти своје, крајем г. 1868, писао је из Нице султану: „Царство Османско је у опасности. Помоћи би му се могло промјеном свијех установа нашијех, политичких и грађанских: напредовањем сустопице са осталим јевропским народима; фузијом свијех различнијех раса нашијех; јединство државе, које мора почивати на једнакости свијех, што је једина догма коју бих ја тражио од свакојега чиновника турског. Нека један паша слави и хвали Бога по којему било закону, за то не треба да се одричемо његове службе и услуга“.

Ове су мисли приличне једноме уму Фуад пашину, али неизвршљиве фанатизму турском. И зар не говори много и јасно и та околност, што је Фуад-паша умирући ово исповиједио, а за живота и на управи државом турском није доспио, да покуша спасти Турску. Није Фуад-паши могло неизвјесно бити, да се Турчин неће хтјети никад изједначити с хришћанином, јер не може разумјети једно стање, у којему не би он господар био, а хришћанин роб његов.

У сву Европску Турску, не рачунајући вазалне државе, има 11 милиона становника и од тијех су само 2 милиона правих Турака. И Турци су ипак господари. Зар би ово чудо могућно било, кад не би Турској сила у топузу лежала, кад би Турцима Фуад-пашини разлози разумљиви били?

А хришћанскијем народима то је и сувише јасно било у свако доба. За то се они нијесу ни надали помоћи никад од никаквијех рефорама и обећања, но су вазда и једино очекивали спасење своје од потпуног ослобођења својега.

У тако противположном схватању о могућности и начину измјене стања у Турској и српскога народа отпочело је ипак у августу дипломатско посредовање.

Велесиле, у страху, да се из устанка херцеговачкога не развије источно питање, похитале су да оне својим посредовањем буну зауставе. 6. августа, по претходном договору, бечка, берлинска и петроградска влада понудише се Порти, преко својих посланика у Цариграду грофа Зичи, барона Вертера и грофа Игњатијева, да устанак у Херцеговини умире. Њих су потпомагали и посланици Француске, Енглеске и Италије. Порта је одбила то посредовање. Сјутрадан одио је гроф Игњатијев султану и представио му све опасности које устанак може царевини турској донијети, особито ако се Порта буде и даље, као досад, односила према устанку и добрим намјерама сила. Ушљед тога руског корака, 8. августа велики везир прими предлоге великијех сила. По овијема, имала је Порта послати једнога комесара у Херцеговину, да испита и сазна жалбе усташа, па да се према томе усташки народ задовољи. Комесару турском имају се придружити и конзули онијех сила, који ће се такође ставити у додир са усташима и казати им, да се не надају никаквој помоћи од сила, него да положе оружје, а своје тужбе, које ће им се уважити, да поднесу турском комесару. Порта одреди предсједника државног савјета Север-пашу за комесара и ови крену 16. августа за Херцеговину. Тек је стигао у Мостар издао је 26. августа народу херцеговачком ову прокламацију:

„Наш честити и многомилостиви султан спремио ме је само за то, да у херцеговачкијем странама, оклен се појавила побуна, почетак и истину чисто и потанко разумијем, и ако против царском закону и правди поступака има, и то да расмотрим и коначно укинем.

Наш господар, честити султан, уопште све праведне поданике милује, као иједан отац милостиви те милује своју дјецу, нити жели и иједном колико и најмању трун тегобе какве. И за то што говорите да вам се догађало против царског закона, ма што да је, не губећи времена, што прије дођите и мени саопштите. Правда ће ви се извидјети и све што буде праведно даће вам се.

Ви који сте без узрока куће, постојбину вашу, оставили, да добијете помиловање царскога величанства треба да одмах што прије повратите се на своја стара пребивалишта и са потпуном слободом да гледате своје послове и трговине, јер овај садањи пут, на који сте од замутитеља преварени и наведени, није добар ни користан. За вас је спасавајући пут, који вам ја горе показујем, па ако њиме пођете, повратиће вам се мир и спокојство.

Тако, ако и у вашим мјесним судовима каквијех непрописности има, развидити ће се и поправити и тако ваше ће се спокојство умножити. Тако, по сваки начин врата од правде су вам отворена. Мој савјет примите и у села ваша се повратите. Што гођ прије дођете, толико брже видјећете милост царскога величанства.

Тако и ово нека вам је познато, да је царски ашћер намјешћен за све царске праве поданике, да чува њихове образе, њихове душе и свако њихово имање. И кад дођете кући, или мени или у мјесто ђе је аскер, свакијем начином бићете помогнути.

И ако се поведете и повјерујете онијема, који вам се показују пријатељи, обећавајући вам и савјетујући вас, те тако останете у стању у којем сте сада, гријех и одговор на оба свијета на вас ће остати и ово са жалбом објављујем и ријеч прекидам“.

Књаз Никола не само да је био обавијештен о преговорима дипломатским за умирење Херцеговине и о изашиљању турског комесара Севера, но је од стране дипломације, признајући му уплив у Херцеговини, полагано на њега и очекивање, да ће својим савјетима помоћи, да код усташа успију силе и Порта. Разумије се, да им је књаз Никола показао најбољу вољу за то. Но у ствари он је поступао и овдје досљедно правцу, којим је упутио и руководио устанак.

Он је наредио, да се свијема главарима усташкијема дадну једнака упуства, наиме: да се са турскијем комесарима не упуштају у никакве преговоре, а ако би с њим били и европски конзули, да траже јемство велесила, да ће се извршити њихови захтјеви, који би обухватили слободу и самоуправу народну. С овијем се хтјело потврдити, да народ нема никакве вјере у турска обећања, с друге стране, да народ жели очувати благовољење сила и да на њих полаже уздање.

Према споразуму у Цариграду, скупили су се и конзули у Мостар, кад је Север-паша дошао. Он је сасвијем озбиљно уговарао са конзулима о начину, како ће повјерени им задатак отпочети и свршити. По међусобном споразуму, конзули су се подијелили: једни (њемачки, аустријски и италијански) пошли су к усташима дуж границе аустријске, а други (руски, енглески и француски) обратили су се к усташима у унутрашњости. Север-паша остао је у Мостару, да чека предају усташа. У самој ствари Север-паша имао је налог од Порте, да се с усташима не упушта у никакве преговоре, а тако исто ни с конзулима да ништа не уговара. По томе, од цијелога посла није могло ништа ни бити. Север паша није у својој прокламацији објавио ништа опредијељено, што ће се установити за осигурање права и слободе народу, а ни конзули нијесу у стању били ништа друго казати главарима усташкијема до лијепих савјета. Усташи су, међутијем, предусрели конзуле радосно, као да су их једва очекивали и да су се од њихова доласка надали свршетку својих невоља. А кад им конзули дадоше само своје добре савјете, не обећавајући им ништа опредијељено и ујачано, усташки главари сасвијем су убједљиво разложили им, да је њима немогућно на милост и немилост Турцима се предати. „Нама не остаје друго, но и унапријед крв пролијевати и муке подносити, а кад нам могасте помоћи, мило ни је бар толико, што сте се сад и ви увјерили, да је ово само турско обмањивање. Вас варају, те тијем хоће и нас да преваре, да им се, безвјерницима, на вјеру предамо“ — тако су говорили усташки главари конзулима.

12. септембра повратише се сви конзули у Мостар, одакле су јавили посланицима у Цариграду, да је њихова мисија остала безуспјешна. Извијестили су о ономе, што су чули од усташа: о умирењу нема збора; усташи се прегли или да се ослободе, или да умру; да они нијесу разурили своја огњишта, а просули своју чељад по свијету и до сад толику крв пролили, да се сад Турцима предају на милост и немилост; да крвопролиће могу велике силе прекинути једино, ако ће им оне дати јемство њиховој будућој слободи.

Према жалбама и жељама усташа, које су конзули и Север-паша чули, они су могли, да су на то овлашћени били, поднијети у Цариград заједнички израђене предлоге, што би нужно било да се у Херцеговини поврати и установи мир и стални поредак.

На основу тијех предлога Порти и посланицима било би лако жељене и цјелисходне установе поставити за Херцеговину и Босну.

Књаз Никола био би тијем принуђен, да Херцеговце склони на умирење и ови би се морали с новијем стањем, ма и за вријеме, задовољити. Без тога књаз није могао Херцеговце напуштати, да устанак буде без икаквога успјеха, а са толиком штетом у крви и имању. Он је морао подржавати устанак док год се не успије да збиља принуде силе Порту на измјену стања у Херцеговини и Босни уз јемство велесила, или, не буде ли то могуће, устанак ваља да се продужује до часа, када ће и Црна Гора уљећи у рат с Турском заједно са Србијом.

Да за прву претпоставку није било никаква изгледа, то је било унапријед извјесно, јер Турска, као обично, није ни помишљала на никакве уступке, а најмање на установе које би под гаранцијом великијех сила остале.

Пошто је Порта осујетила прво дипломатско посредовање у ствари устанка, она је одмах похитала да предузме нешто, са чим би спријечила ново мијешање велесила у њене унутрашње државне послове. Латила се сама некијех концесија и реформи, да би могла претећи силе и казати им, да је она већ све праведне жеље народа задовољила, а ако би послије тога устанак трајао, да би то доказало, да је устанак дјело с другом цијељу и да онда настаје дужност за њу, да устанак силом и без обзира и икаквијех концесија угуши.

Тако је већ 21. септембра издао султан ираду, по којој се новоустановљени данак укида, а прашта се све што је досад од данка остало у народу неплаћено; установљују се вилајетске скупштине, гдје ће народ своје жеље и жалбе слободно уносити; сваке године шиљаће народ своје представнике у Цариград, гдје ће се у великој скупштини рјешавати о добру народном; влада ће постављати људе, који ће пазити да се данак правилно узима, а десетак уредиће се правилнијим начином плаћања. Велики везир одмах је наредио валијама, да строго пазе да му у меџлисе и у вилајетске скупштине народ слободно бира људе, без обзира на стање и вјеру. И Север-паша већ 24. септембра, на основу царске ираде објавио је, да се данак смањује за четвртину, да се у судовима употребљаје уз турски и српски језик и да се постављају тајни надзорници, који ће пазити, да се све врши по царској вољи.

Већ кад цар даје, обилато даје! 31. октобра изашао је нови царски ферман, гдје се обасипа народ милостима царскијем у виду рефорама у судству и управи. У судове и вилајетске скупштине народ сам бира своје људе, без обзира на вјеру; давије међу мухамеданцима и хришћанима расправљају редовни грађански судови; нико се не смије ухапсити прије пресуде; порезнике бира народ; свак је слободан од свога имања; кулук се укида. Патријарх, и владике и духовне власти слободни су у вршењу своје дужности. Хришћани имају право на сваку државну службу. Да ће све овако бити, поставља се једна врховна власт, под предсједништвом великога везира, да то све извршаје.

Пошто је све то овако лијепо уређено, 14. децембра, Порта јави европским владама колике су реформе учињене, да ће се оне све извршити и да се нада, да ће владе велесила признати и уважити оволику великодушност султанову.

На крају овога фермана и то је речено, да ће све ове милости уживати добри, вјерни и послушни поданици, а бунтовници су искључени од тога. Значи: Херцеговци треба најприје да положе оружје, па да буду срећни. Но то у исто вријеме значи, да се Херцеговци предаду на милост и немилост, јер никаква јемства нема да ће Турска извршити своја обећања. Напротив, извјесно је да од свега тога нема ништа, јер нити Турска мисли озбиљно на оне реформе, нити, и кад би имала озбиљне намјере, има могућности и људи да их изврши.

Влада турска и сама је увидјела да њезина обећања једва могу бити прашина свијету у очи док год траје устанак, зато се она у исто вријеме мучила, да и устанак стиша. Она је знала лијепо, да је устанак херцеговачки у рукама књаза Николе. Зато се она није нимало устручавала потражити његово посредовање, обећавајући му велике користи у регулисању граница, што је значило уступање некијех покрајина Црној Гори.

Да не би дао доказа, одбијајући те понуде, да он жели устанак и рат по сваки начин за нарочите своје цијељи, књаз је Порту увјеравао, да он више од свакога жали пролијевање крви у Херцеговини и Босни, једно што је то исти народ српски, а друго, што устанак и његовој земљи задаје тешкоће и терете једва сношљиве, због тога да ће сав уплив свој употријебити, да се Херцеговци поврате у крило милости царске. Што се тиче награде царске за његов труд, он не полаже никаква права на то, а што би цар учинио за боље уређење граница, то би послужило правилнијим и бољим одношајима између Црне Горе и Турске, које он највише жели.

У толико књаз није преставао утврђивати главаре херцеговачке, да се нипошто не упуштају у никакве преговоре с Турском и да се, особито сад, чувају свакога искушења од стране Турске, која ће на своју руку почети примамљивати народ на предају, јер би то пропаст њихова била, пошто Турска жели само да их обезоружа. Успјевши једном у томе, настала би нова гоњења, усташи не би добили ништа, а на силе се не би могли позивати, јер би умирење било без судјеловања њихова и без залоге њихове ријечи, да ће се обећане реформе извршити.

И доиста већ у новембру почела је влада турска самостално и по својим уобичајеним марифетима радити у Херцеговини, да се народ умири. Она је у ту цијељ употријебила и митрополите, херцеговачког Игњатија и босанског Антима. Рачунала је много на њихов уплив, помишљајући сигурно на то, да је српски народ сасвијем предан својој вјери и својим духовницима, но се није сјетила и тога, да оба ова архијереја народ нимало љубио није, јер су се више бринули да угоде жељама турскијех власти, но су се излагали да с народом дијеле патње његове. Оба митрополита написаше, по жељи турске владе, окружнице народу, у којима га позивају на мир и повратак. Могућно је да су и нагнати на ово дјело, али је жалост да су се дали нагнати.

Ако им као Грцима и не бјеху Срби прирасли за срце, али као архијереји морали су за хришћанство, које је под Турцима страдало, прије постати мученици хришћанства, него ли удворице турске.

Окружнице нијесу на част поменутијем митрополитима, али су написане сходно цијељи, којој су имале послужити. Митрополит Игњатије пише свештенству обојега реда, „који су своја мјеста оставили“, овако: „Ви не само да сте вашу свету дужност занемарили, него сасвијем противно дужности поступате. Ви, који се радо називате спаситељима народа. Ви, који сте толико година управљали светим манастирима и манастирским благом. Што сте до данас у корист народа урадили? Колико сте школа од манастирског блага установили, колико се њих у истијем школама изучило? Ви сте толико година све то манастирско благо на ваш сопствени живот употребљавали, ви сте под видом светиње просте људе варали и мјесто да сте се о спасењу њихове душе старали и мир и љубав по светој Христовој науци проповиједали, учили сте их на немир и нељубав; ви сте народ упропастили и постали сте узроком толике проливене крви. Како мислите за та ваша мрска дјела Богу и људима одговора дати? У тој мисли, да у вама још савјести и духа свештеничког има, упућујемо вас, да вашу савјест упитате да ли су та ваша дјела Богу угодна и да ли вашем свештеничком звању одговарају? Ја сам онда увјерен, да ћете се за ваше гријехе покајати и нас, као свога архипастира, за проштење и помиловање молити. И ми не само да ћемо вам од наше стране свесрдно одговорити, него смо још и код нашега милостивога цара опште опроштење за свију вас издјејствовали. Очекујемо, дакле, и савјетујемо вас очински, да што скорије дођете, јер ако до двадесет дана не дођете, онда на нашу велику жалост морамо вам казати, да ћемо бити приморани вас у смислу сабраних апостолских правила духовно казнити“.

Другу своју окружницу управио је митрополит Игњатије „благочестивим хришћанима, који су своје домове оставили“. У њој каже како му срце плаче, што их гледа гдје се потуцају од немила до недрага, без крова и покрова, без јела и одјела, од камена до камена, па их преклиње да се сви поврате, „јер нашим заузимањем извијешћен је наш милостиви цар о вашем биједном стању и желећи вам стање ваше стално побољшати, најмилостивије благоизволио је послати у Херцеговину такве људе да управљају државним и народним пословима, који ће без икакве разлике са сваким једнако поступати и сваком право чињети, тако да се од сад нико неће моћи потужити“. Митрополит Игњатије упућује их свијех турском конзулу у Дубровник да узму тескере, па већ кад дођу дома ништа им неће мањкати.

Босански митрополит Антим још је богобојазнији. Он прича како без роптања треба давати „Богу Богово“, а „Цару царево“, и да је свака власт од Бога и ко се противи власти, тај се противи Богу. И он их позива, да „драговољно, као вјерни поданици, извршују по дужности заповједи помјесног царског суда без најмањега противљења, јер нам је то од Бога дано, а судови се брину за мир и благостање ваше. Ако би се појавили гдје и у којем мјесту опаки људи да сију међу вама развратне ријечи против високе цареве власти, по њиховом пакосном срцу, а за њихову сопствену корист и злу намјеру, и тијем развратним, бунтовним сијањем ријечи показује се, да вам хоће неко добро учињети, то су ваши грдни непријатељи. Моји хришћани, бјегајте од таквијех злих и опаких људи и од њихових бунтовних ријечи, као од змијиног отрова, ћерајте их између себе и предајте их мјесном суду и ућумету“.

Напосљетку их он и позива да се поврате, „јер високо правдољубиво и народољубиво царско правитељство, по његовој царској милости, даће им опроштај за њихово заблуђење, и онда ће их Бог помиловати и подариће им здравље тјелесно и спасеније душевно као вјернијем поданицима нашега многољетног и народољубивог величајшег цара султана Абдул Азиса хана, господара нашего, за којега здравље и многоденствени живот да се молите свевишњем Богу да га ушчува као зеницу ока, такође и за његове намјеснике чиновнике, који се старају за наш рахатлук, мир и благостање“.

Ова писма разаслао је по Херцеговини честити Србин мостарски Мијат Радовић и један мухамеданац, са овим својим писмом:

„Господи невесињским првијенцима, који се налазе у туђијем странама, поповима и кнезовима поздрав.

Ми ниже потписани шиљемо ви ово писмо. Нас је његова преузвишеност честити Север-паша послао у Невесиње, да ви можемо јавити и истину казати. Њ(егово) величанство, наш силни милостиви цар, који се за своје поданике без разлике смиловао и свакоме што је до сада учињено опростио, који се хоће вратити у своја мјеста и у своје постојбине, и друго, попаљене ви куће поправити, ко нема волове и волове му дати, и сјеме и сваку другу накнаду што је за кога. Дакле, сад и ми вас савјетујемо и јемчимо се да се повратите, да у више не пропадате са животом и сибијаном.

Горепоменуто све ће ви се извршити, ама ако не бисте послушали, као што ви пишемо, онда гријех на вас, онда ће наш честити и силни цар са својом силом и сабљом у руци утврдити своје земље и своје границе. Познато је свему свијету, да наш честити и пресилни цар, који је у Јевропи силни цар, па и другијем јевропским царевима може заповиђети, а камоли својим поданицима.

Дакле, љубазни, стога што вас је неко преварио и на такву пропаст навука, још ви је на вријеме, ви се прођите и вратите се. Видите колика је величанства нашега цара милост. Све више што сте залудили и преступали, као најмилостивији отац све ви прашћа.

Прикључујем ова два писма од стране њихова Високопреосвештенства митрополита херцеговачког, г. Игњатија“.

Да усташи боље вјерују овијем писмима, Турци су узели за овај посао Мијата Радовића, што је он био уважени Србин, а сувише брат му поп Перо већ је био ускочио усташима и заповиједао с четом Невесињаца, па су се Турци надали, да ће усташи послушати Мијата, мислећи да и он исти вјерује обећањима турским. Сами Срби мостарски највише су настојавали, да ова мисија, кад је већ под морање, допадне Мијату, јер су у њега пуну вјеру имали, а о томе су одмах и на Цетиње јавили овим писмом:

„Правац и политика највише власти у Мостару, коју врши Север-паша и Рауф-паша, тај је, да митом и поткупима пошто-пото поврате усташе на њихова сједишта, обећавајући им кућу и кућиште и све, што само усташи зажеле. Између многих и многих средстава најновије је средство, и то важно: изаслати два комесара, једнога христијанина и једнога Турчина, с једнакијем правима, давши им у помоћ сваком по 15 момака његове вјероисповиједи, и то с добром платом, да раде о повратку главара усташкијех, и да се брину, како ће се усташи снабдјети кућом и баштином. У овој ствари, да не би дошао какав крштени Турчин од нашијех, каквијех овдје има, ми смо настојавали да протуримо у ту дужност једнога од нас, и то Мијата Радовића. Њему смо нашли и 15 момака, све по нашој ваљи. Мијат ће се сада показати међу усташима и радити на постижењу турских цијељи, али, разумије се, привидно. Ви можете располагати са Мијатом, како ви нађете за најцјелисходније“.

О себи јављају Мостарци у истом писму, да они морају још за неко вријеме мировати, али да су сви готови придружити се устанку, као што је већ многи од њих ускочио, тек им се укаже прилика.

Овијем начином обавијештен, књаз Никола одмах је издао наредбе усташима како се имају владати, а главаре је обавијестио и о приватној улози Мијата Радовића, да се не би, случајно, који преварио и повјеровао наговорима његовим.

Велике силе стрпљиво су чекале што ће турска влада сама издјејствовати у Херцеговини, иако се ничему нијесу надале од њених фермана и обећања. Оне су знале, да се усташком народу хоће европског јемства за сва она обећања, али се не могаху одлучити да траже ова јемства од Турске, да јој осјетљивост њену не увриједе. Међутијем су спремале један заједнички корак, који је доцније постао познат именом „Андрашијева нота“. Владе трију савезничкијех царева сложиле су се, да гроф Андраши изради ноту, која би садржавала захтјеве само за херцеговачки народ. Пошто су усвојиле предлог Андрашеве ноте, спровеле су исту 18. децембра и владама француској, енглеској и италијанској, да је за тијем, као заједничку, поднесу Порти. У ноти је све по реду изложено што је за умирење Босне и Херцеговине досад учињено, а што је пропуштено учињети, а затијем је у пет тачака изложено, што би требало у ону цијељ предузети, наиме: да се утврди вјероисповијед; да се укине закуп данка; да се приходи Босне и Херцеговине употребљавају искључиво на потребе истијех земаља; да се установи један одбор, у којем имају бити пола хришћани, а пола мухамеданци, који ће пазити да се извршују све реформе од сила предложене, а тако и оне у иради од 20. септембра и ферману од 30. новембра; да се поправи пољопривредно стање сељака.

Ништа страшно у тијем европскијем захтјевима, а опет је вас свијет разгађао и нагађао, хоће ли Турска примити Андрашијеву ноту, управо хоће ли Порта допуштити, да јој се стране силе мијешају у њене домаће послове. А хоће ли усташи више вјеровати новијем обећањима, него свијем досадашњијем; хоће ли они хтјети положити оружје, па чекати остварење толикијех обећања? То им се чињело мање важно питање.

Но ако су мјеродавна лица о томе мало мислила, усташи нијесу управо на то ни помишљали. Они су били собом начисто. Они су били постојани у својој одлуци: не пристајати на никаква обећања, ма и европска била, ако им само од Турске долазе. Једино, да би велесиле узеле њихову ствар у своје руке, па да је уреде независно од Турске, под својом гаранцијом, усташи би морали, хтјели-не хтјели, пристати и борбу обуставити. Али да до тога дође, није било скоро никаква изгледа. Енглеска се прва одала, да не вјерује у успјех дипломатске акције, и да претпоставља могућност распада Турске. Она је похитала да себе осигура, дође ли до јагме. 13. новембра купила је од раскошног вицекраља мисирског близу 200.000 ацкија суецких за 4 милиона фунти. Претекла је у томе Француску, која је сама на власништво канала вазда циљала.

