Први дио - Црна Гора и Херцеговина

ПРВИ ДИО 

I

ЦРНА ГОРА И ХЕРЦЕГОВИНА

 

Гдје почиње повјест устанка херцеговачког и великога рата, који му је сустопице шљедовао? Да ли с првом пушком, што плану у невесињској касаби и абер даде момцима, да се дижу и дохвате свијетла оружја и више га не остављају до истраге своје, али турске, или му је клица много даље, у времену старијем?

8. јуна 1875. букнуо је устанак у Херцеговини. Плануо је у Невесињу, да се исти час појави у свој сили својој на Троглаву. Отолен зажди Босну равну и са висина својих засвијетли сјајем необичнијем: угњетенијема, да прогледају и виде што им чинити ваља; угњетачу, да се згрози недјела својијех и свијету слободном, просвијећеном да се тргне из своје равнодушности, којом је подржавао турску власт и силу над народима племенитијем и у земљама најљепшијем.

А већ слиједеће године зби се, што су родољуби српски и жељели, а што је Црна Гора знала, да хоће и да мора наступити.

Црна Гора зарати Турској заједно са Србијом. Русија прихвати и отвори велики рат. Херцеговина, и дотле једно с Црном Гором, споји се јавно с њом. Њене усташке чете појавише се као уређени батаљони у војсци црногорској, исто као што су батаљони црногорски изређивали се у четама херцеговачкијем за све вријеме устанка.

Све се ово развијало само собом. Неправедна су била сва окривљавања, бацана у оно вријеме на Херцеговину са устанка њена, на Русију, на Црну Гору и Србију због јачања устанка.

Херцеговина је вријеђана називом „несвјесног оружја“, којим се служе други за своје цијељи. Херцеговци су устали на оружје што нијесу хтјели трпјети над собом власт турску, којој се они не подаваху као друга раја турска. Херцеговци се вазда загријаваху осјећањима, никад непретуљенијем, свакијем даном све јачим, за слободом. Њиховом духу ратоборном, њиховој свијести народној о слободи и тежњи за сједињењем с Црном Гором било је премного почивања, пунијех петнаест година од пошљедњега устанка године 1860.

Русија је окривљавана, да је устанак њезино масло, јер да она хоће низу својих ратова с Турском још од Петра Великога да придружи још један, у над пошљедњи, како би уништила царевање турско у Европи, а сама засјела на Босфору. А Русија је била у томе савршено невина; Русија није жељела рата, она није мислила да ће ратити. Цар руски Александар II шиљао је по толико пута озбиљне савјете књазу Николи, да умири Херцеговце, да се нипошто не излаже рату с Турском, јер ће све опасности и пошљедице сам сносити, пошто Русија не хоће никако рата.

Над Црном Гором дизаху се страховити облаци пријетња турских и сумњичења пријатеља пашовања турског, да је устанак дјело њезино. Турска је била готова, да јој стога објави рат. Велике силе задржаше је у априлу 1876, не из љубави према Црној Гори, него у страху од зла горега, да ће рат Турске с Црном Гором изазвати рат Русије с Турском. А пријатељи ослобођења и уједињења српскога народа одушевљаваху се устанком херцеговачкијем, јер држаху тако исто, да је устанак дјело Црне Горе, те се надаху извјесном успјеху. Они очекиваху, да ће Црна Гора, Србија, Грчка и Румунија заједнички, тражећи свак своје, заратити Турској, па и када не би ове заједнице било, да ће је рат Црне Горе изазвати. Они вјероваху, дође ли мука свијема, да ће Русија морати потегнути мач и пресјећи чвор, који се пет вјекова заплијетао и стезао у судбину овијех народа.

Устанак није било дјело Црне Горе, али је, појавивши се једном, доиста био у рукама Црне Горе, исто као и рат године 1876.

Кнез Милан задуго се није могао ријешити, да зарати с Турском. То се објавило на знаменитој сједници Народне скупштине у Биограду, у коју је кнез Милан, мимо својијех одговорнијех министара, уљегао ненадно и изјавио Скупштини, да влада његова вара њу и народ када јој говори да је Србија у најбољим одношајима с Црном Гором, да су и Грчка и Румунија готове уљећи у рат, тек Србија зарати. Од свега тога није ништа истина. Србија није спремна за рат — одлучно је изјавио кнез Милан.

Послије тога, да је Црна Гора застала на дјелу, којему се предала цијелијем прегнућем, да је пристала на неке уступке и олакшице које је Турска Херцеговини давала, без обзира на то би ли се та обећања и испунила, устанак би, онда, престао, и до рата онда не би дошло. Нико не би Црну Гору кривио за ово уступање, јер нико није могао од ње ни тражити, да сама зарати и да се изложи неуспјеху, плаћеном ужаснијем жртвама.

Послије оне изјаве кнеза Милана у Народној скупштини, а послије онаквијех савјета и пријетња од великога добротвора и покровитеља свога цара Александра, књазу Николи најлакше је било застати. С тијем би избавио кнеза Милана из мучнога положаја, у који га сапријеше општи покрет и одушевљење народа српскога у Србији и ван ње, а у исто вријеме задовољио би цара Александра. Рат је у томе часу зависио од његове одлуке. А та је водила право к рату с Турском, од којега је он очекивао коначно ослобођење и уједињење српског народа. Напријед биће изложено, што је утицало на ту одлуку.

Да су били у питању само интереси Црне Горе, књаз Никола који је у свакој згоди имао хитар и прави поглед на стање ствари дао би се руководити и околностима и озбиљним савјетима цара рускога. Он је дао томе доказа послије подгоричкога покоља године 1874. Народ црногорски бјеше узаврио и искаше сав глас рат с Турцима. Књаз бјеше, као вазда, и у том случају с народом. Велике силе, страхујући да и најмањи догађај може изазвати велико источно питање, видјеше рат на прагу и бјеху јако узнемирене. Тада се цареви руски, њемачки и аустријски непосредно обратише књазу Николи у једнаким депешама, а пријатељским савјетом да уздржи свој народ у праведном гњеву а да ствар црногорску повјери њима, коју ће они на задовољство његово и Црне Горе ријешити. И књаз Никола одмах се одазвао позиву царева и рат је био спријечен.

Но положај књаза Николе био је сасвијем други године 1876. Ствар се није тицала искључиво Црне Горе. Када се устанак није могао више уздржати, као што ће се напријед видјети, књаз Никола није га могао ни пустити или да угине сам собом, или — што би још опасније било — да пође странпутицом, а свакако у оба случаја на штету и пропаст Херцеговине. То га је принудило да устанак узме у своје руке, да га подржава све дотле, док види згоду да зарати с Турском, или буде од ње приморан на рат. Та одлука књажева била је непоколебљива. Нијесу га ометале ни снаге Турске, ни посредовање сила са понудама некијех олакшица за Херцеговину и Босну, ни оклијевање кнеза Милана, ни опомене цара Александра. Није губио наду никада, да ће одушевљење народа у Србији надјачати нерасположење кнеза Милана за рат, да ће Србија заједно с Црном Гором заратити, или да ће и Србија уљећи у рат, када Црна Гора буде у рату с Турском. За Русију је исто тако вјеровао, да ће најпослије морати да отвореним ратом помогне својој браћи. Силно је одушевљење било већ заталасало велики православни народ руски. Цареви руски нијесу никад шибали то море народнога одушевљења, да га укроте. А можда је књаз Никола био укријепљен у овоме своме увјерењу и једнијем сличнијем случајем мало година пред тијем.

Kaда је године 1869. пламтио дуж граница црногорскијех устанак бокешки, непријатељи словенски викали су у сав глас, да је Црна Гора крива устанку и да Аустрија мора њу прегазити.Влада аустријска, којој је било тешко поднијети поразе нанесене јој од једне шачице људи, била је готова да се одазове ономе покличу, и да тијем припише оне поразе јачој сили, иако је та сила мала Црна Гора. И доиста, она попријети Црној Гори ратом, ако одмах не дигне руке са народа српског у Боки. Усљед тога књаз Горчаков по наредби царевој опомене жестоко књаза Николу, да се нипошто не меће у устанак бокешки, јер иначе да ће аустријска војска ударити на Црну Гору. Нека се не нада од Русије никаквој помоћи, јер се цар не да заводити у рат с једном велесилом за сваку ситницу и када је коме драго. Међутијем, у исто вријеме упутио је књаз Горчаков графу Бајсту, аустријском канцелару, ноту нимало двосмислену: да ће Аустрија имати с Русијом посла, ако такне Црну Гору. Књаз Никола или се на томе оснивао, или је иначе држао да Русија, поред свијех опомена што му је давала, не би ни сада напустила Црну Гору у борби с Турском за вјеру и слободу, у борби коју сама Русија постојано води.

Да су Турска и њене заштитнице на основу те одлучности књажеве подизали тужбу против Црне Горе, не би им се могло замјерити. Ма Црној Гори чињена је кривица, што јој се приписивао и сами први план невесињски, што су је биједили и тога пута, као и при свакој пређашњој буни у Херцеговини, да јој је тијесно у њеним стијенама, па да мути за своје цијељи. Заиста Црној Гори тијесно је било, и сада је и биће све дотле, док сав народ српски не буде слободан и уједињен, али исто она није мутила и није ништа радила, да баш оне, 1875. године, букне устанак. Напротив, она је запретала прве појаве онога устанка пепелом стрпљења и заклањала од случајнијех вјетрова плаштом увиђавности, да не букне у невријеме.

Устанак се спремао у заједничком животу Црне Горе и Херцеговине одавна, а стално откада у Острогу на скупштини године 1854. књаз Данило рече: „Мени су Херцеговци браћа као и ви Црногорци, нас ништа неће с њима раздвајати“.

Што је овај устанак, када је већ плануо, постао исти час дјело Црне Горе, то се објашњава тијем, што Црној Гори није ништа подијељено с Херцеговином. Једна земља, један народ, само предвојен — то је Црна Гора и Херцеговина. Иако је Црна Гора слободна и независна, а Херцеговина Турској потчињена, обје су имале једнога владара, дух слободе, којему су вазда вјерно и непоколебљиво служиле с истијем тежњама и напорима.

Заједничко дјело Црне Горе и Херцеговине од године 1875. па све до свршетка рата, само је обновљење толикијех истијех прегнућа из њихове прошлости. Није било ни једнога покрета у Херцеговини, који није Црна Гора прихватила. Црна Гора и њезини господари нијесу никада престајали бити носиоци мисли и слободе и јединства народнога. Херцеговина је вазда рвала, да се ослободи. И она се вазда најбоље држала и одржала од свијех земаља српскијех у Турској. И они Херцеговци, који ускакаху у Црну Гору, да отуд заједно с Црногорцима бију бој вјечити с косовским крвником, и они, који дигоше по свијету српском и туђинском да се муче и туку, не заборављаху никада отаџбине своје, него помагаху оне на дому да се одржи у Херцеговини име српско. „Херцеговина свијет насели, а себе не расели“- рекао је књаз Никола у својој прокламацији Херцеговцима.

Ова иста заједничка тежња и изводила је увијек Црну Гору и Херцеговину на заједничко поприште. Никада се нијесу дијелили ни у муци, коју су вазда подносили, ни у добру, које су уживали само у наду, када су се борили.

Историја је њихова пуна оваквијех примјера ове заједнице, а у новије вријеме они се без прекида надовезују.

Владику Данила Петровића, господара Црне Горе, хватају Турци у Зети на вјеру. Везана с коцем уз плећи воде га у Подгорицу, да га уморе најтежим мукама. Скадарски везир, који га је на вјеру примамио, тражи велики откуп. Црна Гора откупљује свога господара, а Херцеговина хита, да јој трећином уцјене помогне. И да није помоћ велика, она је драгоцјена залога заједнице Црне Горе и Херцеговине.

Карађорђе диже и ослободи Србију. Хита да се здружи с Црном Гором, да дигну и ослободе сав народ српски. Са Сјенице шаље своје војводе: Вујицу, Чолак-Анта, Милана Обреновића и Рака Левајца светом Петру, господару Црне Горе. Чолак-Анто нађе светог Петра у боју на Никшиће, у Херцеговини. Црна Гора и Херцеговина бјеху наредна за дјело општега ослобођења. И да не наступи катастрофа у Србији, устанка и рата пошљедњега не би било. Српски народ још тада био би слободан и уједињен.

Владика и господар Петар II надахнуо је новијем животом заједницу Херцеговине с Црном Гором и освештао је толикијем жртвама црногорскијем и из дома својега у крвавоме боју на Грахову. Смрт силнога Смаил-аге Ченгића било је дјело Владичино, а смрћу Смаил-агином нијесу само освећене главе браће Владичине, него је њом уложен крвав протест против насилног господарства турског и објављена тежња за слободом.

Кад се Али-паша Сточевић учинио господарем у Херцеговини, Петар II ступио је с њим у тјешње одношаје, у мисли да из тога иснује независност Херцеговине. У јесен године 1842. он се састаје с Али-пашом у Дубровнику. На томе састанку потписују међусобни уговор, о којему се, у извјештају рускога конзула влади руској, каже, да је тај уговор важан дипломатички акт, којим се признаје независност Црне Горе од стране Порте. Но, осим овога уговора, који се тиче одношаја Црне Горе и Херцеговине, Владика је имао с Али-пашом повјерљиве договоре о заједничком раду за ослобођење Херцеговине од Турске. Ове заједничке тежње њих су толико приближиле, да су се на истом састанку побратимили. „И знади истинито — пише послије тога Владика Али-паши — послије нашега састанка у Дубровнику, да ти већега пријатеља од мене не имаш, ни Турчина ни Ришћанина, а и ја тебе међу мојијема првијема пријатељима држим“ — и „нека види цијели свијет, да су се људи састали у Дубровнику, којима није скупља глава, него ријеч поштена, коју реку“. А Али-паша пише Владици: „Ја признајем, да би мнозина ради били, да ја и ти свој образ оштетимо и да наша ријеч не буде на мјесто; што неће они дочекати, ако Бог да, никада, докле смо ја и ти живи“.

Године 1850. Омер-паша прегази Босну, па се обрне на Херцеговину и Али-пашу Сточевића. Нашавши се на муку, хтио је Али-паша да због побуна херцеговачкијех баци кривицу на свога одметника, кавазбашу Пајулију, али Омер-паша знао је његове тежње и одношаје с владиком црногорским и Али-паша би мучки убијен у логору Омер-пашину, у Добрилу, близу Бања Луке.

Прије тога у истој цијељи Владика је био у одношајима с Хусеином капетаном, везиром босанским. Кад је овај године 1831. дигао Босну против Турске, на Цетиње је долазио од стране везирове игуман Мојсије, из манастира Папраћа, са порукама везировијем, да се Црна Гора с Босном заједно бори за ослобођење Босне и Херцеговине од Турске, и Владика, вазда готов на то, отписује везиру: „Тврду ти Божју вјеру дајемо да ћемо од сада у напредак бити уједно и крв своју пролијевати за вјеру и слободу нашу“.

Књаз Данило враћа се из Русије као први књаз црногорски. И Црна Гора исти час заметну кавгу с Турском, а Херцеговина и опет бјеше с њом. Одметну се Грахово. Омер-паша стојаше још у Мостару, наредан да удари на Црну Гору и да је покори, јер Турска бјеше увјерена да у Херцеговини неће бити краја бунама, док год је Црне Горе. Ову војну, која збиља наста, прекиде Турска без успјеха и закључка мира, јер се морала на сву прешу спремати за кримски рат, који је предстојао.

Кратко, али славно владање књаза Данила испуњено је херојском борбом за слободу и независност Црне Горе. Покретачка му је мисао: ослобођење народа српског испод јарма турскога, а поље за мегдан јуначка Херцеговина. Најславнија побједа његова над силом турском, којом се напајаху и потоњи нараштаји црногорски, била је на земљишту херцеговачком, на Грахову.

Храбри четници и витешке четобаше њихове нијесу утјецали испод гвоздене руке Петра II и Данила I, да по Херцеговини зулуме чине, него су уређивани и разашиљани по Херцеговини, Старој Србији и Албанији, да рају заштићују, зулумћарима Турцима отету муку сиротињску одузимају, а њих убијају. Док снага Црне Горе није била спремна за већи рат, она је својим четама подржавала ратоборност и дух поуздања у народу српском свуда око себе, а тијем је ломила силу турску, која се појављивала у безвлашћу и жеђи за неограниченијем насиљем. И за то, кад год је гдје надјачала мука, људи из онијех крајева хитали су на Цетиње, па отоле, укријепљени поуком и помоћи, враћали се ободрени и сузбијали силу силом. На Цетињу су се свагда стјецали јунаци херцеговачки, који су ондје дома били, а тако исто и устаоци из Старе Србије и племенски главари из Албаније.

Овај задатак Црне Горе и њенијех владара прелазио је у нашљеђе с нараштаја у нараштај у народу и на престолу црногорскоме.

И кад погибе књаз Данило у Котору од зликовачке руке његова рана, прерана смрт, која је била тешки ударац народној идеји за слободу и јединство, једва би оплакана, а дух усталачки, што га бјеше он распламтио, обузе опет Херцеговину. У ватреној души младога нашљедника Данилова, књаза Николе, он нађе силнога одјека. Црна Гора прихвати устанак као своје дјело и године 1860. зарати за Херцеговину с Турском, сама без помоћи и савеза.

У онијем околностима Црна Гора није могла постићи другога успјеха, но је постигла. Херцеговина остаде неослобођена и несједињена с Црном Гором, али околна племена: Бањани, Пива, Дробњаци, Шаранци и Језера постали су као и самостални. Данка не даваху никаква. А и сва Херцеговина остала је по овоме рату ојачана и мање подложна насиљу турском. Црна Гора не могаше одољети јачој сили, али из ове очајне борбе изађе свијетла и прослављена и извојева у њој, ако не градове и земље, ове велике успјехе: Српски народ на све стране доби у њу непоколебљиво поуздање, Турска познаде снагу и уплив Црне Горе, која ће јој кућу и опет заждити, а народи и владе европске увидјеше у Црној Гори чиниоца, који се не може више омаловажавати при будућијем догађајима на Балкану. Нераздвојност Херцеговине и Црне Горе, освештана заједничком борбом у толикијем нараштајима, овијем се ратом најбоље показала и потврдила.

Њу је признала сама Турска, када је уочи пошљедњега рата позивала књаза Николу, да он својим упливом умири Херцеговину. Њу је објавио поносито књаз Никола, када је Омер-паши год. 1862. одговорио: „Ја се не могу одвојити од судбине моје браће Херцеговаца“.

Њу су признале и европске силе, када су се год. 1875. обраћале књазу Николи, да им он својим упливом у Херцеговини помогне угушити устанак. Њу је и опет и за вазда потврдила Црна Гора објавом рата Турској, јер не могаше више гледати патње своје браће Херцеговаца.

„У паклу је ђаво господар, а у стијенама херцеговачким господари су Црногорци“. — Ову су изреку избацили и врло радо употребљавали пријатељи турски у вријеме, када је устанак херцеговачки у најјачем маху био, а када се за то највиша повика на Црну Гору дизала. Ријеч пакосна, али је она потврђивала истину, да су Херцеговина и Црна Гора једно.

Ове тијесне везе, ова узајамност Црне Горе и Херцеговине доводе нас на прави и једини извор свијех догађаја у Херцеговини, па и пошљедњих, устанка и рата. Прва пушка невесињска само је случајна искра, која је пала на наредни лагум.

Устанак, као што је напријед изложено, није дјело завјере, није плод прегнућа у једном часу народа много паћенога, но је он шљедство оне исте везе и узајамности, заједничке тежње и борбе за слободу и јединство народно. Црна Гора је око војнички, који се никада није разилазио, откако је у њему развијен барјак слободе и јединства народнога. Пошљедњи крвави бојеви ове војске били су године 1862. Отада се она опорављала за нову борбу, која је и настављена год. 1875. до 1878. И зато историја догађаја тијех година управо и не почиње самом појавом устанка у Невесињу, но је њихов зачетак ондје, гдје је застала борба године 1862, борба која се не почиње, него продужава једнако од Косова, борба, која се не завршује, но једнако наставља док год уједињено Српство не настане.

 

2.

УСТАНАК ХЕРЦЕГОВАЧКИ И РАТ ЦРНОГОРСКИ ГОДИНЕ 1860-1862.

 

Краткијем прегледом догађаја овијех година постаје разумљивије оно, што је по томе шљедовало. У овоме устанку херцеговачком наилазимо на исте појаве, које се понављају и у устанку г. 1875. Само се опажа велика разлика у рату Црне Горе узроком сасвијем другога положаја и друте развијеније снаге њезине.