То је за Француску био нов јаки пораз. Слабост својих међусобних одношаја исте владе велесила слабо су укривале.

У часу, кад су се, тобож, све сложиле на заједнички рад према Турској, у виду „Андрашијеве ноте“, оне су се преко својијех јавних органа најжешће нападале и сумњале. Из Беча су се горко тужили на дволичност Русије; Њемачку су биједили, да је неискрена према Аустрији; Енглеску су оптуживали, да она води своју самосталну политику, подржавајући Турску за свој рачун, а њено пристајање за акцију заједничку, да је само ради форме; Француска је крива, што озбиљно и не помишља на источно питање, но само вреба прилику да се освети Њемачкој; исто тако Италија згоду, да што ушићари на рачун другога. У истини, то је и било право стање одношаја. Турска је уочила Ахилову пету на велесилама, и то што јој је давало снажне отпоре. То јој ваља признати у часу, када је свака нова појава у ствари устанка или на усташком бојишту задавала свијема страх, да ће се изродити општи заплети, па и рат. Турска, истина, слаба према устанку, држала се јуначки према силама. Нота заједничка могла се предати Порти, као што се и предала, али тек дође до заједничке даље радње, да се реформе под гаранцијом и изврше, силе ће се раздвојити, јер ту већ престаје питање о осјетљивости Турске, коју су оне, тобож, штедјеле, а настаје питање о осјетљивости истијех сила и судару њиховијех интереса.

Тако је могла Турска још равнодушно ишчекивати изодавно оглашену заједничку ноту велесила, која је 20. јан. 1876. г. и предата Решид-паши, министру иностраних дјела. Већ ни сам начин предавања ове ноте није могао престрашити Порту. Силе нијесу одважно и заједнички затражиле, да Порта прими захтјеве њихове. Одили су посланици сваки засебно, најприје аустријски, па руски, па њемачки. Прочитали Решид-паши ноту и додали, да су с њом сагласне и владе енглеска, француска и италијанска. За тијем су се изређали посланици овијех држава са изјавом, да су њихове владе сагласне с нотом и да оне мисле, да у њој нема ништа увредљиво за Порту.

Требало је Порти десет дана времена, да се покаже колико је озбиљно размишљала о заједничком кораку сила и како јој тешко бјеше одлучити се. Тек 1. фебруара одговорила је она, да, увјерена о доброј вољи сила према Турској, прима Андрашијеву ноту у цјелости. Само ону тачку, гдје се каже да дохоци Босне и Херцеговине имају остати за потребе истијех земаља, измијенио је султан још у обилатију корист онога народа тијем, што је окинуо једну велику суму, вишу но оне могу дати, која ће се трошити за потребе и унапређење Босне и Херцеговине, а под контролом једног земаљског одбора од самијех Херцеговаца и Босанаца.

Исти дан изашла је и ирада о томе, нека је царска тврда и вјерована. Порта је зарана била обавијештена о аустријском предлогу. Гроф Зичи саопштио је унапријед великом везиру садржај Андрашијеве ноте и у исто вријеме, да здружене владе мисле, да султанове реформе нијесу довољне и да не могу одговорити потребама. Предлог европски има допунити оно, што недостаје реформама царевим. Гроф Зичи увјеравао је великог везира, да силе не намјеравају ништа друго, већ одржавање турске државе ничим неповријеђене, али зато нека Порта прими предлоге, кад јој се поднесу, и нека се не излаже томе, да силе узморају пресију употријебити. Тога пута не бјеху се још Енглеска, Француска и Италија изјасниле о Андрашијевој ноти, те је Порта помишљала да се, можда, неће ни сложити на заједнички корак. Тако је Махмуд-паша, велики везир, одговорио аустријскоме посланику, да он о ноти не може говорити, пошто се још ни све силе нијесу о њој изјасниле, али да не држи да је икакво посредовање европско потребно, јер је султан већ објавио све реформе, које силе мисле тражити и које превазилазе и очекивање самог народа. И већ је Костаћ ефенди, мутесафир гатачки, ступио у додир са главарима усташким, да им милост султанову објасни. Не успије ли се тијем начином, изјавио је велики везир, да Рауф-паша и Муктар-паша имају довољно снаге да устанак силом угуше. Нарочито је велики везир нагласио аустријском посланику, да је свако мијешање сила у ствар устанка штетно, јер оно улијева усташима дух отпора и поуздања.

Ипак велики везир више није сумњао да ће силе поднијети Порти свој предлог, и то убрзо. Зато је влада турска похитала да још једном покуша, не би ли на лијепе устанак смирила прије предаје ноте, како би интервенција европска постала излишна. Она је послала Али-пашу за валију херцеговачког, који је 12. јануара и стигао у Мостар. Али-паша је био пред тијем посланик у Паризу. Од њега се очекивао успјех као од човјека врло блага и вјешта дипломата. Одмах по доласку своме послао је Али-паша кадију мостарског Јусуф ефендију, да прође Херцеговину и да му спреми земљиште његовом раду. Он није ни долазио до усташа, него само до онијех Херцеговаца, који се не бјеху, још јавно придружили устанку. Ове је шиљао усташима, који не хођаху њих ни чути.

У то исто вријеме био је изаслат на Цетиње Кечет ефенди, који је и 1862. г. долазио на Цетиње. Ма се вријеме измијенило! Онда је он диктирао услове мира, а сад је дошао да моли. Он је сад имао мисију да умоли књаза Николу, обећавајући му раширење Црне Горе, да својим упливом учини да се устанак прекине. Књаз је одбио ту молбу. Одговорио је да се он не може истицати пред великијем силама, које су умирење Босне и Херцеговине узеле у своје руке. А друго изјавио је књаз, и ако би он имао толики уплив на народ херцеговачки, колики му Порта признаје, да га он не може више употријебити против устанка, који већ 6 мјесеци траје и који је толико жртава стао, а без икаква јемства, да ће се стање народу према његовим жељама поправити.

Остали су, дакле, без успјеха и пошљедњи покушаји Портини да устанак смири без посредовања великијех сила. Утолико је заједничка нота већ предата Порти. Сад јој није оставало друго, но да отклони барем употребу пресије и тражене гаранције од стране Европе. Од тога се Порта највише бојала да јој се уплив и власт великих сила не угњијезди и у европске провинције, као у Мисиру. Зато је исти час, примивши захтјеве заједничке ноте, настојала да покаже силама свуколику озбиљност и енергију с којом ће да оствари сва обећања султанова и реформе, захтијеване европском нотом.

Султан је дао опште помиловање свијема усташима и њиховијем избјеглим породицама. По његовој заповједи стигли су одмах два комесара: Хајдар ефенди за Босну и Васа ефенди за Херцеговину, са тачним упутствима и пространом влашћу. Комесари су пролазом објавили, на турском и српском језику, опште поштовање султаново и све реформе које ће се одмах увести. Исто је објављено усташима и преко пограничних власти српских и црногорских. Комесари су позвали усташе, да се у року од четири недјеље сви покоре и поврате. Валије босански и херцеговачки добили су налог, да на сва улазна мјеста поставе чиновнике и војнике и по једнога члана извршне комисије, која је састављена и у Мостару и у Сарајеву. Свакојега који се поврати ови ће саслушати и записати све њихове жалбе и захтијевања. Сваки кућни старјешина добиће по томе тескеру. За болеснике, који не би могли продужити пут, имају се поставити привремене болнице на граници, и ту ће се лијечити о државном трошку; који оздраве биће испраћени на своја мјеста. Здрави под сигурном пратњом одмах ће продужити пут својим кућама. Све њихове ствари пренијеће им се а влада даваће им хљеб и чуваће њих и њихово имање од свакојега нападаја. У то име биће доста војске на расположењу. У селима предаће им се њихово имање. Држава ће их помоћи да подигну изгореле куће, тако исто цркве и школе. Таин ће се давати свакоме до прве жетве и за усјев сјеме. Ослобађају се сви од десетка за једну, а од данка за двије године.

Преко све ове бескрајне милости султанове, заповијеђено је комесарима да само мотре на сваку потребу, како би султан одмах учинио и то што није предвиђено, а постојано да раде да народ добро разумије све реформе које ће се завести, па да се свак преда миру и раду и сложном међусобном живљењу. Извршним комисијама у Мостару и Сарајеву строго је наређено, да се све на длаку изврши што је у царским ферманима и у европском предлогу и да одмах непосредно јављају Порти, да што грађанске власти не би учињеле или рђаво урадиле, за које се свак подвргава најстрожијим казнама. Би се рекло: Ево среће за свакојега Бошњака и Херцеговца! Мед и млијеко потече опустошеним земљама њиховим! Но усташи остадоше и сад једне памети. Не хвата им се нико да ће све то тако бити, што им се обећаје, а на гола обећања они не вјерују Турцима ништа, јер знају добро да Турска нема ни средстава ни снаге, па ни озбиљне воље да изврши што обећаје.

Тако је и ови покушај остао безуспјешан. Брзо се увидјело да Турска сама није у стању извршити усвојене реформе и тијем устанак прекинути.

Ушљед овога неуспјеха, који се, уосталом, одмах предвиђао, постало је опште стање много озбиљније. У европском новинарству почело се претресати питање: шта ће се сад са Босном и Херцеговином? Независна штампа била је сагласна; тражила је њихово потпуно ослобођење. Но и полузванична штампа почела се изражавати, да треба реформе на страну, па потражити други начин рјешењу тога питања: почело се зборити о окупацији оних земаља, или мјешовитој, или само од једне државе, као пуномоћнице другијех. Но ову комбинацију бркаше опет та могућност, да Србија и Црна Гора зарате с Турском, која би онда могла покренути цијело источно питање.

Гроф Андраши није могао отрпјети, да његова нота остане мртворођено дијете. У сагласности са силама и с Турском он је одлучио да Аустрија буде посредник међу усташима и Портом, не би ли се усвојене реформе извеле и устанак ипак прекинуо. Ђенерал Родић, управитељ Далмације, добио је наредбу да ово посредовање изврши. Аустрија је добро знала вриједност Црне Горе и њен уплив у Херцеговини. Знала је, почисто, да је устанак херцеговачки у рукама књаза Николе, да усташи ништа не раде без његова знања и одобрења. Зато је и ђенерал Родић, по упутству своје владе, најприје дошао на Цетиње. Он је књазу исповиједио одлуку бечке владе и своју мисију, као и очекивање самога цара његовог, да ће књаз одлучно употријебити свој уплив да се устанак прекине. Тежак је положај настао за књаза Николу. Он није ни сада помишљао, да одустане од правца досадашњега у своме раду односно устанка и будућијех догађаја, а није могао одбити позив Аустрије да јој помогне у послу умирења Херцеговине, јер би тијем дао доказа најјаснијег и Турској и силама, да је он сметња томе умирењу. По морању, дакле, дао је своје обећање Аустрији, да ће све, што је до њега, учињети да се устанак прекине. Ово обећање огласиле су аустријске новине у сва звона, оглушујући тијем уједно и успјех посредовања Аустрије и крај устанку. То је изазвало за један час у српском и словенском свијету забуну и огорчење против књаза Николе и Црне Горе. Књаз је морао све те неправедне нападаје подносити. Но усташи нијесу били узнемирени ни за један тренутак што књаз није могао јавно изрећи, јер би тијем објавио неискреност свога обећања, што је учинио усташима. Он је одмах извијестио главаре усташке о предстојећем посредовању Аустрије за умирење, у чему је принуђен и он учествоват, и да ће им он давати, према догађајима, напутке, како се имају владати. Дао им је поново увјерење, да их он неће пустити на умир без извјеснога добитка, који би наградио досад поднесене муке и жртве, а не могне ли се то постићи, да ће се борба продужити.

Родић се задовољан вратио са Цетиња, 14. марта имао је у Дубровнику састанак с Муктар-пашом и Али-пашом, с којима су били и царски комесари: Васа ефенди и Костаћ ефенди и много другијех да уговоре начин даљега рада. 18. истог мјесеца издали су турски пуномоћници већ из Дубровника прокламацију усташима, у којој обећавају онима који се поврате и оружје положе сваку олакшицу, а непокорнијема пријете, да ће им се њихова имања одузети и да ће бити искључени од уживања рефорама, које ће се остварити.

По наредби с Цетиња усташи се нијесу ни обрнули на ту прокламацију, а изјавили су ђенералу Родићу, с којим су се у Суторини састајали, да они и сами желе мир, а сада још више када виде да се Аустрија за њих заузела, али да они траже једно примирје од 12 дана с Турском, за које ће вријеме главари моћи се састати и договорно изложити своја захтијевања од Турске, па то, као пошљедњу непромјенљиву вољу њихову, ђенералу Родићу предати на једном састанку, који ће се доцније урочити. Даље су тражили усташи, да се за вријеме примирја ни усташка, ни турска војска не миче с мјеста на којима се нађе, када се примирје закључи.

У овоме смислу, тражећи примирје, управили су усташки главари са свога састанка у Суторини ово писмо Муктар-паши:

„Његовој преузвишености, Ахмед Муктар Паши поздрав!

Његова преузвишеност господин ђенерал Родић, далматински намјесник, позива нас главаре усташке на састанак у Суторину.

На овај позив намјесника једнога цара, који је великодушно примио знатни број наших породица у своје царство и о њима промишља, осјећамо дужност одазвати му се. Вама је већ позната цијељ тога састанка, зато, у заједничку корист, тражимо обуставу борбе за 12 дана. од 20. марта до 2. априла, под овим условима:

1) Ми се обавезујемо у име наше и наше војске, да од усташке стране од Суторине до Таре неће за то вријеме пуцати пушка на Турчина. То исто тражимо и од ваше стране.

2) Мјеста, која сада заузимамо, да не смијемо ни ми ни ви напуштати ни прекорачити под никаквим изговором.

3) Сваки придолазак војске за то вријеме у заузета мјеста недопуштен је.

Суторина, 18. марта 1876“.

Турска се много опирала овоме захтјеву усташа, али најпослије морала је наваљивању Аустрије попуштити. Но зато је тражила, да и усташи допуште њој, да за вријеме примирја унесе таин војсци, у Никшиће. Главари усташки, по налогу књажеву, нијесу на то никако хтјели пристати. Већ у претходном договарању с ђенералом Родићем о томе, књаз му је навијестио да се не нада, да ће на то моћи склонити усташе, не пристану ли, да ће он, ако му се то затражи, дозволити да се таин у Никшиће унесе преко црногорскога земљишта, само да дадне и Турској и силама доказа, колико жели послужити дјелу умирења. Разумије се, да је књаз у толико дао наредбе и у пограничну Црну Гору и Боку, да нико не смије дати Турцима ни коња, ни мазге за пренос таина, како ће и његова дозвола морати остати неупотребљива. Пошто је Турска добила увјерење, да ће Црна Гора пропуштити таин у Никшиће, закључила је она са усташима дванаестодневно примирје, од 16. до 28. марта.

Али-паша и Муктар-паша са својом пратњом вратише се у Мостар. Ђенерал Родић дошао је у Ерцег-Нови. Главари усташки уређивали су војску, да не би били и за вријеме примирја ђе изненађени, а кад истече примирје, продужи ли се борба, да буду први дан наредни против непријатеља.

26. марта сакупише се усташки главари у Суторину. Од Гацка: војвода Богдан Зимоњић, и Јоко Вишњић; од Бањана војвода Симо Баћевић, Ћетко Пејов, Видак Копривица; од Невесиња: војвода Перо Радовић, Трипко Бува, Илија Стевановић; од Рудина: Стојан Бабић и Раде Алексић; од Билећа: Шћепан Папић; од Завођа: војвода Глигор Милићевић, Саво Анђелић, Јово Зотовић, Никола Вујовић; од Дробњака: Мико Миловић; од Језера: Живко Шибајлија; од Зубаца: војвода Трипко Вукаловић, Томо Томашевић; од Суторине: Мрдо Лучић; од Пиве: војвода Лазар Сочица: за Шуму и Попово: Милентије Перовић, архимандрит из манастира Дужи; за Неретву: поп Иван Мусић, Радојица Ђуров Јовановић, Новица Поповић, Ђорђија Дурутовић, Никола Станков Николић, Баћо Ђуричин Мићуновић.

Пеко Павлов и други Црногорци, а главари усташки, нијесу, као ускоци црногорски, присуствовали овоме састанку. Тако је књаз наредио навлаш, да и тијем одбије приговор учешћу Црне Горе у устанку. Хтио је да овај састанак буде израз чисто народа херцеговачкога. А главарима херцеговачкијема дао је напутке за све, како се имају владати на стастанку и што ће и у разговору са Родићем зборити и послао им је писмо, које су они сви потписали и ђенералу Родићу предали.

Поменутога дана пошље ђенерал Родић у Суторину главарима аустријскога вицеконзула у Требињу Вука Врчевића. Он изјави усташима, да је дошао у име ђенерала Родића, да им прочита и објасни реформе. Лазар Сочица одговори му, да су се главари усташки одазвали само позиву ђенерала Родића и да они желе само из његових уста чути оно, због чега су дошли на састанак.

Врчевић се врати у Ерцег-Нови и саопшти ђенералу Родићу одговор главара. Родић одмах пође сам у Суторину. Главари га лијепо дочекају. Он се са свакијем лично упозна и ручи. Затијем су посиједали у једну кућу, сређену за састанак. Ћенерал Родић најприје прочита главарима реформе које садржи Андрашијева нота, а које је и султан примио, наиме:

1) Потпуна равноправност вјероисповиједи.

2) Укидање закупа данка.

3) Употребљење једнога дијела прихода Херцеговине и Босне на корист њихову.

4) Постављање комисија са половином хришћана и половином мухамеданаца, које ће пазити да се реформа испуни.

5) Побољшање земљодељства.

Затијем је Родић прочитао и оне олакшице, које је влада аустроугарска у Порте издјејствовала, а то су:

1) Опште помиловање.

2) Сигурност бјегунаца у повратку од сваког насиља и од освета од стране Турака.

3) Помоћ за грађење кућа и цркава, као и давање сјемена за усјев.

4) Праштање десетине за једну, а другога данка и харача за двије године.

Пошто је ово прочитао, стао је ђенерал Родић овако говорити главарима: „Никада још до сада Порта није допуштала, да когод обећања, која је давала народу, надгледа и извршује, али је сада обвезана од свијех сила да их испуни, а особито од Аустрије, која ће пазити и надгледати све оно што је обећано и да буде. Турска мора извршити и оне реформе и оне олакшице, које је за вас израдио његово величанство цар аустријски.

Што сте вашом храброшћу постигли, о томе ће ваше отаџбине историја славно говорити, али немојте заборавити, да сте све ове користи, које вам се дају, добили важним упливом сила и особито упливом мога племенитога цара. Ове реформе и олакшице врло су важне и огромне и ви ћете их једва сада моћи оцијенити право.

Но ви се морате повратити у ваш завичај, јер само ако се повратите моћи ће велесиле нагнати Турску, да под њену одговорност мора извршити све, што ви је обећала. Не послушате ли савјет велесила, а особито Аустрије, то ћете само угодити оној страни, која неће нипошто да се реформе изведу, а то су ваши домаћи Турци и којекакви занешењаци, који по зраку муве лове, а наводе вас на пропаст вашу. И у том случају ви бисте пропали и велесиле би дигле руке од вас.

Ја вас савјетујем, дакле, да се разаберете, и да се на позив турске комисије вратите на ваша огњишта, са пунијем увјерењем да ће све велевласти строго надгледати преко својих људи, да се тачно испуни оно, што вам је обећано. Јер ако се не повратите губите сваку наду на бољу будућност, губите опроштење и продаће вам се имовина и подијелиће се онима, који се на вријеме поврате. Намјера мојега цара, вјерујте, искрена је и срдачна и ја ви доносим његове савјете, да не слушате занешењаке, који вас на зло упућују и који вам са стране помоћ обећају.

Ваш устанак пријети нарушењу општега мира, зато су све велевласти сложне у том, да сваку помоћ са стране, досадању и будућу, вама забране.

А знате и то, да Србија и Црна Гора против воље велевласти не могу и не смију никакве помоћи вама давати.

Све што вам рекох, мој је савјет вама, да не бисте изгубили оно што сте са толиким пожртвовањем и пролићем крви стекли и да бисте моме цару оставили могућност, да и даље за вас и за вашу корист може радити. Напошљетку, ако нећете примити ове савјете, а ви чините што хоћете. Ми вам нијесмо противни, али ћемо морати свом строгошћу бринути се, да наша граница буде осигурана и да не буде на граници нарушен мир, а вас ето вашој судбини, коју сте сами изабрали“.

Главари одговоре на ово ђенералу Родићу да су све разумјели, да ће се данас међусобно договорити, па му сјутра одговор дати, и ако њихов одговор најумјеренији буде, то ће бити једино Аустрији за љубав. Родић се врати задовољан у Нови. Главари га сви испрате до границе. Сјутрадан пошаљу главари четворицу између себе, те ђенерала Родића срету и допрате у свој стан. Разговор се опет отпочне. Главари су живо представљали стање Херцеговине и жеље своје. Напошљетку су предали ђенералу Родићу писмени одговор, који је, рекоше, потекао из њиховога општега договора и сагласности и приме ли се њихови предлози, они ће исти час одустати од даље борбе.

Овај важни акт дословице гласи:

„Ваша Преузвишеност,

Не може нико праведније оцијенити, ни с већом благодарности предусрести благородно заузимање Аустрије моћне, да се успостави добро стање за досад много трпећи народ српски у Турској, као ми исти усташи, које нас је на ови корак баш и нагнало стање више неподносимо. Царска аустријска влада нека буде слободно увјерена, ми је молимо за то, да је народ херцеговачки преиспуњен најдубљом захвалношћу за све најживље заузимање њено, које је она досад показала за добро наше. И то баш, уважавајући позив и савјете Аустрије, даје нам слободу да вама, ваша преузвишености, као пријатељском посреднику између царске владе и нас, отворено искажемо оно што нам је на срцу и што ми хоћемо, јер ми мислимо, а и вјерујемо, да већ нема човјека на свијету који би помислио, да би се ми могли повратити под власт турску, а у стање у којем смо досад били.

Сигурно нема човјека, који би могао жељети више од нас, да се час прије повратимо на наша огњишта, премда опаљена и опустошена, али нема ни тога, који би и за часак помислио да ћемо се ми код све наше велике невоље, безусловно повратити у несретну домовину нашу са избјеглом чељади нашом, а најмање можемо то мислити за великодушну и благонаклоњену Аустрију, која се најживље заузима за бољу, праведну и достојну будућност нашу, што је већ засвједочила својим предложеним реформама.

У томе увјерењу ми изјављујемо, да примамо реформе које је висока аустријска царска влада предложила и када би се оне потпуно испуниле, ми би опет дошли под поданство султаново.

Јест истина, да Турска обећава испунити све реформе, а каже се да су се и силе подјемчиле за исте, али ми никако не вјерујемо, да Турци хоће и могу извршити и одржати те реформе. Ко је год искрени пријатељ овога мученичког народа, не може, дакле, замјерити, ако ми тражимо још и стварна јемства за безбједност и боље стање наше. Те захтјеве ми ћемо овдје укратко вашој преузвишености изложити.