Напријед је споменуто, да је књаз Данило убрзо ступивши на пријесто, уљегао у рат с Турском. Турској је задавало бриге, што се он прогласио књазом. Она није могла трпјети ту промјену у Црној Гори, гледајући у њој нове опасности миру и сигурности својој, као што ни књаз Данило није могао гледати свој српски народ у непромјенљивом стању ропства под Турском.

Због руско-турскога рата Турска је била обуставила своја непријатељства с Црном Гором. Она их је само одложила и не закључивши мира с њом. Иако Црна Гора, по савјету саме Русије, није ратовала с Турском за вријеме кримске војне, она се с њом била једнако, погранични сукоби нијесу преставали. У оваквијем одношајима био је лако могућан нови судар Црне Горе и Турске, који се и догоди и сврши са великом битком и славном побједом црногорском на Граховцу на Спасов-дан 1. маја 1858. г. Ова је побједа имала великих пошљедица. Важност Црне Горе силно је порасла. Уплив њезин у Херцеговини постао је неограничен. У јуначким Херцеговцима распламтила се жеља за ослобођењем и сједињењем са својом црногорском браћом.

Порта није умјела довољно оцијенити важност Црне Горе и уплив њезин у Херцеговини. Она није још помишљала на то: би ли јој боље било, да попуштањем и задовољењем Црне Горе отклони доцније велике потресе, који су је из темеља заљуљали. Она је стога и покрете у Херцеговини омаловажавала. Имала је једну мјеру за сву рају своју, а под ту мјеру кршни Херцеговци нијесу никад могли стати.

И кад је г. 1859. пристала да се уреде Црној Гори сталне границе, то није учињела из увиђавности, да тијем успостави мир на својим границама дуж Црне Горе и да јој тијем одузме повод и могућност да је једнако задијева. Просто се иокорила вољи Европе, или боље рећи вољи Француске, јер књаз Данило, наљућен на Русију што на париском миру није ништа за Црну Гору учињела, бјеше се ставио под окриље тада силнога Наполеона. Но ни европска комисија за граничење није могла потпуно свој посао свршити. Остала је граница на много мјеста отворена, гдје се Турска и Црна Гора нијесу могле сагласити. То је био повод новим честим сукобима пограничним. Херцеговци су им се одмах одазвали, сматрајући их згодном приликом, да се ослободе. Букнуо је устанак херцеговачки дуж границе црногорске. Европа се више бојала за Турску, него што се Турска сама за себе бринула. Велике силе одреде једну комисију, која је имала да испита стање у Херцеговини, да види и нађе начин, којим би се могли умирити. Турска је учествовала у тој комисији, али у самој ствари она није хтјела пристати на уступке. У томе смислу дала је и напутке својим комесарима. Сувише у љето г. 1860. пошље у Херцеговину и Омер-пашу с војском да је умири на лијепе, не могне ли да употреби силу. Унапријед га је овластила, да одмах и Црној Гори зарати, јер је Турска њу једину за све кривила.

Видјело се да Турска хоће управо рат с Црном Гором, што је послала самога Омер-пашу и што је исти кренуо из Цариграда са великим алавантом и халабалуком. Он је и г. 1852—3. ратовао на Црну Гору. Сматран је као најбољи познавалац земљишта и одношаја у Црној Гори и Херцеговини. А бивши потурица, био је више крвник своме српском народу, него исти Турчин. С њим је дошло у Мостар мноштво вишијех официра турских, који су доцније, у пошљедњем рату, били војсковође против Црне Горе. С Омер-пашом су оне године учили ратничку школу против ње. Ту је био с њим Муктар-паша, који је 1877. на Вучјем долу погинуо као Јанко на Косову, па Селим-паша, који и главу остави на истом Вучјем долу, па Џелаледин-паша, који исте године погибе на Мартиниће, па Мехмед Али-паша, Прусијанац, који је заповиједао војском од стране Васојевића и на Морачи потучен био, а по рату погибе у Ђаковици од Арнаута, кад је г. 1879. тобоже кретао, да преда Црној Гори Плав и Гусиње, и многи други.

Комисија није могла ништа учињети већ по томе, што је Омер-паша имао од великог везира особите инструкције, да ни у чем не попушта, но просто да угуши устанак, не могне ли, да зарати на Црну Гору. Но привидно он се саглашавао са комисијом и пристајао на покушаје да се Херцеговци склоне на умирење. Комисија је позвала писмено све вође усташке, да положе оружје, а обасула их са пуно лијепих обећања, којима Херцеговци нијесу нимало вјеровали. У опште Херцеговци су се обртали на сва та обећања само у толико, колико је потребно било, да покажу, као да би они ради били мира. У ствари они нијесу ни тражили никаквијех олакшица, јер су мало и трпјели од Турака, будући слободни у својим планинама. Они су хтјели потпуну слободу и јединство с Црном Гором, а то им, то су лијепо знали, комисија није могла дати. Комисија је и сама знала и видјела да је Цетиње душа устанку. Зато се они сагласе са Омер-пашом, да задобију књаза Николу за умирење Херцеговине. И позваше књаза на састанак с њима и с Омер-пашом у Клек. Разумије се да је књаз одбио тај позив. За тијем је Омер-паша пошао у Скадар, у мисли да ће се на ту страну, у којем пограничном мјесту, лакше моћи састати са књазом Николом. Комесари су полагали велику наду на састанак, а Омер-паша, показујући се с њима сагласан, предложио је књазу Жабљак за мјесто састанка. Европски комесари, који су такође с Омер-пашом дошли у Скадар, нашли су књаза Николу у пограничном црногорском селу Додоше и сви трудови њихови бјеху узалудни, да склоне књаза да пође у Жабљак на састанак с Омер-пашом. Жабљак је одмах до Додоша, али су књаз и Омер-паша далеко били у мислима један од другога. Омер-паша је хтио, да књаз дође к њему на цареву земљу. Желио је тијем засвједочити вазалство Црне Горе. А књаз је у сваку згоду хтио да истакне независност Црне Горе и као такав владалац био је готов примити турскога ђенерала само на своме земљишту.

У Додошима имали су комесари свакако, и без Омер-паше, разговор са књазом Николом. Књаз им је саопштио што тражи од Турске. Уз захтјеве за Херцеговину тражио је за Црну Гору морско пристаниште Спич. Омер-паша, којему су комесари све то саопштили, пристао је на све захтјеве књажеве и на уступање Спича, само је тражио да се не помиње питање независности Црне Горе. Као главни разлог томе наводио је то, што је за Абдул Меџидом тек ступио на престо Абдул Азис, па би за његов лијепи глас у народу турском рђаво било, да почне своју владу са признањем независности Црне Горе. У самој ствари нити је књаз Никола озбиљно ставио своје захтјеве, јер је знао да их Турска неће примати, нити је Омер-паша искрено прихватио њих, јер је он имао ограничену власт, да ништа не уступа, но лијепим или силом да умири Херцеговину и Црну Гору.

Тако су исто свршили и преговори са Херцеговцима. И они су тражили тек да нешто траже, и њима је обећавано све, да им се ништа не да. Владање Херцеговаца било је једнако са онијем књазом Николе, који им је давао све напутке, а они су их се строго држали. Херцеговци су тражили, да народ сам бира себи старешине своје, да му је слободно градити цркве и звона подизати, да Турска подигне манастир Косијерево и све цркве у устанку порушене, као и куће, да заптије не долазе у народ, да порезу сами купе, а главари њихови предају је влади, земља да остане њихова својина. Једном ријечи, мјесто потпуне независности, коју нијесу могли тражити да им се рече да они не хоће мира, тражили су народну самоуправу. Јован Баћевић, војвода бањански, предао је писмено, са осталим главарима, ове захтјеве народне комисији европској. На захтијевање Омер-пашино Порта је позвала своје комесаре. С тијем је комисија прекинула свој рад.

Устанак се продужи. Но у устанку није учествовала сва Херцеговина, само Бањани, Рудине, Пива, Гацко, Дробњак, Жупа, Суторина и Зупци. Међу Херцеговцима вазда је било Црногораца, а кад је предстојао озбиљан бој, као приликом уноса тајина у Никшић, долазили су Црногорци у много јачем броју. Но је мука била, што је Црна Гора била сасвијем слабо наоружана, те ни Херцеговцима није могла довољно додавати оружја и џебане.

Омер-паша имао је око 40 батаљона у Херцеговини, али с тијем није смио ни на херцеговачке усташе, ни на Црну Гору. Зато је искао у Цариграду помоћи, а док му ова стигне, дигао је све спахије и бегове са Бошњацима на оружје. У Мостару их је уређивао по војнички. Но ова војска била је без воље. Не мишљаше јој се на Црну Гору. Дјејство граховског боја и пораза назад три године још је било живо.

У августу г. 1861. крене Омер-паша с војском на усташе. Он се варкао с њима гдје ће им ударити. Усташи су га чекали пред Никшићем, а он обрне на Пиву, гдје је одмах предузео да гради једну фортицу. Усташи ударе на њега и учине ту жестоки бој. Усташи су и по други пут побили се с Турцима у Пиви, а Дервиш-паша крене у толико да уљеже и унесе тајин у Никшиће, што је и успио, но са великим губитком у боју са Херцеговцима и Црногорцима. Све до краја те године били су се усташи и Црногорци заједно с Турцима.

Почетком г. 1862. Омер-паша започне преговоре. Једном прокламацијом позове Херцеговце да се покоре, иначе да ће их све под мач и огањ. А у исто вријеме покушао је опет код књаза Николе, да га склони да се не мијеша у ствар херцеговачку. Писмо Омер-пашино донио је на Цетиње Хафис-беј, доцније паша који је играо на границама Црне Горе знатну улогу. Хафис-беј имао је још и усмено преставити књазу, да његово досадашње држање изазива рат, а Турска да то не жели. Књаз је на лијепи начин одговорио да није он изазвао устанак херцеговачки, но зла управа турска, а када се већ народ дигао, да он не може против народа бити. А кад би учинио да се народ умири, да би то могло бити једино за цијену, која би народ задовољила и њега пред народом правдала, што је Турској помогао мир повратити. Књаз је поновио своје захтијевање од прошле године.

Послије овога одговора књаза Николе слабо је већ било изгледа на мирно рјешење. Рат је био очевидан. У томе смислу и Омер-паша је јавио у Цариград. Велики везир му је наредио, да стоји наредан да удари на Црну Гору. Турска је чекала само згодну прилику, да објави рат. Подржавање устанка и од стране Црне Горе за то није било довољно. Помоћ устанку није била јавна, а друго, свако је увиђао да Црна Гора није у стању уздржати се од такве помоћи својој браћи и у непосредном сусједству.

Но Турска је добила и ту згоду убрзо. Одметну се Крајина скадарска. Народ побјеже у Црну Гору, окле се заједно с Црногорцима побише са Турцима. Књаз Никола, као што се у цијелом току овијех догађаја мудро владао, и сада је умио ублажити непосредну опасност, нагодио се с Омер-пашом да се ускоци крајински поврате, али да им буде све опроштено, Омер-паша обећа, али не одржа ријеч. Пошто се Крајињани вратише на своја огњишта, дође изненадно међу њих војска турска. Башибозук посједне она мјеста и стане с народом башибозучки поступати. Књаз се узалуд трудио, да Турска макне војску из Крајине. Одношаји постану све натегнутији. Најпослије дође у Крњицама до жестоког боја, у којему су Црногорци одсудно учествовали. Погибе ту Арбанаса много, а што претече заробише Црногорци заједно са њиховим вођом Хасан Хотом и поведоше на Цетиње. То је било у марту.

Књаз је познао замашај овога догађаја. Зато похита да га објасни великим силама и да им представи тешко стање Црне Горе. Сву кривицу обарао је на Турску. Велике силе нијесу се много врућиле, ипак су запитале великога везира Али-пашу, шта намјерава чињети. Он је одговорио да више не може трпјети мијешање књаза Николе у унутрашње послове Турске, да ће га пошљедњи пут опоменути, па онда заратити Црној Гори.

Ови су преговори вођени, а бојеви дуж цијеле границе црногорске нијесу прекидали, 12. априла био је бој у Дуги. Дервиш-паша унио је таин у Никшиће, па га Херцеговци и Црногорци на повратку дочекали. Дервиш-паша их је одбио и почео градити кроз Дугу утврђења.

16. априла опет наљеже таин Дугом за Никшиће у пратњи турске војске. Но сада их Херцеговци и Црногорци жестоко дочекају, потуку и узму вас таин. Овај глас ужасно је потресао Турску. Бој је био јако крвав. Послије овога Омер-паша би без сумње одмах ударио на Црну Гору, али у толико стиже од Стамбола један паша са ултиматумом Црној Гори. То је била пошљедња опомена, коју је обећао велики везир силама. Ово су главне тачке ултиматума, који је одмах предат књазу Николи.

1. Да Црна Гора не потпомаже Васојевиће, који су се такође дигли.

2. Да Црногорци напусте Крњице и сва турска мјеста.

3. Да се пусте на слободу Арбанаси, заробљени на Крњице.

4. Да Црна Гора престане помагати Херцеговцима и да се сваки Црногорац поврати из Херцеговине.

5. Да се обавежу, да неће више вријеђати турску границу.

 Посланик турски био је лијепо примљен на Цетињу и гошћен три дана, док је књаз спремио одговор. Посланик је могао знати одмах какав ће одговор понијети по свему што је на Цетињу видио и чуо. Видио је велико одушевљење за рат и спремање и дневи и ноћи. Сам књаз јасно му се изражавао, да сажаљева што ће се велика крв пролити, али да види да је рат неизбјежан. Турска нити хоће нити може задовољити Херцеговце и Црну Гору. Што би Турска дала то је сасвијем мало; што Црна Гора тражи за себе и Херцеговину, то се не даје. Он више не може гледати Херцеговце гдје пропадају на очи му. Од оваквога стања свакако је боље, да оружје ријеши: живот или смрт.

Посланик турски представљао је књазу силу турску, с којом се он не може бити с изгледом на успјех. То није дјејствовало. Војвода Мирко био је одлучно за рат. Њега је још загријавала славна побједа на Граховцу, коју је он извојевао.

Омер-паша је примио књажев одговор 27. априла и још је једном позвао књаза да макне Црногорце из Дуге, но књаз му није ни одговорио. То је ријешило. Омер-паша остави Дервиш-пашу као заповједника војсци, која ће му бити од стране Херцеговине преко Никшића на Црну Гору. Друга је војска била одређена од стране Васојевића. А сам Омер-паша пође из Мостара у Скадар, одакле ће заповиједати укупном војском, а непосредно војском која ће ударити на Црну Гору од стране Албаније. Ова војска, око 15,000 стајала је у Подгорици под заповједништво Черкеза Абди-паше. Задатак је овима војскама био, да се све три састану у Бјелопавлиће, Дервиш-паша да продре преко Планинице испод Острога, а Хусеин-паша са својих 10.000 преко Лима.

Према овој сили стајало је једва 20.000 Црногораца, али без доброг и довољног оружја и џебане. Најбоље су им пушке биле оне, што су узели Турцима на Граховцу. И Црногорци су морали подијелити своју војску на троје. Према Хусеин-паши ставио је књаз Никола војводу Миљана Вуковића са Васојевићима и околним племенима; против Дервиш-паше другу војску под војводом Петром Вукотићем. Врховно заповиједништво над цијелом војском предао је својем оцу славноме војсковођи, војводи Мирку, који је имао треће одјељење војске под својом руком према војсци Абди-пашиној.

У мају започео је јавни рат између Турске и Црне Горе са мањим сукобима и успјесима на обије стране. 8. маја заузели су Турци под Махмуд-бејом град Медун више Подгорице. Овај исти Махмуд-беј заповиједао је доцније у рату 1876. као маршал турском војском у Арбанији и под истијем Медуном претрпио савршени пораз, због чега је пао под војни суд и пошао у сургун.

18. маја кренуо је Дервиш-паша са 30 табора низама и 1000 коња таина и џебане у Дугу. На Крсцу дочека га војска војводе Петра Вукотића, побије га и са великим губитком поврати. Послије овога успјеха црногорска војска опсједе Никшић, али га не мога узети. Ту се из војске црногорске образовала од својевољаца чета „сјекираша“, који су на капије и куће јуришали, дивна јунаштва су чињели и њих је већи дио погинуо. Дервиш-паша је наново смишљао, како ће продријети у Никшиће. Дугом више није смио. Ријешио се преко Бањана. Да би заварао Црногорце купио је војску и на Крстац, а пустио је глас да ће ударити на Грахово. 31. маја дигне Дервиш-паша војску и 1000 коња таина и џебане из Билећа. Пут тежак, врућина велика, воде нигдје. Прије но ће стићи на Киту стиже га војвода Петар са 4000 Црногораца и заузе једну висину, да брани турској војсци силазак у поље. Другог јуна почну се Турци спуштати низа страну. Турском војском заповиједао је Сали-паша. Црногорци јурише у турску војску и ставе је брзо у највиши неред. Бој је био жесток. Погинуо је и Сали-паша и до 100 официра турскијех. Дервиш-паша, који је напријед сишао у поље, уљеже сјутрадан у Никшиће, али без таина и џебане.

5. јуна крене Дервиш-паша из Никшића пут Планинице, као да ће продирати пут Бјелопавлића. Војвода Петар, претпостављајући и сам да је то цијељ турској војсци, претече га и заузме мјеста на Планиници. Ту је трајао бој цијели дан, но сјутрадан турске војске не би — она се поноћи преко Ките опет швратила у Билеће. Тако је нападај на положаје црногорске на Планиници био само обмана, да би се могао у Билеће повратити. Прије но би уложио да продре преко Планинице у Бјелопавлиће, Дервиш-паши је требало најприје Никшић за леђима осигурати таином и џебаном, а то не бјеше успио.

Дервиш-паша је јавио, преко Дубровника, Омер-паши у Скадар, да је одржао над Црногорцима двије сјајне побједе на Кити и под Острогом. Признао му је да је погинуо Сали-паша и да је изгубио само око 300 војника, али зато му је јавио, да је Црногораца погинуло преко 1500. Но како се Омер-паша зачудио када је одмах за тијем истину дознао. Он му је затражио истинити извјештај и тада му Дервиш-паша призна пораз и јави, да он испод Острога не може продријети у Бјелопавлиће, но предложи да се половина војске остави у Херцеговини, а друга половина да се бродовима пребаци у Арбанију. Но Омер-паша није хтио одступати од свога плана, који је ходио на то, да војску црногорску, и по себи малу, држи на троје подијељену, докле успије да цијелу своју војску састави у равницама бјелопавлићким. Тада ће му војска три пута бити јача од црногорске, Црна Гора са три стране опаљена и опустошена, сама војска црногорска уморена непрекидним бојевима и можда преполовљена. Тако је наредио Дервиш-паши да мора на сваки начин продријети преко Планинице у Бјелопавлиће и тамо се састати са војском Абди-пашином и чекати војску Хусеин-пашину и онда уједно продужити продирање право на Цетиње. За ово вријеме војевања Дервиш-пашина Абди-паша забављао је војску војводе Мирка. Било је више бојева, а у боју на Мартинићима турска војска је претрпјела велики пораз. По тадањим турским извјештајима погинуло је преко 200 Турака и према оваквом признању њиховом може се судити колики им је губитак био. Међу рањенима је био и Мустафа Целадин-беј, Пољак, који је у рату 1876. на истом мјесту као паша погинуо.

Абди-паша не пође напријед, но се и опет у Спуж поврати. 28. маја побије се са Црногорцима на Јеленку. Бој је остао безуспјешан. 1. јуна удари војвода Мирко опет на турске шанчеве на Јеленку, јер се упирао свом снагом да задржи ову војску турску при Спужу, да не би пошла у сусрет Дервиш-пашиној војсци и тијем да олакша војводи Петру да исту сузбије.

Успјеси су били свуд на страни црногорској. Утолико је Омер-паша за своје оправдање јављао у Стамбол о непрестаним побједама турским. О боју на Мартинићима јавио је, да су само три војника погинула, а 48 ранило се, а Црногораца преко 500. Што се, пак, до сад војске турске нијесу састале у Бјелопавлићима, бацио је кривицу на Абди-пашу, на његову неспособност и тромост, те је, доиста, намјесто Абди-паше дошао Абдул-Керим-паша из Монастира за заповједника ове војске.

Омер-паша много се надао у помоћ Миридита, великог племена арбанашког. Биб Дода бјеше обећао да ће с цијелим Миридитима бити уз војску цареву против Црногораца, али кад дође до боја, не шће ниједан Миридит ни завирити у Скадар.

У то вријеме догодило се бомбардовање Биограда. Црногорци су живнули надом, да ће сад и Србија заратити.