Ми тражимо:

1) Да народ херцеговачки барем трећину земље као своју сопственост има. Не само што је неправо, само по праву насилничком Турчин све до сад имао и уживао, — него просто барем без толике својине хришћански херцеговачки народ није у стању живјети, и радије ће изгинути но се повратити у живот, ђе му живота није.

2) Нека Турска за вазда уклони из Херцеговине своју војску и нека остави само онолико колико је за посаду потребно, и то само у ова мјеста: Мостар, Столац, Требиње, Никшић, Пљевља и Фочу.

3) Да Турска огради свијем хришћанским фамилијама опаљене куће и цркве, да им даје храну барем за годину, да им набави оруђа за земљодјељски рад и да народ не даје никаква данка за три године, од дана када се поврате.

4) Да херцеговачки хришћани не полажу оружје све дотле, док сви мухамеданци оружје не положе и док се обећане реформе не изврше.

5) Када би се сав народ повратио, онда да главари његови уговарају са властима о извршењу реформа и да они скупа поставе такву управу, која би одговорила смислу предлога преузвишенога грофа Андраша. Разумије се само по себи, да ми морамо тражити да се ове реформе уведу одмах и у она племена Босне и Херцеговине која нијесу још побуњена јер би то било јемство једно за нас, а друго за саму Турску, да опет код њих не наступи стање, које је сад код нас.

6) Пошто се усташи не могу ослонити на пола обећања Портина, која их ни до сада никада није испуњала, пошто је Порта једва у стању и сопствену војску да храни, и пошто се усташи боје, да новац који би Порта одредила за хришћане у Херцеговини и Босни, не дође у руке чиновника турскијех, јер онда не би никад ништа добили, но би од глади помрли, и пошто усташи знају, да им не би ништа помогло и ако би силе протестовале, ми у име народа тражимо: да руковање с тијем новцем дође под непосредни надзор једне европске комисије, па да ова комисија прима сав тај новац за грађење кућа и цркава и за набављање нужних домаћих средстава и да она прије повратка избјеглијех фамилија устроји неколика магазина главна у најзгоднијим средиштима.

7) Напосљетку тражимо, да влада аустријска и руска у онијех шест гарнизоних мјеста поставе по једнога свога агента, који ће настојавати да се реформе потпуно изврше.

Ово су, ето, наши захтјеви. Ваша преузвишеност увидјеће, то смо увјерени, да највише нијесмо захтијевали и да мање не можемо тражити. За нашу безбједност, ако ће и најмању, и за наш колико толико бољи живот, на који као народ имамо неоспорна права, то нам се не може ускратити.

Препоручујући, преко ваше преузвишености, благонаклоности Аустрије ове наше најскромније жеље, остајемо:

У Суторини 27. марта 1876. (Долазе потписи)“

Ђенерал Родић имао је од своје владе строго и кратко упутство: да усташима не ставља у изглед ништа више, но им дају турска обећања и Андрашијеве реформе. Њему није остајало, дакле, друго, но да изјави усташима, да њихове захтјеве не може примити. Родић је био добар ђенерал и служитељ аустријски, ма исто тако добар Србин и мудар човјек. Иако им је морао рећи, да зло чине што одбијају предлоге велесила, да од тога часа престаје свака помоћ њиховим избјеглим породицама од стране аустријске владе, и да ће им Аустрија своју границу затворити — он је у души и сам био убијеђен, да усташи нијесу могли друкчије поступити. Испративши ђенерала Родића до аустријске границе, уљудно, а весело, иако им је састанак остао не само безуспјешан, него им још и одузео досадању аустријску помоћ, главари усташки одмах се повратише својим војскама да продуже борбу, тек истече примирје.

Примирје и састанак суторински велики су догађаји у дотадањем животу устанка. Књаз Никола славио је у њима успјех достојан трудова и мудрости, с којима је дотле устанак руководио, а непоколебиво повјерење Херцеговаца у књаза и послух беспријекорни био је у истој мјери награђен великим значајем устанка, којега је он тек сад добио. Турска, закључивши примирје са усташима, признала је силу устанка, дала је устанку значај ратујуће стране. А састанак суторински био је сјајна згода, гдје је устанак показао свијету чврсту организацију, своју јасну вољу, свијест и разборитост народа борећега. Ко је дотле мислио, да Херцеговци ратују само за то што им је у души хајдуковање, или да су они несвјесно оруђе Црне Горе за њезине нарочите цијељи, морао се сада разувјерити. Најјасније, а мудро и достојанствено, састанак у Суторини изјављује признање и благодарност Аустрији и силама на трудовима и заузимању за побољшање њихова стања. Примајући предложене реформе устанак даје доказа, да народ херцеговачки хоће мира, што га и сам у највећој мјери треба и што се жели поклонити вољи велесила. Што су тражена јемства за истинито остварење реформа неће се никада моћи уписати у гријех усташким главарима или књазу Николи, који их је у томе руководио. Саме силе, изнуђавајући Порти оне уступке, осјећале су празнину и немоћ у своме дјелу умирења, што није било гаранције да ће се сва обећања испунити. А када су послије суторинског састанка принуђени били да приступе Порти јаче, не би ли реформама дали и гаранције у ма каквом благом виду, њихов покушај разбио се о противности Порте и растројство, које је затијем наступило у Турској Царевини.

Од овога отпора Портина, да не да силама никаква јемства за извршење својих обећања европских рефорама, не може јачега доказа бити, да Турска у истину није мислила и да доиста никада не би испунила у Херцеговини што је обећала.

Књаз Никола имао је у томе доста искуства, а поглед бистар и неварљив, да није могао овај покрет устанка завршити друкче, но га је завршио изјавом усташкијех главара у Суторини. Кад нијесу силе у стању биле принудити Порту да прими усташке захтјеве, којима је он, мислио за тај случај Херцеговини мир повратити и јуначке јој жртве са прилично самосталним животом награђене видјети, он није смио узети на се одговорност да се на његову ријеч херцеговачки народ поврати, на мјесто обећанијех олакшица да угледа онај народ опет у старом, само још много несретнијем стању.

Борба се мора продужити и продужила се одмах по примирју. Муктар-паша, како није могао за вријеме примирја унијети таин у Никшиће ни преко Црне Горе, као што је био књаз Никола допуштио, похитао је с војском да продре у Никшиће. Кренуо је с војском и не чекајући пошљедњи дан примирја. Знао је како ће се умирење у Суторини свршити, јер је знао и то колико су Турци искрено мислили да испуне обећане реформе. 1. априла почео се бој на Крстцу, а свршио се 4. и. м. под Никшићем. Муктар-паша био је сасвијем потучен. Изгубио је вас таин и неколико табора низама.

Ова славна побједа испунила је вас народ српски одушевљењем великим. Знало се, да је у том тешком боју било много црногорске војске. По томе се судило с коликом је одважношћу сада, послије примирја, Црна Гора устанак појачала.

У истој мјери била је Турска овијем поразом поражена. Страховала је с двије стране. Од устанка, који је тек сад развио сву снагу своју, и од великијех сила, да је сад још јаче не стисну зарад умирења устанка, који пријећаше да обухвати сву царевину. Да обоје претече, Турска је настала живље прикупљати војску на границама Црне Горе и Србије. На Црну Гору је особито кивна била. Обратила се силама тужбом, да је у боју у Дуги било 7.000 Црногораца. Велике и живе спреме турске и отворене пријетње навјешћивале су скори рат с Црном Гором. Књаз Никола, дајући објашњења силама, одрицао је учешће Црногораца у толиком броју, а признавао је да је Црногораца било, као и од самога почетка устанка, будући није могуће спријечити ускакање појединијех. Русија позове друге силе да заједнички уздрже Турску од рата с Црном Гором. На њихова представљања, да је понашање Црне Горе вазда досад правилно било, да су неосновани извјештаји Муктар-пашини о учешћу војске црногорске у боју у Дуги и да би ратом с Црном Гором стање Турске и опште сасвијем се погоршало, султан је попуштао, али прикупљање војске није прекинуо. 15. априла Порта је послала силама једну ноту, у којој изјављује да не намјерава заратити Црној Гори, иако нема повјерења у њу, а да прима морално потпомагање сила за успостављање мира, које су јој силе наново понудиле.

Но за умирење постајаху изгледи све грђи. Осим ширења устанка и у Босни и сличних појава и по другим провинцијама Турске, финанцијално стање њезино отежавало је положај сасвим. Док је прошле зиме влада турска извела била, да од интереса државнога дуг не може више од 50 процената платити, сада је своје повјеритеље извијестила, да ће априлске купоне тек у јулију моћи откупити. Чиновници нијесу већ за више мјесеца плату примили, а тако ни војска. Заповједници њени представљаху влади, да ће се војска разбјежати. Тијем успијеваху да им се штогод даде. Ушљед таквога стања појављују се у Цариграду немири. Гомиле нижијех чиновника купе се пред дворовима министара иштући хљеба, а султан Абдул Азис није се, међутијем, устављао у највећој раскошности.

У цијелој Европи сада се још живље почела осјећати потреба европског посредовања, но не само ради умирења Херцеговине, но у цијељи темељног преображаја Турске. Органи свијех влада почеше се изјашњавати у томе правцу. Из Берлина, гдје су се досад вазда уздржавали и равнодушни били, узвикнуше: Европски интереси не смију се даље напуштати томе маразму, јер наступају опасности које се могу отклонити једино, ако се више не губи вријеме. У Лондону се доказиваше, да више није у питању устанак херцеговачки, но је то болест која обузима цијело државно тијело турско. И ту ваља помагати, а то је једино могућно ако се Турска стави под европско туторство и ако се велике силе против ње не буду више уздржавале од насилнијех мјера.

Према оваквом општем стању и расположењу морала се већ и Русија сматрати разријешеном од својих обзира на осјетљивост другијех сила, када се она дотиче Турске. Књаз Горчаков одлучи се на један корак у цијељи преображаја турске управе у хришћанским провинцијама. По претходном договору са књазом Бизмарком и грофом Андрашом састану се ова три канцелара у Берлину 28. априла.

Извјештена о овој конференцији Порта је похитала, да и свога новога посланика Етем-пашу одмах пошаље у Берлин.

Ни књаз Никола није пропуштио ову конференцију, да не упозна поново силе о стању Херцеговине и о мучном положају Црне Горе. Он је послао у Берлин предсједника Државног савјета војводу Божа Петровића, да заступницима трију царевина представи крајње несношљиво стање у којем се Херцеговина, па с ње и Црна Гора, находи, и да мора неизбјежно шљедовати рат с Турском, ако се најскорије Босна и Херцеговина не задовоље и не умире. Књажев повјереник имао је изложити вјерно, колико је Херцеговина упропашћена и колико је устанком и Црна Гора најосјетљивије оштећена, и покрај свега тога да јој Турска још и ратом све једнако пријети нагомилавањем војске на граници, иако је силама изјавила да неће ратити. Црна Гора не може више ово стање подносити. Књаз није очекивао никаква успјеха од берлинске конференције, али је хтио да преко конференције и све силе буду најтачније обавијештене о положају Црне Горе, како не би биле изненађене догађајима који су брзо морали наступити.

Књаз Горчаков поднио је на тој конференцији свој меморандум, који се оснива на Андрашијевој ноти и на захтјевима усташким у Суторини. И Бизмарк и Андраши усвојили су овај меморандум и тако је исти, као заједнички закључак тројецесарских влада, саопштен владама у Лондону, Паризу и Риму. Меморандум сажаљеваше што султан, откако је примио Андрашијеву ноту, није ништа урадио да испуни своје обећање, те је тијем турски фанатизам још више распалио. Затијем се у меморандуму излажу ови предлози: закључење примирја од два мјесеца, а за то вријеме да се Турска с усташима смири, испунивши одређења Андрашијеве ноте и захтјеве суторинске; да конзули сила надзиравају извршење овијех рефорама; да се изашаље европска флота. Меморандум завршује с тијем, да се имају одмах јача присилна средства употријебити, ако Турска ни за вријеме овога примирја не испуни захтјеве сила.

Влада француска и италијанска примише овај меморандум, а влада енглеска одбије свако саучешће. Она изјави, да се није довољно времена оставило Порти да усвојене реформе уведе, а пријетњом да ће се употријебити јаче присилне мјере само ће се усташи и књаз црногорски охрабрити, да у својем непријатељству против Турске истрају, а најпослије да би то значило туторство над турским суверенством. Енглеска је и прије с муком пристала на Андрашијеву ноту, а сада је отворено устала против човјечанства и напретка, за које су се друге силе бар трудиле. Опасана морем, опасала се она сада и морем немара и неосјетљивости према жалосној судбини хришћана. Нека ови гину на хиљаде, само нека њени интереси живе. Овакви гријеси не остају довијека некажњени. Венеција, њена царствујућа претходница на морима, само се још у историји спомиње.

Турска је била охрабрена овијем држањем Енглеске. Извијештена о садржају меморандума, она се била наредила да га не прими. Но до тога није дошло. Меморандум се није ни подносио Порти, јер наступише догађаји, убиство конзула у Солуну, а затим пад и смрт султана Абдул Азиса, који цијеломе покрету дадоше други правац и облик.

Овај покушај Горчаковов био је пошљедње дипломатско посредовање у стварима устанка. Све што се потом догађало почиње се односити на рат Црне Горе и Србије с Турском, који је убрзо наступио.

 

5. СТАЊЕ И ДОГАЂАЈИ У ТУРСКОЈ ПОСЛИЈЕ БЕРЛИНСКЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ

 

Устанак херцеговачки није само задавао силама и Турској бриге и посла, како би га смирили да из њега не букне рат. Он је био и узрок потресу Турске из темеља и изазвао је у њој стање и догађаје, који су рат ускорили.

Кад су Херцеговци одбили понуђене им реформе без гаранције европске и опет продужили борбу са Турском, још с вишом снагом и успјесима настало је у Турској опште врење.

Првијех мјесеца устанка, док се није још губила нада да ће се устанак обуставити, било европским посредовањем, било силом од стране Турске, влада турска довијала се невољи према приликама, а турско становништво у европској Турској било је доста равнодушно. Но пораз Муктар-пашин у Дуги и други по Херцеговини, који су учестали, почеше распаљивати фанатизам Турске на све стране. На томе су радили виђенији Турци, који су кривицу давали султану и влади што не употреби силу против раје, а мржњом се напуњали против странаца, што се мијешају у послове турске. Прва пошљедица овога раздражавања свјетине био је ненадни догађај у Солуну. 24. априла 1876. године хоћаху Турци да потурче на силу једну бугарску дјевојку, што је у мјешовитом становништву солунском изазвало цијелу буну. Конзули (француски Мулен и њемачки Абот) похитају гувернеру да га позову, нека буну претече. Но разјарени Турци на очи истога гувернера и другијех највиших чиновника турскијех од Солуна убију оба конзула најгрознијим начином, камењем и тољагама.

Овај догађај узбунио је вас свијет. Француска и Њемачка послаше исти час јака одјељења своје флоте под Солун, а тако исто и Русија, Аустрија, Италија и Грчка. Но прије свијех уграбила је да стигне Енглеска у Бешика бој, на улазак Дарданела, са 12 бродова на којима бјеше 100 топова и 3600 војника. Но Енглеска не похита као друге државе да заштити своје поданике и да попријети Турској, него дође ли до рата које државе с Турском и до диобе ове да буде прва на дијелу, или не допуштати никоме раскомадавање Турске без споразума с њом, без пристанка њена. У томе смислу дао је доцније, 19. јула, сам Дизраели објашњење у енглеском парламенту. Није, дакле, чуда, што је убиство европских конзула у Солуну изазвало свуд очекивање одсуднијех догађаја. Но све је прошло мирно. Турска је покушавала, исто као у подгоричкој афери, да се свакојакијем доскочицама извуче из неприлике, али се нађе пред сложенијем и енергичнијем захтјевима сила, те је морала попустити. Дала је потпуну захтијевану сатисфакцију. Убице је казнила смрћу, гувернера солунског и доглавнике му лишила чинова и осудила на вишегодишњу тавницу, фамилијама погинулијех конзула исплатила милион франака.

Сама афера била је овијем свршена, али пошљедице њезине избише исти час у још сигурнијим појавама. Што је турска влада присиљена била учињети правичности, раздражено мухамеданство сматрало је то великом срамотом и понижењем својијем. Неуспјеси турске војске у Херцеговини још су им више распалили то чувство. Свуда по царевини, а у Цариграду особито, појављиваху се знаци који претходе револуцији. Софте, којијех је у Цариграду било око 10.000, појавише се оружани и они предводише покрет. Уствари они су били оруђе новога друштва Турака, које је било незадовољно постојећим стањем, те викаху на султана и владу, на султанов раскошлук и немарност, на владину слабост и попустљивост странском упливу. Софте са оружанијем гомилама Турака врвили су сокацима и викали да неће рат против Црне Горе и да устанак херцеговачки угуше исти час. 29. априла, када је султан Абдул Азис излазио из џамије, на хиљаде софта и народа опколише кола султанова и викаху: „Живио Султан. Нећемо шејик ил ислама. Нећемо Махмуд-пашу. Хоћемо у помоћ нашој браћи“. И ове руље предадоше султану истога пута једну писмену изјаву у томе смислу. Султан је прими и још истога дана отпусти Махмуд-пашу великога везира и шејик ил ислама. На мјесто онога постави Мехмед Ружди-пашу, а шејик ил исламом постави Хајрула ефендију. Софте не бјеху задовољне. Они су жељели Митад-пашу да им буде велики везир, јер је он био на челу овога покрета, који је тежио за препорођајем Турске. Једино их је умирило неколико, што је ипак њихов човјек постао министар војни и врховни заповједник војске Хусејин Авни-паша.

Султану Абдул Азису било је и то на срамоту, али у страху за пријесто и живот попуштао је, да првом згодом поврати своје људе. Он је проводио живот развратни и раскошни без граница, па је хтио и владу такву, која му неће сметати ћефовима, а на љубав својијех мухамеданских поданика, коју је био сасвијем изгубио, није ни мислио. Митад-паша и његове присталице, који су намјеравали Турску преобразити по европском начину, а у исто вријеме успоставити стару војничку силу турску да безобзирно и једним махом угуше све буне, а готови и с Русијом да зарате, они су знали да то не могу постићи са султаном Абдул Азисом. Да спасу царство, а да одрже власт у својим рукама, они се ријеше да збаце Абдул Азиса, а на пријесто попну Мурата, најстаријег сина султана Абдул Меџидова. Хусејин Авни-паша, имајући војску у рукама, предузео је да изврши овај преврат. С њим је био у овом дјелу велики везир, шејик ил ислам и Митад-паша. Они четворица окупе се ноћу 17. маја у војном министарству и одмах нареде, да се султанов двор опколи с мора ратнијем бродовима, а с краја са два батаљона и једном батеријом. Затијем пође Хусејин Авни-паша, праћен неколицином официра, у одјељење истога царскога двора, гдје је Мурат под надзором живио, и изјави Мурату да га је народ прогласио султаном и позове га у министарство. Ту су у толико били окупљени сви министри, паше, депутације, софта и улема. Ова скупштина прогласи Мурата султаном и одушевљено га поздрави. Сад је требало о овој промјени и Абдул Азиса извијестити. Та непријатна дужност допала је Редиф-пашу. Све су страже биле завјереницима одане. Када пробудише султана и објавише му „вољу народа“ он је бијеснио и противио се, но се најзад покорио судбини, јер увидје да га је свак оставио. Преведу га у дворац Топ Капу, гдје је као у тамници морао живјети. Допустише му да узме собом мајку, неколико жена и ђецу. Сјутрадан, 18. маја, засједе Мурат V у царски двор и примаше честитања. 19. маја изиде прокламација Муратова, да је „милошћу Божјом и једнодушном жељом поданика сио на пријесто својијех славнијех предака“. Великог везира и све министре потврђује у њиховим дужностима, свијема поданицима даје потпуне слободе, обећаје преустројство цијеле управе државне, за финансије установљава строгу контролу, а од своје плате поклања држави годишње по 60.000 ћеса. Са свијем државама хоће мира и пријатељства. Турци бјеху срећни и одушевљени новијем султаном. Но завјереници не бјеху сигурни од својега дјела, докле је Абдул Азис у животу. Бојаху се буне у корист његову, или његова сина Изедина, а на мисао бјеху и због великијех сила, хоће ли признати новога султана, који је законити нашљедник пријестола само послије смрти Абдул Азисове. Зато је већ 21. маја освануо Абдул Азис мртав. Који га лишише пријестола, они му и живот узеше; да покрију своје злочинство исјекоше цару жиле на рукама више шаке, а ставише му у руке ножице, да би се рекло: цар се сам убио у часу помаме, 23. маја сахранише султана Абдул Азиса са великим сјајем, а у спровод иђаху и сви завјереници и плакаху за добријем царем.

Завјереницима се чинило, да су све опасности и сметње уклонили себи с пута, кад су убили Абдул Азиса, а Мурата, законитога нашљедника, незаконито попели на пријесто. Како су мало помишљали на вјечни закон правде, да крв тражи крв, и да добро не може дочекати ко уради зло! Кад су у највишем увјерењу били, да ће сад они Турску из мртвила и распадања подигнути на висину снаге старе и новога угледа, изби најжешћи раздор између Митад-паше и Хусејин-паше. Митад је тежио да Турску преустроји на европску, да изједначи хришћане с Турцима, да тијем Европи одузме разлог да се ради хришћана мијеша у унутрашње послове турске. А Хусејин, заковани фанатични Турчин, није хтио чути о томе, но је рад био, да на старинску силом немилостиво спршти хришћане и утуши овај и сваки покрет. Митад-паша, док је био попријед валија у Бугарској, показао је, да он нимало не заостаје у љубави према хришћанима за Хусејин-пашом, само му се чињаше да би он својим слободњаштвом свијет обмануо, а насилна средства Хусејинова би га још више изазвала против Турске. У томе је могла сва разлика бити међу њима. То је Митад засвједочио тијем, што је за једно вријеме одустао од својијех планова и сложио се сасвијем са Хусејин-пашом. Тако је неограничена власт била у њиховијем рукама. Султан Мурат, благодаран што су га из тамнице дигли на пријесто, а вазда у страху да не сврше с њим као са Абдул Азисом, био им је послушан и пуштао их је, да чине што хоће.

Прва им је брига била, да угуше устанак у Херцеговини и Босни и да се спреме, за случај неуспјеха, за рат с Црном Гором и Србијом. За једно вријеме снабдјели су се и трошковима. Милионе, нађене у каси Абдул Азисовој, пренијели су у државну, осим онога што се у преношњи просуло. Комесарима у Босни и Херцеговини наредили су, да и опет позову усташе да се у року од шест недјеља сви поврате, да им је од султана све опроштено, да је војсци наређено да заустави бој, само још у Никшић да унесе таин, а реформе многе, које ће влада сад извести, да ће и Херцеговина уживати.

Турска је влада све ово и силама доставила.

Усташи ни сада не обрнуше главе на сва медена обећања турска. Они су знали да Турци нијесу ћуд промијенили, иако су цара, и без јемства великијех сила не хоћаху вјеровати, да се не би опет старо стање повратило. О умирењу није могло више збора бити, тијем мање што је рат Црне Горе и Србије против Турске био већ скоро извјестан. Револуција у Цариграду и убиство султана Абдул Азиса био је књазу пошљедњи знак, да се рат више неће моћи избјећи. То је ускорило преговоре у велике већ вођене о ратном уговору међу Србијом и Црном Гором, као што је напријед изложено.

Утолико се догодило ново крвопролиће у Цариграду.

3. јуна погибе Хусејин-паша, када је већ био близу своје цијељи да се учини диктатором. Черкез Хасан, млади официр и ађутант сина султана Абдул Азиса, Јусуф Изедина, није могао преживјети грозну смрт свога господара. Он га је јуначки осветио: усред министарског савјета убије Хусејин-пашу. Гађаше и Митад-пашу, но ови побјеже у побочну дворану. Племенити Черкез убије у самоодбрани још и министра иностраних дјела Решид-пашу, једнога ађутанта Митадова и слугу и рани тешко Мехмед-пашу, министра поморског. Исти Хасан жалио је ове невине жртве, јер је он тражио само ону двојицу виновника смрти султанове.

И сам, најзад, подлегне задобијеним ранама на истом мјесту.

4. јуна саставио је султан Мурат ново министарство. Уз великога везира Митад-пашу, дошао је за војнога министра Абдул Керим, који је дотле заповиједао војском у Бугарској и Румелији, а Сефет паша за министра иностраних дјела.

Митад-паша био је задовољан, што му је Хусејин Авни-паша уклоњен с пута. Мислило се да је он исти потстицао Черкеза Хасана на убиство, само да му власт остане неограничена у рукама. Он је све једнако вјеровао у свему од свога средства да спасе Турску уставом. И мислио је одмах томе послу приступити.

Но 11 дана по томе Србија и Црна Гора објавише Турској рат.

И да је могућно било још и на даље одлагати овај неизбјежни рат, Митад-паша не би успио, да заводи своје замишљене реформе. Растројству у Турској, које је изазвао устанак у Херцеговини и Босни, придошло је ужасно крвопролиће у Бугарској. Ако трпељиви народ бугарски није европској дипломатији задавао страх да ће се листом и он дићи, али страхове које је разуздано мухамеданство по Бугарској чињело, приморавало је њу да посредује. Ово су за владу турску биле нове тешкоће, тијем опасније што су искочиле баш у вријеме цариградских немира, убиства и промјене султана и министара.

Народ бугарски, носећи вјековима тешки турски јарам, изгледао је да већ нема живота, да нема своје воље. Послије год. 1860. населила је турска влада у Бугарској Черкезе, наоружала их и дала им сваку слободу над Бугарима. Черкези су је без мјере и обзира употребили. Пљачкали су и убијали на свакој страни. Бугари су све сносили, и на општи устанак није их могла покренути ни борба јуначка и успјешна у Херцеговини и Босни. Но било је Бугара, образованијех и буднијех, који су живјели највише изван границе. Ови су увидјели да би корисно било по бугарски народ, да се и његов глас чује у часу кад се Европа заинтересовала несретњим стањем хришћана у Турској и кад су се европске владе мучиле с Турском, да оно стање побољшају. Ови патриоти управили су на крају године 1875. на име народа бугарског једну представку великоме везиру о покорима, што не престају чињети Черкези, молећи га да томе стане на пут. Велики везир није нимало узео у обзир ову представку. Није ни помишљао да ће се Бутари одважити на смјелији протест. Но када је устанак херцеговачки у највећем јеку био, кад се према његовом успјеху и посредовање дипломатије показало немоћно, кад је рат Црне Горе и Србије све извјеснији бивао, родољуби бугарски трудили су се и успјели да у Бугарској изазову устанак.

Од Србије били су у томе помогнути и потребнијем средствима снабдјевени.

Ускоци бугарски, које је још од времена књаза Михаила српска влада у Биограду издржавала, да их у Бугарској употријеби кад дође до сукоба с Турском, сада се вратише у своје отачаство.

Устанак се појавио у Златици у Татар Пазарџику.

Оружана чета Бугара удари у Златицу на заптије и малу посаду војничку, побије неке и изагна их, а варошицу узму у своје руке. Појава устанка у Татар Пазарџику по самом значају мјеста била је много важнија. И њега су устаници заузели истјеравши турске власти. Становништво се наоружало и придружило усташкој чети. Но овај покрет није имао даљега одзива и раширења у народу. Тијем је лакше било Турској угушити устанак у самоме зачетку. А на то је прегла најживље, јер колико јој је био тежак устанак у Херцеговини, на далекој граници, устанак у Бугарској, у средини царства, био би јој неодољиви удар.

Абдул Керим паша имао је у Једрену око 15.000 војске. За Бугарску Турска није другу војску окупљала, јер јој је требала на границама Црне Горе и Србије против устанка у Херцеговини и Босни. Но она је против Бугара употријебила страшнију војску. Пустила је на њих башибозук и домаће Турке. Ови нијесу тражили оне чете усташке, које су се морале повући у планине, но ударише на мирна и богата села бугарска и на кротки и обезоружани народ бугарски, и у час замоташе Бугарску у крв и пламен, а свијет испунише ужасом. Устанак је пануо у зачетку. Румунија, од које су се надали помоћи, укинула је усташки комитет у Букурешту. Она је избјегавала да прерано изазове Турску против себе.

O пустошењу турском и најстрашнијим зулумима у Бугарској није се прекидало зборити и писати међу владама, у парламентима и по новинама. Конзули су о свијема догађајима, крвавијем и ужаснијем, извјештавали своје владе, а јавно мњење европско узбуђено је са оваквијем извјештајима нарочитијех дописника.

Сви извјештаји сводили су се на ово:

„Сва околна бугарска села била су већ опустошена кад је башибозук дошао на Батак. Вандализам башибозучки славио је ту своју пошљедњу страховиту оргију. То је било 30. априла. Ово је мјесто било још мирно и надало се да ће га суминути олујина, јер је ту сједио старешина башибозучки Ахмет-ага. Но он исти радио је о пропасти њиховој. Ахмет-ага покупи најприје оружје од народа, па онда пусти башибозук на убиства и пљачку. Главара мјесног живога су на ражњу пекли, женске су бешчастили, па онда убијали. Све је изгинуло, што није могло избјећи“.

Други извјештач јављаше:

„Поведоше ме људи уз једно брдо. Цијели пут бјеше застрт главама и комадима тјелеса. На врх брда избројисмо 150 љешина. Ту су жене и дјевојке биле, које су, послије ужасног мучења, на мјесту као стоку поклали. Спустимо се у долину крај једнога млина. Видјесмо једну крваву греду, на којој су главе хришћанске сјекли. Кроз село до цркве одили смо по отвореном гробљу. Десно и лијево лежаху тјелеса гола, или у избуцаном одијелу, сва у крви, лица исјечена и нагрђена. Крај цркве срете нас неиздржљиви смрад. Од цркве до зида, којим је била ограђена, лежаху љешине једна врх друге, тек мало кршима затрпане. Према цркви школа је. У њу побјегоше и затворише се пред башибозуцима 300 жена и дјеце. Турци заждише школу и сви изгореше у њој. Видјели смо једну жену, ђе држи главу малог дјетета. У очне дупље ставила је оној глави по једну ружу и њихаше и пјеваше јој. На њене очи повадили су јој дјетету оба ока и посјекли га и она се помамила. Од једне велике куће, задружне куће, остала је у животу само једна баба. Она се угоњаше к нама, да нам исприча, своју несрећу и не могаше ријечи изговорити. Око 10.000 Бугара посјечено је у Батаку и околини. И без обзира на то, дошли су неколико недјеља по томе чиновници да купе харач.“

Енглески извјештаји давали су најстраховитије описе турскијех покора у Бугарској. Овако се у једноме говори:

„Признаје се, да је око 70 села изгорело и опустошено, да је 15.000 исјечено. Ко би још и даља истраживања чинио! Грозна описивања мучења жена, убијања и натицања на колац људи и дјеце на ражањ, не дају само Бугари, но о томе говоре и сви конзули у Филипопољу, њемачки чиновници на гвозденом путу, Грци и Јермени, свештеници и мисионари, па и сами Турци. Само у окрузима Филипопољском и Татарпазарџиском изгорело је око 50 села, не рачунајући она опустошена и убијено је око 15.000 чељади. Окрузи око Софије и они сјеверно од Балкана у ово се не рачунају. Конзули француски и руски и чиновници од гвозденог пута кажу да је око 100 мјеста изгорело, а до 40.000 чељади да је погинуло, а неки доказују да је и до 100.000 убијених. Ја то нећу испитивати, јер је довољно да је само за прва четири дана званичне истраге пронађено 15.000 жртава. Грчки конзул, који није пријатељ Бугарима, причао ми је да је 12.000 жена и дјеце доведено у Татар Пазарцик, ђе су их Турци најгрозније злостављали. Њемачки конзул увјеравао ме је, да су башибозуци на комаде сјекли Бугаре и бацали их псима. Да су дјечаци и дјевојке умирале у рукама својих мучитеља, да је он исти видио кад су убили једнога попа, а пред тијем жену му и кћер, које су најприје пред њим злостављали. У Филипопољу било је мноштво ђевојака бугарскијех за 3-4 лире на продаји“.

Један други енглески извјештај од 18. јуна гласи:

„У Бугарској још једнако истражују саучеснике у устанку и вјешају их на гомиле среда. У Татар Пазарџику 8. јуна објесили су дванаесторицу, међу њима два свештеника. Могућно је, да је влада турска наредила истребљење хришћана. Свакако је она одговорна за толико крвопролиће, јер је за све знала, а ништа није учинила да томе стане на пут; напротив, покупила је оружје из народа, па онда на њега пустила Черкезе и башибозук. И што почињеше ови дивљаци? 1. Разорише око 100 бугарских села. Опустошише једну провинцију, која је турској давала милион фунти годишње. 2. Убише у најмању 25.000 Бугара (турски и цариградски листови кажу 40.000). 3. Хиљаду дјеце бугарске изведоше и продадоше на пазарима једренском и филипопољском. 4. Који не погибоше, поднесоше досад нечувене муке. 5. Са бугарским женскињама поступило се скотније, но се икад чути могло. 6. Преко десет хиљада Бугара гине по турским тавницама од мука, каквијех у Европи ни у средњем вијеку није било. 7. На хиљаде бјегунаца леже по вишим варошима, изложени злостављању турском и умирању од глади, јер им Бугари не смијаху пружити помоћ“.

Ухваћени усташи и саучесници устанка у априлу већ су сви били платили главом. Но власти турске исто су непрестано пунили тамнице турске са тобожњим кривцима. А то су све невини људи били. Ко је остао жив, пуштен је за тијем из тамнице, али од свог имања није нашао више ништа, јер су власти тобоже имање овиjех криваца узаптиле, у ствари чиновници су га разграбили. Зато су апсили махом виђеније и богатије људе, особито трговце.

С разлогом се у то вријеме доказивало, да Турци неће да самијем убиствима и онијем поступцима опустоше Бугарску, а у њу Черкезе смјесте. С друге стране намјеравала је турска влада, као што је то чињела и у Грчкој, да отпорну снагу народа ослаби убијајући људе оружју дорасле, а нејачи угонећи страх у кости, да цијелом нараштају не падне на ум на устанак.

Турска се влада од овијех оптуживања бранила хладнокрвно својим уобичајеним начином. Она је просто одговарала европским владама, да у цијелој повици нема ништа истине. Нити је било пљачке, нити онога страшнога покоља. А гдје је било нешто налик на то, то је било само са онијема који су се били подигли против цара и државне власти. Па и ту је, увјераваше она, влада турска претијецала зло, колико је год могла. За доказ да и сам народ не криви владу, него усташе бугарске, наводила је Порта једно писмо, потписано од многијех Бугара, у коме се изјављује да су бугарски устанак изазвали агенти српски, руски и румунски, да су побуни криве школе, јер су сви учитељи бунтовници, и за то да треба школе затворити, а учитеље повјешати. Ово је писмо у истини постојало, ма њега је Фазли-паша учинио, а Бугари га од страха потписали.

Међутијем Порти је јасно доказивано, да усташи бугарски мухамеданском становништву нијесу никаква зла учинили, док су бегови једренски и филипопољски поступали по наредби из Цариграда. И у ужасном крвопролићу учествовала је и редовна војска с башибозуком. На опомене сила, да влада пошље из Цариграда јаку војску, да мир одржи она није хтјела, а то је значило — предавање Бугара фанатизму мухамеданаца. Да турска влада није марила за европско посредовање, да је одобравала покоре по Бугарској и мухамеданце нарочито на то подстицала, засвједочила је тијем, што је главнога виновника најстрашније сјече у Батоку наградила чином јузбаше, а Тусун-бегу од Клисуре и другијема дала орден Меџидије.

На поновљена наваљивања сила, Порта је на пошљетку морала изаслати једнога комесара, Ђани-пашу, који ће све догађаје истражити и кривце казнити. Казнио је десетак мухамеданаца са тамницом по неколико година. Овакав поступак огорчио је и узрујао цијели свијет. Само Енглеска била је већ и у овом случају на страни Турске.

Енглески посланик из Цариграда извјештавао је своју владу, да је прећерано све што се пише о догађајима у Бугарској. Први министар енглески Дизраели имао је смјелост, да 29. маја изјави у Доњој кући парламента, да је Турска пошљедњијем промјенама у Цариграду обрнула на добро, и да она улијева пуно повјерење и наде. Лорд Деловар тражио је 3. јуна у Горњој кући, да влада објасни постојећи уговор између Енглеске, Француске и Аустрије уколико се тиче поштовања независности и цјелокупности Турске. Лорд Дерби одговорио је: „По првом члану уговора од године 1856. Енглеска, Француска и Аустрија гарантују цјелокупност Османског Царства, а по другом члану сваку повреду овога уговора сматрају силе потписнице као повод рату, и оне се имају одмах споразумјети са Портом о употреби својијех ратнијех сила. Но силе нијесу тијем обвезане да се мијешају у унутрашње послове турске државе, у распре између турске владе и њој потчињених народа“. С овом изјавом хтјела је енглеска влада јасно да каже, да на основу поменутога уговора интервенција се дозвољаје, ако би која велика држава напала Турску, а при унутрашњим устанцима у Турској да се мора обдржавати начелно немијешање. Но ова изјава у исто вријеме значила је, да се хришћански народи у Турској предају на милост и немилост башибозуцима, ма како неодољиви узроци њиховијех буна били и ма колико праведне и племените њихове тежње биле. Енглески парламент потпуно се слагао са овом турско-пријатељском политиком владином, која је једино настојавала, да сузбије Русију. С разлогом се мисли, да је и пад Махмуд пашине владе и султана Абдул Азиса дјело Енглеске. Био је значајан у томе погледу извјештај посланика Елиота од 30. априла „да су софте таква сила, да ће они у стању бити под добрим вођама и нешто више учињети, него само то што су Махмут-пашу оборили.“ А већ 18. маја јавља исти посланик о паду Абдул Азиса. Излази, да превратна странка турска није радила без споразума са лордом Елиотом. И енглески уплив завладао је у Цариграду тек под новом владом на мјесто рускога, којему су се султан Абдул Азис и велики везир Махмуд-паша покоравали.

Но и у Енглеској је морао наступити обрт, кад је завладало вјеровање извјештајима о ужасима у Бугарској. На јавно мњење дјејствовале су јако мисли, изражене у писму лорду Гренвиљу. Он је тражио, да се грозном стању у Бугарској одмах стане на пут. Предлагао је да се искрца једно одјељење енглеске војске у Бутарску и да се учини савез са Русијом. Њему су грађанске и вјерске слободе прије свега на свијету.

Енглески писатељ Фриман жестоко је нападао владу: „Наш народ, уколико га влада представља, давао је моралну или неморалну помоћ турском деспотизму, који је напунио свијет и небо својим ужасом. Зар ће когођ још сумњати да су они варвари охрабривани тијем, што им се давао ослонац на Енглеску? Зашто лорд Дерби и Дизраели, нијесу примили берлинску ноту? То је јасно. Примили су Андрашијеву ноту, јер су у њој празне ријечи биле и голи савјет Турцима, а одбили су Горчаковов меморандум, јер је он тражио извјесна јемства. И од самијех бруталнијех Турака више су криви они људи, који се зову хришћани и образовани, а потпомажу Турке. И ова ће кривица пасти на Енглеску, ако се она не изјасни, да није са својом владом. Треба радити и јавно показати, да у Енглеској има поштенијех срца и да Енглеска не хоће да је сукривац Турске“.

У Енглеској владе рачунају с јавним мњењем. Већ 30. маја изјављује лорд Дерби руском посланику, грофу Шувалову, да усташи, побиједе ли, имају право на самосталност државну, као Србија и Црна Гора, а буду ли побијеђени, да им треба дати уступке, као Крићанима послије неуспјешнога устанка њихова г. 1868. С тим је наговијештено да се Енглеска не мисли противити природном процесу распадања Турске.

Књаза Горчакова депеша од 2. јуна Шувалову, дакле одмах други дан, изјављује задовољство, што енглеска влада опет показује повјерење Русији и позива исту, да се изновице споразумију о начину како да се у Турској ред и законитост установи, било то на основу досадашњијех предлога, или у ширијем границама, избјегавајући у сваком случају општи рат.

До тога није дошло. Турска, испред одлучности сила да поново посредују, нашла се принуђена да опет изашаље у Бугарску једну комисију, која ће испитати све злоупотребе власти и преступе башибозука и која ће у исто вријеме Бугарима процијенити и надокнадити штете.

Остала је и ова лијепа намјера турске владе неиспуњена. Када Црна Гора и Србија заратише, споји се питање Бугарске са онијем о Херцеговини и Босни да се заједно ријеши.

 

6. ДОБРОВОЉЦИ У ХЕРЦЕГОВАЧКОМ УСТАНКУ

 

Устанак у Херцеговини од саме појаве своје, с великим одушевљењем је дочекан и праћен од свега народа и српског и словенског. У страноме свијету изазвао је постојано најживље симпатије. Помаган је са сваке стране прилозима новчанијем и стварима потребнијем за рањенике и болеснике. Само је добровољаца било мало, много мање но се према општем одушевљењу могло очекивати. Многобројни Црногорци у устанку херцеговачком не могу се сматрати добровољцима, јер је борба њихова била заједничка. Устанак, руковођен књазом Николом а одржан снагом Црногораца, био је управо дјело Црне Горе. Срба добровољаца могло је бити само из Аустро-Угарске. Њима је наручнија била Босна, гдје су у лијепом броју и учествовали кад је и тамо устанак букнуо и доцније, кад је Србија заратила. Херцеговина није им могла бити примамљива ни по далечини, ни по врлетној и сиромашној природи њеној.

Свега је било у устанку херцеговачком једно 40 добровољаца. Два, три Србина и толико Руса, један Словенац, а друго су били Италијани. Они су дошли почетком септембра. Пред њима бјеху гарибалдиски капетани: конте Карло Фојела, Лућијано Монталит, дука Вивалди и конте Ћикони.

Ако се од овијех добровољаца није могла тражити издржљивост и прегнуће као од домаћијех усташа, ипак њихова појава у устанку била је велика морална помоћ. Зато су они са особитом предусретљивошћу и примани на Цетињу и отолен спровађани у Херцеговину.

Колико сама праведна ствар херцеговачког устанка, толико и долазак италијанских синова на бојиште, изазиваше симпатије у Италији за српски народ.

У Млецима установио се одбор за помоћ херцеговачкијема усташима, који је овијем прогласом изазивао одушевљење у Италијана:

„У Херцеговини и Босни бијесни рат између Турака, који хоће да задрже власт, и народа, који тражи правду и слободу. Много је патриота рањенијех, хиљада је породица, које бјеже од огња и ножа. Италија, по историји својој природна савезница робујућим народима, не може гледати оне јаде, а да је у срце не дирну. Млеци не могу слушати казивање истијех јада, да међу прве у помоћ не прискоче. Млеци, које везују с онијем странама успомене богате трговине негдашње и славнијех бојева, вођенијех против варвара за очување европске образованости. Суграђани, дјело на које вас позивамо, јесте изнад странака и изнад политике. У име солидарности међународне, у име човјечанства, ми од вас иштемо помоћи за јунаке, рањене у борби за отачаство. Млеци, који се вазда сјајно одазивљу сваком племенитом позиву, и овом приликом за ствар тако свету, не могу се показати него себи равни“.

На овај позив бјеху потписани одлични Млечићи: конте Моћениго, адвокат Виланова, један од бораца за независност Италије, Лујиђи Делколо, један од хиљаде славнијех од Марсале, Роберто Гали, уредник „Ил Темпо“, и др.

Оваквијех одзива било је и из осталијех главнијех мјеста Италије и из самога Рима.

И Гарибалди издао је почетком октобра г. 1875. са Капрере одушевљени проглас за устанак општи свијех хришћана, угњетенијех под Турском.

И ваља одати част италијанским добровољцима. Они су подносили све муке четовања у земљи, као што је Херцеговина, одушевљено, и један од њих, Пуњалино, из чете конте Карла Фајели и погинуо је у Зупцима, гдје су га Турци из Царине посјекли.

Међу овијем добровољцима био је и Мићо Љубибратић, из Биограда, родом Херцеговац. И он се трудио да састави себи једну чету. Са неколицином дружине своје он се уставио у манастиру Дужи. Но како се херцеговачка војска одмах у почетку уредила на црногорску, по својим племенима, он није могао саставити чету од Херцеговаца, јер је свако племе херцеговачко имало својега војводу или четнике и јунаке гласовите, око којијех су се племеници искупили.

Љубибратић није мислио, да му треба о овоме рачуна водити. Он је тежио за водством устанка. Но кад се видио на граници Херцеговине усамљен, он је пошао у Невесиње. Ови су свакога радосно примили у своје коло, али кад су чули Љубибратићи, да он хоће да уређује устанак, који је већ био уређен и толике успјехе већ имао, поријечаше се с њим, а између Пека Павлова и њега дошло је до руку. Љубибратић, грдно избивен, врати се опет на границу аустријско-херцеговачку.

Послије овог немилог догађаја и Љубибратићу је постало јасно, да он у утврђеном реду у Херцеговини не може ништа измијенити. Снага устанка била је баш у томе, што је он био у јакијем рукама, те је немогућно било да се главари међусобно гложе и прогоне, што је обична и врло опасна појава у оваквијем подузећима. Колико је несреће донијело Србији у њеном великом устанку завист и неслога између главара. И у устанку у Босни није дошло до онога маха устанка херцеговачког највише због тога, што је било сувише војвода, а међу њима никаквог јединства у раду.

Упознавши, напошљетку, право стање ствари, Љубибратић је постао скромнији и изашао је на Цетиње. Књазу Николи није била ни једна, ма и најмања снага, у устанку на одмет. Зато је желио и Љубибратића у устанку задржати, а учинио му се човјек способан и виђен. Он је сажалио немили догађај с Пеком, поучио га да му се ваља потчинити јединству радње, а нипошто се не стављати у опреку са главарима усташким, ако жели служити устанку и отаџбини својој. Књаз је Љубибратића одјенуо богатијем одијелом црногорским, дао му трошка и послао га опет у Дужи, да ондје образује чету од добровољаца, који ће му се с Цетиња шиљати, како буду који долазили. И колико је било добровољаца цетињски одбор упућивао их је преко Грахова Љубибратићу.