Књаз Никола поновио је преговоре с књазом Михаилом. Но све што је могао постићи, било је обећање помоћи у џебани, у чему су Црногорци највише оскудијевали. За пренос исте био је једини пут преко Старе Србије, преко исте Турске с којом је Црна Гора у рату. Колико год је било опасно ово предузеће, ипак се нашло толико бираних јунака који су тај пут прешли и здраво и весело стигли у Србију на Јавор. Но, ту их срете ненадна. На протест Турске, која је за овај пролаз дознала, а биће и на пријетње Аустрије, Српска влада сматрала се примораном да Црногорце разоружа, па или интернира, или преко Аустрије пошаље дома. Црногорци се не дадоше разоружати, но се с границе поврате истијем путем. Но Турци их већ чекаху, и тако они с бојем врате се у Васојевиће, а многи изгибоше у том очајном боју. Црна Гора остаде и опет с уздањем једино у своју снагу.

С Абдул-Керим-пашом дошло је и војске у помоћ Омер-паши. У тој новој војсци било је око двије хиљаде зејбека из Анадолије. Зејбеци нијесу до тада никада долазили на Црну Гору. Били су нова, необична појава у Арбанији и по расту и по одијелу, и по оружју, и по разметљивом понашању свом. Турци су се с њима поносили, распростирући најчуднија причања о њима. Међу Црногорцима су доиста оставили спомен о своме јунаштву. А још се више спомињу по томе, што су имали гола кољена и дугачке ножеве. Њих је мало претекло и од овијех су земљаци њихови могли разумјети, да се јуришу црногорском не могу ни они одржати.

Но, до доласка Абдул-Керим-паше није се почивало на бојишту црногорском. Велики војвода Мирко држао се на Јеленку код Спужа, да не пушта Турке у Бјелопавлиће. А Абди-паша није хтио да пође сраман, те је једнако нападао и најпослије заузео црногорске положаје. Велики војвода Мирко повуче своју војску у Загарач. Војска турска са зејбецима пође за њима у потјеру. Црногорци, бијући се непрестано, уступали су у реду, док велики војвода Мирко заповједи јуриш у Турке, те војска црногорска заузе опет прве положаје. Турака је погинуло ту, а највише зејбека, преко 600.

Сјутрадан по овоме боју дошао је Абдул-Керим-паша и преузео заповједништво над турском војском, која се више од шест недјеља залудно крвавила с Црногорцима. Абдул-Керим-паша одмори војску, уреди је, па кад му дође глас да је Дервиш-паша продро од Билећа у Никшић, пође му у сусрет. Велики војвода Мирко ставио се с цијелом војском на Расину главицу. 7. и 8. јуна био је жестоки бој око тога положаја. Црногорци су се упорно држали. Многи су изгинули и један од војвода, Петар Филипов Вујовић, ту је добио тешких рана. Тек 9. јуна допре турска војска до Орје Луке, одакле је сјутрадан дигла пут Острога и 12. јуна састала се с Дервиш-пашином војском.

Кад је Омер-паша наредио Дервиш-паши, да мора по сваки начин продријети у Бјелопавлиће преко Острога, Дервиш-паша је за цијеле двије недјеље крстарио по Бањанима до Грахова, палећи и рушећи све гдје је што стигао. 5. јула пошао је из Билеће с 21 табором и 1500 коња товарећих. На Кити је опет нашао Црногорце. Но сада му се они не одупријеше као првога пута. Видећи да ће Дервиш-паша свакако на Планиницу, а са оноликом силом да може и продријети, они су себе и џебану штедјели за одсудни бој на Планиници, да га тамо боље дочекају. Ноћу 9. јула сишла је турска војска у Никшиће, а већ 10. јула у зору била је на Планиници. Црногорци су очајнички бранили улаз, али најпослије морали су уступити јачој сили. Послије 2 мјесеца крваве борбе Турци су једва успјели да продру у Бјелопавлиће.

Омер-паша је мислио да ће му Црна Гора бити покорена тек уљеже с војском у Брда. Но најтежи дио ратовања тек је сад наступио. Црногорци су бранили сваку стопу своје земље. Велики војвода Мирко прикупио је своју војску и уредио јаку одбрану висовима над пољем бјелопавлићким. Тешкијем срцем гледао је он са својом војском лијепу и плодну равницу бјелопавлићку у диму и рушевинама. Турци не оставише нигдје куће коју не срушише, ни воћке коју не посјекоше. Арнаути и Никшићи одликоваху се у томе дивљаштву.

2. августа допрла је сједињена турска војска до Додоша, залијевајући сваку стопу освојеног земљишта многом крвљу својом. Бојеви тијех дана највеће су јунаштво црногорско и њиховога вође великог војводе Мирка.

Испрва продирући к Ријеци, ходила је турска војска само лијевом страном. Затијем је једно одјељење турске војске прешло и на висове десне обале. Велики војвода Мирко имао је свега још око 3.500 Црногораца, које је расположио према сили турској. Турци су живо јуришали на шанчеве њихове. Црногорце је већ скоро издала џебана сасвијем. Штедјели су је и због тога су напуштали вазда Турке на себе, па онда јуришали у њих ножевима. Такав један јуриш био је у Мрацеље, гдје изгибоше Скадрани, да их је Омер-паша затим, због бјекства њихова, казнио, одузевши им оружје.

18. јуна гађао је један Добрљанин књаза Николу на Граници. По томе што је исти побјегао у Скадар, а из Скадра у Цариград, гдје је био добро држан и чуван, мисли се да је био од Турака плаћен. Можда су Турци мислили, да смрћу књажевом помуте Црну Гору и тако је свладају. Бог је сачувао књаза и Црну Гору, а издајник је платио главом насред Цариграда од црногорске руке.

Пошљедњи бој био је 24. августа. Велики војвода Мирко скупио је остатак војске на Грабу и ту чекао непријатеља. Цио дан лично се борио и тражио смрт. Турци су силно наваљивали, а он их је очајнички сузбијао. Црногорци су били и изгладњели и без џебане, изгинули и израњавали се, здрави су морали остављати бојиште износећи рањене, тако да је најпослије остао велики војвода Мирко само с неколико војника.

Послије овога боја повуче се велики војвода Мирко на Костадин, више Ријеке. Ту је окупио и у шанчевима утврдио Црногорце за пошљедњи бој који је имао ријешити: хоће ли Турци продријети на Цетиње, или ће бити сузбијени и задржани. Дошао је свак ко је још за бој претекао. Долазило је и рањеника, који још не бјеху своје ране сасвијем излијечили и пребољели. Становништво града Ријеке иселило се, па је онда заждило варош на сваку страну, да Турци у њој не нађу склоништа и одмора.

25. августа јави Дервиш-паша Омер-паши у Скадар, да је Ријека заузета и да и Цетиње већ гори. Омер-паша похита да јави тај радосни догађај у Цариград, гдје су у исти час топовима објавили покорење Карадага. У свом извјештају особито је хвалио јунаштво Мехмед-бега Ћаф Зеза Тоске и молио султана, да га учини пашом. Султан у оној радости одмах запаши Мехмед-бега и Тоски остаде пашалук, иако Турци не видјеше Цетиња.

У тај час умијешаше се европске силе, тражећи од Порте да закључи мир с Црном Гором. Омер-паша је примио такву наредбу од великог везира, али, да не изгуби милост султанову, хтио је свакако узети Цетиње прије закључка мира. Он заповиједи Дервиш-паши и Абдул-Керим-паши да исти час иду право на Цетиње, а он сам јави им, да ће сјутра рано стићи у војску. Но увече 30. августа, мјесто гласа да је војска кренула, прими Омер-паша опширан извјештај од обојице ђенерала о стању на бојишту и да војска не може одмах кренути. Треба је одморити, снабдјети џебаном, храном и сваком потребом, јер је земљиште до Цетиња претешко, а ту се мора очекивати пошљедњи очајнички отпор Црногораца. Сад је Омер-паша видио да не може више одлагати извршење наредбе великог везира да закључи мир, који су силе по жељи књаза Николе тражиле, а већ су и конзули у Скадру примили у тој цијељи наредбе.

Омер-паша је сав ијед због тога излио на Дервиш-пашу и овај спор њихов продужио се и по закључку мира у Цариграду. Међу условима мира била су два најтежа за Црну Гору:

1) Да велики војвода Мирко остави Црну Гору завазда;

2) Да Турска има право градити фортице дуж Бјелопавлића, ради сигурности проласка њене војске између Спужа и Никшића.

Књаз Никола није никада хтио примити ова два услова. Консули, особито руски и француски, наваљивали су да се мир закључи, обећавајући да се ти услови неће никада извршити. И велики војвода Мирко доиста остаје у Црној Гори, а куле се никада не оградише долином бјелопавлићком.

Турска није ништа добила овијем ратом код толикијех огромних жртава у крви и новцу. А узроци, због којих је устанак букнуо и рат наступио, нијесу отклоњени и они су већ године 1875. дали повода новом устанку и рату.

 

3.

СТАЊЕ ЦРНЕ ГОРЕ ПО РАТУ 1862.

 

Сваки је рат мач са двије оштрице. Он и непријатеља посјече и побједника рани. Је ли славније побједе од Њемачке над Француском 1871? И кад је мир настао међу њима, Њемачка је имала исто да се опоравља као и Француска. Војску је преуређивала, градове поправљала, и француске милијарде изгубише се у томе раду и поправљању.

Ада како је тек Црној Гори било послије великога рата с Турском године 1862, у којему је она око 3.500 јунака својијех изгубила!

Мал да не бјеше једне куће у Црној Гори из које пођоше убојници, а дома се не повратише, или пођоше момци зорни, а вратише се тешки рањеници. Народ црногорски, сиромашан по себи, бјеше опразнио сасвијем, пољске радове, трговину и сваку зараду бјеше напустио за толико времена, а за то исто вријеме војска се издржаваше о својој торбици, јер тада не иђаше таин за војском као у пошљедњем рату. Сувише бјеху многи крајеви Црне Горе од дивљачке војске турске опаљени и опустошени. Слабо оружје, које је Црна Гора у рату имала није било више за употребу никакву, а џебану је истрошила до фишека пошљедњега.

Као да је Бог хтио овај народ провести кроз свако и најтеже искушење, пусти одмах иза рата над Црном Гором и гладну годину, какву је мучно икада очекивала.

И у одношајима гдје је Црна Гора гледала снагу своју према Србији и Русији, настало је у народу неповјерење и осуђивање. Послије пријатељевања књаза Данила с Наполеоном и Француском, Русија је била према Црној Гори хладна и сукратила јој своју помоћ. А поход Васојевића у Србију и њихов несрећни повратак оставио је у Црногорцима велику жалост на Србију. Нека би се ово жаловање народа и приписало обичној појави, да сваки народ послије једнога неуспјеха тражи оправдање у даљим, ма и неоснованим узроцима, ови су одношаји постојали и они су стање Црне Горе јако отежавали.

И све ово тешко бреме пало је на плећа младом књазу Николи, који је у плачу и до дна душе потресен прераном и грозном смрћу свога великога предходника, сио на пријесто и млад, младалачким жаром одмах прихватио дјело ослобођења народнога и у томе првом најчистијем одушевљењу претрпио страшно разочарање. Њему је задатак престојао да утјеши сироте и ублажи све невоље ратне, да подигне нови нараштај, ратоборни, да војску црногорску наново оружа и снабдије са свијем потребама војеним, да над Црном Гором, послије дуге тмуше ратне, наведе и зраке просвјете и народног благостања, да братске одношаје са Србијом и Русијом успостави, развије и завазда утврди, а све то за опште дјело народно, које је у скорој будућности предвиђао. Црна Гора није држава велика и богата, да би могла тежити да избјегава сваки ратни сукоб, па да живи једино својим унутрашњим животом. Њезин живот, њезина будућност, једино је у ослобођењу и уједињењу народа српскога, а не пуста жеља за бојем. И тај покретач влада њим и владаће до коначног успјеха општега народног дјела.

Овај је задатак огроман и за господара једне велике земље и осиједјела у пословима народнијема и за владаоца, који обилује савјетницима, мудријем и вјештијем у послу. Несавладљив да је, рекло би се, за младића од 20 година, остављена скоро сама себи, а у земљи малој и сиромашној непрестаним ратовима, а особито пошљедњим ратом, истрошеној и удављеној. Но, помоћ Божја била је увијек с онијема који су је вапили и успјехе увјенчавао рад истрајни. Књаз Никола окријепио је и подигао Црну Гору у мало времена јачу но је некад била.

Одношај према Русији, у којем је књаз Данило Црну Гору послије кримског рата поставио, нека се могао и правдати за онај мах, нека је и користан био у онијем приликама, за дуже био је неприродан и немогућ. Црна Гора, као уд велике словенске породице, којој је сав свијет противан, није имала и нема што изван ње тражити, и коме би се год придружила нашла би се с противником свесловенскијех интереса, у којима су искључиво и српски. Погрешно је осуђивати Русију за све оне прилике, којима она није одговарала тежњама народа српскога и није задовољила жеље његове, јер то није било до воље њене. Прилике оне јаче су биле од ње, ма колико она велика и силна да је, јер је бијели свијет био против ње. Неоправдано је кривити Русију и за нарочите погрешке њене, с којијех је и наш народ морао страдати, јер су то погрешке људи појединих, који су, случајно, баш у ономе часу располагали снагом њеном. Русија није никад ходила да се користи штетом народа српскога, но су погрешке

њене њој истој штете наносиле. У одношају словенскијех народа према словенској Русији само је једна истина, иста и увијек иста: спас словенскијех народа и будућност великога Словенства у њиховој је узајамности. А она је урођена и у Русији, стаблу словенском, и словенскијем народима, гранама његовим.

И оне ће побиједити и довести свијех к цијељи жељеној, а погрешке и заблуде, којијех је било и којијех може и опет бити, могу дјело задржати, могу у родољубивим грудима изазивати оправдани бол, у нестрпјељивијем душама будити чувство малаксања и очајања, но то је све само борба, кроз коју народи пролазе, то је живот којим они живе.

Ове мисли загријавале су и руководиле књаза Николу на путу којим је ударио одмах на почетку своје владе и којијем је постојано ходао и дошао до успјеха, који га већ данас окружују сјајем необичнијем.

Када се књаз Данило обрнуо од Русије Француској, Наполеон је узео у заштиту Црну Гору. Да ли из љубави према њој, или из опште мрзости према Русији и из страховања од њезина освајања на истоку? Да ли из тежње, која се опажала и опажа и код другијех великијех сила, да се увјере балкански народи да им не треба очекивати спасење од далеке Русије, и Француска је дала, по паришком миру, Црној Гори границе, дотле никад неутврђене. Али, како је безгранично жалосно било видјети у Црној Гори, у словенској, православној Црној Гори, да се име велике православне, словенске царевине и цара њезина не смије спомињати по изричној заповиједи самога књаза Данила! Како су безгранично неутјешни били изгледи Црне Горе преко њезинијех ускијех граница у широке просторе српскијех земаља око ње, преко ускијех граница мало засвијетљене садањости у широки магловити простор будућности?

У времену опорављања и спремања, књаз Никола увидио је потребу јаснијег одношаја и чврстога земљишта за свој будући рад. И он је су обије ноге, чврсто, непоколебљиво стао на то земљиште. Без двоумљења, са искреношћу и убјеђењем, он је стао уз велику братску словенску царевину, без које би Црна Гора била сламка међу вихорове. И назва цара рускога јединијем покровитељем својијем и својега народа. Године 1868. пође он у Русију на двор цара рускога, да заснује тај одношај, који је желио и који је тијем путем обиљежио. У Петрограду је био предусретнут хладно и с неповјерењем. Цар Александар II, одмах на првој аудијенцији, коју је књаз Никола морао ишчекивати неколико дана, озбиљно и оштро приговарао му је због одступања Црне Горе од Русије и држања с Француском. Није био лак посао овакво расположење на царском двору обрнути у пријатељско. Симпатична појава младога књаза и отвореност с којом је он објаснио поступање и прилике књаза Данила ипак успјеше. Цара Александра одобровољи и задоби живост, којом је књаз Никола одбијао сва окривљавања од свога стрица и претходника, а у исто вријеме доказивао непромјенљивост осјећања преданости својих и народа црногорскога према цару и Русији, јер су она још од времена Петра Великог владиком Данилом у аманет предата његовом дому и народу. И одмах послије овога првога састанка књаз Никола постао је мио гост на руском двору, гдје је био задржан више дана. Књаз се вратио из Русије окријепљен љубављу царевом и у оклопу тврде вјере у бољу будућност народа свога, а опасан сабљом Немањића, коју му је цар Александар II даровао том приликом овијем ријечима: „Имам једну сабљу вашијех старијех предака. Она ће на бољем мјесту бити у вашој руци, него у мојој оружници“. Ова је сабља дошла Русима у руке у неком боју с Турцима, ко зна када и како. Велики књаз Михаило Николајевић као гувернер у Тифлису откупио је. На сабљи се очувао чист натпис са златним словима.

Иза овога пута књаза Николе цару руском постали су одношаји Црне Горе према Русији срдачни и вазда исти. Друкчије није ни могло бити. Они су засновани не на чувствима и пригодним интересима, који се при првом незадовољству буне, но на чувствима свесловенске узајамности, подигнути убјеђењем да је Црној Гори и српском народу живот и будућност у неразлучности од Русије.

Ова преданост Русији, ово увјерење да се од Русије не смије одвајати, није сметало књазу Николи да подржава најбоље одношаје с Аустријом, која се препријечила његовим народним тежњама, а са истом Русијом стоји непријатељски и натегнуто. Стога му се збораше да је дволичан, лукав и опет му се с исте стране признаваше мудрост н сталност.

Са истом искреношћу и убјеђењем књаз Никола је обновио и утврдио природни братски одношај са књазом Михаилом међу Црном Гором и Србијом. Имајући пред очима патриотску поруку свога стрица књаза Данила српскоме књазу Александру Карађорђевићу: „Устанимо на Турчина за ослобођење нашега народа и ја ћу ти бити прости војник“ — и књаз Никола само у заједници са Србијом тражио је снагу народа за дјело ослобођења његова. Ту мисао ширио је он у народу своме и по Црној Гори на светковинама и сједницама пјевали су сваку пјесму уз гусле почињањем са припјевом:

„Све у славу Бога великога,

А за здравље цара русискога

И за здравље оба српска књаза

Петровића и Обреновића.“

Овај дивни израз братства и заједнице кријепио је Црногорце, као што су га соколиле пјесме, које се по томе и пјеваху о јунацима и јуначким бојевима. И кад је књаз Михаило мученички погинуо, јаук тешко рањенога срца: „леле мене, брате једини“, који се на први глас о томе зачу из двора цетињскога, потресао је Црногорце окупљене пред двором, а жалост и пораз пронијеше се Црном Гором.

Исти одношај, који није почивао само на љубави и пријатељству српскијех књажева, продужио се међу Србијом и Црном Гором и послије смрти књаза Михаила. То је исповиједио књаз Никола на Богојављенској народној скупштини на Цетињу године 1875. овијем ријечима: „Најтјешња братска веза између Црне Горе и Србије вазда је најживља тежња моја. Не престаните и ви гајити у народу тај дух, који нам је спас наш“.

Иако се не може из овијех ријечи сасвијем закључити да су и под намјесништвом и младим књазом Миланом вазда постојали они исти братски одношаји од времена књаза Михаила, ипак оне означују постојану тежњу књаза Николе за истијема, па ту тежњу утврђује и у своме народу. Ову тежњу своју он је поново засвједочио када је приликом Бечке свјетске изложбе предложио књазу Милану, да се у Бечу први пут састану и упознају. Он му је писао мјесец дана прије да полази са књегињом у Напуљ, а оданде да ће у Беч и да је то врло удесна прилика за састанак њихов, који не само наши братски одношаји повлађују, него га и наши и народа нашег интереси захтијевају. До овога састанка није дошло. Доиста је било у овијем одношајима црнијех прилика које задаваху бриге српским родољубима, а весељаху непријатеље српске народне будућности, но то су оне исте појаве, које смо споменули у одношају с Русијом и словенским племенима. Урођене природне везе не могу се прекинути, оне се опет вазда појављују и у одсудном часу побјеђују, као што се и то доцније године 1876. показало — савезом између Србије и Црне Горе.