Но ова чета добровољаца није се могла одржати за цијело вријеме устанка. У њу се увукло и чељади, које не одушевљаваше ствар слободе, којима је усташки живот био само интересантан: да буду пријатнији, они су више вријеме проводили у Дубровнику и Новом и излетима на Цетиње. У томе су се они угледали на истога Љубибратића, својега вођу. Тако се напошљетку могло и морало догодити, да су 30. марта 1876. аустријске власти Љубибратића на аустријском земљишту ухватиле и послале у Линц у заточење. Залуду је опомињан, да не долази тако често у аустријску границу. И кад му је претходно било речено да ће бити задржан, ако се нађе на земљишту аустријском, он се ипак томе изложи. Неколицина добровољаца, који су били с Љубибратићем, пошли су по томе у Биоград, а неки у Босну.

Дуж границе аустријске било је осим Љубибратићеве дружине још двије-три чете са својим самосталним вођама, или, како се они називаху, војводама. Но од почетка устанка за цијелих шест мјесеца главна и најжешћа војска у Херцеговини била је на сјеверној страни, и за то вријеме поменуте чете, осим што нијесу биле ни у стању, нијесу ни прилике имале, да бој бију с Турцима.

Усташи су пренијели бојиште у јужне крајеве дубоко у зиму, кад је планине снијег ухватио, а онда су оне четице у тијем крајевима или се придружиле главној војсци херцеговачкој, или су просто ишчезле. Но колико год се оне нијесу виђале на бојиштима херцеговачкијем, толико су се више дале чути у јавности. Њихове вође растурали су непрестано по свијема новинама крупне неистините вијести о себи. У томе се највише одликовао Љубибратић. Ово дјетињско задовољство њихово није истина имало никаквијех сталнијех штетнијех посљедица по устанак, али код необавијештенијех они су успијевали да им се повјерује за неколико, и тако су о устанку проносили се и за часак одржавали гласови, који су народ узнемиравали и свијет страни на криво мишљење о устанку заводили. У толико само заслужују и те појаве помена на овом мјесту.

Ово су невиније вијести, које је Љубибратић пуштао у свијет о себи:

„Љубибратић приспио у Нови, да вида своју рану, коју је добио у пошљедњој битци. На умирење свијема јављамо, да је његова рана врло лака, те ће лако пребољети“. Међутим он није ни био рањиван, као што у овом телеграму није ни мјесто битке поменуто, јер је није ни било.

„Послије славне побједе на Муратовици усташке војводе Љубибратић, Пеко, Зимоњић, Баћевић пријавили су конзулима да ће у најкраће вријеме бити проглашена привремена влада“.

У ствари било је овако: Послије битке на Муратовици Лазар Сочица пошао је с војском својом у Пиву, војвода Зимоњић на Гацко, а Пеко Павлов на Плану, наредни на сваком овом мјесту да дочекају непријатеља, куда обрне, и један другом буду у помоћ. И доиста био је одмах у четвртак и сјутрадан бој на Трновици између Пекове војске и Турака, гдје су му прискочили у помоћ и Сочица, а Љубибратић је био тада у Новом, а не ни на Муратовици, ни на Трновици, као што није ни у једном боју био са оним усташким вођама. Војводе усташке, осим у почетку устанка, кад су конзули к њима долазили да их склоне на умирење, нијесу с конзулима имали никад никаквијех преговора, а најмање о привременој влади, о којој они ни мислили нијесу.

Говор о установљењу привремене владе у Херцеговини подржавао се онаквијем вијестима за дуго, све до новембра г. 1875. У најозбиљнијим српскијем листовима читало се: „Књаз Никола послао је нарочитога посланика у Петроград, да руској влади представи потребу, да се у Херцеговини образује привремена влада са Љубибратићем на челу“.

Иако су с Цетиња све неистините вијести па и ова оповргаване опет се свршетком децембра распрострла вијест, да ће на нову годину усташи поставити привремену владу и да ће Љубибратић бити предсједник владе и главни заповиједник војске у Херцеговини.

По оваквијем вијестима, које су с извјесношћу збориле о установи привремене владе, кад се о томе ни у Херцеговини, ни на Цетињу ни мислило није, и које су већ истицале за начелнике владе једну личност, која је најмање значила у устанку, морало се судити да те вијести протура у свијет иста личност. А могло би бити, да је Љубибратић само похитао, да се нешто збори о привременој влади. А тога збора доиста је било, истина не у самој Херцеговини, него највише у Новом, гдје су се страни добровољци окупљали и гдје су долазили српски родољуби из разних крајева, да изближе дознаду што о устанку. Међу овијем људима претресало се питање о установљењу привремене владе и отуд је, можда, и у јавност пошао глас о њеном установљењу.

Људи, који су о привременој влади размишљали и говорили, можда су то по чистом личном освједочењу чињели. Њима је познато било, да су све револуције имале своје управљаче, а камоли већ оволико развијене као херцеговачка, и своје владе, које су унутра управљале револуцијом, а споља је представљале и заступале.

Но ови људи нијесу познавали право стање ствари у Херцеговини. Они нијесу знали, да је устанак херцеговачки од самога почетка свога био рат Црне Горе с Турском под именом устанка херцеговачкога, који се имао у јаван рат њезин развити. Устанак је, дакле, имао већ свога управитеља и своју владу у личности самога књаза Николе. Боље му владе није требало. И херцеговачки главари и усташи нијесу за то другу ни тражили.

И да је било каквијех покушаја за установљење нарочите владе у Херцеговини, књаз Никола извјесно би им стао на пут, јер, сасвијем природно, он није могао давати усташима сва средства за оружање и развијање устанка, и пунити редове њихове својим војницима, а допуштити да други управљају устанком и изложити га могућности да завист, славољубље или страни уплив посије међу одушевљеним борцима раздор и устанак скрене с пута и цијељи, на коју је једино толике жртве књаз приносио.

Кљаз Никола био је сувише освједочен, да се устанак неће окончати с тим, што ће народ добити неке олакшице, било од Турака, било под гаранцијом велесила, него, напротив, да из устанка мора доћи до рата Црне Горе и Србије с Турском, али, у најгорем случају, саме Црне Горе. Устанку, дакле, није била потребна влада привремена, већ и с тога, што устанак није смио дуже трајати но толико, колико је потребно било да се и Србија ријеши хоће ли заједнички с Црном Гором отпочети рат за ослобођење и уједињење српскога народа. Књаз није смио допуштити да се устанак у дуже повлачи, јер би то исцрпило сву снагу Црне Горе. Црногорци би се израњавали и изгубили толико, да доцније не би у стању били ратити с Турском. А самостална влада усташка сасвијем лако могла би Црну Гору или довести до те опасности, или те нужде да исцрпљена устави своју помоћ устанку, које би одмах и смрт устанку задало. То су могли једини разлози бити, са којим књаз Никола не би допустио установљење привремене владе у Херцеговини. Он је био доста јак и спреман да устанак подржава докле устреба, а одлучан да у посљедњем часу зарати с Турском.

Неистинитијем вијестима о привременој влади представљана је у толико Црна Гора као у некој противности, у сукобу са устанком, што би, наравно, морало обеспокојити народ српски. У томе је лежала његова злонамјерност, која је попријед још јасније изражена опет у вези са именом ЈБубибратића, у једном биоградском листу, на име: да Црна Гора мрзи Љубибратића и да га је Пеко Павлов у Невесињу и избио само зато, што је дошао из Србије.

Овакво изношење нико озбиљан није могао озбиљно примити, јер је очевидно да Црној Гори, која је устанак прихватила, није ни један војник на одмет. Учешће Србије у устанку не би никад могло озловољити Црну Гору, јер је Црна Гора баш и очекивала са највећим нестрпљењем да и Србија загази у овај народни покрет, пошто је коначни успјех једино и полагала на заједничку радњу своју са Србијом. О томе постоје јасни докази све до потоњег споразума и уговора између Србије и Црне Горе и њиховог заједничког рата. Љубибратићеву доласку у Херцеговину није се могла дати виша важност, него свакога другог добровољца, а најмање се могло претпостављати, да његов долазак значи учешће Србије у устанку херцеговачком, не због незнатности личности, него највише због тога, што је Србија, кад се ријешила да устанак помаже, развила своју дјелатност у Босни и Бугарској, на странама њој наручнијим и њене помоћи потребнијим. Српска влада, којој је онијем сумњичењем неразборитим исто толико неправде учињено, колико Црној Гори, најбоље је знала и од прије устанка уплив и мах Црне Горе у Херцеговини. Она је добро знала, да устанак постоји одржавањем Црне Горе и да се она за њега изложила и свијема опасностима рата с Турском. И према томе, српска влада најбоље је и могла бити у стању, да оцијени да је свака њезина помоћ у Херцеговини излишна и да би иста била сукраћена потребнијој страни, устанку босанском. А најпослије, баш кад би се дозволила претпоставка да српска влада ради што било у Херцеговини, разлог би остао на страни Црне Горе, кад влада српска не би то споразумно радила са црногорском и прије но би Босну подигла и устанак њен довела до снаге, на коју већ бјеше устанак херцеговачки помоћу Црне Горе.

Гласови, исто онако неосновани и злонамјерно пронешени, подржавани су и пошто је Љубибратић ухваћен на земљишту аустријском и у Линц 30. марта интерниран. Новине су биле донијеле, да је сад и устанак свршен и да су усташи већ молили за примирје. У Херцеговину, разумије се, нијесу ни допирале ове новости, јер се тамо новине нијесу читале. А одсуство Љубибратићево дјејствовало је на устанак исто толико, колико и долазак његов. Примирје нијесу усташи никад молили, но је то било оно примирје, које је Турска закључила с усташима посредовањем Аустрије, не би ли она усташе склонила, да приме Андрашијеве реформе. И за вријеме тога примирја био је знаменити састанак суторински, а одмах иза тога борба је настављена жешћа но дотле, и послије овога примирја настали су порази турски и најславније побједе усташке. Ово ако није у првину свакоме познато било, али послије дванаест дана, кад је примирје истекло и кад се снага усташка показала моћнија него икад, свак је више знао да устанак не зависи од случајности, да је он неразлучан од Црне Горе и да не може пасти прије но Црна Гора падне.

Па ипак није сметало Љубибратићу, да послије тога још један, пошљедњи глас из Линца, 5. априла, пушта у новине о себи, како га је аустријска влада ставила под строжији надзор, јер сумња да је он још једнако у вези са устанком и да му даје напутке, иако је он исти најбоље знао, да он са вођама усташким није имао никакве свезе ни онда, кад је долазио на границу херцеговачку.

Читало се тада у новинама, да је у чети Љубибратићевој нека Маркус, Холандкиња, која се одмах прославила својим јунаштвом, бијући се с Турцима, раме уз раме с Љубибратићем, и својим силним богатством, трошећи свега за устанак. У ствари усташи херцеговачки нијесу имали прилике видјети ту јунакињу, нити паре од њезина богатства. Толико је о њој извјесно, да је ова егзалтирана дјевојка била једно вријеме на граници херцеговачкој, да се послије појавила у Биограду и Босни, да, неопажено, опет ишчезне, као што би неопажен остао и њен долазак, да у великом тадашњем одушевљењу у српским листовима и овакве појаве не нахођаху одјека. А оне су страним добровољцима одузеле и оно мало угледа и љепшег спомена, које су могли задобити и са самом вољом добром с којом су дошли били.

 

7. ПОМОЋ УСТАНКУ И УСТАШКИЈЕМ ПОРОДИЦАМА У ЦРНОЈ ГОРИ

 

Тек је устанак у Херцеговини букнуо, породице херцеговачке почеше ускакати у Црну Гору. И како се устанак ширио, тако је и број ускока растао. Зима је угнала у границе црногорске и оне, око 20.000 душа херцеговачкијех, који су дотле у Бањанима и дуж границе црногорске стајали, највише поради издржавања многобројне стоке.

Одбор цетињски, за којим је влада црногорска стојала, живо је помагао овоме народу.

За рањенике и болеснике херцеговачке одбор је уредио пет болница: на Цетињу, Грахову, Жупи, Шавнику и на Андријевици. Све болнице снабдио је љекарима и сваком потребом.

У прва три мјесеца устанка било је у болницама 250 рањеника, а још толико било их је по Црној Гори Црногораца, по својим кућама, које су народни видари видали.

По рачуну, што је одбор у почетку новембра 1875. г. објавио, одбор је до тога дана у све прилога примио и на расположењу имао (фиорина) 135.315 и 30 н(овчића).

Због тога што је сва Херцеговина била у пламену устанка и што су чељад херцеговачка махом у Црну Гору пребјегла, највише је и потрошено на издржавање ове чељади, на њихово прехрањење, за тијем на рањенике и болеснике у болницама. Само жита за овај пребјегли народ купио је одбор у Тријесту за ф. 104.967. Осим тога купљено је у Црној Гори жита за ф. 28.877.

Ова пошљедња куповица била је у зиму, кад су путеви снијегом затворени били, те народ није могао силазити у Котор и Рисан, гдје су одборски магазини били, него се морало за вријеме преносити жито у средишта збјегова.

Тако од цијеле примљене суме једва је претијецало ф. 2000 за болнице и толике силне трошкове, које је одбор подмиривао. Зато је напријед речено, да је за одбор стојала влада црногорска, која је сва средства давала, а одбор је више служио да само заклони књаза и владу, да се не би Турској и силама давало повода тужбама, да Црна Гора распаљује и држи устанак.

Разумије се да ни књаз Никола не би могао одољети силним потребама, почињући од таина усташкој војсци и оружја и џебане за њу, до најмањих ситница, да није било са више страна родољубиве помоћи. Русија је помагала књазу да издржи терет, који је на Црну Гору пао.

Књаз се и Аустрији обратио за помоћ. Представио јој, да је овај терет пао на Црну Гору не само што су Херцеговци браћа Црногорцима, него сасвијем природно по земљишном положају. И кад не би Херцеговци били Срби, исто би у оваквом случају ускакали у Црну Гору, а човјекољубље би захтијевало од Црногораца и тада помоћи. А стање, изазвано злом управом у турским провинцијама, постало је брига цијеле Европе. Књаз се обратио Аустрији за помоћ да увјери и њу и друге силе, да се он не служи само руском помоћи, што би имао нарочите политичке цијељи, него да му је једина тежња да невољницима помогне, а у томе да му је свачија помоћ добро дошла. И аустријска влада одазвала се молби књажевој и почела је редовно давати извјесну количину брашна за прехрањење херцеговачке сиротиње.

Ово давање почело је у септембру, но већ у почетку новембра обуставила га је Аустрија. Је ли то учињела да повољи Турској, или јој се учињело да Црна Гора није баш тако невина у херцеговачким догађајима, те да се политика црногорска са намјерама аустријске владе укршта? Влада црногорска није дала познати ни изненађење ни злу вољу због обуставе ове помоћи. Напротив, у цетињским новинама изјављена је Аустрији благодарност и за онолику помоћ и сувише је извињавана бечка влада, као да је, по свој прилици, ону помоћ обуставила једино због тога, што је и у аустријску границу мноштво робља босанскога и херцеговачкога у толико придошло.

Губитак ове помоћи надокнадило је пожртвовање народа црногорскога и прегнуће владе његове. Отпочели су се изнова и још живље купити прилози по цијелој земљи. Књагиња црногорска Милена уписала је прва 300 дуката, па сви чланови владалачког дома. У унутрашњост земље пошли су по заповиједи књажевој 3. новембра митрополит Иларион, предсједник Сената Божо Петровић, војвода Петар Вујовић и војвода Илија Пламенац, да прегледају стање пребјеглог народа, да уреде све што је потребно за презимљење његово и да позову народ на припомоћ. Код живе љубави братске према Херцеговцима ријеч Господарева и долазак овијех највиђенијех било је довољно, да Црногорце распламти на крајње пожртвовање. У свако племе, у свако село купили су се прилози не само новчани, него и у храни, као: житу, кртоли, зељу, мрсу, посуђу итд.; гдје су се куће могле испразнити ту су смјештене породице херцеговачке; гдје то није могуће било, ту су Црногорци дијелили кров и огњиште са својом браћом. Херцеговци су били обезбрижени за сву зиму, која је наступала.

Долазили су прилози и са стране. Од 8. децембра 1875. до 1. фебруара 1876. одбор је имао опет ф. 140.000. Осим новца стизало је и робе сваке.

Рањеницима и болесницима поможено је било јако доласком љекара и милосрдних сестара од стране руског Црвеног крста почетком г. 1876. Они се раздијелише по установљеним болницама.

Међународни комитет „Црвеног крста“ у Женеви такође изасла на Цетиње своје заступнике, који су ту за Црну Гору установили друштво „Црвенога крста“.

Први предсједник овоме друштву црногорскоме био је архимандрит Висарион Љубиша. Изасланици женевски положили су у фонд црногорскога друштва од стране комитета 100 наполеона. Изасланици женевског комитета бјеху саставили владу на расположење и од њих су двојица били одређени у Жупу, за тамошњу болницу.

 

8. ОДЗИВИ О УСТАНКУ

 

Од првога часа познат је и јасан био одношај међу Црном Гором и устанком. Не може се зборити о одзиву њеном устанку. Она се није тек појави устанка одазвала, но је сам устанак био дјело њено. То је у самоме почетку с Цетиња објављено: „И кад бисмо свему свијету с Цетиња довикнули: Црна Гора је затворила очи и не хоће да види што се ради у Херцеговини и Босни; Црна Гора ће мирно да гледа да Турска погази и опет свлада народ, који не може и неће више да живи у ропству; Црној Гори није стало до ослобођења народа српскога — зар би то ико и могао вјеровати? Што је уздигло Црну Гору и њене владаоце, што је стекло љубав њој и књазу Николи у свему народу нашем, него непрекидна борба њена и њихова за слободу народа и вјера тврда и оправдана, да ће Црна Гора вазда бити на челу у борби за ослобођеље народно. Положај Црне Горе вазда је јасан“.

Ову изјаву донио је „Глас Црногорца“, који је тада изражавао мисли и вољу самога књаза Николе, а смјер је ове изјаве био, да не остане нико у сумњи о намјерама и одлучности Црне Горе, да изазове тијем у свему народу српском поуздање, одушевљење и пожртвовање за дјело устанка. Зато је истом приликом, на два мјесеца пошто је устанак букнуо, унапријед означен са Цетиња и цијели ток и свршетак устанка, што је само при оној одлучности Црне Горе могућно било. „Дипломација ће посредовати, али она не може и неће успјети. Босна и Херцеговина неће положити оружје пред никаквим обећањима. Остаће народ у борби и свршетак тој борби биће, ако Бог да, слобода народна“.

Одзиви устанка очекивали су се, дакле, колико у Херцеговини, још више на самоме Цетињу, с другијех крајева српскога и словенскога свијета и од народа интересованих у овом покрету.

И доиста, колико се ширио устанак, у истој мјери распламћивало се и одушевљење и саучешће према њему. Са свијех страна чуо се један глас: „У помоћ Херцеговцима!“

У главнијем мјестима српским и словенским, одмах, а по томе и многијем мањим, па и у странијем државама, установише се одбори за сакупљање прилога у помоћ рањеницима и паћеницима херцеговачким.

У Боки и Далмацији, по свијема варошима помагаху одбори херцеговачким породицама, које пријеђоше на аустријско земљиште.

У Србији, кад влада још не бјеше дала познати своје расположење према устанку, завладало је у народу велико одушевљење. Већ је напријед поменуто, како је народ кнеза Милана, када се у јулу враћаше из Беча, дочекао са одушевљенијем усклицима: „Рат с Турцима!“

На Илиндан установише родољуби у Биограду главни одбор за скупљање помоћи „рањеницима и нејачи браће у Херцеговини“. Одушевљени проглас овога одбора завршује ријечима: „Крваве сјенке славних бораца, који за слободу наше отаџбине падоше, витешки духови отаца и дједова наших гледе са висине на нас, хоћемо ли ми са земним благом нашим за браћу нашу онолико издашни бити, колико они с крвљу и животом својим издашни бише, да с тим драгоцјеним благом задобију за нас слободу, коју ми данас, ево, срећно и поносито уживамо“.

И по унутрашњости Србије установише се одмах по томе овакви одбори. Народом је завладало искрено одушевљење велико и над да ће овај устанак бити повод рату за ослобођење и уједињење српског народа. Кад је и у Босни устанак букнуо, и влада српска почела је живљу пажњу указивати му, а и у новинарству у Србији, које тада не бјеше самостално и развијено, као сада, јаче је одјекнуло оно расположење народа. У Биограду се прикупљају добровољци и наређени прелазаху у Босну.

Срби у Војводини вазда су свијетлили својим родољубљем, па је и сада устанак херцеговачки у њих најживље и најјаче одјекнуо. „Аустроугарски Срби, познати са свога одушевљења и живе ватре око свега што води напредку српском, нарочито оживотворењу народне мисли слободе и уједињења, не смију заостати иза остале браће своје, мада су их притисле велике политичке неприлике и рђаве године. Забранити нам се не може, да браћи својој, чим год можемо, не притечемо у помоћ. У помоћ сви што год нас има, у помоћ борцима за слободу златну. На оружје и у бој, Србијо и Црна Горо. На ноге рајо тужна у Босни и старој Србији. У помоћ чим год можете Срби и Војвођани. Омладино српска гдје си, да и на дјелу засвједочиш жарку љубав према роду своме!“

Овим одушевљењем „Граничара“ збориле су и све српске новине у Војводини. На другом мјесту изложиће се, зашто омладина српска није била и на дјелу равна своме одушевљењу. Према приликама одзив њезин устанку био је ипак сјајан. У свијема важнијим мјестима установише се одбори, који су прикупљали новчане и у стварима прилоге за усташе. А тек је устанак букнуо у Босни и добровољци су многи из Војводине пријешли тамо, гдје им је било обичније и наручније, него у Херцеговини. Њихово новинарство, кад с мање кад с више разлога, жестоко наваљиваше на владу српску, која је за дуго била неодлучна, да прихвати борбу и развије барјак за ослобођење и уједињење народно, и у томе има оно свој дио заслуге.

И у Хрватској, гдје још данашњега братског раздора није било, бар не оволико, поздрављен је устанак радосно. И тамо су се установили одмах и почели живо радити одбори за помоћ. Загребачко друштво „Коло“ позвало је сва хрватска пјевачка друштва, да приређују забаве у корист усташа.

„Обзор“, главни орган хрватски, говорећи о томе како је Русија наклоњена устанку и обећаје Србији и Црној Гори помоћ, довикује: „Уз овакво јемство Русије настаје сада дужност за витешкога књаза Николу, да испуни једном заложену ријеч, да неће имати мира док не види ослобођење задњега Србина, настаје неумољива дужност за династију Обреновића, да изврши мисију, коју је јуначки започела и којој је ево пуних 60 година тјешила несрећну рају, обећавајући јој помоћ и ослобођење свакога прољећа и сваке јесени. Нека ова јесен буде пошљедња, у којој ће то обећање постати једном истина“. Овако су браћа Хрвати помињали и одушевљавали српске књажевине, да ослобођавају своју браћу Србе Бошњаке и Херцеговце из ропства турскога.

И браћа Словенци не заосташе у овом племенитом натјецању. И у њих се образоваше одбори за купљење прилога, а у Љубљани, одушевљени младићи покушаше да саставе чету добровољаца за Херцеговину. Државне власти стале су им на пут.