Књаз Никола није се уставио на утврђење правих братских одношаја са Русијом и Србијом, него је постојано радио да приближи Црну Гору и другијем државама, да с тијем задобије наклоност њихову, а тијем да подигне снагу и углед Црне Горе. Напријед је већ споменуто вазда обазриво и мудро владање књаза Николе према сусједној му Аустрији. Ни устанак бокешки године 1869, који се приписивао Црној Гори, и када је у Аустрији и Угарској све раздражавало на рат противу Црне Горе, није могао њене добре одношаје са Русијом нарушити. Цар аустријски уважио је тешки положај Црне Горе и онијем догађајима због братске везе њене с Бокељима, а тако и правилно понашање њезино за вријеме онијех догађаја и одликовао је књаза Николу још вишим пријатељством својим, и баш том приликом, на велико изненађење непријатеља Црне Горе, својим орденом Св. Стевана. Без обзира на побуде и узроке што је принудило аустријску владу да онако објави своје признање и пријатељство Црној Гори, толико је извјесно да је књаз Никола умио остати вјеран своме и Црне Горе значају и у исто вријеме извести Црну Гору из онијех тешкијех прилика са новијем угледом.

Полазећи у више прилика аустријски двор, књаз је умио задобити лично и искрено пријатељство цара аустријскога. Године 1875. када је цар долазио у Боку, огледало се то пријатељство јасно у састанку књажевом с царем у Котору, а том истом приликом цар је прешао на земљиште црногорско и на Мирцу прегледао војску црногорску, с којом га је овдје дочекао и поздравио предсјсдник Сената војвода Божо Петровић. Полазећи из Котора цар је једном депешом захвалио књазу „што му је дао прилику, да види ваљану војску црногорску“ и што га је посјетио у Котору, увјеравајући га о својем сталном пријатељству.

Г. 1868. походио је књаз Никола и берлински двор гдје је био одлично примљен и гдје је најљепше утиске оставио. Том приликом спријатељио се с царевим рођаком Фридрихом Карлом, који му је по томе по нарочитом посланику послао сабљу свога славног дједа краља Фердинанда III, исписану значајнијем завјештајем његовијем.

Шест година доцније био је књаз и код краља Виктора Емануила у Риму примљен врло симпатично, иако се тада није могло ни слутити, да ће се женидбом унука ослободитеља Италије тако тијесно опријатељити владарски домови Италије и Црне Горе.

Са Румунијом и Грчком Црна Гора није имала утврђенијех веза, но књаз Никола није пропуштао прилике да подржава одношаје, из којих би се у потреби могла основати заједница рада. Године 1874. долазио је на цетиње Стурза, посланик књаза румунскога, и тога пута измјењиване су мисли о заједничком раду, који је мало затијем и настао. Иако није дошло до никаква уговора, сами преговори нијесу били без утицаја на потоње догађаје.

Имајући вазда пред очима скоро вријеме нове борбе за ослобођење, књазу Николи није био далек ни сувишан ни сами вицекраљ мисирски Смаил-паша. Приликом свечаног отварања Суецког канала послао му је свога нарочитог повјереника. Видио је постојано незадовољство у Мисиру и тежње Смаил-пашине да се од Турске сасвијем отцијепи, па је тражио и с њим свезе. У згодном часу могли би се наћи на истом пољу. Ма на коликом растојању једне исте тежње утичу на догађаје које оне изазивају. Вицекраљу мисирском било је доиста угодно ово посланство и он је дао књазу Николи истом приликом и доказе о томе.

Једино са Турском остала је Црна Гора вазда у истијем непријатељскијем одношајима. Мало ниже биће изложени ти одношаји од године 1862, до године 1875, а овдје је на реду да се види унутрашње стање Црне Горе. Иако су онакви одношаји с Турском јако отежавали положај Црне Горе и сметали јој живљем напредовању, књаз Никола, тек је повратио Црну Гору у природне везе с Русијом и Србијом, није ништа пропустио да уради да Црну Гору на сваку страну преуреди и унаприједи, а прије свега да војску преустроји и наоружа. У томе је имао помоћи и од Русије и од Србије. Добавио је ново оружје, а установи на Ријеци фабрику за поправку оружја и другу на Цетињу за грађење фишека за острагуше. На више мјеста по Црној Гори ограђене су џебане и напуњене прахом.

Године 1871. пописана је изнова сва војска и уведен нови војнички ред. Дотле су Црногорци ходили у бој по племенима са својим главарима племенским на челу. Те године уређени су батаљони исто с обзиром на племена, а књаз им је поставио командире, барјактаре, официре итд. Изабрани су за све чинове људи јунаци и разборити. Књаз их је постављао, али се у том руководио гласом народа. Узимао је искључиво људе, који су уживали у народу љубав и уважење.

Почетком исте године окупише се на Цетињу све војничке старјешине на војничко вјежбање. Књаз је том приликом изговорио старјешинама ове значајне ријечи: „У новом уређењу војничком и оружју ја гледам снагу Црне Горе, којом ће она, ако Бог да, сатријети душмане крста и лијепе домовине српске. Учинићемо то, над у Бога, тијем лакше, када додамо љубави к отаџбини и јунаштву, које ни је у природи, још и нека знања, која захтијева ново оружје што сам ви набавио и нови начин ратовања, друкчи унеколико од досадашњега нашега обичаја. С тијем знањем, уз толике врлине ваше, браћа око нас имаће вишу узданицу у нама, а непријатељи страх од нас“.

20. марта свршили су војнички главари учење своје, положише испите и дођоше кућама. При растанку књаз им захвали на труду и успјеху. Препоручио им је да подручну војску живо уче, а да се и сами дома све боље утврђују у знању које су учењем прибавили и на испиту показали, па им је рекао: „Али се спремајте за онај вељи, осудни испит. Њега ћу ви бројати, по њему ћу судити јунаке“.

На распусту војничкијех старјешина књаз им је свима подијелио сабље и свакога уз оштру сабљу пооштрио ватренијем ријечима, подстицајући их на јуначка прегнућа првом згодом.

У то исто вријеме послао је Црној Гори честити Србин, Херцеговац, Лазар Трифковић, трговац из Биограда, 500 пушака, 200 сабаља и карте за милион фишека. И по самој вриједности заслужио би помена овај родољубиви дар, али значај му је особито у томе што показује, да је спремање Црне Горе привукло пажњу и изазвало одушевљење српскијех патриота, и долазећи из Биограда што се тијем даром објављивала заједница Србије и Црне Горе.

Одмах по разиласку војничкијех старјешина искупише се на Цетињу све тобџије на учење, које је трајало три мјесеца. За тијем по цијелој Црној Гори сваке недјеље и празника учила се цијела војска. Као један војнички логор изгледала је Црна Гора у те дане. На сваку страну разлијегаху се војничке трубе и команде и одјекиваше пуцњава, кад је било учење гађања у нишан. И сами ученици богословско-учитељске школе на Цетињу добили су те године пушке и учили се по војнички редовно у празничне дане и у часове одмора.

Ово опште наоружање и војничко вјежбање по Црној Гори силно је дјејствовало на дух народа црногорскога, који је по себи ратоборан. И народ српски око Црне Горе радосно је опазио то и живио надом новом у скоро ослобођење своје. На Цетињу је било обично видјети главаре од Херцеговине, од Старе Србије и од Арбаније, који су сви долазили да искажу несносно стање тамошњега народа и да питају, је ли дошла ура од устанка? Књаз Никола умио их је и одржати у ратоборном расположењу и уздржати од пренагљености. Помањих сукоба ипак се догађало на границама Црне Горе, који су вазда придавали по којега ускока Црној Гори. Значајно је да је у то вријеме и херцеговачкијех Турака много ускакало у Црну Гору. Било је бегова од Мостара и Требиња, а највише виђенијех Турака из Никшића. Главар Миридита, највећега племена арбанашкога, и сам је дошао на Цетиње и увјеравао књаза Николу о својој привржености и готовости, да сваки час устане и буде с Црном Гором. Довео је по томе свога сина Пренча и оставио на Цетиње да се учи и да буде јемац заједнице Миридита с Црном Гором.

И тако већ девете године по рату Црне Горе с Турском Црна Гора била је не само опорављена, но јача него је икад била. Војничку страну Црне Горе књаз Никола је су ово мало ријечи најјасније показао на доцнијој народној скупштини, коју је био сазвао због догађаја подгоричког: „Имамо пушака више но војника, а све су нове и добре. Џебане имамо довољно, а сва је уредна. С овом спремом, и кад не бисмо имали доста снаге да добијемо, доиста имамо уздања да ћемо учињети да се прича о нашем јунаштву. Ако положај Црне Горе није који пријети, а он јасно казује да нећемо да смо ичији задушници“.

Војничко спремање није заузимало сву снагу Црне Горе и сву бригу књаза Николе. Он је у исто вријеме радио на општем унапређењу Црне Горе. Првијех шест година по рату прошле су у опорављању народа. То је стање исто као у болесника, пуно опасности, али пријатно кад се повољно развије. Године 1868. почео је прави и бујни напредак Црне Горе. Те године, на Цвијети, сазвао је књаз Никола народну скупштину на Цетиње. Задатак је овој скупштини био, по вољи књажевој, да она одвоји књажевство од народног имања, па да народно имање уреди, јер до тада све што је било народно било је и књажево. Књаз је имао све у својим рукама и са цијелијем је располагао по својој неограниченој вољи. Овај почетак књажевога рада је од великога значаја с обзиром на самовласни положај књажев. Он није био у борби с народом, њега не ограничава моћ народа силом, него сам књаз из сопственијех побуда у љубави с народом ограничава себе у цијељи бољега напредовања државног.

Године 1875. на Богојављење сазвао је књаз Никола другу велику народну скупштину, која је била још значајнија од прве, и због околности у којима се састала, и због ствари ради које је сазвана. Непосредни повод сазиву скупштине био је догађај подгорички. О томе ће доцније бити говора. Но књаз је дао скупштини много шири дјелокруг. Он је у своме говору изложио скупштини сав рад свој од пошљедње скупштине г. 1868. и представио стање Црне Горе и њезине спољашње одношаје. Управници свијех државнијех управа, унутрашњих и грађевина, војни, финансије, просвјете, по наредби књажевој извијестили су скупштину о стању државном. А саму скупштину позвао је књаз да слободно о свему каже своје мишљење и да предложи све што мисли да би служило напредку народном. Из овога се види да је књаз Никола имао намјеру, да народ позна са стањем Црне Горе и да сам народ уведе у судјеловање на напретку своме. То се видјело и из напомене књажеве скупштини, да ће је и убудуће према потреби и приликама сазивати.

Према овоме оцијењена, добила је ова скупштина велики значај. И данашњем и будућем напретку Црне Горе у народном и државном животу тражи се извор и у овој скупштини, у овоме дјелу књаза Николе, које га у патриотству и слободоумљу још више подиже, јер имајући свевласт, он сам уводи народ из најплеменитијих побуда у нов живот за који се у свијету воде најжешће борбе. Народ црногорски научен је да вјерује без размишљања, да слуша без роптања све што долази од господара његова. Књаз је, дакле, могао и у подгоричком догађају решавати како сам хоће, а у унутрашњем животу државном предузимати како год му је мило. И кад ипак позива народ на судјеловање, значи да хоће да пробуди у народу вољу за тијем и да га спреми за задатак, који ће му настати развитком његовим.

С те стране оцијењена је и свуда радосно поздрављена ова велика народна скупштина. Колико је она обратила на се општу пажњу, показује и ово. Кад је аустријски цар долазио у Котор, сишао је књаз Никола да га поздрави. Том приликом рећи ће цар књазу; „Ви хоћете да уведете устав у Црну Гору. Ја Ви не бих желио ту главобољу“. Књаз му је на то одговорио: „Моја је земља мала за тако велику установу. Ни народ ми није спреман за њу. Но ја као и моји стари имам обичај, сваки важнији посао у договору с народом радити. Зато у важнијим приликама окупим народне главаре на разговор. То је за сад мој парламенат и вас устав црногорски. У толико добро је, мислим, да се народ из захода и спрема за нов живот, који га свакако чека“.

На скупштини овој било је 156 главара. У Црној Гори главари су најразборитији људи. То није само чиновништво, као што се оно по другим земљама разумијева. Ко одвоји способношћу, људским животом, јунаштвом; кога љубав, уважење и повјерење народа у мјесту у капетанији, нахији највише одликује, тога и књаз поставља за главара. Зато овакви главари народни, сазвани у скупштину, и могу бити једини и најбољи представници народни.

Књаз је у дугоме разговору са својим главарима извијестио о свему што је у Црној Гори урађено до те године, а управници одјељења државне управе поднијели су скупштини опширне извјештаје у свакој појединости.

Г. 1874. на Ћурђев-дан изведена је, по одлуци књажевој, нова државна управа. Дотле био је сенат, још од његова установљења под владиком Петром II, највиша власт. Он је и судио и управљао државним пословима. За вријеме књаза Данила и прве владе књаза Николе чињена су нека преустројства према потреби, али ипак сенату остајаше исти дјелокруг и власт у најпространијим границама. Такво уређење сената потпуно је одговарало стању земље. Земља мала, средства ограничена, развитак скучен, свака радња у повоју. Унутра ред и сигурност, споља одбрана од непријатеља, то бјеше једини и вас задатак земаљске власти. И зато бјеше стари сенат довољан. Но пошљедњих година пође Црна Гора напријед. И спољни значај њезин одскочи јако и унутрашњи развитак показа се обилан.

Земљорадња нашла је по рату у Црногорцима много вриједнијех радника. У јачој и разноврснијој трговини тражио је народ побољшање и унапређење свога материјалнога стања. То је изазвало потребу грађења путева, спровођење телеграфских линија кроз земљу, увођење поште. У земљи се отворише многе школе. Спремаше се нови писани законик. Војска се поново уреди и набави се велики војнички материјал.

Свега овога није било када је сенат довољан био, а он више није могао одољети свијема пословима, који су превазилазили снагу његову. Зато је књаз Никола преустројио сенат. Одузео му је све послове, а оставио му једино судство. Сенат је постао највиши земаљски суд. А за друге државне послове установио је засебне управе: војену, финансијску, просвјетну, за унутрашње послове и књажевску канцеларију за спољне послове. На челу свакој управи поставио је по једнога човјека способна, који се имао старати искључиво о раду њему повјереном и настојавати да га развије и унаприједи. Књаз је пазио да с овим преуређењем нимало не оптерети државу новим, већим расходом. По двије управе дао је једноме управнику, а према њиховом броју умањио је број сената.

О уређењу судства у вези са новом државном управом, овако је говорио књаз Никола искупљеним главарима на Богојављенској скупштини: „Мене је вазда бољело, кад год сам видио сиромаха Црногорца, који чак искрај Лима или с Таре дође на давију по три-четири конака хода, да сенату каже своју бољу, коју му капетан његов или није био у стању извидјети или није имао када. Плата капетанска мала, а од човјека којему замука није колико-толико плаћена, не може се много ни изискивати. Од њега се не може тражити да сједи по пет или шест ура и више и да сваки час чека и слуша давуџије. Он је кућни домаћин, он хоће да ради и тргује као и остали сељани. Зато сам осим највишег суда на Цетињу установио шест окружних судова у унутрашњости. На ова мјеста поставио сам људе мудре, а њима дао добре плате, да могу без бриге о домовима својим сједјети и извиђати потребе свакоме, а капетанима смањио сам рад и одредио им њихов дјелокруг“.

У напретку Српства у Црној Гори знаменит је још догађај, што је књаз Никола ријешио да се по садашњем обичајном праву црногорском напише законик грађански. Овај рад повјерио је г. дру Богишићу, чувеном правнику и познаваоцу правних обичаја словенских. ,,Са добрим законима — рекао је књаз Никола главарима — земља се унапређује, ујемчава се сигурност лична и имања. Закон свакога заштићује и пред законом је свак једнак“.

У просвјети учињела је Црна Гора велики напредак. До год. 1868. била је на Цетињу једна једина основна школа и још пет-шест нередовнијех по унутрашњости. Од те године до године 1875. установљено је у свакој капетанији по једна, а у некијема и по двије и три школе. У тијех шест година отворено је свега 72 школе, у којима се учило преко 3000 ученика. Све учитеље плаћала је држава, и општине, подигле су школске зграде по наредби и под надзором државне власти. Год. 1869. основао је књаз на Цетињу богословско-учитељску школу и велику женску школу. Из богословско-учитељске школе излазили су нови свештеници и учитељи са добром спремом за свој позив. Женска школа спремала је добре учитељице за основне женске школе, које су се по жељи књажевој имале подићи у свијем главнијем мјестима и које су доцније и отворене, а осим тога она је имала са ученицама својима унијети у народ црногорски и у женски свијет знања, реда, рада, чистоћу и све што је доброј домаћици нужно.

— Год. 1875. отворена је на Даниловом граду и земљодјелска школа. Она је била кратког вијека, јер је већ друге године прекиде рат с Турском.

Манастири црногорски, иако нијесу велики и богати, уређени су тако, да је од њихова имања преко одржавања манастира у добром стању и пристојног издржавања калуђера, сваке године претијецало око фиор. 17.000. Овај доходак обратио је књаз у корист народних школа.

Сигурност лична и имања вазда је била у Црној Гори, а новим редом и уредним властима дошло се до тога, да је домаћи и странац у поноћи као у по дана, усред планина као на пољу цетињском, био слободан и сигуран. Лупештине су изгинуле, а убиства бјеху сасвијем ријетка, и то искључиво из побуда частољубља. Смртне казне као да није ни постојало у Црној Гори. За све вријеме владе књаза Николе били су само два случаја.

Уговор с Аустријом о предаји злочинаца, закључен 1872. имао је добријех дјејстава. Злочинац, не имајући утјецишта преко најближе границе, није лако улагао да учини какво зло. Народу нашем у Боки Которској он је још више ваљао. Сваке године догађаху се тамо убиства из освете или просто из кичељивости и убице ускакаху у Црну Гору, гдје су остајали некажњени. Са закључењем овога уговора сасвијем су престали такви догађаји.

У почетку године 1871. установљена је пошта у Црној Гори са међународном свезом, а телеграф двије године раније (1869).

Сви путеви кроз Црну Гору, товарски, поправљени су, а год. 1874. започето је грађење колскога пута од Цетиња до Котора. У то вријеме претрпјела је Црна Гора, због нагодбе с Аустријом о грађењу тога пута, многе приговоре и сумњичења. Прави пријатељи су без разлога страховали, а претворни с намјером су је сумњичили, да Црна Гора грађењем таквога пута отвара пут непријатељу у своје непролазне стијене. Данас већ свак увиђа, што је Црна Гора и онда најбоље знала, да су неоснована таква страховања, а Црна Гора да је новијем животом проживјела тијем колскијем путом, а особито од како је он проведен и разгранат и даље по унутрашњости Црне Горе.

На ријекама пограђено је више мостова, од којих знаменит по величини и изради онај на Зети у Бјелопавлићима, саграђен године 1869. у спомен великом војводи Мирку, и други на Морачи.

Год. 1869, основана је нова варош у Бјелопавлићима, Данилов Град, више истога моста. Оснивање Данилов Града мислило се, да се ту учини стовариште домаћих и страних производа, гдје би народ нашао на палуку све потребе своје, које је дотле био принуђен тражити у страним земљама. На ово се мислило још више, кад је заснован пут преко Цетиња од Котора до Данилов Града, средином земље. Но новијем границама, по рату, измијенило се много којешта, па је Данилов Град изгубио намијењену му важност. Преузели су му је Подгорица и Никшић.

Овај општи напредак Црне Горе био је праведно оцијењен од свега образованог свијета, а народ српски веселио му се. Наоружаност Црне Горе и позната готовост њена за опште народно дјело претезала је знатно на вази оцјењивања новога стања Црне Горе и подигла је у велике њему важност на обије стране, и у свијету страном и народу српском, а у истој мјери подигла је и дух самог народа црногорског.

То су били очевидни и сјајни успјеси књаза Николе за вријеме првијех година његове владе, управо за циглих седам година пред потоњим ратом његовога неуморнога, напорнога рада. Он је не само опоравио Црну Гору од тешкијех рана рђавога рата г. 1862, но је учинио њу снагом каква никад није била, откако је њу обездомљена српска слобода изабрала уточиштем својим; учинио је њу снагом која се није никада ни замишљала у њој, јер су неки представљали Црну Гору само као војнички логор, који има вриједности и смисла једино у ратно вријеме; да, учинио је снагом, која је најпослије њему и Црној Гори дала смјелости на прегнуће, овјековјечено ратом године 1876.

Овдје је на реду да се прегледају и сви они напори, које је Црна Гора сносила у одношају с Турском, од првог до задњег рата, како је и шта је све радила, докле је, најпослије, свему томе натезању дошао на крај устанак г. 1875. и велики рат шљедеће године.

 

4. ОДНОШАЈИ С ТУРСКОМ

 

И са ближњијема и удаљенијема владаоцима и земљама умио је књаз Никола везати и одржавати пријатељство, које је колико корисно, толико дично било његовој малој држави. Само са најближим сусједом, који својијем границама окружаваше Црну Гору цијелу, изузимајући простора од стране Боке Которске, само са Турском никада мира ни пријатељства. Никада се не успоставише ни само сношљиви одношаји, а ни абера о добријема, који су сусједним државама ради заједничке користи безусловно потребити.

Међу Црном Гором и Турском није ни могло бити друкчијих одношаја. Турска је на сабљу добила све до под зидине Беча, и једино је на сабљи, у борби непрекидној и крвавој, у току цијела два вијека, полако губила земље и градове и к Цариграду примицала границе своје простране царевине. Турци су били освајачи, који у своме животу од толико вјекова у Европи немаху ништа да покажу, до крваве борбе, који су рушили трудове и напретке покоренијех народа и на грозној пустоши подизали својој слави пирамиде од дима и огња, што ишчезаваху опет без трага за уступајућом силом. Од таквога освајача зар се и могло очекивати да ће на лијепе уступити освојене земље икоме, а нека Црној Гори, малој, а с њим закрвављеној од давнијех вјекова.

Турци су као и Црногорци знали прави значај и замашај своје борбе. Црногорци су тражили да поврате што је српско било, а Турци се мучили да одрже што узеше у своме великом маху освајачком. Гдје једна страна заузето не да и брани, а друга неодољиво тражи и иде силом да узме своје, ту мора бити одношај једино непријатељски. И једна другој није никада остајала дужна. Наизмјенице су изазивале и борбу; ако је за мало устављена, с једнаком је жестином прихваћаху изновице. Да је Црна Гора могла колико је хтјела и радила, Турске одавно не би било. Ма ни Црна Гора није се одржала, што је Турска њу штедјела. Колика разлика у снази, а с колико мањим дијелом успјеха излази Турска из ове дуге борбе. То и јесте уздигло јунаштво црногорско до висине, на којој га свијет са дивљењем гледа.

Ово стално непријатељство између Црне Горе и Турске, од како су једна другу запазиле, продужило се и послије рата 1862. Остала је непостигнута цијељ, која је једино узрок била и томе рату и тијем одношајима. Црна Гора је само за кратко вријеме свога опорављања од рата избјегавала сукобе с Турском, да тијем одлучнија буде у првом, неизбјежном, али је Турска много прије приспјела да изновице ставља Црну Гору на опасна искушења.

Година 1867. била је једна од онијех, из којијех је сплетен мученички вијенац Црној Гори. Те године уљеже у њу непријатељ за кога је народ црногорски дотле само чујао, а мислио да ни он не може продријети у његове високе врлети. Али пред овијем непријатељем страховитијем стајаху Црногорци немоћни, с прекрштеним рукама, гледајући само пустошење дотле никад невиђено. Црна Гора поста заиста црна, јер се дјеца њена завише у црно, а кукање се разлијегаше њом и одјекиваше под самијем Ловћенскијем врхом, јер су и тамо жртве падале. То је била колера. Међу мноштвом жртава она је понијела и много јунака, који су одољевали сили турској на Грахову и војскама турским у минулом рату. Али најљућу рану зададе јој смрћу великога војводе Мирка.

Велики војвода Мирко био би необична појава и у једном великом народу. У Црној Гори био је и остаће вис међу висовима, који је од сваке стране и даљине виђен. Био је лични јунак, а војсковођа хладна расуђивања и брзе одлуке, био је државник мудар, са одважношћу, која изненађује, и опет углађеношћу која удивљује; био је судник, у једнакој мјери прав и строг, а знавао је свакоме Црногорцу помисао и, осим подмлатка, познавао је скоро свакојега по имену и по дјелу његову и његовијех старијех. Сам је био Црногорац срцем и душом, оличено црногорство. Живот је свој толико пута излагао за Црну Гору, и дао га је најпослије у безграничној љубави к њој. Јер, кад се појавила болест у Црној Гори војвода Мирко је био с књазом Николом за границом, па су похитали да буду народу у помоћ, да га својим присуством охрабре. Овакви сталан ослонац тада још младоме књазу паде прерано и ненадно. Оваквога оца, ријетка и помоћника у управљању земљом ненакнадна, изгуби књаз Никола, а војска црногорска своја крила.

Турска је толику силу гледала у војводи Мирку, да је мислила кад њега не би било, да је онај час Црна Гора њена. Зато је год. 1862, уговарајући мир с Црном Гором, и тражила да војвода Мирко остави Црну Гору. Зато је сада и похитала, да се користи смрћу великог војводе Мирка и жалосним стањем Црне Горе, као што је то и у старија времена чинила.

У вријеме Петра I Светог, када је исти у Русији био, а у Црној Гори се у народу највиши раздор распламтио, ударио је Махмут-паша Бушатлија са великом војском и изгорио Цетиње и опљачкао сву Црну Гору. И сад упадне војска турска у Црну Гору од стране Језера. Није Турској могућно било да учини овога пута што је оном приликом Махмут-паша учинио, но она се, можда, хтјела задовољити и с тијем да отргне Црној Гори и оно мало успјеха од прошлога рата, да ослобођена племена херцеговачка, којима управљаше Црна Гора, опет присвоји. Уочи опасности, која је загрозила отачаству, књаз Никола, као и сваки Црногорац, заборави жалост и муку домаћу, и са брзином неочекиваном стави у Језера јаку војску супрот Турској. Турци изненађени уступе и сасвијем одустану од покушаја, који није био мање неплеменит но непријатељски.

Што Турска није могла постићи у вријеме највише силе своје, сада, у времену опадања, није се више ни сама могла одавати тијем сновима, да Црну Гору покори и присвоји. Утолико више она је сваком приликом настојавала, да покаже свијету зависност Црне Горе, Црну Гору као провинцију Царства турскога и њезина господара као намјесника султанова, иако и Турска и цијели свијет знаваше, да Црна Гора никад није дала ни најмањи знак, који би и сјенку потчињености на њу бацио.

Кад је књаз Никола путовао на паришку изложбу и по европским дворовима, Порта је наредила била својим посланицима да књаза Николу свуда дочекају као царева човјека и да буду посредници међу њим и дворовима. Књаз је свуда одбијао ту услужност турских посланика, и свуда се представљао као самостални владар. Сами дворови и владе били су пажљиви према осјетљивости књажевој у тој ствари, јер су и сами знали, да је Црна Гора од вазда независна, иако је нијесу сви и формално признавали независном државом.

Приликом бечке свјетске изложбе добила је ова ствар много озбиљнији вид. Порта је загазила дубље и усудила се позвати књаза Николу, да Црна Гора учествује на свјетској изложби као дио Отоманске Царевине. Књаз Никола одговори Порти таквијем начином да би свака друга држава, када би у своме праву била, једино ратом одговорила. У своме одговору великом везиру књаз Никола је изразио просто чуђење своје о чем зборе Турци и чисто и јасно им представио своју независност од памтивијека. Ако је Порта заиста сматрала Црну Гору зависном, онда писмо књажево великом везиру значило је, да се Црна Гора проглашује независном и цијепа од цјелине Турске царевине. На таквога бунтовника диже се војска и он се силом покорава. Но, Турска је радија била у том случају показати своју мудрост него своју силу. Она не објави Црној Гори рат, а претрпје непријатности свог неразмишљеног корака.

Ова заједања турска могла су иједити народ црногорски, могла су му сметати у живом раду његовом за опорављање и напредак, јер се вазда морао наређивати и наредан бити да с оружјем одбије Турке, пријеђу ли с ријечи на дјело. Али, она су била Црној Гори и од користи, јер уступање Порте пред енергијом књаза Николе, којом је заступао своју независност, само је још више уздигло углед књажев и Црне Горе. Много су тежи били оружани напади Турске на границе црногорске, јер је сваки од њих могао донијети отворени рат.

Прегон око Малог и Вељег брда између пограничара црногорских и турских трајао је више година, уз толике крваве сукобе са многијем жртвама на обије стране. Турска није хитала да то спорно питање ријеши, мислила је тијем више нанијети штете Црној Гори. А Црној Гори било је све једно, пошто су Црногорци на пушку држали и уживали планину. Тек кад се пограничним Турцима дојадило гинути све једнако око те планине, коју су они својили, без које им је било тешко живјети, Турска се видје принуђена, да преговара с Црном Гором, нудећи је да са свијем напусти Турској Мало и Веље брдо, а да прими накнаде 40.000 дуката. Погранични Црногорци били су сасвијем задовољни с тијем, јер су добили у име оштете за ону планину толико новаца, а нијесу изгубили увјерење, да ће исто опет и планина њихова бити убрзо.

Исте године 1874, септембра 19, опет се догодише озбиљни сукоби међу Црногорцима и Турцима. Турци подгорички убију једнога Црногорца, који је био трговином у турској граници. Убице су се знале, ма турски суд их не дохвати. Зато племеници убијеног пођу на освету и убију једног од убица. Ствар се не сврши с тијем. Подгорички Турци, да освете својега, убију опет једнога Црногорца, Пипера. То раздражи Пипере јако. Они се дигну у чете, сукобе се с Турцима и убију их неколико. Усљед тога настане узрујаност на обије стране толика, да би дошло до врло озбиљних пошљедица да није књаз, тек је био извијештен о томе, одмах предузео такве кораке, који су спријечили сваки даљи додир с Турцима. Шта више, они Црногорци, који су учествовали у ономе сукобу, позатварани су онога часа, а турска влада, напротив, ни сада ни једнога од кривијех Турака не хтједе дохватити.

Врло је значајан овај строги поступак књаза Николе с Црногорцима и ова послушност Црногораца, која се у оваквим приликама први пут објелодањује.

Све до год. 1862. Црна Гора је била или непрестано у отвореном рату с Турском, или се била с пограничним Турцима, узнемирена од њих или их сама нападајући. Такво стање донијело је сасвијем природно собом, да је Црногорцима борба постала потребни услов за живот. Ратовање с Турском уљегло је у њихову јуначку крв; ратујући с Турцима намиривали су своје потребе за живот, јер их је ратовање уздржавало од свакога рада. Да раде а да не ратују то нијесу могли, јер су с поносом увијек осјећали свој независан положај, свој једини задатак — да свете пропаст државе српске над заклетијем крвником њезинијем. Црногорци, који су се својом крвљу и својим ножем одржали, били су, као што друкчије није ни могло бити, сасвијем неограничени у своме слободноме животу. И кад су се, као племена, међу собом клали, нијесу престајали заједнички и сложно да се боре с Турцима. Црна Гора била је споља независна, а унутра били су Црногорци независни и слободни, да чине што хоће. У томе се тада састојала слобода и независност. А од таквога Црногорца добијала је Турска одмах иза рата 1862, најуљуднијега сусједа. Преобраћај Црне Горе, који се у правоме смислу зачео владом бесмртнога књаза Данила, одмах у првијем годинама владе књаза Николе успио је до тога, да се Црна Гора могла успоредити са сваком државом, гдје закон има безусловну власт. И веће и старије државе и са друкчијом прошлости, могле би се поносити редом и сигурношћу, која је завладала у Црној Гори. Крађе и убиства постадоше у њој најизванреднији догађаји, и када би судови само тога ради постојали, једва би се у години дана једанпут два ли састали. Свакидање крваве зађевице с Турцима, које су до ријечкога мира постојале, сасвијем су престале. Турци и турски трговци сваки дан иду с новцима и с робом преко Црне Горе од Никшића до Подгорице и преко Катунске нахије до Котора, и никад глава ниједнога да заболи. Ниједан Турчин још није пострадао ни погинуо на путу Црном Гором. А ако је којега Црногорца несрећа нанијела у турску границу, да тамо учини какво злочинство, он је строжије био кажњен судом црногорскијем, него што би за исто злочинство учињено у Црној Гори.

А како ли се Турска одазивала за ово вријеме тој тежњи Црне Горе за миром и редом? Она је остала вазда иста и пошто је мир учињен и пошто се Црногорци уздржаваху од свакога додира с Турцима који би могао имати рђаве пошљедице, Турци су тјерали свој стари посао, разузданост на свакој страни. Не само да су узнемиривали Црногорце, који су били принуђени својим пословима прелазити у Турску, него се често догађало да су их нападали и убијали. И у таквијем случајевима, кад је влада црногорска тражила од Турске да казни злочинце, Турска не би никад одговорила својој међународној дужности, што је било Црној Гори не само увреда, него и велика неприлика, јер је влада црногорска имала сваки пут муке, да задржи Црногорце, да не потраже сами себи задовољење — главу за главу. И заиста, само је ријетка љубав и послушност Црногораца према своме господару и закону уздржавала их, да се не обнове стари крвави свакидашњи сукоби на границама. Но, и стрпљење има своје границе, као што су показали догађаји на граници црногорско-арбанашкој.

Кад је влада црногорска видјела, да Турска и не мисли ништа да се Турци, кривци онијех сукоба, ухвате и казне, она је наредила да се граница од стране Турске сасвијем затвори, да се сваки саобраћај с пазарима турскима прекине. И тек по томе, када су погранични Турци због пазара осјетили штету и када су се почели појављивати знаци да би могло доћи до новијех сукоба, много опаснијих, Турска се ријешила да спор изравна. Она се одазвала предлогу црногорском, да се састане црногорско-турска комисија, која ће догађај испитати и поремећени одношај уредити. 20. децембра исте године састала се ова комисија у Подгорици.

Комесари Црногорци имали су јасне и простране напутке. Они бјеху овлашћени, да не само пошљедњи догађај, него и сваки пред тијем, као: крађу, отимачину, ћотек, рану, убиство, заједнички с турским комесарима испитају и ријеше. Видјела се по томе озбиљна воља владе црногорске, да уклони сваки повод новом сукобу и да успостави сталне добре сусједне одношаје с Турском. На жалост, турски комесари имали су овлашћење само за потоњи догађај, па и то не потпуно, тако да је комисија морала убрзо застати у своме раду. Но, књаз Никола није се дао варати турском тромошћу и навластитим отезањем преговора. Почетком преговора наредио је, да се границе и пазари отворе и посјећују, да с тијем олакша комисији радњу. Сад опет нареди, да се сваки саобраћај прекине и сувише на граници предузму мјере, које су пријетиле, ако би се и најмања повреда од стране Турске догодила. Порта није могла више превидјети озбиљност одношаја, те је наредила гувернеру скадарскоме Мустафи Асим-паши, да лично пође на Цетиње и преговоре продужи и доврши. 30. децембра дође Мустафа-паша на Цетиње, гдје је постигнут споразум да се сви досадањи преступи и злочинства с обије стране измирују пребијајући једне за друге, а за сваки могући случај убудуће да се састави заједничка комисија, која ће га одмах испитати и пресуђивати.

Овом приликом расправљана су још и друга питања међу изаслаником Портиним и владом црногорском и ријешена, рекло би се, ко међу најбољим пријатељима. Тако је, на пр., одлучено, да се телеграфска линија црногорска састави с турском у Спужу и да се поштански уговор закључи. Већ су се пријатељи турски, који нијесу могли у исто вријеме бити и пријатељи црногорски, почели иједити, што је Турска толико предусретљива Црној Гори. Њима се чинило премного, да Турска шаље на Цетиње једнога гувернера свога, дајући тијем Црној Гори важност и значај независне државе. Требала је Порта звати књаза Николу, да се у Скадру или бар на граници састане са скадарским пашом, као што је то чињела пред рат г. 1861. Мржња је слијепа. Но, пријатељи турски нијесу се требали узнемиривати. Сама је Турска похитала, да одржи истинитост стиха великога пјесника: „Нико крупно ка Турчин не лаже“. Већ послије неколико дана изјавио је гувернер скадарски да он није овлашћен потписати никаква уговора ни о телеграфској ни о поштанској вези, па ни о установљењу заједничке комисије, која би пограничне сукобе одмах расправљала. Из тога се могло само једно закључити, да Турци неће уређених односа с Црном Гором. То су убрзо посвједочили нови насртаји турски на Црногорце и црногорску границу. Таквијех је било више, који се могу сви пријећи једином примједбом, да су Турци сваки насртај скупо платили. Али, нападај турски на Липово био је много озбиљнији од пређашњих.

Турци повриједише и опет, те жестоко, границу црногорску. Да буде догађај разумљивији, ваља објаснити ствар саме границе и како је дошло до сукоба.

Када је год. 1859. европска комисија ударала границе међу Црном Гором и Турском, на страну колашинску повукла је границу са највише тачке Јабланова врха право на Рујев крш и тијем је пресјекла Липово тако, да је већи дио остао у турској, а мањи у црногорској граници, али ипак да оно остаје цијело на уживање Турцима колашинским. Мањи дио Липова постао је земљиште црногорско, а остао је својина колашинских Турака. Значи, колашински Турци власни су уживати своју земљу, која је запала у црногорску границу, али влада турска изгубила је право располагати с том земљом; није могла више, на пр., на њој градити куле, јер је она постала власништвом Црне Горе. Европска комисија није могла, а без невоље, несрећније опредијелити ову тачку границе. И међу два брата она је могла дати повода раздору, а међу закрвљеним сусједима постала је стална опасност. Но Црна Гора уважила је стање ствари и задржала га без повреде колико да је најправичније.

Како је комисија пресјекла Липово, тако и Турци колашински напустише од онога часа своје земље, те западоше у границу црногорску. Послије неколико година на ту напуштену земљу подигну некоји сиромаси црногорски колибице. Сад се Колашинци сјете, да је земља њихова и хоћаху да тјерају с ње црногорске породице. Началник морачки Бајо Бошковић, да претече сукоб, јави миралају сјеничком, који се находио у Колашину, нека задржи Колашинце да се не сваде с Црногорцима, а њега замоли да се они двојица састану и ствар уреде. И миралај одговори врло љубазно началнику, да ће му одмах други дан, ово је било 14. септембра доћи на састанак. Међутим, миралај не одржи ријеч, но скупи војску и ноћу 16. септембра пријеђе и уљеже у црногорско Липово. Миралај Сали-бег имао је собом пет табора низама и много башибозука, топова, џебане, и таин и шатора. Кренуо је с потпуном опремом за бој, колико да је рат објављен Црној Гори.

Црногорци Липовљани нијесу те ноћи ни снијевали о Турцима. Кад у зору почеше излазити из својијех кућа за радом, видјеше црњаву од турске војске по околнијем главицама са свијех страна око својијех кућа. Брже-боље испратише жене и дјецу у планину, гдје су видјели да им је пролазак још слободан, а сами се окупише на једно мјесто према сили турској. Не бјеше их у првину више од стотине, али јунаци не хоћаху своје огњиште да пуште Турцима без крви. Заврже се бој жестоки. Оближња села морачка, тек чуше пуцњаву топова и грмљавину пушака, прискочише у помоћ, како је који боље могао. Тако је бој трајао до захода сунца. Турци се бијаху ушанчили и не даваху силним огњем из топова и пушака Црногорцима да се помоле из својих засједа. Камене пећине и високе стијене одазиваху се страшном јеком од пуцњаве и вике јунака. Као да ова јека добиваше помоћ Божју, слабијему и пријеварно нападнутоме. Пред вече кликнуше Црногорци: „Помози Боже, и свети Петре!“ и са ножевима јуришаше у Турке и сломише их у трен ока. У тјерању Турака преко саме границе узеше Црногорци Турцима три барјака и неколико пушака и коња, а у шанчевима турским нађоше тридесет кашета фишека од острагуша, много шатора и друге спреме војничке. Миралаја Сали-бега шатор нађен је цио, како га је оставио и у њему све његове ствари и писма. Турака је пало у том боју преко стотину, а Црногораца 7 мртвих и 15 рањенијех.

Турци су и опет нашли што су тражили. Кренули да узму Липово, па с њега грдни поражени побјегли преко границе. Но, овдје се не узима у обзир ни пораз турски, ни славна побједа црногорска, Главно је, како се овакав нападај на границу црногорску могао и смио догодити. Повода му није било од Црногораца, јер ако су заузели Црногорци колашинске напуштене земље да их уживају, то је ствар, коју су владе преко својих пограничних власти могле сасвијем лако и на лијепе уредити. Ни начин, којим су Турци напали, не може се никако оправдати, јер је био ненадан и пријеваран. Да су домаћи погранични Турци напали на Липово, ствар би се могла разумјети и правдати и не би имало особитога значаја. Приписало би се просто дивљаштву онијех становника и безвлашћу, које уопште у Турској влада. Али у овом сукобу су били махом низами, а предвођени истим заповједником колашинским, човјеком образованим, који се учио у Паризу. А о таквоме човјеку не може се мислити, да би он заратио Црној Гори на своју руку. Засвједочило се и то, да је гувернер скадарски, тек је чуо за овај пораз турски на Липову, изнајбрже послао војску и џебану на границу.