Чеси, најнапредније и најодушевљеније племе словенско, једнодушно су се одазвали устанку. За њих је устанак значио почетак рата с Турцима, који се има свршити изгнањем њиховијем из Европе. Сви листови чешки, одушевљени за праведну ствар српскога народа, обрађивади су у јавном мњењу увјерење, да ови устанци у Турској нијесу друго, него знаци катастрофе, која се неуклоњиво приближује и да Европа не смије пријечити догађаје на Балкану у њиховом природном развијању. Од своје стране Чеси су од самога почетка устанка живо прионули, да материјално устанак помогну. Уредништва ческијех новина, одбори и поједини листови живо су на томе радили.

Важно је било у оном часу како ће се Грчка и Румунија одазвати устанку херцеговачком, које су са српским народом имале вазда исти задатак у одношају с Турском. Грци су му се одазвали с одушевљењем одмах првијех дана. Насред Атине краља Ђорђа народ је демонстративно поздравио с усклицима: „Живјели усташи херцеговачки. Помозимо Херцеговцима!“ Помоћ ову Херцеговцима могли су Атињани разумијевати само у сувременом устанку грчком. Њихово је одушевљење и извирало из жеље, да развитком устанка херцеговачког дође до устанка и ослобођења њихове грчке браће у Турској. „Девиза херцеговачкијех усташа и наша је. Ми молимо Бога за побједу усташа у Херцеговини, јер њихова побједа биће побједа и Јелинима“, довикнуо је један атински лист („Уставност“), а други („Вијек“) писаше: „Ми Грци, који извојевасмо нашу слободу и који имамо још браће робујуће, не можемо него од свега срца радовати се покрету херцеговачком и жељети му најбољи успјех. Дај Боже да и Херцеговци дођу до своје слободе, као што смо је и ми извојевали. Грци би погрдили своја предања, своју прошлост, своју будућност и одрекли би се своје племените идеје коју представљају у историји, кад би и за тренутак оклијевали да изјаве своје симпатије у корист народа, који се дохватио оружја да себи извојује независност“.

Још јасније исказује грчки лист „Имера“: „Ми морамо устанак у Херцеговини са истом идејом мјерити и о њему судити, као што смо ми прије седам година жељели, да устанак на Кандији буде оцијењен од свијех право и слободно мислећијех људи. Право је за све једнако. На исти начин свето је и поштовања вриједно осјећање, које сваки народ за слободом има. Када бисмо ми осуђивали угњетени народ, који шљедује примјеру који је наш народ г. 1821. и 1866. показао, ми бисмо тијем наше рођене очеве најнеблагодарније осудили. Међу хришћанима на Истоку постоји нека солидарност крви.Слободно се може казати, да се крв херцеговачка сада толико исто у корист Грка пролијева, као што је прије она кандиотска у корист Срба и Румуна проливена била. Та солидарност је била свечано констатирана, кад се у редовима усташа грчкијех борио Црногорац Васо (Васо је Брајовић из Бјелопавлића. Он је г. 1811. отишао у Грчку, борио се храбро и дошао до велике части и славе. Тамо се и оженио. Оставио је два сина, Александра и Тимолеона и једну шћер. Александар је био ађутант краља Отона и вјеран му, био је пошао из Грчке с њим, но Тимолеон га поврати из Крфа), Бугарин Хаџи Ристо и Румун Владимиреско. Била би необична заслијепљеност, лудост и бездушност, кад би се покушавало раскинути оне заједничке везе симпатије, које су међу нама оплеле једнаке муке и једнаке жртве вјековима сношене. Гријех је ископати провалију међу народима, које је једнака судбина збратимила. Они, који друкче мисле, доказују своје мишљење навођењем понашања Србије у вријеме критског устанка. Истина је, да српска влада није тада за љубав Грка заратила с Турском, што више, да се тада невољом Портином знала користити, да без опасности и без крви добије оно, што би јој иначе само страховити и са многијема жртвама рат донијети могао. Али српски народ указао је и тада велике симпатије братском борећем се грчком народу. Књаз Михаило, митрополит и први људи српскога народа дали су знатне суме жртвама устанка грчкога и ниједнијех новина српскијех није било, које би се и најмање увриједно изразиле биле против бораца критских за слободу, или желиле Турцима побједу. Лијепо би, дакле, било, да Грци сада устану противу Словена, који се боре за своју слободу. Гдје су једном немилост Европе навукли на себе, зар сад и мрзост источних народа да задобију? Што баш сад? Не ни г. 1858, када је сва Европа била с Турском, ни г. 1866, кад је у Француској Наполеон, у Енглеској сјена Палмерстонова владала, него сад, гдје се с краја на крај Европе глас симпатија за хришћане и гњева против Турске чује, гдје се у Енглеској правдају захтјеви Херцеговине, а Лорд Рочел позива на скупљање прилога за оне, који су се дигли против турске власти. Аустријанци, Енглези, Французи, Италијани, Њемци, сви изјављују своје сажаљење и симпатије хришћанима у Турској. Само ми Грци, који из сопственог грозног искуства познајемо муке њихове, ми који учествујемо у њиховом несносном стању, ми који смо исто тако опљачкани, понижени, зар бисмо само ми могли бити равнодушни и њихову борбу сматрати као ствар која се нас ништа не тиче и у некој мудрости зар да стварамо савез грчко-турски, који Турску не би од пропасти сачувао, а праведно би изложио грчки народ, кад би изневјерио своја отачаствена предања непомирљивој мржњи једног здравог народа, коме извјесна будућност на истоку предстоји“.

Атинска „Политика“ писаше: „Грди нијесу никада трговали са својим симпатијама према оним народима што се боре за своју независност; још мање би то могли учињети на штету хришћана у Турској, с којима заједнички страдају. Ми морамо бити учесници ма којега покрета на истоку и не смијемо допуштати, да нас догађаји изненађују. Наш ће патриотизам надокнадити што нам недостаје о војничкој справности. Грчка, имајући непријатеља око себе, убила би се сама, кад се не би борби придружила“.

„Палимгенезија“, лист владе атинске, писаше најсимпатичније о херцеговачким усташима и зарад умирења Словена одбијаше оно, што је један грчки цариградски лист писао против устанка. Он је позивао Грке да шаљу помоћ Херцеговцима и да се угледају на њих.

Тако је исто глас о устанку херцеговачкоме дјејствовао и у Румунији. Букурешка „Преса“ донијела је значајну изјаву: „Ми морамо за сваки случај бити приправни, морамо се у сваки час наћи на своме часном мјесту. Бацимо на страну сваку бескорисну борбу, која нас понижава и слаби. Оканимо се свијех мрскијех нападања, којима се најбољи мужеви земље међу собом погрђују. Повратимо се своме срцу и не слушајмо другога до гласа наше румунске свијести и нашега румунског срца. Највиши и најсветији нтереси земље гоне нас, да ови позив управимо на сва румунска срца.“

У то вријеме била је у Румунији жестока борба између владе и опозиције због трговачког уговора склопљеног с Аустријом. Незадовољство се дигло и против самога кнеза Карла и мислило се, да ће морати оставити пријесто. Ђенерал Флореско одио је у Петроград, да дозна мишљење руско за случај револуције у Румунији и прогонства књажева. Но цар Александар II желио је у Румунији чврсто стање због неизвјесности на истоку поводом устанка херцеговачкога, те је препоручио мир и то је одржало и Карла на румунском пријестолу.

Овакви одзиви грчког и румунског народа свакако су били значајни и одили су у прилог устанку херцеговачком. Но за Црну Гору и Србију, које су скоро у извјесности имале пред собом рат с Турском, то није могло довољно бити и оне су морале имати више извјесности у томе, хоће ли Грчка и Румунија у њиховој борби отворено учествовати против Турске. Грчка влада изјављивала је у својим јавним органима, да је интерес Грчке у мирном и пријатељском одношају с Турском, а тако исто румунска, да Румунија нема ништа заједничкога са судбином побуњенијех мјеста и са узроцима који су покрет изазвали и да је интерес њезин, као сусјетке Турске, да се мир и цјелокупност Турске не наруши.

Ове изјаве влада, сасвијем противне расположењу народа грчког и румунског, нијесу могле умањити значај расположења самога народа. Оне су приписиване потреби, коју су владе налазиле у томе, да своје крајње намјере не показују прије времена, докле Србија и Црна Гора јавно не прихвате устанак херцеговачки и босански и не зарате с Турском. Није се могло вјеровати њиховијем изјавама да немају ништа заједничкога са устанком и да не желе ништа толико колико мир и цјелокупност Турске. Грчка, која још толико свога народа има под Турском, и Румунија, која толико чезне за својом независношћу. А није се с разлогом ни могла очекивати од њих отвореност она, коју је народ и грчки и румунски својим одушевљенијем одзивом устанку показао, нити икакви озбиљнији кораци, докле не виде јасно на чему је Србија и Црна Гора, књажевине српске, које су у првом реду позване да се одазову српским устаницима у Турској. Оне изјаве грчке и румунске владе само су толико биле важне, што су оне показале да, осим природнијех симпатија међу овијем братским народима нијесу постојали никакви опредијељени споразуми и одређене везе међу њиховијем владама на случај рата с Турском, који се и прије устанка херцеговачкога и желио и очекивао. Дјејство ове неповољности није ипак било толико, да је оно могло штетно дјејствовати на сами развитак догађаја, јер је и пред тијем познато било, да су хришћанске државице везане међусобно једино заједничким тежњама и циљевима и што се на сигурно држало, да ће их ова заједница, тек дође час, и на заједничко дјело свијех окупити.

За устанак херцеговачки и Црној Гори, која је устанак држала, најглавније је за сада било, како ће се велика Русија одазвати устанку, иако су широм ње, одмах од самога почетка, указивани величанствени знаци саучешћа и љубави братске према српском народу. Изјавама руских новина у томе смислу снага је у овој изјави органа руске владе: „Поводом устанка може Турска загрозити Србији и Црној Гори. Силе ће онда бити против ње, а у сваком случају Србија и Црна Гора могу безусловно у свако вријеме рачунати на потпору Русије“.

Самоодлучности Русије има се приписати и сагласност свијех сила за одржавање неутралности њихове и онда, ако би Србија и Црна Гора заратиле с Турском. Споразуму овоме помогло је, што је међу царевима руским, њемачким и аустријским још од г. 1872. постојао савез, без особитога уговора, једино с цијељу, да ове три државе споразумно поступају у сваком важнијем међународном питању. Аустро-Угарска није се могла извући из овога споразума што би онда дошла у сукоб с Русијом и изазвала општи рат, који је Бизмарк, иза тешкога рата с Француском, настојавао цијелијем упливом нове велике Царевине Њемачке да отклони. Ипак Маџари нијесу могли да савладају своје страсти. Они су јасно изражавали своје непријатељство према српском покрету. Нешто из тога непријатељства, а нешто из урођене љубави к Турцима, они су тражили да Аустро-Угарска остане добра за неповредимост Турске. Нијесу никако находили у своме интересу увећану Србију, тијем више што уз Србију живи милион Срба у Угарској, а половина цијелога становништва Угарске сачињавају Словени, а већину немаџарске народности. Др Полит, српски посланик, нашао се стога побуђен, да у парламенту 27. фебруара, интерпелира угарску владу, како се мисли она владати према устанку, ако покушаји умирења не успију, и према Србији, ако она ускоро заратити мора? Полит је говорио, да Угарска не треба да држи руку Словенима у Турској, ама не треба ни Турској. Нека народи у Турској сами рашчисте своје рачуне, нека Србија иде својим путем. Угарска не треба да улази у непријатељство са онијем народима, који јој ништа зла учињели нијесу и који не раде ништа друго него оно, што су и сами Маџари прије 200 година учињели, када су се ослободили ропства турскога. Министар Тиса одговорио је да ће Аустро-Угарска одржавати неутралност и да Србија неће улазити у рат, а ако би заратила, да ће три царевине бити противне њеном кораку. Послије неколико мјесеци догодило се сасвијем противно овоме предвиђању угарске владе, али од самога тога одговора много је важнија изјава Тисина истом приликом: „Зарати ли Србија, нека се српски агитатори добро узму у памет, да не покушају покрет ширити у Угарској Краљевини“. Ова је пријетња била неумјесна, као што је неосновано било и страховање Маџара, да ће Срби угарски пренијети револуцију и у Угарску. Можда је постојавша омладина српска у истину улијевала угарској влади такву сумњу, а можда је ту сумњу и навлаш истицала, да одбије разлог и оправдање својим тадашњим поступцима у притискивању српске народности у Угарској, а сад, уочи рата, у још појачаној строгости према Србима. Она је забрањивала Србима, да усташима, браћи својој, указују помоћ, која је онијема доходила и од туђијех народа. Напошљетку је, уочи самога рата, ухапсила највиђеније Србе, међу којима и Милетића, вођу угарскијех Срба, све као бунтовнике и под тужбом, да су радили против државе. А српска омладина, тако тешко оптуживана, била је у томе сасвијем невина. На десетак година пред устанак бјеше се појавила Омладина српска на својој првој скупштини у Новом Саду г. 1866, гдје је засновала и прогласила своје уједињење. Ујединила се млада снага цијелога народа српскога, да ради за народ. Омладина српска, сама одушевљена, ширила је то одушевљење на све стране у народу. Ово одушевљење изражавало се у једној општој тежњи за ослобођење и уједињење народа српскога. Српска омладина горјела је жељом, да наступи већ једном, што прије, час борбе за слободу и јединство. О томе се на сваком мјесту зборило и сваком приликом писало. Цијело новије пјесништво српско било се слило само у једну пјесму — убојну. По томе се могло очекивати, да ће се омладина српска, тек куцне час, наћи у редовима бораца. По томе је и влада угарска замишљала, да је омладина српска управо она, која покрет спрема и изазива.

Оснивачи Уједињене омладине можда су и имали ту мисао да је окупе и нареде за велико дјело народно, по примјеру омладине италијанске, с којом је Италија извојевала слободу и јединство своје. Но с мање прегнућа него италијанска омладина, а с више рачунања на неприлике и опасности од стране туђинских влада, под којима је народ српски живио, радња омладине остала је без јасно опредијељене цијељи. Није била књижевно друштво, за које се прогласила, а није била ни политичко друштво, које је имало и хтјело бити, иако је непријатељима улијевала подозријевање, да књижевним именом само укријева политички рад и задатак свој. Омладина српска и да није била уједињена у једно друштво, била би исто оно што је била: млади нараштај, пун одушевљења, особито за идеју слободе и јединства народног, која је дала живот цијелом народу српском. Уједињењем омладине, њезиним годишњим састанцима, то је одушевљење само више распаљено и на томе живом огњу своме, који није имао одушка у јасно опредијељеном раду и задатку омладине, она је сама и горјела. Као звијезда која се небом пролије, и омладина српска засвијетлила је на натмуреном небу српског народног живота и нестало је. Само су је Маџари оживјели, замишљајући је на њеном мјесту у насталим а одважно жељеним данима општега покрета народа српскога. Страх и омета и пренагли. Маџари су пренаглили и они су остали једини народ европски, који се није са саучешћем одазвао устанку херцеговачком, борби једног племенитог народа за слободу своју.

Али не, имао је једнога друга, само једног у цијеломе просвијећеном свијету. Папа у Риму био је устао против покрета на Истоку, супротив расположењу и владе и народа италијанскога и хришћанске Европе. Папа је био рђаво с Русијом због католика у Пољској, гдје се Ватикан хтио и сувише мијешати, због чега је влада руска и свога дипломатског агента из Ватикана дигла. Зато је папа радији био мухамеданству него ли крсту. „Воће дела верита“, ватикански лист, отворено је писао:

„Просвијећена хришћанска Европа има пуно разлога да власт турскога полумјесеца претпостави власти православног крста у Цариграду. Полумјесец турски није више никаква опасност ни хришћанству, ни слободи, а Руси ће и хришћанство, и слободу и полумјесец одједном изагнати из Цариграда и потопиће Европу новим варварством, грђим од онога старих Гота, Вандала и Хуна, јер је загрнуто притворним плаштом модерне покварене културе“.

И доиста, у то исто вријеме настају најбољи одношаји међу Портом и Ватиканом. Порта је предложила Ватикану конкордат, по коме се решавају размирице због јерменске цркве, а римокатоличким поданицима султановим ујемчава се потпуна слобода вјероисповијести.

С овијем пријатељством међу Портом и Ватиканом у свези је и понашање католика у Босни. Они се не шћеше придружити устанку босанском, а кад је настао збор о сједињењу Босне Србији, босански католици противише се томе и обратише се молбом Аустрији, да она Босну прихвати.

 

9. СУМЊИЧЕЊА

 

Било је свијета нестрпљивог, људи у одушевљењу необузданијех, који су, можда, очекивали, да ће Црна Гора одмах на прву пушку у Невесињу загазити у рат с Турском. Но Црна Гора, као самостална државица, заузимала је положај, имала је дужности у својим међународним одношајима, које јој налагаху извјесне обзире, што се не могаху тако сасвијем безобзирно обићи. Положај Црне Горе био је најтежи. Требало јој је свом снагом држати устанак, требало јој је очекивати чисти споразум и савез са Србијом, или бар извјесност да ће и она, тек Црна Гора зарати, уљећи у рат; требало јој је на свему томе свестрано и најживље радити, као што је и радила, и опет у исто вријеме пазити добро, да се не изложи окривљењу и Турске и сила, да је њено држање несаобразно међународним дужностима, да је она виновник и устанку херцеговачком и стању уопште, које је грозило Турској пропашћу, а европским силама не давало никаква изласка. Ову је борбу имао сносити књаз Никола и она је била мучна и тешка, али је он славно изишао из ње. Он је кроз цијелу ту борбу за све вријеме устанка пронио своје чисто родољубље и за ниједан час непотрешено прегнуће, с хитрином и мудрошћу државничком, тек доцније увиђеном и слављеном.

Док је устанак објеручке држао и подизао, док је измјењивао све батаљоне своје редом у бојевима херцеговачкијем, док је на сваку страну радио и спремао да се велико дјело ослобођења српскога народа сад предузме и ријеши, књаз је Никола силама и Порти непрестано подизао тужбе због стања и тешког положаја Црне Горе, у којем је држи устанак на границама њеним. С једне стране напуни му се земља, и сама тијесна и оскудна, многобројнијем пребјеглим народом, голим и гладним, а с друге стране ускачу му Црногорци к усташима, које, при најбољој вољи и највишој строгости, не може сасвијем спријечити. Овијем представљањем силама књаз је претијецао тужбе Портине против Црне Горе, које нијесу изостале, и давао је увјерења да при свијема тешкоћама, с којима се бори, не престаје настојавати, да одговори својијем дужностима међународнијем и жељи сила, да се устанак не рашири, но што скорије умири. Књаз, можда, није у истини могао о томе увјерити ни силе, а најмање Турску, али је ипак вјештим утајивањем свога рада успио, да су силе доцније тужбе турске одбиле као неосноване и на томе разлогу задржале Турску да не зарати Црној Гори послије великога пораза Муктар-пашина у Дуги, гдје је, по доказивању Турске, 6.000 Црногораца усташима помогло одржати сјајну побједу.

И код толикијех напора, код њезинога управо ризиковања да навуче Турску на себе и у рату с њом да остане усамљена, Црна Гора ипак није остала поштеђена од сумњичења неоснованијех и недостојнијех.

Било их је од стране онијех, који су се у свом одушевљењу и нестрпљењу лако заводили неистинитим гласовима, а било је сумњичења, која су злонамјерно пуштана у свијет.

У самоме почетку устанка искочише гласови, да је влада црногорска обећала Порти потпуну неутралност, а зато је од Турске награђена овим уступцима: да црногорски бродови имају слободну пловидбу Бојаном и да Црна Гора има своје дипломатске агенте у Скадру и Сарајеву.

Било је очевидно да је то рђаво смишљено подметање Црној Гори, а циљ је имало, да се дух усташа ослаби и сумња и одвратност у српскоме народу према Црној Гори изазове. Било је задовољење Црној Гори, што српски и словенски свијет није ни часа у то вјеровао. У томе смислу изразиле су се све важније новине, а цетињске донијеле су одмах ову изјаву: „Нема те цијене, нити Порта са икаквом понудом располаже, за коју би се Црна Гора њој обвезала на потпуну неутралност. И самој таквој помисли противи се сва прошлост Црне Горе, противи се патриотичност владе књаза Николе. Црна Гора, сасвијем природно, не може бити неутрална према судбини браће своје, јер је њихово стање бол на уду тијела народнога којему и она припада и мора начином, који је кад могућан, тражити мелема томе болу. Може наступити прилика да она није у стању у једноме часу помоћи, али ни у томе случају не би изостала њезина помоћ због обвезе на неутралност Порти, него што би та прилика била толика неприлика, да Црна Гора преко ње не би никако могла браћи помоћ пружити.“

Јасније се није могло за они мах говорити, а која је могла оно неприлика бити, што би Црну Гору задржала од акције? Је ли противност сила заједно с Русијом, или непристајање српске владе, или обоје заједно?

У половини августа 1875. год. опет су се просули гласови наперени против Црне Горе, а посредно против самога устанка. Разносило се да је Црна Гора напуштила браћу Херцеговце и да пропушта храну и војску турску у турске тврђаве. То се односило на улазак турске војске у Требиње 14. августа и на манастир Дужи, који су Турци изгорјели. Оба ова случаја представљени су јавности, као да је она намјерно одила Турцима на руку. Међутијем, ствар је била проста и без свакога значаја за сами устанак. Сва усташка борба била је у Горњој Херцеговини. Тамо су се били крвави бојеви и добивале сјајне побједе. Тек у зиму спуштила се војска у она жупна мјеста, а само кад се опажало какво кретање турске војске, или кад би усташи извијештени били о излету њеном на коју страну, похитало би једно одјељење усташа да их сретне или претече. У поменутом случају усташа није било око Требиња и нешто војске турске уљегло је у Требиње несметнуто, као што су и манастир Дужи изгорјели. У исто вријеме пуштена је у свијет и друга неистинита вијест, да је Црна Гора сачувала турску тврђаву Никшић од предаје тијем, што је Турској допуштила да преко Бјелопавлића, земљишта црногорског, унесе таин.

И српске и српској ствари пријатељске новине доносиле су одмах, без свакога размишљања, овакве очевидне непријатељске новости само зато, ваљда, што су новости, иако је патриотичније за један час и сам поднијети бол и немир ушљед такве неповољне вијести, него ли — разносећи ту вијест — прије но се истина сазнала, уносити неспокојство и забуну у цијели народ.

3. фебруара разглашено је из Дубровника, преко Беча, да је закључена оваква конвенција између Црне Горе и Турске:

„Књаз црногорски ускраћује устанку сваку помоћ, активну и пасивну од стране Црногораца; употребљује свој уплив код усташа херцеговачкијех, да мир поврати и да све вође усташке оружје положе.

С друге стране Порта изјављује: да ће Црној Гори уступити од Херцеговине Бањане, Зупце и Суторину, а од Арбаније пристаниште Спич са цијелим земљиштем све до границе црногорске. Преговори о томе вођени су на Цетињу 16. јануара, гдје је нарочити посланик турски стигао. Гувернер Али-паша премјешта се из Мостара у Требиње ради закључења ове конвенције и сви конзули долазе у Требиње“.

Додато је било овој вијести још и ово: „Сви Словени, особито усташи, ужасно су узбуђени и огорчени. Неки вође усташке протестовале су против сваког даљег мијешања Црне Горе у ствари херцеговачкој и заклели се, да ће продужити борбу против саме Црне Горе“.