По свему је изгледало, да је миралај колашински имао од саме владе турске налог, да пријеђе границу црногорску и заузме Липово. У исти час нападаја из Цариграда је пуштен глас у свијет, да је црногорска војска пријешла границу, но да је изненађена војска турска послије крвавога боја сузбила Црногорце са великим њиховим губитком. Ово показује везу између издате наредбе и готовости, да се јавно мњење у свијету придобије за рачун турски. Ма шта да је хтјела Турска с овим нападајем: било да отме и поврати изгубљени дио Липова Колашину, било да вргне Црну Гору у веће заплете, влади црногорској било је јасно, да Турска има зле намјере и да њој ваља бити на опрезу и наредити се, да не буде изненађена. Зато је књаз одмах послао на границу војводу Пламенца са десет батаљона и са топовима, а у исто вријеме наредио да сва војска буде готова за полазак. Са војводом Пламенцем били су дошли и војводе Миљан Вуковић и Новица Церовић. Ова два славна јунака црногорска узимали су једном, у вријеме књаза Данила, Колашин и цијела га изгорели, и то са малим четама и са тадањим слабим оружјем. А видећи се сада пред истијем Колашином са јаком војском, са добрим новим оружјем и изобилном џебаном, они су горјели жељом да ударе на Колашин. Но књаз им је дао строгу наредбу, да само чувају границу и никаквим покретом да не изазивају Турке, а буду ли нападнути, да ударе свом силом. Тако наредан и одлучан, књаз је чекао да Турци понове напад, а за саму повреду границе нити је протестовао, јер је знао да то не помаже, нити је тражио преговоре, који су вазда били залудни с Турцима. Ово енергично држање књажево нагнало је Порту, да и ову размирицу на лијепе расправи с Црном Гором. Она је послала из Сјенице у Колашин заповједника војног Ибрахим-пашу и Фаим-пашу да извиде догађај. Ови су тражили да се војска црногорска макне с границе, но заповједник војске црногорске одговори им, да је то послије онако пријеварнога нападаја немогуће прије но турска влада призна повреду црногорске границе и не даде увјерење, да се такав случај више неће поновити. И обије паше турске дошавши на Липово, на само бојиште, учинише и потписаше са црногорским заповједником војске записник, у коме је цијели догађај био истинито изложен, са признањем кривице од стране Турске. По томе је Порта послала на Цетиње нарочитога изасланика Тефик-беја, који је књазу Николи поновио ово признање и бацајући сву кривицу на колашинског заповједника Сали-бега, изразио сажаљење Портино због онога немилог догађаја. Ко што маче! Тако се свршила и ова, као и небројене пређашње размирице с Турском. Турска војска, поражена и са великим губитком војнога материјала, претјерана преко границе, а Црногорци осташе побједници и са пуним шакама војничког плијена.

Док је још комисија радила на Липову, у државама Турској пријатељскијем подизаше се велика вика на Црну Гору, да је она крива томе, као и сваком пређашњем сукобу, па се наваљивало на Турску са пријатељским савјетима да, употреби сву енергију своју против Црне Горе. Као да је њу на то храбрио и гроф Андраши, када је у делегацијама тога пута изјавио, да ће према Турској наставити сталну пријатељску политику.

Ови ревносни пријатељи турски били су непријатно изненађени, кад је Турска признала своју кривицу због липовског боја и када се извињавала књазу Николи због повреде границе. За Црну Гору је то било свакако задовољство и успјех. Јуначки отпор ненадно нападнутијех Црногораца и разборито и правилно држање Црне Горе у овоме спору, много је ваљало Црној Гори у врло озбиљном заплету њеном с Турском, који се убрзо затијем поновио. Јавно мњење европско било је већ на страни Црне Горе, јер се у толико прилика, а особито приликом посљедњега сукоба, увјерило да је Црној Гори напаст велика од Турске и да се Црна Гора ипак са највишим напором труди, да се у сваком таквом случају покаже саобразна својим међународним дужностима и жељи великијех сила, да који од овијех случајева не постане повод општој борби на Балкану, повод пламену великога источнога питања, које је толики страх задавало силама због њиховијех противположнијех интереса. Код опште извјесности о јединственом задатку Црне Горе, само вјештини књаза Николе, јавном носиоцу барјака ослобођења и уједињења народа српскога, могло је поћи за руком: и да даде онакво увјерење европској дипломацији о Црној Гори и да Турској задаје сваком приликом нове ударе; и да непријатељско јавно мњење укроти и задобије за Црну Гору и да јавно мњење народа српскога, особито у Турској робујућега, не клоне и не изгуби вјеру у Црну Гору, да она исто постојано ради за дјело ослобођења; и да сваком приликом уздржава од судара с Турцима Црногорце, вазда наредне и жељне боја с Турцима, и да им опет ратоборност распламћује и ножи непрестано на скору одсудну борбу. Прво свлађивање толиких противположних тешкоћа ријетком државничком хитрином књаза Николе колико је обасјавало Црну Гору успјесима, који су уздизали њен углед и снагу њену, постојано је носило у себи и опасност велику, да у првом каквом случају не попуцају натеге, с којима је књаз Никола до сада сваку струју управљао својему крајњему циљу, опасност да узбуђени народ српски ока Црне Горе не сачека уру општега устанка, који му је он мислио означити, да ратоборност црногорска не прекипи и не занесе Црну Гору даље и прије, но је њему у рачуну, те да се јавно мњење и дипломација европска не стави опет уз Турску против Црне Горе.

Ова опасност појавила се збиља убрзо и у највишој мјери приликом подгоричкога покоља. 7. октобра 1874. године учинише Турци у Подгорици дивљаштво давно невиђено. Могло се мислити, да је таквоме крволоштву већ прошло вријеме и међу самијем фанатичнијем Турцима и у бесудној држави турској. Али, Турци се старају, да им варварско име остане сачувано до коначне истраге њихове у Европи.

У Подгорици живио је неки Јусо Мучин Крњић, најсилнији и најбогатији Турчин у онијем странама. Поменутога дана, на заход сунца, шеташе Јусо, а за њим до 20 наоружанијех Турака, испред својијех кућа крај Рибнице. Једно момче, Перо Иванов, из Кучке крајине, из турске границе, искочи из једнога сокака, поздрави Турке што праћаху Јуса, и придружи им се. Сви га познаваху и разговараху се са њим. Кад га Јусо опази, завика му: „А што ћеш ти овдје, калашу?“ — „Да те поздравим, Јусуф-ага, ево овако“, — одговори Перо, и у трен ока тргне кратку острагушу испод капута и убије Јуса. Баци пушку, а дохвати револвер иза паса и све шест метака успе у Јуса. Турци Јусови тргну револвере и ножеве и убију и испресијецају Пера Иванова на истом мјесту.

На ову пуцњаву диже се сва Подгорица. Хришћани се затворише у куће, а Турци се искупише око мртвога Јуса. Крај њега видјеше и познаше убицу мртвога и ускипјеше осветом на Црногорце. Намјерило се у Подгорици до 20 Црногораца, који се трговином бављаху ондје, неки од више времена, а некоји што исти дан послом дођоше. Турци поубијаше свијех, гдје којега стигоше, и дивљачки их измрцварише ножевима. Сву ноћ драгу су као бијесни скакали по улицама, обијали хришћанске куће и тражили још Црногораца, мислећи да су скривени. Црногорци су пали без замјене и одбране. Оружја ниједан није имао, јер, по обичају, улазећи у варош сваки Црногорац морао је оружје оставити на градској капији. Кад не нађоше више жртава у вароши, просуше се сјутрадан по околини и Зети и убише и тамо седморицу Црногораца и Зећана, на које кивни бјеху, На Везиров мост дођоше двојица Бјелопавлића и не знајући што се у Подгорици догодило оно исто вече. Турска стража устави их крај себе. У толико стигне гомила Турака и међу низамом убише једнога, а други рањен утече. Црногораца је било онај дан у Подгорици много и да замркоше ондје сви би изгинули. Но, Перо Иванов навлаш је чекао да се пазар испразни, па да убије Јуса. Кад је видио пред вече да још доста Црногораца има он је ходио сокацима и по механама и гдје год је којега нашао пришапнуо му је: „Бјеж' с исте стопе, е погибе!“ Ко му се приуставио, не вјерујући, томе је још живље додао: „Божа ти вјера ни до Везирова моста нећеш доћи, а чућеш пушке и крв ће се овудијен пролити велика, но бјежи.“

Тако је Перо Иванов дигао мнозину из Подгорице и сачувао их од извјесне смрти. Без двојице-тројице остали су у Подгорици само они, који су ондје познати били, као да су мјештани, трговци и радници трговачки. Они су мислили, ако се и догоди што, да њима ништа неће бити, јер су их Турци добро познавали свакидањом дружбом и трговином. И они изгибоше сви.

Као што је низам на Везировом мосту пустио да погину она двојица, те су били у њиховим рукама и под њиховом заштитом, тако се исто понашала у Подгорици варошка власт, која има велику полицију, и царска војска, које бјеше око 6.000 са својим главним заповједником у самој вароши и под шаторима око вароши. Ни власт ни војска не макоше ни прстом да крвопролиће претеку или прекину, да безоружане Црногорце заштите. Својом равнодушношћу и власт и војска подгоричка подстицали су бјеснило турско.

Глас о овоме грозноме покољу пронио се је још исте ноћи Црном Гором дуж цијеле границе и по унутрашњости, гдје је телеграфа било. И свуда је завлађивала узрујаност највећа. Како је гдје стигао глас, тако се војници дизаху, као на глас најживље наредбе, и дохватив оружје трчаху на зборна мјеста, на Данилов Град, на Вир, на Ријеку. Узрујаност је бивала све већа и огорчење неописано. Свак је горио с нестрпљењем, да удари на Подгорицу и освети невине жртве и увреду нанесену Црној Гори, какву Црногорци нијесу вични претрпјети. Главари племенски и војнички били су први на мјесту, с истим узбуђењима и мислима. И они и народ окупљени нијесу ни помишљали у оном часу, да може што друго бити, но да исти час прелазе границу, па да вргну све што срету под нож и огањ. Само су се још за који час ишчекивали, јер на све стране одјекиваху по главицама црногорским пушке, којима се војници дозиваху или првијема дојављиваху да иду.

До зоре било је већ до 10.000 Црногораца под оружјем. Зависило је од једног часа да Црногорци упадну у турску границу, да се крв страховита пролије и заметне крваво коло недогледнијех судбоноснијех догађаја. У том часу појавио се књаз Никола својим махом. На двије уре по поноћи дигла га је из сна ова телеграфска вијест са Данилова Града: „Турци у Подгорици исјекоше свакојега Црногорца и жену црногорску који се нађоше у пазару. Велика узрујаност у народу“. Он није могао ни снијевати о таквом ненадном ужасном догађају оне ноћи, када је, може бити, заспао у најслађим мислима, које га никада не остављаху, да је Црну Гору ојачао и унаприједио толико, да ће је моћи скорим, у згодан час, дићи у борбу одсудну за ослобођење и уједињење народа српскога. Овакав ненадни случај задао му је бригу да му може све трудове и намјере помрсити. Он је одмах скочио и похитао да ухвати и задржи догађај у својим рукама. Што јаки гарнизон подгорички није хтио или није могао учинити, то је књаз Никола хтио и поуздао се да ће моћи и према Турској и према своме до крајности узбуњеном народу. Књаз је непрестано примао с границе извјештаје и давао потребне наредбе. Кад је већ имао доста јасне и истините извјештаје, извијестио је све владе великијех сила о томе грозноме догађају, пожалио им се на велику увреду коју му је Турска и опет учинила, и исповиједао им страх свој да неће моћи савладати огорчење народа, који се листом дигао на освету.

У истину књазу стизаху непрестано депеше, да је свуда узрујаност, какве још није било у Црној Гори, да се војска трком купи непрестано, и да се и од главара и од војске само један глас чује: „На Подгорицу!“

Није било више чекања. Књаз похита сам у телеграфску кућу и нареди да се одмах јави свијема штацијама, да је он главом у штацији цетињској и да се главари и војска скупе око онијех штација. Тако је било главарима и народу колико да је књаз међу њима. И он им је зборио редом на сваку штацију: „Сад као икад тражим од вас безусловну послушност. И мени је жао као и вама оне браће те погибоше на правди Бога великога ноћас у Подгорици. Али ово ће бити у велики добри час за Црну Гору. Нијесмо се ми никад давали Турцима, ми ову увреду нећемо опростити без велике погибије њихове. Мени је мило чути да сте сви планули гњевом и да је у овај час већ сваки Црногорац с оружјем у руци готов гинути за име и образ свој. Али ја хоћу, да вас ја водим преко границе и с уредбом мојом ви ћете опрати увријеђену част и бићете побједници. Тако сврућени, а безглаво да пођете, можете само грђе учинити. Главари, прикупљајте војску, стављајте је у ред и стојте на граници док примите моју наредбу. Ударе ли Турци на вас удрите и не жалите погинути до посљедњега. Без тога не пустите ниједнога војника да пријеђе границу. Ко шта учини преко ове моје наредбе, својом ће ми главом платити.“

У свијема штацијама орило се громко: „Живио књаз!“, које се одазивало у скупљеном народу. Жица је књазу дојављивала ово одушевљење народа. Главари одговорише, да они својим животом јемче књазу да ће се извршити примљена наредба. И главари и војска схватили су оне ријечи књажеве тако, да је он одлучан да због подгоричког покоља зарати Турској и да их уздржава од њихова намишљена нападаја само зато, што хоће да прикупи сву војску. Књазу је оволико довољно било да задржи Црногорце да у оној првој врућини не пријеђу границу и да сачува Црну Гору од одговорности пред Европом, а сва одговорност због нечувеног догађаја да падне на Турску. У толико добива времена, да узрујаности народној дадне правац који треба и да приуготови војску цијелу, дође ли до тога да зарати с Турском.

Доиста се нашло на Виру, на Ријеци и на путу преко Бјелопавлића у Никшић више Турака који су били сви живи помрлн од страха кад су чули што се догодило у Подгорици и кад су видјели узрујаност Црногораца. И сви ови Турци били су према наредби књажевој сачувани и под сигурном стражом испраћени преко границе.

Умирен на овај начин, да Црногорци неће, бар за овај први час, учинити ништа, на што их је био праведни гњев заносио, и што би му положај јако отежало, књаз је доспио оно исто јутро да уложи код Порте протест због звјерскога покоља његовијех држављана у Подгорици и увреде нанесене Црној Гори, тражећи најбрже и потпуно задовољење, јер и када би био он у стању да утиша народ, од њега се неби  могло тражити да се противи праведној узрујаности народа, који хоће сам да се свети. И великим силама попунио је своје прве извјештаје и појачао своје жалбе.

Сам догађај и поступак власти турскијех у вријеме догађаја, као и понашање владе Турске, оставише му о томе пространо поље. Као што је већ напоменуто, ни војска ни власти подгоричке не учинише баш ништа, да грозни догађај спријече или ограниче. На њих сва одговорност пада, јер нијесу учинили што су могли и морали. Има једини акт, којим се власт подгоричка чула да је жива, па и он је савршено турски. По свршеној сјечи кајмакам подгорички пише начелству на Данилову Граду само у неколико ријечи: да је девет Црногораца убило Јуса Мучина да су због тога Турци побили ове Црногорце и још два-три, те се онђе нађоше, да је он дао наредбу да се више такве ствари не догоде, но нека и начелник учини, да се од стране Црногораца сукоби не понове.

У ово мало ријечи колико лажи и дивљаштва! Кад је сва Подгорица знала, да је Јусо погинуо од руке турскога поданика, кајмакам јавља да су девет Црногораца убили Јуса. И у часу, када се грозио свак до кога је допро глас о звјерству турском, кајмакам нема ни једне ријечи да сажали догађај. Било је што је било и тијем је она ствар свршена, а буде ли што изнова, биће што је морало бити. Сасвијем по турски.

О узроку зашто је Перо Иванов убио Јуса Мучина, има збора од двије руке. Приповиједало се, да је Јусо двије године прије овога догађаја наредио био својијем момцима, те су Пера избили на сред Подгорице. Перо се тада захвалио, да ће се осветити Јусу. Брат Јусов био је у то вријеме забит на Медуну у Кучима, и вазда је чуо пријетње Перове, те му узе и кућу и баштину. То је онда утврдило Пера у мисли да убије Јуса. Други овако причају: Перо Иванов био је момче, тек настало, згодан и жив. Једно вријеме служио је у кучкога војводе Марка Миљанова. Ту је било, особито зими, сједника. На сједницима се о свачему збори, а највише о јунаштву. Перо је слушао ове зборове. И у њему се породи жалост, што он још никакво јунаштво учинио није и осјети жељу неодољиву да учини штогод, па да и о њему зборе људи и уз гусле пјевају о његову јунаштву. Обичај је још данас у Арбанији, као и у народу црногорском, да се сваки јуначки догађај одмах опјева и уз гусле пјева и проноси. Перо је знао Јуса да је јунак и силан Турчин и најбогатији у Подгорици и чињаше му се таман прилика, да ће се најбоље огласити ако њега убије. Иако му Јусо није ништа учинио, ма је Турчин и заклети непријатељ хришћански, па је ту доста разлога да му кидише. Угријан и сваки дан више занесен таквијем мислима, Перо се ријеши на дјело, које и изврши.

Било да је Перо Иванов убио Јуса из личне освете или из онога младићског заноса, толико је извјесно да је он Јуса убио, да је турски поданик, да су Турци подгорички то знали, да су Пера познавали и видјели само њега на дјелу самоме. И Турци ипак не пођоше да се свете, по своме обичају, на братственицима Перовим, ако им је мало било што су њега већ убили, него ударише на разоружане и невине Црногорце по Подгорици и поубијаше их. То јасно показује какву неправду, какво насиље, колико дивљаштва учинише Турци. Исто тако јасно сљедује иза тога, да крваво дјело турско није плод тренутног узбуђења и сљепила, но да је то посљедица мржње турске према Црној Гори, посљедица вазда натегнутијех одношаја између Турске и Црне Горе, посљедица млитавости и нерасположења владе турске, да пограничне спорове с Црном Гором расправи и уреди искрено и озбиљно, те и њезини дивљи граничари мислили су вазда с разлогом, да чине по вољи своме цару, када напаствују Црну Гору, ма и без свакога повода или изазивања црногорског.

Мањи сукоби пролазили су олако, као обични домаћи посли, да се свијет на њих није ни обртао. Но подгорички догађај узбунио је вас свијет и дао посла и озбиљне бриге и Порти и владама великих сила. Јавно мњење европско било је на страни Црне Горе. Грозно крвопролиће осуђивано је са сваке стране, Турска се жигоше као држава варварска, као држава немоћна и трула, која и није више у стању уредним, нашем вијеку саобразнијем животом живјети. А народ црногорски и његов господар обасипан је наједанпут хвалама, што је на овакву безочну повреду, на овако нечувено насиље, против свакога очекивања, знао се уздржати и није одговорио Турцима истијем начином. Новине свију народа изјављиваху симпатије за праведну ствар Црне Горе и позиваху дипломацију на правичност и пријећаху Турској ако брзо и потпуно задовољење не даде Црној Гори.

„Књаз Никола доказао је необичну умјереност и велику политичку разборитост. Поводом ове провале турскога фанатизма он је пред Европом одржао знамениту моралну побједу, ма како да се сврши овај сукоб црногорско-турски, јер је показао, да је народ његов поносан својом чашћу, својим именом и вазда готов да сваку увреду крвљу непријатеља својега опере, али у исто вријеме, да је уређен, да слуша заповиједи својега господара безусловно. Колику противност овоме реду у Црној Гори показаше грозни догађаји у Подгорици. При убиству Јусуф-аге Крњића било је 20 Турака на једног хришћанина. Турци су могли лако убицу Пера Иванова савладати, жива ухватити и суду предати. Тако би се учинило у свакој просвијећеној држави. И суд би га испитао и дознао зашто уби Турчина на бијелу дану, пред кућом његовом, има ли друштво и какво. Место тога Турци убицу убише и исјекоше. И то би се још могло опростити првом узрујаношћу, али се не дају правдати она грозна недјела, која фанатични Турци починише пред очима власти својијех, послије линчовања Јусуф-агина убице, над невиним поданицима туђе државе, над Црногорцима, који су случајно својим пословима били у Подгорици. Књаз Никола, обавијештен о догађају у Подгорици, издаје одмах наредбе на све власти, да се чува сваки Турчин који се нађе у Црној Гори и да се под сигурном стражом испрати преко границе, а турска власт напротив гледа, а можда и помаже, гдје фанатични Турци свете Јусуф-агу на сваком, ко носи капу црногорску. Убица Јусуфов, иако није био Црногорац, ако је и био турски поданик, али је био хришћанин, и сви хришћани морају плаћати његову одважност што је убио Турчина. Јавно мњење у Европи пресудило је већ најновије јунаштво турско. И европске силе, које су до сад заклањале Турску, почињу рачунати већ о пропасти њезиној“.

„Због догађаја на граници црногорској завладала је велика узбуђеност. С хвалом се признаје да је књаз Никола имао толико моћи над Црногорцима, да их уздржи од освете. Прије, послије оваквога догађаја, рупило би до 20.000 Црногораца, да сами узму крваву сатисфакцију од Турака. По закону крвне освете они би упали у Турску, убијали би и пљачкали и рат би дотле бијеснио, док би се најпослије, страним посредовањем, примирје повратило. Но цивилизација је и у Црну Гору продрла. Народ чека на миг књажев. Он неће самовољно да објављује неправилни рат. Силни закон крвне освете ублажен је образованошћу. Али баш то неочекивано уздржање Црне Горе најјача је тужба против Турске. У малој Црној Гори влада запт, каквога нема Турска, упркос толиким њеним обећањима великим силама. Закон и право празна су имена у Турској, Па зар да се не осјећамо дужни запитати: има ли Турска права на опстанак?“

„Црногорци су у праву. Они су жртва издајничког нападаја турског. Сасвим је немогућно изравнати противности онијех фанатизмом обузетијех земаља. Ватра на истоку може једне ноћи планути“.

„Покољ подгорички јасно говори Европи, да Турци никако не могу уљећи у коло цивилизације. Они не могу поштовати право другога. Турски фанатизам, слабошћу и страхом још већма распаљен, не може се умјерити и умалити упливом дипломације ни обрнути узоритим концесијама. Стари антагонизам између хришћана и Турака још постоји у Европи, нити ће престати док Турска не пропадне. Догађаји у Подгорици могли би бити почетак свршетка тих одношаја“.

„Догађаји у Подгорици не само што ће нагнати на освету јуначке синове Црне Горе, него ће проузроковати велику и жестоку агитацију у Босни, Херцеговини, Србији, једном ријечју свима оним крајевима турскога царства гдје живе хришћани, који чезну за приликом и вребају згоду да збаце са себе турски јарам. Европска дипломација разумјеће, да одлагање ријешења источнога питања више него иједно друго питање држи мир европски у провизорном стању. Источно питање упливише најосјетљивије на сплетке и тежње некијех европскијех сила и представља осовину, око које се врти вјештина дипломатска у одношајима државе према држави и склапању новијех савеза. Сад се може сваки час очекивати, да су Црногорци врнули Турцима мило за драго, јер неустрашиви горштаци неће остати на миру послије ужасног покоља њихове браће“.

„Опасност је велика. Турска је сасвијем опала. Та трула грађа тек што се не руши. Један догађај, као што је сјеча у Подгорици, може добити значај какав му се у пређашњим околностима не би могао догледати. Зато и тиснуше дипломате своје главе у гомилу и граф Андраши принуђен је, да напусти своје увесељење и да у Бечу опет узме крму политике у своје руке“. Овијем ријечима пропратиле су разне новине догађај подгорички. На мјесту је овдје, да се чује и глас из Биограда:

„Српски народ у Србији, као год и српска влада, бјеху непријатно дирнути овим тужним догађајем на црногорској граници. И нема сумње, да њихове жеље придружују се жељи народа црногорскога и његове владе, да се нашој браћи учини правица. Као што чујемо нарочито топло саучешће овај је тужни догађај изазвао у највишим мјеродавним круговима овдашњим, гдје се народна и политичка узајамност с нашом племенитом браћом у кршевитом гнијезду старе српске слободе и његовом родољубивом владом у највећем обиму и у најживљој снази осјећа... Ни Срби ни српска влада не би могли остати равнодушни, кад би овакво гажење правног положаја кнежевине црногорске остало некажњено, кад јако увријеђена Црна Гора не би добила правичну сатисфакцију“.

Највиша пажња свега образованог свијета, као што је штампа европска показала, обратила се догађају подгоричком, дајући му карактер веома озбиљан, јер да он носи у себи клицу недогледних важних догађаја на штету Европе. По истој штампи, као представнику и тумачу јавног мњења, оно је било на праведној страни црногорској, па и сами онај дио његов, који је до сада обично наклањао непријатељима Црне Горе.

Ово није била мала морална побједа и добит Црне Горе, већ сад у почетку развијања овога врло озбиљног догађаја, која је ходила у прилог и свијема подјармљенијема хришћанским народима, као што је у исто вријеме самој Турској јаки удар. Страни свијет, до сад обмањиван предрасудом или занесен интересом, увидје правицу тежња њихових и увидје неправедност и немогућност подржавања варварске државе у колу напредних народа.

О побједи овој нема сумње. Али та побједа колико је корисна и часна Црној Гори, није николико у стању да умири увријеђено, до крајњег огорчења доведено чувство народа црногорскога. Указане симпатије европске могле су народ црногорски веселити и тјешити, али умирити могла је само сатисфакција од стране Турске.

Ту сатисфакцију тражила је Црна Гора одмах. Књаз Никола, као што је дао доказа о реду у Црној Гори и о моћи својој да тај ред одржи у часу најопаснијега искушења, тако није ни за један час оставио у неизвјесност ни јавно мњење, ни владе великих сила, ни саму Порту о својој одлучности. О томе расположењу књаза Николе дале су новине цетињске израза овијем ријечима: „Црној Гори не може нико, никад и нипошто пребацити, да није предузела све мјере које су нужне биле, да се на њезину одговорност не изроде догађаји недогледна замашаја, мјере које се очекују од народа просвијећена, од владе свјесне положаја и одношаја своје државе према осталијема. Сад јој остаје да буде наредна са цијелом снагом својом. Народ црногорски стаће под оружје. Не похита ли му се правицом на сусрет, он ће је сам тражити. Црна Гора није никада трпјела увреде ни најмањега значаја, она неће, не може и не смије претрпјети ни овакву горку увреду“.

Стање је било сасвијем озбиљно и опасно, што су и владе великијех сила показале великом живошћу, којом су се прихватиле ове црногорско-турске размирице. Државници који су били одсутни, одмах на први глас о догађају подгоричком похиташе на своја мјеста. И све владе великијех сила навалише на Порту савјетима и опоменама, да претече зло које из подгоричког догађаја пријети њеном и општем миру. Оне су тражиле од Порте озбиљну истрагу самог догађаја и јаке мјере, које би зауздале пограничне Турке. У исто вријеме добили су наредбу гувернер скадарски и сви конзули у Скадру, да пођу у Подгорицу и спријече више зло. Турска влада одредила је истражну комисију, у коју је, по предходном споразуму, и влада црногорска послала своје комесаре. Већ трећи дан отпочела је комисија свој рад. Брзо је почела, али је споро радила. Двадесет дана послије овога састанка пријеђе комисија у Скадар и ту настави свој рад. Прошао је и мјесец дана, а комисија није ништа учинила. Турци су употребили све марифете своје, да истрагу продуже и осујете. За цијели мјесец дана комисија није могла пронаћи убице. Погинуло 24 човјека и не зна се ко их уби! Са Јусом било 20 Турака и не зна се који су били, а зна се, да су ови двадесеторица, пошто убише Пера Иванова, са крвавим ножевима одмах потрчали по Подгорици и убијали Црногорце, и комисија опет није могла дознати ко су убице! Хришћани подгорички и зетски, који су својим очима гледали покољ, свједоче на толике Турке, али њихова свједочанства не узимају се у обзир. Хришћани су, а хришћанска свједоџба не важи Турцима. Турска власт у Подгорици држала је, истина, у затвору неке коловође и учеснике у покољу, но то само ради изгледа. Доказа против њих она није имала. Оптужени говорили су пред комисијом: „Нека се нађе два Турчина, да кажу да сам ја убио Црногорца, па ево моје главе, сјеците је“. Они су знали, да се неће наћи ниједан Турчин, не само што неће Турчин на Турчина свједочити, но што су у овом случају сви Турци подгорички били учесници.

Како је вођена ова истрага, најбоље показује овај призор у сједници од 17. новембра. Турски комесари питали су, тобоже, као и у другим судовима, свакога оптуженога прије свега: како се зове, колико му је година итд. Тако ће они запитати једнога: „Како ти је име?“ — „Аша“, одговори оптужени. — „Колико ти је година?“ — „Аша“, опет он. — „Чим се занимаш?“ — „Аша“.

— „Знаш ли што о убиству Црногораца у Подгорици?“ — „Аша“.

— „Гдје си био онај дан?“ — „Аша“. — „Аша“ значи не признајем. Окривљенике су учили, да само „Аша“ одговарају на свако питање о убиству, па су већ они одговарали „аша“ и онамо гдје није требало.

Црногорски комесари тражили су, да пред комисију дођу као кривци и кајмакам подгорички, и заповједник гарнизона и шеф полиције, јер они не само што нијесу претекли крвопролиће, но су посредно потпомагали и убицама саучесници били. Турски комесари нијесу на то хтјели пристати никада.

Црногорцима није било лако гледати ове ујдурме турске. Они су гледали пред собом једнако 20 домова својијех угашенијех и слушали врисак јадне сирочади над свјежим гробовима невино и на правди Бога погинулијех. Они су осјећали правицу своју и трпјели јако, гледајући неправде које им се чине. А највише их је муке стало уздржавање, да јуначким прегнућем не оперу част своју увријеђену и казне зликовце. Но кад су се уздржали у оном првом часу најтежем, ред им је био сачекати свршетак рада комисије. А у гњеву своме народ црногорски није хладнио, а двоумице није имао: или ће му Турска дати потпуно задовољење, или ће га он узети сам својим поузданим оружјем.

28. децембра завршила је комисија свој рад, послије два мјесеца и по. Турци су послали записник истраге потписан и махурисан у Цариград. На основу ове истраге скадарски суд осудио је од свијех Подгоричана 5 на смрт, а 25 на тамницу од 20 година на више. Остало је још да највиши суд у Цариграду ову пресуду потврди. Црногорски комесари нијесу се задовољили овом пресудом. Они су уложили протест и против самога рада комисије турске и пошли су дома. Црна Гора није се могла задовољити николико са поступком Турске. Сама осуда зликоваца, иако је намијењена задовољењу Црне Горе, није могла изостати ни ради саме Турске. Турска је морала ради својега угледа осудити убице ако јој је имало стало било до тога, да се не покаже свијету државом сасвијем бесудном и разбојничком. Црна Гора тражила је од Турске још и јемства, тачно опредијељена, да се догађаји, као подгорички и други погранични, више не понове. Тражила је накнаду оштећенијем породицама и трговцима, од којих некима са животом узеше Турци и све њихово што су при себи имали, као новац, хаљине, коње и оружје, које су они на градској капији предали војничкој стражи. О овијем захтјевима није Турска ни један час помишљала да их испуни. Није их смјела одбити, али је избјегавала да о њима и ријечи проговори. Она, без сумње, није имала озбиљну намјеру ни ону осуду, колико је год ништава, да изврши.

Кад се у Црној Гори сазнао исход рада комисије, завладала је највећа узрујаност. Народ се изјављивао, да с Турском не треба више никаквијех преговора. Књаз Никола није ни очекивао друкчије расположење народа, као што се није надао ни друкчијем исходу рада комисије. Он је лијепо знао од самога почетка, да мора доћи иза подгоричког покоља до оружаног сукоба међу Црном Гором и Турском. И зато је баш усиљавао себе и свој народ да покаже трајну стрпљивост према Турској, како би с једне стране добио времена да се за рат што боље нареди, а с друге задобије симпатије јавнога мњења европског и влада великијех сила. О све јачој узрујаности народа књаз је водио рачуна. И као што је оне ноћи, кад се подгорички покољ догодио, завладао оном узрујаношћу и послије употријебио је као неодољиво оружје онако успјешно у корист Црне Горе, ни сада није хтио огорчење народа оставити своме маху, јер није била искључена опасност да и најмањи повод заведе узрујани народ странпутицом. Због тога је књаз сазвао на Богојављење г. 1875. на Цетиње велику народну скупштину, на коју су дошли сви главари војнички и грађански и митрополит са духовницима. Књаз је изложио скупштини цијелу ствар подгоричку како је текла до онога дана и стање у којем се Црна Гора находила према Турској. „Није могућно да ће Турска, говорио је књаз, у посљедњем часу уступити и задовољити Црну Гору, али дође ли до тога, доћи ће једино тако, ако Црна Гора покаже готовост и одлучност, да за част своју потегне мач. Ко моли домоли. Али је слађе и часније извојевано, него измољено. Ми нијесмо ни до сада никада о ничијој милости живјели, него вазда од памтивијека о својој муци и пушци. У приликама, у којима се данас находимо, нама не иде да смо скрушени и скромни ни пред силама европскијем, ни пред Турском. Нијесмо ми дужници, но се нама дугује. Такнута нам је част. Не поврате ли нам је свијетлу, освијетлаћемо је сами. Све за образ, а образ низашто. Наше је данас: десницу на мач. А кад дође ура, коју ћу вам ја казати, онда: мач из корица!“

Скупштина је с одушевљењем слушала књаза и изјавила му, да и народ хоће рат и готов је на сваку уру, кад он рече, а дотле оставља његовој мудрости, да се влада како год хоће и умије с Турском и свијетом.

Књаз је и хтио сазивом ове скупштине да народ зна, да је на прагу рат с Турском и да ни он није противан рата, али да се још мора варкати и с Турском и са силама, па да тијем одржи народ у досадањем устрпљењу. А хтио је у исто вријеме, да овијем апелом на народ учини посљедњу пресију на Турску и на силе.

И успио је. Богојављенска скупштина дјејствовала је силно. Силе, признајући правицу вазда Црној Гори, а бојећи се судара Црне Горе с Турском, који би, извјесно, отворио велики рат, навалише сада на Порту још јаче, да изврши пресуду скадарску. И силе су се једнако варале, да би Црна Гора била умирена и опасност рата отклоњена, када би зликовци подгорички били кажњени. Турска није могла одбити захтјев сила, али је опет смислила начин, како ће одложити или сасвијем избјећи извршење пресуде. Њој, разумије се, није стало за неколико Турака да их жртвује, али она није хтјела извршењем пресуде дати важност Црној Гори, којом би ова на хришћанске народе у Турској још више дјејствовала, и није хтјела извршити пресуду да не буде принуђена за тијем, да се приступи уређењу одношаја међу њом и Црном Гором, пошто се досадањи нијесу више могли трпјети ни држати. Турска је у овој ствари била, са свога гледишта, много озбиљнија него силе. Док су ове, по свом обичају, и сад као вазда, хтјеле само да прикрпе, да за онај час запрећу опасност, па ако ће под пепелом и тињати, да првом приликом опет плане. Турска је сматрала, да је за њу све изгубљено што напусти. Што држи њено је. Сувише, Турска је знала, да се њен одношај с Црном Гором не може поправити, па да ће све Подгоричане објесити, јер она иде за ослобођењем српскога народа испод власти Турске. Одузме ли се Црној Гори задовољењем у подгоричкој ствари згода општој побуни Срба под Турском и рату у то име, наћи ће она одмах други повод. Зато Турска није уступала Црној Гори, нити је озбиљно силама попуштала, а свој крај гледала је само у вољи Алаховој, како је он у књизи судбине записао.

Порта је одговорила силама, да ће она извршити пресуду скадарску, али нека влада црногорска најприје ухвати оне Црногорце, који су убили три низама онај исти дан, када је био подгорички покољ; за суђење овијем Црногорцима да се образује мјешовити суд црногорско-турски на земљишту турском. Турска је и сама знала, да Црна Гора не може пристати на тај услов, те извршење пресуде да ће бити одложено, ако не осујећено. Књаз Никола је одговорио Порти, а и силама дао објашњење у истом смислу, да турски захтјев не значи ништа друго, но да Турска просто неће да казни убице. Црна је Гора независна држава, зато она, и кад би било криваца, њених поданика, не може их давати турском суду на суђење, но би их судили црногорски судови, као што су и до сада сваки пут за прекограничне преступе судили и осуђивали, и без нарочитог захтјева од стране Турске. Но у овом случају ни тијех криваца није било. Већ је познато, а то је и турска комисија у Скадру признала, да је Перо Иванов, убица Јусуфов, турски поданик био. Брат Перов Вуле и рођак му Тодор били су исти дан у Подгорици кад ће Петар убити Јуса. И они, кад видјеше што учини Перо, и да он погибе на истом мјесту, да освете свога брата, наљегоше, врћући се и: Подгорице на тројицу турских низама и убише их. Дакле, и Вуле и Тодор, убице овијех низама, турски су поданици били исто као и Перо.

Само је један низам погинуо оне ноћи код једне куле близу Спужа. Ово убиство није имало никакве везе с догађајем подгоричким, и само је случај хтио да се исти дан догодило. Црногорца, који је низама убио, власт је одмах ухватила и предала суду, прије но је турска влада и знала за овај случај. Али влада црногорска није могла пристати ни за овога Црногорца да му се чине испити и суђење на турском земљишту, а пристала је с добре воље и позивала је владу турску да пошаље своје комесаре на Цетиње, да присуствују суђењу овога кривца.

Код оваквога стања ствари сасвијем је јасно било, да је Турска са својим условом просто хтјела избјећи извршење пресуде над подгоричким убицама и изиграти посредовање сила. Но јасно је и то постало, да Црна Гора није могла више трпјети ове доскочице турске.

Књаз Никола учинио је одлучан корак. Трима велесилама које су се живо заузимале за правицу Црне Горе и све симпатије своје указивале јој, захвалио је најтоплије на томе, а у исто вријеме изјавио им, да сматра, према поступку турском, сасвијем сувишним и даље њихово заузимање, а са самом Турском прекинуо је сваки даљи преговор, остављајући јој сасвијем на вољу извршење пресуде.

Сад је дошло до прелома: или да Турска, под силом овога притиска, похита да казни злочинце и тијем отвори пут даљим, мирним преговорима, или — рат Црне Горе с Турском.

Стање је постало сасвијем затегнуто и опасно. Турска, од почетка размирице, примицаше војску границама црногорским, а сад се још живље спремаше. А за Црну Гору знало се, да стоји једнако као пушка запета. Узрујаност је свуда завладала велика. Страх од рата бивао је у свијету све већи с часа на час. На берзама завладала је паника. Од 9. маја 1873. године, од познатога краха, бечка берза није доживјела што је тијех дана. Многе куће трговачке су пале због ненадне и велике промјене курса, а један се берзијанац и убио. На берзи париској није било боље. Русија, Аустрија и Њемачка, које су непрестано биле главни посредници међу Турском и Црном Гором, увидјеле су сада, да се не смије више ниједног часа оставити Турској времена, да продужи своју опасну игру. Цареви руски и аустријски обратили су се депешама непосредно књазу Николи, позивајући га да част своју и Црне Горе повјери њиховој бризи. Књаз се није могао таквоме позиву царева противити и благодарио им је на њиховој особитој милости. Владе трију сила, сигурне више да Црна Гора неће заратити послије оне изјаве царевима, одахнуле су и предале се сложном и живом настојавању, да склоне Порту на извршење пресуде. Сам цар руски изразио се турском посланику у Петрограду, да ће Турска зло дочекати, ако се Порта на вријеме ие узме на памет. Горчаков је исти дан поновио пријетњу посланику турскоме, да ће сва одговорност за догађаје, који пријете да наступе, пасти на Турску. Ове изјаве узбуниле су јако свијет. Почело се зборити, да Русија жели рат с Турском и да она подржава Црну Гору у толиком отпору.

И Турска и сада још свакојаким досјеткама извијала се притиску сила. Једва мјесец послије овијех догађаја при крају априла објесише у Скадру двојицу осуђеника, тројицу задржаше још некаквијем изговорима, а остале послаше у заточење у Азију.

Као за све вријеме, и овдје су Турци погријешили јако, што су осуду и вољу сила упола извршили. Њима је све једно више: објесили једнога или свијех. У очима фанатичнијех Турака претрпјела је Турска пораз, тек није одржала своју вољу да не казни никога. Смрт оне двојице осуђеника дјејствовала је радосно на хришћане у Турској и давала им наде на боље дане. Црна Гора порасла је у њиховим очима, имали су још више наду у њу за ослобођење своје, јер су они приписивали једино јуначком држању Црне Горе што је Турска морала објесити оне. А Турци су били сасвијем убијени и они збораху међу собом: „Дођоше кијаметски дани. Вјешају се Турци за Влахе. Тога још није било. Султан се у Стамболу покаурио“.