Непријатељ устанка и Црне Горе, њеног угледа и прегалачког рада, раструбили су оне вијести поводом доласка на Цетиње турскога повјереника Кечете. Турска влада доиста је тражила уплив Црне Горе да устанак умири и обећавала.јој раширење границе, но књаз Никола одлучно је то одбио. У исто вријеме, кад се мислило и измишљало да се Црна Гора погађа с Турском на штету устанка, да се понизи Црна Гора, непријатељи су јој дизали углед и моћ, доказујући је тијем што Турска моли Црну Гору за њено посредовање и уступа јој земљишта.

1. априла истекло је 12-дневно примирје, закључено између усташа и Турске ради састанка суторинског — главара усташкијех са ђенералом Родићем. То је био догађај највећега значаја у устанку, а он је цијели био дјело књаза Николе. По жељи Аустрије, он је учинио да је до састанка дошло, да се силама докаже тежња и жеља не само усташа, него и Црне Горе да се мир поврати, али је у исто вријеме радио и извео ствар тако, да је састанак остао без успјеха, а Турци не унијеше таин у Никшиће преко Грахова за вријеме примирја, као што је било уговорено. Усташи су, по наредби књажевој, одбили захтјев Турске да унесу таин у Никшиће за вријеме примирја, а књаз, да покаже добру вољу, обећа да ће га он преко своје границе пропуштити, али у исто вријеме нареди Црногорцима и Бокељима, да нико живи не смије дати Турцима ниједног коња за пренос таина.

Ова тајна радња књажева није могла бити свакоме позната и тако просути глас, да Црна Гора допушта да се таин турски носи преко њена земљишта, дао је и опет повода, да се подигне сумња и вика на Црну Гору. Листови у Србији у томе су предњачили.

„Исток“ писаше: „Да ли је на Цетињу побиједила српска мисао, или сервилност према Горчакову? Колико ће морално пропасти Црна Гора може се видјети из тога, што међу честитијем Бокељима не може да нађе маску за пренос таина Турцима у Никшиће“. „Шумадија“ причаше, да је књаз Никола савјетовао српску владу да се не противи мирољубивим тежњама кабинета бечког и петроградског, па додаје: „Дакле, до тога смо дошли да Црна Гора придикује Србији мир“. „Ослобођење“ кажеваше да Црна Гора има уговор са Аустријом о подјели Босне и Херцеговине и да се она погађа са Турском за неке уступке земљишта. „Видјело“ доказиваше, да је политика црногорска пуна нејасности.

У Црној Гори ови различити и неистинити гласови нијесу много узнемиравали, јер се ондје знало да се они не могу одржати, да ће их први догађаји иза примирја оповргнути, као што је и било. Међутијем држање штампе у Србији дјејствовало је неповољно, јер се на Цетињу из тога изводило, да српска влада не мисли ратити и да своју нерјешитељност хоће да оправда тајним и сумњивим понашањем Црне Горе. Зато су им цетињске новине довикнуле:

„Не бојте се ништа, Црна Гора зна што ради. Она је на путу који води срећи и добру народа, ако се на њему саставимо. Њезина је политика тако јасна и сад и вазда, да се и кроз сваку нејасну појаву добро види. Нека Србија зарати, па ако Црна Гора изостане и ми ћемо је анатемисати“.

 

10. БОЈЕВИ У ХЕРЦЕГОВИНИ

 

Послије прве појаве устанка у Херцеговини, којему се одмах одазваше Васојевићи и Кучи што су под Турском били, па до доласка Богдана Зимоњића са другијем главарима херцеговачкијем из Црне Горе са ловћенскога састанка, усташима је био главни задатак, да се у чете прикупљају и да робље и мал свој уклањају испред насиља турског у Црну Гору. Зато су почетком сукоби били мањи и ређи: само ондје и онда, гдје се и кад се којој чети учињела згода да могу Турцима нанијети штете, или гдје су од Турака нападнути били. И долазак турскијех комесара, Асан-паше и Костаћ ефендије 6. јулија, да устанак умире, задржавао је прве сукобе. Комесари се без успјеха повратише и одмах сјутрадан 9. јулија непријатељство отпоче живље и на више страна. Домаћи Турци са низамом ударише на Трусину, Ргуду и Студени поток, а плански и билећки Турци ударише на Дабар. Намјера им је била, да дигну усташе из положаја, које су од самога почетка заузеле у правцу од Мостара преко Билећа к Грахову црногорском, да би стајали у свези с границом црногорском. Сви ови судари били су сретни по усташе, јер нијесу више од десетак људи изгубили, а Турака погибе много више и узеше им оружје и џебане неколико. Први успјеси храбрили су усташе, тијем више што је пред Турцима био не домаћи који четник, но главом Селим-паша, заповједник низама. Олакшавало им је борбу што су на вријеме склонили робље и стоку у Бабу и Бјеласицу, гдје их Бањани и Рудињани заклањаху од гатачкијех и билећкијех Турака.

У то исто вријеме, 10. јулија, дођоше Турци на Поде, према Андријевици у Васојевићима, да граде кулу. Васојевићи их дигну отоле бојем, у којем је десетак Турака погинуло.

Дан пред тијем убише Турци Раша Спасојева с Лукова на Краљевој гори у Пљевљима. Рашо је био добар јунак и 1862. посјекао је у боју на Слану Арслан бега Тоску. Рашо није погинуо у боју, но га по наредби пљеваљскога кајмакама уби чауш Абдураман, који му бјеше с једном четицом запао на повратку из Пљеваља. Он је свакако жртва устанка и прва крв која је домало устанак распалила и око Пљеваља.

18. јула прешао је из Црне Горе у Херцеговину Богдан Зимоњић са Вулем Хаџићем, Луком Петковићем и другим главарима херцеговачкијем и на Троглав развише барјак устанка. Сад прихватише устанак и Бањани и Рудињани, Корјенићи, Зупци и на стотине Црногораца пријеђе усташима.

20. јула дохватио се устанак Таре. Доњи Колашинци до Пљеваља усташе на оружје. Митар Робовић имао је једну чету. Друга се побила са Турцима на Ковач планини и ту посјекоше усташи барјактара Дедагина и некога Махмута Ћаковца. Из самијех Пљеваља ускочи неколико Срба и на Глибаћу побише се с Турцима.

Бањани и Рудињани ударише 22. јула на Бјељане и попалише их. Ту посјекоше 14 глава и заробише 30 Турака, које разоружане послаше у Плану Шоботи Авдићу.

Исти дан Перо Тунгуз са својом четом побије се с морињским Турцима и зајми им велику стоку.

23. јула стигоше у Невесиње у Слату 200 Бањана са Ђуром Раданом, Вуком Филиповијем и Машаном Мицуловићем. Сјутрадан дигла се војска турска, око 800, од џамије као да ће на Луковац. Усташи дигну се одмах из Слате и пођи неко у претијеч, а неко за Турцима. Турци тек угледаше усташе започну бој, а усташи, пошто се прикупише и уредише, учине одмах јуриш у Турке са три стране док су им обрнули плећи и ћераху их до џамије у Зови-до, одакле су и пошли. Турака је погинуло доста, а усташа намртво само два и неколико се ранило.

„Послије овога боја“, извјештавају горепоменути главари војводу Петра Вукотића на Грахово, „ми смо по наредби најживље радили да дигнемо још заосталу чељад и испратимо граници. И нешто смо их прикупили, а нешто још нијесмо, и око тога имамо велику муку. 27. о. м. у недјељу дође Селим-паша с аскером и запали два села, Будисавље и Раст, а ми сјутрадан запали њиховијех 20 кућа, из којих су Турци били испртљали, као што су и наши из својијех. Истога дана удари Трипко Буха су стотинак војника на Мориње и узме плијена 1000 брава и 200 коња и говеди, и посјекоше два Турчина.

Међутијем турским катунима на Мориње било је латинскијех, али њима нијесу ништа учињели. Латини рекоше Трипку: „Ми смо ђе и ви. Посласмо одавде Јована Гутића и једнога од Стевановића са нашијем писмом у Габелу, као што ни наредисте“.

30. јула био је бој на Трусини, гдје су усташи узели и изгорјели турску кулу и уграбили неколико острагуша турскијех.

3. августа ударе Турци у Језера на катуне, но усташи, који на вријеме прискочише у помоћ, ослободе их и сузбију Турке.

Споро издизање чељади невесињске из Невесиња к црногорској граници задавало је бриге, једно што им је вазда пријетила опасност од Турака, а друго што њихово затезање спречаваше развитак самога устанка. Стога је по наредби с Цетиња опет пошао војвода Богдан Зимоњић да свијех дигне наједном, и он је већ 7. августа јавио да је дигао свакоје чељаде невесињско и да ће сви до два дана бити на ову страну друма. Утолико пошли су били Вуле Хаџић, Лазар Сочица, Симо Васиљев и Тодор Драгов су неколико војске у Гацко и узеше у Дуги Крстац и Корита. Турке који су им се предали испратили су у Столац, а узели им оружје и џебану.

Исти дан, 6. августа, када су они пошли у Гацко, Максим Баћевић и Пеко Павловић и Ћетко Пејов, поп Мило, Видак и Станиша су једно 200 војника дигоше се у први мрак и дођоше на Ђеч, на куће Ћатовића, који бјеху оћерали мал и робу у Билеће, а њих нађоше у куће, но они се сви предадоше на вјеру. Пошто им куће изгореше исту ноћ, пријеђоше у Ватницу и освануше покрај кућа Љубовића. Омер-бег бјеше се затворио у своје куће и с њим до 70 друга под оружјем и до триста друге чељади.

Усташи га зазваше да им преда оружје и мал, а да им је вјера животу свијема и да иду у Столац. Омер-бег им преда 70 пушака и много другог оружја и 1500 брава, и коња и говеди око 500 и свакојег покућства доста. Усташи испрате Турке, па им онда запале куће. Ово је било 7. августа. Кад војска дође на Корита, чује од страже, коју је била оставила да чува град коритски, да су Трипко Буха и Вуле Мујичић су 300 друга дочекали поноћи робје Диздаревића и побили се с њима. Ту погибе Мурата Диздаревића син и синовац, којега посјече Трипко Буха; остале заробише, но опет пустише слободне. Тај дан ударе обадвије здружене чете на град коритски. Вође распореде војску око града, па онда позову Мурата да преда град и оружје, а животу им неће ништа. Видјеше се Турци на муци и предадоше град, и оружје, и џебану и сваку ствар до гола живота.

8. августа коначила је ова војска у граду коритском. Ово је за њу била тешка добит, једно што град бојем без велике погибије не би никако узели, а друго што су се дохватили у граду воде, без које су Корита сасвим била. У овом ова је војска узела и попалила паланку на Каменом брду и другу на Планике и град у Коритима, кућа другијех до 300, све кула и чардака, осим сламница.

13. августа био је бој близу Дабра код Звјериња. Једна турска војска од Дабра, друга од Билеће, у све око 3000 редовне војске с топовима, удари на усташе, којих је било 700. Бој је трајао ваздан до ноћи. Турци су хтјели да ухвате робље усташко и све живо њихово, које је било у Ситници и у Звјерињу. Усташи се јуначки одбранише изгубивши 40 друга, но Турака је пало близу 200 мртвијех и рањенијех, сувише им узеше доста оружја. Док се ово збивало, Ђоко Вишњић са једном четом Гачана палио је турска села по Гацку. 10. августа он је са својом војском починуо у Липник, више куле Ченгића на Равноме, да би још Гачана прикупио, јер за њих свијех још не бјеше стигло оружје с Грахова. Турци ударе уз Липник, да робе села побуњених и да пале, но Вишњићева војска их поврати. Сјутрадан дође с војском на Гацко Дедага и Селим-паша. Вишњић похита да дигне робље доњепољско и срете се с поменутом војском турском, која је ишла од Метохије на Поникве. Усташка војска спаси цијело робље.

15. августа узеше усташи око Пљеваља три куле. Све заробљене Турке у кулама пустише слободне, само им оружје узеше. Овако су усташи, по наредби с Цетиња, скоро свуда поступали са заробљеницима. Хтјело се тијем, да се усташи с домаћијем Турцима не закрве, како би им се лакше и више на вјеру предавали, а у исто вријеме, да овако човјечно поступање подржи у страноме свијету лијепи глас о усташима.

17. августа дошло је у Невесињу до крвавога боја. Око 1200 усташа удари на Касабу невесињску и запали је. Турака је пало 300 мртвијех и рањенијех, а и усташа паде 80.

Тијех дана било је по Гацку више сукоба. Турци су ударали на српске куће у Липнику. Из Метохије кренула је једна турска војска у Поникве на усташе, који су испраћали чељад доњопољску. Усташи се нијесу могли пуштати у бој, јер им је ваљало заштићавати нејаку чељад, у чему су успјели.

Истога дана имали су усташи и два губитка. Турци изгорјеше манастир Дужи и два табора низама уљегоше у Требиње без боја.

У Васојевићима било је такође честијех сукоба. 15. августа изиде из Берана око 2000 низама и домаћијех Турака, да ослободе куле које су усташи опсјели и да тијем устанак угуше. Усташа Васојевића било је на окупу око 1200. Један дио њих држао је куле у опсади, а други дочекају турску војску и бише бој од јутра до подне. Турци уступе и врате се у Беране, ма су их усташи све до града гонили. Усташи замијенише својих тридесет мртвијех четвороструко.

Побједна војска усташка врати се сада и похита да прими куле прије, но се Турци нареде за нови нападај. Они их позову на предају. Кадри Сокол, јузбаша на Трепчи и на Лукину Виру, одговори, да ће обје предати, ако им животу неће ништа бити. Тако и Сулејман, јузбаша са Сердар куле у Сутјесци, која је од свијех најјача била. Усташи их пуште на вјеру, а Турци им оставише куле и све што у њима бјеше.

19. августа увече ударе Турци на Ђурђеве Стубове и запале конаке и школу. Усташи бранише и ову задужбину стару и изгубише десетак друга. 21. августа опет испадну Турци из Берана прије зоре, запале Буче и Виницку и све поселице крајем Лима до Трепче. Усташи се брзо окупе и побију с Турцима до под сами град, одакле су их топови уставили.

Турака је пало тај дан преко 200, ма и усташа преко 50, а сувише изгорјеше им села, а два табора низама из Арнаутлука, што дође од Пећи и Гусиња, заузеше Полимље.

Пренћански и шараначки усташи, око 2000, бјеху под војводом Трипком Џаковићем и Јоксимом Кнежевићем. Један дио њих изиде 24. августа на Сињавину, да удари на Штитарицу, село колашинско. Војска се устави на Грково, под Јаблановим врхом, а неколико изашљу да прегледају положај око Штитарице, како ће зором ударити. Ова извидница наљеже на 200 штитарских Турака, с којима се побије. Турци опколе ове усташе и већ су мислили да им ни један Србин неће утећи, кад стиже војска с Гркова и рашћера Турке са великим губитком њиховим. Иза тога ударе Срби на Пренћане и запале 5 караула турскијех.

Око Никшића држе усташи све путеве затворене. Турци из града чешће испадају, но их усташи вазда врћу.

27. августа био је бој код Бијеле пећине. Једно одјељење усташа са војводом Зимоњићем чекаше на Равну Дедагу и његову војску с таином, но турска војска мјесто онуда, обрне пут Горњега поља. Усташи брзо их претеку и побију се с њима. Бој је трајао 5 сати. Турци уступе. И овдје су усташи морали чувати. збјегове, што је Турцима помогло, да не прођу много грђе.

Извјештавајући о овом боју војвода Зимоњић пише војводи Петру Вукотићу на Грахово:

„Турци су узели нашијема 60 брава и 7 говеди, више ништа, а кренули су били да плијене 20.000 брава и 200 чељади, што је било овдје у збјегу, но Бог је дао, те је добро било. Мјесто тога понијеше 20-30 својијех мртвијех и рањенијех, а посјекосмо им само једнога.

Да нам није мањкало џебане, бисмо и више учинили. Зато молимо пошљите што прије 5 коња фишека од танкијех пушака и 6000 капсула“.

30. августа бој код Билеће. Око 2000 Турака из Билеће и Требиња праћаше таин за ова мјеста. Усташи, којих је било око 500, двоумили су, хоће ли ударити на толику силу, но Турци их нападну и бој је био жесток. Турци су угнали таин, али су изгубили од њега један дио и неколико мртвијех, а усташа погибе 37.

Од 15. до 31. августа било је више сукоба између Пљеваља и Бање, покрај Лима. Дигоше се сва околна села, а особито устаоци бјеху поп Јефто из Бабине, Стево Јањуша, поп Никола Поповић, Ђерасим Лојаница, Васо Дробњак и Остоја с Отре косе.

Прво су усташи дигли из села Бабина на Сељане ниже Стоца и ту опколише кућу богатога Муја аге, ђупа пријепољског, Муј-ага побјеже, а кулу му и других двадесет кућа усташи испразне, па опале. То је било ноћу 20. августа, а сјутрадан стигну Турци и ударе на усташе у Сељане од Стоца и од Чаушевића. Турци су били Колашинци, Пријепољци и нешто низама. Усташи из Бабине дотрче у помоћ и сузбију Турке.

23. августа усташи покидају телеграфске жице између Пљеваља и Пријепоља и запале велики хан Хаџи Авдије Карамулића, хан Осман-аге Алилбеговића, оба на Јабуци, хан кадије Карамулића на Троицама.

24. августа запалише двије карауле на Јабуци више Савина лакта.

25. августа пођу усташи преко Крњаче на Чемерно, гдје су турске карауле поврх Поблаћа, и свијех узму и изгоре. Ту се усташи раздвоје и једни пођу у Сутјеску, а други на Стоце, гдје опале чардак Алаге Бродаревца.

27. августа опет се састану у Крњачи. Отолен позову околне Србе, Каменогорце, Отиловиће, Обарђане, Звјезђане, да им се придруже. Тако појачани били су се с Турцима, а 31. августа усташи су се улогорили око Подгоре у Љубишњи, и исти дан узели су Турцима 50 коња, таин и 6 к(оња) џебане.

4. септембра колашински Турци испадоше, да заробе чељад и плијене стоку усташку, што издизаше у Црну Гору. Калуђер манастира Добриловине Михаило Дожић су неколико усташа претече Турке, сузбије их граду, а чељад и мал спасе.

6. септембра у зору близу Требиња узеше усташи око 50 товара таина и заробише турске кириџије.

8. септембра усташи ударе на Жабицу, зажде је и ухвате 20 Турака и заробе око 2000 глава разне стоке. Истога дана код Кључа запалише неколико турскијех кула и плијенише стоку.

10. септембра Турци у Никшиће испадоше из града. Усташи их сузбише.

Истога дана би велики бој на Равну. Ту је дочекао војвода Зимоњић и Лазар Сочица са усташима Дервиш-пашу Ченгића, који је са 8 табора низама пратио таин војнички у Горанско.

Бој је трајао цијели дан до двије уре ноћи. Усташа је било 78 мртвијех и рањенијех, а замијенише се су 200 мртвијех Турака.

Око Требиња било је истијех дана више бојева. Усташи ударише на једну кулу у Зупцима, на Граб. 10. септембра опет крене из Билеће један паша су 3 табора низама и 4 топа, да прихвати таин из Требиња. На повратку дочекају га усташи, убију му неколико војника, узму десетак товара брашна и ориза, а толико испресијецају на коњима и проспу. Телеграфску линију између Билеће и Требиња, колико су год пута Турци подизали, усташи су је опет прекидали.

11. септембра дође Пеко Павловић и војвода Максим Баћевић су 600 усташа у помоћ онијема око Требиња. У путу попале многе турске куће и плијене им стоку. Идући преко Попова сретну 52 товара таина турскога и све узму и поћерају у Гловски-до.

Ту ударе на њих 13. септембра 3 табора низама и требињски Турци, но буду са великијем губитком сузбијени. Од знатнијих Турака ту погибе Абдиага Диздаревић и Хафис Аћовић. Усташи узеше ту много оружја, острагуша и револвера и добријех коња беговских.

14. септембра опет сукоб на Павици и други између Дријена и Дужи.

12. септембра јавља војвода Машо Ђуровић, којега је књаз послао на границу васојевићку да руководи устанком, да су плавски и гусињски Турци испали, да помогну куле у Полимљу и на Превији, које су биле затворене. Лука Голубов и Саво Перов с 200 друга дочека их на Граници и на Превији, јуначки се побише и убише им 30 намртво, а толико ранише, међу њима два најбоља јунака гусињска: Суља Пира и Паша Мејовића.

У истоме извјештају јавља војвода Машо Ђуровић, да је у усташкој војсци много оштећенога оружја, које је све скупио и послао на Ријеку Црнојевића у фабрику, да се поправи што прије.

16. септембра Јован Џамбета су неколицином ударио је код Стоца на џаду на турски таин и узму га, но стигне их турска војска и опколи у једну тврђу, гдје су сви имали изгинути, да не стиже 400 Бањана, те их ослободи.

18. септембра креташе неколико војске турске од Клека за Требиње. Пеко их је два дана с бојем задржавао и најпослије врнуо.

19. септембра на Тари Ђурђевића бој. Ударише Турци на Лековиће. Потучени врнуше се. Ту погибе и Абдураман, који је Турке предводио, а који назад три мјесеца уби у Краљевој гори црногорског барјактара Раша Спасојева.

27. септембра ударе усташи на Тутиће у Колашину.

29. септембра код Берана ударе на турску војску Панто Цемов и Васо Сајичић с једне, а Радосав Јелић и Гало Раков с друге стране и послије 9 сати боја сагнају Турке у Беране, од којих више од стотину погибе, а усташа 27.

4. октобра дао је Шефкет паша посјећи 7 одличнијех Поповаца, који су се били предали Сервер-паши, кад је ови радио са конзулима на умиру. Ушљед тога дигоше Поповци своју чељад у аустријску границу, а сами се листом придруже устанку.

5. октобра Зимоњић, Сочица и Вуле Хаџић, пошто уз Дрину опалише 7 турскијех села: Шодиће, Ђурево, Мракаље, Чоче, Перовиће, Попов мост и Биче, вратише се на Равно, и ту им се придружише чете Миловића и Бошковића. Пеко Павловић је у Доњој Херцеговини.

6. октобра опет бој у Васојевићима под Беране, гдје су усташи са Пантом и Васом задржали Турке.

10. октобра био је жесток бој на Буче, гдје су Турци од града дошли. Панто Цемов и Васо Сајичић са својом војском дочека их бојем. У најпотребније вријеме дође им у помоћ Радосав Јелић с усташком горњоселском војском. Турци обрну плећи и стану бјежати, али их поврати њихова потпора, те се жестоки бој продужи. Најпослије побјегну Турци у град. Бој је трајао од јутра до у ноћ. Пало их је близу стотина мртвијех, а још више рањенијех. Од усташа 18 намртво, један посјечен и 30 рањенијех, међу њима Иван Делевић.

16. октобра предали се Турци на Безују послије мало боја, у којем се 12 усташа ранило. Турци се предадоше на вјеру, оставивши усташима џебану и таин.

21. октобра Турци од Гусиња и Плава крену да пале српска села и да сруше мост на Сућеску. Усташи их дочекају и сузбију са њиховим великим губитком, не пустивши им ни једне куће да запале. Сјутрадан јаве се Турци опет преко Превије на села Цецине и Бојовиће, но усташи их и ту јуначки дочекају, врну и ћераху их до кула. Турака је у оба боја погинуло око стотине, а од усташа било је 40 мртвијех и рањених.

24. октобра ударе Турци на село Пренћане с ону страну Таре. Иза жестоког боја Шаранци их одбију. Ту погине Симо, отац војводе шараначког Трипка Џаковића. Сјутрадан при великој магли ударе Турци на исто село са много већом силом. Бој је и покољ био велики. Турци опколише војводу Трипка са још 18 друга и они се јуначки брањаху и замјењиваху, и, најзад, попадаше сви мртви један до другога. Војвода Трипко, кад је већ тешко рањен пао, убио је више себе револвером четири Турчина. Војвода Трипко заједно са Јоксимом Кнежевићем од самога почетка устанка управљао је војском шараначком и храбро се био с Турцима у Поља, Пренћане и све до Бијелога Поља и Пљеваља. Војвода Трипко, познат и од прије добар јунак, завршио је овдје славно свој јуначки живот у 36. години.

26. окт. Милован Станковић и Филип Војновић са четицом од 42 друга упадоше у пљеваљско подручје и за неколико дана онуда палише турске куће и плијенише мал. Тај дан дигну се на њих два табора низама и опколи их са сваке стране. Видећи се на муци, ова јуначка чета испали пушке на Турке, па тргне ножеве да се кроз Турке пробије. У томе јуришу погибе и Милован и Филип са још 15 друга, а дрги са ранама изнесу јуначке главе и дођу у војску Шибајлијину на Ограђеницу.

Трећи мјесец устанка свршио се са великом битком и славном побједом усташком на Муратовици.

Турци су се бојали за Горанско и Никшић, да ће ове двије јаке тврђаве и два најважнија положаја пасти у руке усташима, ако их не укријепе и таином не снабдију за наступајућу зиму. Зато су окупили сву војску с којом су располагали у Херцеговини, 12.000, да продру у Горанско и Дугом у Никшиће. Пред овом војском турском био је Шефкет-паша и Селим-паша. Војвода Петар Вукотић, управитељ усташким ратовањем у Херцеговини, био је на вријеме извијештен о овоме кретању турске војске. Према томе одмах нареди, да се и све чете усташке скупе у Бањане, а у исто вријеме пошље им у помоћ и доста Црногораца. 22. октобра стигоше у Бањане са својим одјељењима Пеко Павловић и Богдан Зимоњић, а 23. октобра Лазар Сочица и Вуле Хаџић. Усташке војске окупило се овдје свега 4000 заједно са Црногорцима, који су изновице и нарочито за овај предстојећи бој стигли. Ова војска одмах пође и заузме улазак у Дугу.

Шефкет-паша, иако је имао дванаест хиљада војника и топове, сазнавши, да су му усташи Дугу затворили, није смио уложити да силом продре. Војска његова осим сопственога таина пратила је силни таин за Горанско или за Никшић, а то јој је слободно кретање јако отежавало. Зато Шефкет-паша обрне с Гацка пут Горанскога. Вође усташке мишљаху, да оно није цијела војска турска што обрну к Пиви, но само једно одјељење које хоће да их дигне из заузетих положаја и на себе намами, како ће главна војска с таином несметано уљећи у Дугу и у Никшиће. Зато се они не дигоше одмах за оном војском турском, што обрну к Пиви. Што је било коњаника у усташкој војсци, сви су били употребљени између Дуге, Равнога и Гласовитога, да извјештавају о сваком кретању турске војске. Кад су тако вође усташке видјеле, да је заиста цијела војска турска обрнула к Пиви и они се брзо договоре и ријеше, да непријатеља стигну на Модром или Језерцу и ту да га нападну с двије стране. Према томе и подијеле војску, оставивши једно одјељење, које ће с плећи напасти Турке, кад се бој већ започне.

Турска војска тек је опазила усташку, зауставила се на Равном и постројила.

Равно је поље у дужини једно по сата, а у ширини исто толико, а негђе и уже. Опасано је гором, само је на југу голи крш. У пољу на западној страни има кршевито узвишење, врло згодан положај војсци која га прва заузме против непријатеља. Из Равнога пружа се Гласовито, мала висораван, гдје је и једна турска караула била, коју су усташи одмах у почетку устанка узели. Од Гласовитог је источно на три четврти сата Муратовица, а око Муратовице уско поље, које се зове Модра. Источно од Муратовице је Смријечно, Столац и Језера.

Шефкет-паша опазио је, да усташка војска не намјерава претијецати га, но да ће га напасти озад, кад крене напријед Горанскоме. Према томе распореди војску и ту 28. октобра заноћи. А исте ноћи распореди се и усташка војска. Богдан Зимоњић заиђе с једнијем одјељењем на Језера, сприједа непријатељској војсци. Друго одјељење заузме положај на Гласовиту с бока Турцима.

Пеко Павловић и Лазар Сочица са главном војском остану страга турској војсци. Вуле Хаџић са једнијем одјељењем ставио се крај Богдана Зимоњића, да га поткријепи, ако би Шефкет навалио Горанском.

У таквом положају препуцавале су се војске обије цијели дан 29. октобра.

Усташи су очекивали да турска војска крене, или да обрне Гацку натраг и онда да је нападну, а избјегавали су озбиљан и одсудан бој на самом Равну због незгодног положаја, а Шефкет-паша, користећи се истијем, тражио је да их увуче у бој.

Исте ноћи пошенуо је Шефкет-паша цијелу војску на Муратовицу, но ни усташи нијесу спавали, но се распореде на Модро, Смријечно, Језера, Столац и Леденице. Усташи су држали непријатеља као у шаке. Шефкет-паша морао је увидјети свој опасни положај и да не може стићи до Горанскога без велике погибије, а у том случају са губитком цијелога таина, те би му жртве биле без користи, пошто му је главна циљ била, да горанској посади дода таин. Зато се он користи ненадним случајем, да се избави овога мучнога положаја и за бољу прилику одложи унос таина у Горанско.

30. октобра ујутро бјеше се спустила густа магла, да војска војску није могла видјети. Шефкет-паша одмах дигне цијелу војску на повратак у Гацко. Тек дође глас усташким вођама од истуренијех стража, да је турска војска обрнула Гацку да уступи, сва војска усташка пушти се за њима, у најбржем трку, и пристигну је на Гласовиту, гдје се одмах заметне најљући бој. Селим-паша измакне са топовима и једнијем дијелом војске до на Трешњевик, а Шефкет-паша са остатком војске бранио је себе и таин. Бој је трајао цијели дан. Турака је пало на стотине мртвијех и рањенијех и већи дио таина пао је усташима у руке. Усташи у јединој мисли да им непријатељ не умакне, улијетали су у Турке како су који стизали и учињеше велику касапницу и не помишљајући на опасности, којима су се могли лако изложити у оној пренагљености и магли. Шефкет-паша, који је и сам био рањен у томе боју, достигне са остатком ону прву своју војску на Трешњевик. Усташи га нијесу даље гонили, јер су у исто вријеме чули жестоки бој на Гласовиту, у шанчеве, које су љетос градили Вуле Хаџић и Лазар Сочица. У те шанчеве бјеше се затворило неколико стотина низама, које усташи претекоше и одвојише од Шефкет пашине војске. Усташи су неколико пута јуришали на шанчеве, но турски плотуни одбијаху их вазда. Кад стиже Вуле к овијем усташима, врћући се с војском из оне прве сјече у поћери Шефкет-паше, гдје је Вуле чуда од јунаштва починио, он одмах нагна Турцима на шанац и позва их да се предају. Један Турчин из шанца, који познаваше Вула, завика: „Кад си ти Вуле ту, предаћемо се Богу и тебе на аманет, па чини од нас што хоћеш“, а у исти мах ужди пушком, те Вула посред слијепога ока, да га ни земља жива не дочека. Усташи, ожалошћени смрћу Вулевом, а разјарени невјерством турским, јурише сад на Турке, изгину и сами, ма и Турчина свакојега у шанцу посијеку осим петнаесторице, који се предадоше главарима у руке.

Овај крвави бој завршио се 31, октобра ујутро са потпуном побједом усташке војске. Она је ту посјекла 500 глава турскијех, а пало је Турака мртвијех и рањенијех више од хиљаде. Узели су усташи 300 острагуша, много таина, џебане и шатора. И сами су имали знатан губитак. Погинуло је 70 усташа и сувише храбри Вуле Хаџић су шест официра, а ранило их се близу стотина,

Вуле је родом из Пиве. Имао је тек 46 година. Био је крупан, стасит, угледан, прави јуначки лик. Од год. 1858. до рата црногорскога четовао је по Херцеговини, а у рату учествовао је и одликовао се толико, да га је књаз Никола наградио златном медаљом Обилићевом. За тијем се повратио у Пиву и био је све до год. 1872. јузбаша у Горанску. Те године опет ускочи у Црну Гору и радом и трговином био је постао имућан. Тек је букнуо ови устанак у прве је ускочио у Херцеговину и ондје у крвавом боју нађе славну јуначку смрт.

Побједа на Муратовици одјекнула је силно на све стране. На Турску је тако силно дјејствовала, да је она исти час окупљала нову војску, да усташе сломи. Већ 5. новембра било је то Херцеговини извјесно, да сам Реуф-паша, валија босански, креће са великом војском, коју је из све Босне и Херцеговине скупио. 14. новембра стигла је ова војска с Реуф пашом на Гацко, готова да обрне Горанском. Усташи су се нашли на муци. Послије побједе на Муратовици тешко им је било сада пропуштити Реуф пашу, а да га сачекају, излагаху се да буду сузбијени, јер на окупу није било ни половину оне војске са Муратовице. Једни су били понијели и испратили рањенике у Црну Гору, по болницама, други пошли на Грахово за таин.

Да се не ослаби силно дјејство побједе муратовичке, која је у цијелом свијету подигла значај устанка, вође усташке одлучише, да се не излажу опасности пораза или ма и самога неуспјеха сусретајући Реуф пашу недовољном снагом. Они се сложише, да турску војску пропуште у Горанско без боја, а да је на повратку дочекају.

Из Црне Горе повратише се на брзу руку сви, поткријепљени још са новим ускоцима — Црногорцима.

Војвода Петар је 19. новембра послао усташима са Тупана, гдје се с Грахова премјестио, неколико стотина Црногораца у помоћ и таин у живоме (450 брава) и истога дана им пише: „Ако се добро уредите и уфатите згодно мјесто и кад не бисте главе сјекли, но Турке били из метериза, разбићете сигурно турску војску и онда ће ствар херцеговачка сасвијем добити пред свијетом“.

20. новембра војска усташка подијели се и заузме ове положаје: Лазар Сочица остане у Пиви, да је брани, ако би се Турци на њу упутили; Пеко Павловић на Плану; Богдан Зимоњић на Гацко; војвода Максим Баћевић на Трновици.

22. новембра удари Пеко на планске Турке, којима одмах из Билећа прискочи у помоћ два табора низама, које је Реуф паша у посаду оставио. Бој се развио неочекивано жесток. Ипак Турци подлегну јунаштву усташком и стану уступити к Билећу. У томе часу стигну у помоћ три табора низама, које је Реуф паша, враћајући се из Горанског, од своје војске одвојио и напријед у Билећу послао. Ту је сад Пеко развио сву вјештину и прегалаштво своје, а војска ријетко пожртвовање. Без измјене и поткрепљења борило се храбро и сјекло Турке измијешане с њима за пуна три сахата. Најпослије Турци нагну без свакога реда уступати к Билећу, а усташи су их гонили још и испод топова с Билећа. Један цијели табор ту је уништен и усташи су узели око 400 острагуша, осим што је погинуло планских Турака, којима усташи узеше неколико стотина брава и говеди.

Поноћи истога дана дође глас Пеку, да ће Реуф паша ударити на Трновицу на Максима Баћевића. Пеко са својом војском без одмора крене одмах трновичкој војсци у помоћ и стигне у најбољу уру, кад се већ војска Максимова сукобила са Реуф пашином. По претходном договору, да Реуф пашу на повратку дочекају и што више му штете нанесу, стигао је у исти бој одмах и Богдан Зимоњић са Гацка и Драго Обренов са једном четом са Црквичких убала. Придолазак овијех чета у започети бој са самом Максимовом војском, турску је војску сасвијем збунило и сломило. Њихов марш у Билеће претворио се у бјежање.

У овом боју пало је Турака ништа мање, него у оном јучерашњем на Плану. Од усташа пало је у ове бојеве преко стотине. Ту погибе и капетан Опутне рудине храбри Раде Бабић. Но овијем племенитијем жртвама увеличан је устанак и његов значај са двјема новим и славним побједама, планском и трновичком, које су тијем значајније, што су тако убрзо шљедовале побједи славној на Муратовици, послије које је Аустрија обуставила ону помоћ, што је давала херцеговачкијем породицама у Црној Гори.

2. децембра усташи из Пољана, идући Дугом к војсци војводе Лазара Сочице, побију се на Ноздри са низамом из исте фортице.

8. децембра измаме усташи посаду из Горанског и побију се с њом.

Послије боја са Реуф пашом остале су у Горњу Херцеговину само мале четице, које ће бранити заузете положаје и Турке једнако узнемиравати, а сва војска усташка спуштила се у Доњу Херцеговину из разлога, што је у планине велики снијег пануо.

У Доњу Херцеговину овеселише се доласку славодобитне војске. Архимандрит Мелентије пише 29. новембра „Господину команданту Пеку Павловићу и свима главарима“, како их народ радосно очекива.

8. јануара (1876) већ је био бој на Радованово Ждријело. И овдје су усташи славну побједу одржали достојну претходнијем.

Овај бој у Шуми започео се 7. јануара и усташи сузбију Турке са њиховим великим губитком у шанчеве.

Ову побједу платили су једним великим губитком. У том боју погинуо је војвода бањански Максим Баћевић, син храброга војводе бањанског Јована Баћевића, који је год. 1862. у рату црногорском погинуо. Војводство је пријешло још тада на дијете Максима. Сада је Максиму било тек 26 година. Био је висок, крупан, као најзгоднији момак. Тијело Максимово пренесено је у Дубровник, окле је најсвечаније, уз учешће свега народа приморског, испраћено преко Новога и Рисна у Бањане.

9. јануара био је бој на Плану, на исто мјесто, гдје је Пеко Павловић потукао Рауф пашу у новембру. 300 Рудињана напану планске Турке, с којима је и низама било. Усташи разагнају Турке и узму им велики плијен од 200 говеди и 600 брава.

У Васојевиће био је бој 12. јануара на Ржаницу. Око 500 усташа дођоше на Штит више Ржанице и ту се разредише. Трифун Лабан, Иван Делевић и Саво Перов пођу с једним дијелом право на село с двије стране. Луко Голубов стави се са неколико усташа између села и куле, да заустави помоћ, ако би Ржаници кренула, а Панто Цемов остане са остатком усташа, да поможе гдје устреба. Тако изгореше Ржаницу и у боју, који се заметнуо, убише око 60 Турака. На глас боја стигне од Плава и Гусиња око 2000 Турака. Усташи, иако нејаки, обрну се и овој војсци и сузбију је послије жестокога окршаја, у коме су Турци изгубили око 200 људи, а усташи су имали 70 мртвих и рањених.

20. фебруара бој у Зупце под војводом Трипком Вукаловићем.

У Васојевићима бој 22. фебруара више Ђурђевијех Стубова између беранских Турака и усташа са Пантом Пешићем. Сјутрадан изиђу берански Турци са јачом снагом и бој се био цијели дан, у коме погибе Панто Пешић.

25. фебруара крену опет турска војска, да унесе таин у Горанско, те усташима на Голију дође глас о овоме. Пеко и Сочица похитају у Пиву и на брзу руку скупе се око 4000 усташа. Ова војска стигне турску на Муратовицу и послије жестокога боја, који је 10 сати трајао, Турци обрну плећи и усташи их гонише све до Липника.

Турака је много погинуло, а усташима оставише много муниције топовске, таина, пушака, коња и масака.

4.марта узеше васојевићки усташи фортицу на Иван Поље. Раде Микић са неколико Величана направе ћесе, велике колико могу стати у пушкарице, и напуне их прахом. Осим тога нареде вреће с прахом повише. Ноћно примакну се фортици, тисну у пушкарице оне дуге ћесе и вреће под зид од куле и зажде. Тако минају фортицу, у коју је било 14 војника. Без двојице сви погину, а чета здраво утече прије, но су Турци прискочили у помоћ.

5.марта Турци из Плава и Гусиња ћераху таин у кулу на Мурино. Пошто предадоше таин пођоше на Иван поље, да прихвате оне мртве што прошле ноћи погибоше на кулу. Дочека их усташка чета Сава Перова и Јована Миовића и заметне бој. Турцима стигне од Гусиња помоћ, а усташима Луко Голуб и Трифун Лабан су неколико друга. Бој се пред ноћ раздвојио.

Истијех дана дошла су писма Мутесариф паше пазарског преко Шериф ефендије, кајмакама беранског, усташким вођама: Панту Цемову, Саву Сајичићу, Митру Вукову, Миру Дедовићу, Радосаву Јелићу и др. у којима се позивају, да се поврате на своје домове, обећавајући им милост и повластице од цара, на које се они не хтјеше ни обрнути.

7. марта опет су усташи кренули, да минају кулу на Сућеску, као ону, но безуспјешно. Прах је издушио изван и опалио неколико усташа и Гавра Сајичића.

По примирју суторинском настала је борба још јача. Знало се да примирје неће донијети мир, па се за то вријеме војска херцеговачка потпуно уредила и поткријепила новим придоласком Црногораца. Муктар паша стајао је у Требињу са 25 табора низама. 1. априла стиже с том војском на Крстац. Ту га одмах дочека Богдан Зимоњић с једном војском и бој се оконча знатним губитком.

2.априла допро је Муктар паша до Пресјека, пошто се Зимоњић испред њега повукао, да се на Пресјеку придружи главној војсци под Пеком и Сочицом. Бој је био жесток. Турци су јако изгинули и нијесу могли напријед.

3.априла развије се још жешћи бој. Усташи узму на јуриш турске шанчеве и сузбију Турке на Оџине пољане. Муктар паша изгубио је тај дан близу 1000 људи мртвих и рањених, мноштво коња с таином.

4.априла изиде гарнизон никшићки турској војсци у помоћ. Од усташке војске одвоји се једно одјељење, срете их и сасвијем потуче и врати у Никшић, па се и опет поврати војсци, која сад од никшићке стране сасвијем опаше турску војску. Муктар паша видје, да не може напријед, те стане узмицати. Усташи навале у том часу на турску војску, која у бјежању остави мноштво мртвијех и рањенијех и тек на Ноздра устави се. Ту одмах стану шанчеве градити, али сјутрадан, 5. априла, нађоше их усташи празне. Муктар паша поноћи дигао је натраг у Гацко, са савршеним поразом и великим губитком. Таин, што је носио за Никшиће, изгубио је вас.

Исти дан, 2. априла, кад је на Пресјеку бој био, изашло је из Билеће пет табора низама на Вучји до, с намјером да усташку војску у Дугу раздвоје и ослабе и с тијем прелазак Муктар паши олакшају. Но чувши за пораз Муктар пашин, врате се у Билеће.

И усташи су имали у овим бојевима доста мртвијех и рањених. Ту погибе и невесињски командир Трипко Буха.

Муктар паша тек је стигао на Гацко почео је нову војску купити, да и опет продире у Никшиће, који се морао предати усташима, ако му брзо не стигне помоћ, а особито таин, јер је у њему почела већ и војска и становништво гладовати. Он је прикупио 28 табора и сувише 5000 башибозука. Ни у ову велику војску још се није поуздавао Муктар паша, да ће проћи Дугом, но је употребио и једно лукавство.

Пуштио је до усташке војске глас, да неће на Никшић, јер је стигла из Цариграда наредба да се бој прекида, пошто хоће да испуни све усташке захтјеве изјављене у Суторини, те се због тога има учињети ново примирје.

Порта је изјавила Аустрији, да ће примити оне захтјеве, него нека посредује за ново примирје. То је дало повода ономе узнемирењу у српском народу и онијем сумњичењима о Црној Гори према устанку, о чему је напријед била ријеч.

Утолико је Муктар паша уљегао у Дугу с цијелом оном војском, што је посвједочило да је глас о примирју само обмана био. Но усташи се нијесу дали преварити. Истина, као оно иза боја са Реуф пашом, многи усташи били су пошли да испрате рањенике од пошљедњега боја и да прихвате на Грахово таин за војску (сигурно је Муктар паша и на ту околност рачунао), но остали стајали су једнако на Пресјеку у Дугу. Само је једно одјељење било пошло у Бањане, да прати кретање турске војске, ако би од Билећа кренула. Због тога усташи нијесу могли одмах дати јаки отпор Муктар паши, када је 16. априла уљегао у Дугу. 17. априла стигао је Муктар паша на Пресјеку и ту се одмах отворио крвави бој. Муктар паша је разредио своју војску на простору од 4 сата. Мали број усташа није могао на цијелој линији подржавати бој и тако је могућно било Никшићима, који су и овог пута изашли Муктару на сусрет, да прихвате 300 товара таина. Никшићи нијесу одили у бој, но једино ако могну да прихвате таин, не могну ли да се више и не врћу у Никшић, но с Муктар пашином војском у Гацко. Толико је глад завладала била у Никшиће. И доиста је око 50 фамилија никшићкијех и остало у војсци турској и с њом доцније пошло за Гацко.

Муктар паша не бјеше извршио свој задатак с тијем, што је они дио таина додао Никшићима. Он је хтио свакако да продре у Никшиће, да и остали таин унесе. Стога се једнако шанчила и утврђивала друга војска његова на Пресјеку, док је први бој била.

18. априла удари цијела усташка војска на шанчеве турске и бој је цијели дан трајао. Турци нијесу могли напријед, а ни усташи их нијесу могли дићи из утврђенијех положаја.

Увече тога дана стигне цијели батаљон пјешивачки, те у недјељу 19. априла удари наново сва војска усташка на турску. Бој је био тај дан најстрашнији.

Већ око подне усташка војска дигне Турке из њиховијех положаја и заузме им све шанчеве. Турци су по томе све уступали, а усташи их све гонили до Ноздра, окле се Муктар паша и по други пут вратио на Гацко. Ту се раздвојио бој, који је за ове четири дана стао Турке преко 2000 људи. Усташи су претрпјели такође велике губитке.

Ова крвава битка и славна побједа усташка дјејствовала је силно на све стране, и Муктар паша није могао умалити значај њезин са неистинитим извјештајима у Цариград и по свијету. По тијем извјештајима од 14. априла, у недјељу у јутро, Муктар паша је исти дан потукао усташе, уљегао и донио таин у Никшиће.

Међутијем, најжешћи бој био се и свршио се у недјељу вече на Пресјеку, окле су усташи гонили турску војску, која није ни угледала Никшића, све до Ноздара.

За ови бој био је Муктар паша јавио, да су у њему учествовали 7.000 Црногораца, те је Турска пријетила ратом, од чега је задржаше силе европске.

Усташка војска остала је у турским шанчевима на Пресјеку.

13. маја био је бој на Кобиљу главу и Камено брдо. Кренула је била турска војска са Гацка к Билећу, а Пеко и Зимоњић дочекали је и са великим губитком опет сузбили на Гацко. Са Гацка вратио се Муктар паша с војском у Мостар. Без омањих сукоба бој је у Херцеговину прекинуо. Рат Црне Горе био је већ извјестан, те се и Црна Гора и Турска за њ наређивала.