Што се Црне Горе тиче, она је према својој изјави великијем силама и Порти била сасвијем равнодушна, што је влада турска извршила пресуду. Ни саме новине цетињске, које су давале израза свакој мисли књаза Николе, нијесу се обрнуле на тај догађај и не проговорише ни ријечи о томе. Само кажњавање зликоваца, које је свака држава дужна својим законима и својим угледом, тек је у последњем реду и по захтјевима Црне Горе извршено на њено задовољење. А да започне преговоре о главним тачкама својих захтјева, послије толикијех искустава, о томе није више ни мислила. Одношај међу Турском и њом остао је исти, само у толико опредјељенији, што је више сваком јасно, да међу Турском и Црном Гором мора доћи до сукоба у најкраћем времену.

Овај знаменити догађај подгорички није се завршио са кажњавањем криваца, али на томе је остало за онда. Из њега је Црна Гора изашла славодобитна. Турској је задала велики удар. Изнијела је сасвим на видик свијету њен пустошни државни живот боље, но је икада до сада то случај био. Учинила је самој Порти, да осјети свој поколебани положај, а хришћанима у Турској улила нови, свјежи живот, као што ће се доцније видјети. За себе је задобила симпатије свега свијета, а особито владара трију сила.

Један главни бечки лист, обожаватељ Турака, а душманин Словена, није могао да не призна, да је Турска изашла из ове афере понижена, осрамоћена. „Сама размирица, пишу те новине, није ријешена, него је тек сада постала озбиљна. Само је отклоњена опасност да рат не букне исти час, а рат ће бити исто, у толико извјесније и у већем обиму, што овом моралном побједом Црне Горе не само она, него и хришћани у Турској добијају снаге и поуздања, а неуређени одношаји између њих и Турске то ће ускорити“. Ово је по невољи признање, а уопште су сви страни листови заступали Црну Гору, хвалили мудрост, вјештину, постојанство и одважност књаза Николе, показану у овој тешкој размирици; признавали су и узносили напредак, достојанство, ред и законитост у Црној Гори. Један врло уважени лист бечки овако се, поводом минуле размирице с Турском, изразио о Црној Гори: „Улога, коју мала књажевина Црна Гора игра, спада у најинтересантније чудноватости у Европи, управо у свијету. Ова мала, кршна, већином неплодна књажевина, са својих 140.000 становника, и опет је учинила да велика, у три части свијета владајућа Царевина Турска од ње задрхти, да се велесиле европске узбуде и да одржи своје право према Порти, која већ подизаше толике војске против ње, колико она свега становништва има. У томе тријумфу могу Црногорци с поносом гледати на непријатеље своје. Јуначки народ црногорски заслужује дивљење свијета непоколебљиве постојаности и праве древне храбрости, којом вјековима у најтежим околностима своју независност против велике турске надмоћности чува“.

Тако укријепљена Црна Гора пошла је у сусрет догађајима, који су убрзо сљедовали, устанку херцеговачком исте године и своме рату с Турском, одмах сљедеће, догађајима који су у неразлучној свези са догађајем подгоричкијем.

 

5.

ЦРНА ГОРА И КРЕТАЊЕ У НАРОДУ СРПСКОМ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ И ЈЕДИНСТВО

 

Запети одношаји међу Црном Гором и Турском постојали су једнако. Погранични сукоби биваху све чешћи. Рат Црне Горе с Турском могао је сваки час букнути. Ако су ови непријатељски одношаји и засновани још од првога дана за војевања турског и пада српске државне самосталности, осјетљивост њихова, изражавана у посљедње вријеме у онијем честијем сукобима и размирицама све опаснијим, једино је посљедица новога стања и положаја Црне Горе.

Већ смо напријед видјели да је у години 1871. Црна Гора имала војску сасвијем изнова уређену и потпуно наоружану. Редови бораца од године 1853. до 1862, проријеђени скоро непрестаном борбом с Турском, не само да су се испунили новијем нараштајем, но су се удвојили. У рукама ове војске блистало се ново оружје, поуздано. Од настанка свога оволико и овако наоружане војске Црна Гора није имала никад. Овом снагом располагало је младићко одушевљење и мушка енергија књаза Николе. С том спремом предао се он дјелу ослобођења народа српскога испод јарма турскога. Овако јак и наредан, књаз Никола није више само чекао згодну прилику кад ће моћи сву ову снагу Црне Горе уложити за извршење великога дјела, него је настао постојано и на све стране радити, да се таква прилика створи и ускори. Својим живим духом, који је чезнуо за дјелима, он је оцијенио, да се питање народнога ослобођења може до далеке неизвјесности одлагати, ако ће се чекати, да се владаоци и владе балканскијех држава предходно сложе за заједнички рад. Наступиће случај, као што је и наступио, згодан, да се борба за народно ослобођење отпочне, али ће сад једнога другога задржати од заједнице или различно оцјењивање те прилике, или тешки одношаји у којима се може баш у томе часу исти наћи. Требало је, дакле, створити прилике, које ће јаче бити од разгађања, пред којима се неће моћи више уступити. Од великијех сила није књаз Никола никада ни очекивао да би оне ствари српскога народа предузеле и ријешиле у његову корист. Њихова међусобна завист и немогућност да сложе своје праве и уображене интересе према Турској, једино је и учинило, да је ова азијатска навала прегазила српску државу и долазила под Беч. И кад је Турска почела пропадати, са истом брзином са којом је некада била дошла до највећега маха, опет су исте силе наизмјенице, увијек једна против друге, спасавале Турску. Оне су је одржавале до данас све да не пропадне сасвијем, а тијем су вазда одржавале много паћене, хришћанске народе у ропству турском.

Јасно је било књазу Николи и то, да ни Русија, у коју је вавијек имао непомућену вјеру, не може учинити оно што је једино до самога народа да учини. Русија је ратила већ толико пута с Турском, као што ће и опет извјесно, а све за ослобођење хришћанских народа, али суревњиве силе спречавале су јој сваки пут потпун успјех. Тако је и с погледом на Русију настала потреба, да сам народ српски спреми општи покрет, да се појави наредан за општу борбу, заједнички, силно и одлучно и да тијем и све чиниоце, у којијех је сила и власт располагања, принуди да народ поведу у борбу за ослобођење. Само такво стање створиће савезе и савезнике и даће могућност пријатељима и заштитницима да одлучније посредују и помогну.

Таквијема мислима руковођен и загријаван, књаз Никола био је у годинама све до устанка херцеговачкога прави агитатор у поменутој цијељи. Овај свој рад развијао је он прије свега у самој Црној Гори, не ради самијех Црногораца, који су вазда готови за бој, него да њим дјејствује на остали народ српски. А ту му је вазда готово земљиште.

У почетку година седамдесетих особито је завладао дух ратоборни цијелијем народом црногорскијем. Живост и веселост опажала се на сваком мјесту и на сваком лицу. То је расположење душе, које се вазда рађа из самопоуздања и из предвиђања великијех догађаја, који не долазе ненадно, но по нашој жељи. А Бог даде тада још и неколике родне године, те се народ црногорски бјеше сасвијем опоравио од минуле војне. Мучно су некад Црногорци зорнији били. Сити и наоружани једино су још жедни били нове славе.

Књаз Никола исто није никада преставао кријепити и подржавати овај дух одушевљења и ратоборности. На скуповима главарским на Цетињу, на путовима својим по Црној Гори, у скупљеном народу или гдје би срио једнога Црногорца или двојицу, вазда би зборио о јунаштву, подстицао млађе да у јунаштву не заостану за старим Црногорцима, хвалио старе јунаке, износећи их новим војницима као узоре, корио старе са младијема да ће их ови надмашити умјењем и прегнућем у боју. Ово је у свијема распаљивало нестрпљење, да дође час прије дан борбе и јуначког натијецања.

Од давнина је био обичај, да се главари и народ купе на Цетињу о Новој години, о Петрову и Госпођину-дне. У те дане долазило је много народа заграничнога из Зете, Арбаније, Боке и Херцеговине. Све су то били људи виђени, зорни, у богатом одијелу народном, на добријем коњима и под свијетлијем поузданијем оружјем. У дан би се ова свијетла поворка дала за књазом кад би ишетао из двора. Увече би пјесма и гусле одјекивале на свакој страни, а јунаци слушали гуслара, једнога између себе, са озбиљношћу као што се са побожношћу слуша у цркви ријеч свештеника. Између пјесама наставио би се збор о бојевима и јунацима, које је пјевач уз гусле изређао и хвалио би се Турчин и Црногорац јунак подједнако. Ови су јунаци себи обични били, али ако се у те дане намјерио Србин из далекијех страна на Цетињу, срце му је морало узиграти. Гледао је жељнијем очима ове дивне осветнике косовске, и гледајући њих ласно му се било винути у времена стара, старе славе и величине српске. У будућности, можда недалекој, кад народ српски буде цио слободан и уједињен, замијениће ово доба јунаштва и славе друго вријеме, у којем ће снага народа поћи и ходити другим правцем, за његовим сувременим тежњама и потребама. Поље цетињско неће онда тутњити од хода зорнијех јунака и од трке добријех коња. Блиједо ће и сиромашно бити оно вријеме. Нараштај његов једва ће се и у мислима загријавати онијем дивнијем сликама јуначкога прегнућа.

И они дани и скупштине народне на Цетињу тијех дана биле су прилике, кад је књаз Никола најплодније сијао оне своје мисли и вјеру у скору борбу за ослобођење народа српскога. А походиоци Цетиња разносили су оне мисли по својијем завичајима. Оне су посјајивале као први зраци зорини у дугој ноћи ропства, што вјековима покриваше оне крајеве, ноћи која је у толико труднија била, што народ српски њу није преспавао,  народ бугарски, него бдио без прекида и борио се без умора.

У Острогу, манастиру св. Василија, на граници херцеговачкој, највише се народа скупљаше на Тројичиндан сваке године. До десет хиљада душа стјецало би се ту из Црне Горе, Боке, Зете, Старе Србије, Херцеговине и Босне. Многи су долазили ћивоту св. Василија, да у чистој вјери у Бога траже и нађу лијека дугијем и тешкијем болестима својијема, а највише њих је долазило, да нађу утјехе и укрјепљења боловима своје српске душе. Књаз Никола је знао значај овијех скупштина и он, у то вријеме, није пропуштао оне свечаности, да задовољи она чувства својијех Срба. Доходио је у Острог са бираном војском и великом и сјајном пратњом. Радост је била гледати заграничнијем Србима свога српскога господара и своју српску војску. Књаз је призивао и примао важније људе на разговор, а пролазио је и кроз гомиле народа, устављајући се и зборећи са многијема. Сви су се одушевљени враћали дома и њихово одушевљење, којим су казивали све што су видјели и чули, дјејствовало је на народ. На сваку страну јачала је вјера у скоро ослобођење, или бар да је нова борба за ослобођење на прагу.

Да своје мисли баци јаче и у шире, књаз Никола је год. 1871. учинио, да се на Цетињу издају новине, прве у Црној Гори. Ове новине биле су јасна труба, којом је књаз без престанка звао народ српски под барјак слободе и јединства српског. Овај лист износио је све непрестане муке и жртве народа српскога, које је сносио и приносио у ропству турском, да с тијем распламти прегнуће самог народа и изазове симпатије словенске браће, да страноме свијету покаже право стање у Турској и несношљивост истога, да тијем, не изазове ли саучешће његово, барем га увјери о природности тежње народа српскога за ослобођењем својим.

И мисли и саме ријечи књаза Николе чуле су се у то вријеме у „Црногорцу“, због чега су чланци његови имали особиту важност. Одмах у првијем бројевима позиван је српски нараштај на озбиљан рад, на више твора и мање збора. Празно одушевљење, ако се оно не преноси у исто вријеме на рад смишљен и озбиљан, бациће народ у потоњу малаксалост и створиће о њему у страном свијету мишљење, да тај народ и није способан за рад, који ствара његову будућност свијетлу. Српско новинарство тога времена било је најодушевљенији поборник идеје ослобођења и уједињења народног. Оно није престало доказивати, да су хришћански народи у Турској довољни и доста јаки, да стресу са себе синџире турске, па је сад Србију укоравало што се не миче, сад Црној Гори приговарало, да су се и њеним соколовима устајала крила. Изгледало је да је све наредно и готово повести крваво коло за ослобођење, а само Србија и Црна Гора заустављају својом неодлучношћу. У ствари сва готовост ограничавала се на такве одушевљене изјаве, а растројство владало је на свакој страни. Баш у то вријеме искочи збор, да ће Србија неким споразумом с Турском добити Босну и Херцеговину. И одмах на сами тај глас Бугари, чак и они, из мртвијех јавише се у „Слободи“, својем тадањем ограну у Букурешту, против тога сједињења, а браћа Хрвати похиташе најживље доказивати, да су Херцеговина и Босна земље круне св. Стевана, земље хрватске, и да по томе не смију и неће бити српске.

Ова жалосна слика стања и одношаја српског народа и браће му балканске увидјела се на Цетињу, као и потреба да се престане само зборити о заједничкој сили Срба и Бугара, Јелина и Румуна, а да се почне радити, да те силе буду заједничке. Зло је и било обмањивати себе силом која је поцијепана, и љубављу која је сумњива, положајем и околностима које су варљиве и промјенљиве, и уздањем непоузданим. Требало је почети прикупљати силе озбиљношћу и утврђивати љубав с искреношћу, требало је прегнути озбиљно и одважно, да се створи положај и прилика, у којем се народ у своме уздању неће преварити. Што је вриједно Јужним Словенима слатко називање браћом, кад се међу њима јављаху небратске противности. Народу који своје ослобођење и јединство очекује од себе самога, мора да та мисао постане најприје срце и душа сваком члану његовом. Није сваки Црногорац јунак и борац за слободу што би му то самим рођењем у Црној Гори дошло, но што се он од самога рођења напаја тијем духом. Чврста основа слободе и јединства мора бити у самоме народу. Све што се силом и мимо тога ствара крпеж је, који данас траје да се сјутра распане. Не користе појединаца и највећи засебни напори снаге за опште дјело. Таква усиљавања могу народ само уморити, а неће га цијељи довести, којој се иде само заједничким устаничким духом. Затајивањем лабавости веза међу чиниоцима у општенародном дјелу само се народ обмањује, а признањем и тежњом за заједницом сила већ се открива снага, која и непријатељима постаје озбиљна.

Дође Видовдан г. 1871. Два дана доцније пливала је Црна Гора у весељу, каквога није запамтила. Радост ова одјекивала је широм српскога свијета. Књазу Николи родио се први син и насљедник. Па ни усред тога заносног весеља, у Црној Гори се не заборављаше свесрпска тежња. Цетињски лист довикиваше: „На гробу нема весеља. А ми смо на гробу једном, великом и ужасном, на гробу слободе народне, на гробу снаге и величине своје. Пет вјекова су ужасног ропства, пет вјекова нечувенога срама и понижења. Има ли још капи крви Милошеве у потомцима косовских мученика, који су то све преживјели и могу још и данас да живе не дижући се да освете Косово. Колико је пјесама испјевано о Видовдану, колико је биједа изговорено на Видовдан! Колико се поуздања показивало, колико се одушевљења изазивало на Видовдан! Да је то одушевљење постојано било, ми би давно слободни били и уједињени. Земље би наше чисте биле од напасти турске, као и прије оне би биле цвијетне и мирисне, богате и изобилне као и прије. Али ми немамо постојана одушевљења, ми немамо ништа до голијех ријечи. С њима тјешимо браћу своју у ропству, с њима варамо саме себе. Па докле ћемо овако? Мислимо ли још дуљити овај недогледни низ година чемернога живота нашега? Ако је јунаштво и слава издржати нечувене муке, још је веће јунаштво и слава избавити се тијех мука, постати слободан. Ова нас друга слава чека; подигнимо се, да нам слети на чело наше измучено. Зла је навика живјети само у слави прошлости своје, хранити се заслугама предака својих. Опако је заносити се успјесима малијем и не видјети, да је народ сиротан и немоћан изложен пропасти, док год је поцијепан и у самијем мислима раздвојен. Отресимо се самообмана и пружимо братску руку један другом и устанимо сви заједнички и ослободимо се. Ако се ми не кренемо, нико нас кренути неће, непријатељи из непријатељства, пријатељи што не вјерују у моћ нашу. Покажимо је“.

Ови покличи с Цетиња дјејствовали су силно на све стране српске, јер су с разлогом приписивани истоме књазу Николи. Владини листови аустроугарски то су отворено исказали, окривљујући књаза и Црну Гору, да раде на општем устанку. „Ријетка противност, писаху исти, постоји између мирољубивих увјеравања књаза Николе и „Црногорца“, кроз који он говори. Његов орган подстиче силно и отворено у сваком броју своме хришћане у Турској на устанак. У броју 24 вели изриком: „Устанимо на оружје и учинимо, као што је Италија с Римом“. У следећем листу находи се овај снажни израз: „Спремај се, народе, да се ослободиш ропскога јарма. Ти мораш отпочети крвави бој, буди готов и чекај суђени час. Будимо спремни, да сваки час можемо поћи у бој. У крви мора бити окупана слобода наша“. Такве ријечи у вези с другијем средствима допринијеле су много, те је и устанак у Арбанији букнуо. Црна Гора агитира јако и у Херцеговини. Четрдесет Срба оковани су у гвожђа и доведени у Сарајево, јер се ушло у траг спреми, да се подигне буна у Херцеговини и Босни. Сенат цетињски послао је у Арбанију неколико знаменитијех агитатора, који су своју ствар добро свршили“.

И турска и аустријска влада забранише улазак „Црногорцу“ у своје земље, но под именом „Глас Црногорца“ наставило се одмах с Цетиња проповиједање борбе за слободу и уједињење. И више је било завладало опште увјерење, да је књаз Никола одлучан отпочети ову борбу и да је Црна Гора наредна за њу.

Томе се има приписати оно необично велико одушевљење на све стране Српства приликом рођења првога сина и насљедника књажева, 17. јуна 1871. био је тај радосни дан. Од како је поља цетињскога и Цетиња на њему, овакве радости и весеља није било. Око три уре у зору пукоше двије пушке пред књажевим двором. То је био весели глас сретнога догађаја. Одушевљена срца изгубише стрпљење и по старом обичају огласише успаваном становништву пуцњавом из пушака рођење првога сина књазу. Наступи дивни призор. Као да је свак спавао с пушком, као да је свак запету држао у руци, загрмјеше наједанпут са свијех прозора цијеле вароши. У ту грмљаву пушака разлијегаху се јасни звуци манастирских звона. Нико не могаше казати да је први устао, да је први изишао на улицу. Свак је нашао већ пуне сокаке. Пуцало се и пјевало непрекидно. Свакоме бјеше на лицу најискренија радост. Сви се грљаху и честитаху један другоме давно очекивану радост, књазу срећу, Црној Гори насљедника. Кад је књаз изишао из двора весела лица, народ га је поздравио бурним усклицима, који се мијешаху са јеком топова што се у тај мах проламаше висовима цетињским. Већ послије неколико сахата надолазаше народ из свијех оближњијех мјеста. Није требао телеграф. Пушка пушци се одзивала и свакоме јављала радосну вијест: родио се насљедник.

Да не би из најдаљих крајева народ долазио, као што бјеше већ кренуо, књаз је наредио да се свуд јави да нико не долази, пошто је близу Петровдан, кад се обично народ на Цетињу купи, а и крштење предстоји. Но то је мало помогло. Цетиње се препуни народа.

Иза границе непрестано су стизале телеграфске честитке са свијех страна, што је показивало, да је рођење насљедниково свуда изазвало искрену радост и одушевљење. Све честитке бјеху задахнуте родољупским жељама и свемисао свијех изражен је у овој честитци народних посланика и родољуба из Сријемских Карловаца, гдје је у те дане засједавао народни сабор: „Срећа у подмлатку твоме и српска је срећа. Живио ти син. Ти му, ако Бог да, у јуначки аманет предао слободу српску народне браће на широко: од Бара до Карпата, од Чешких гора до Балкана“.

Из Новога Сада 78 грађана честитају са жељом, да у књажеву сину Бог да Српству цара Душана са ослобођеним и уједињеним Српством. Свако важније мјесто српско и словенско одазвало се с оваквијем поздравима, па чак и из Америке тамошњи Словени, из Вирђиније, Сан-Франциска и др.

Стигле су честитке од цара рускога и царице, од српскога намјесништва, а од стране цара аустријскога дошао је 21. јуна намјесник далматински ђенерал Родић са великом пратњом на Цетиње и поднио књазу царева честитања.

Ово одушевљење објавило се још јаче приликом крштења насљедникова, 8. септембра исте године. На три дана прије тога већ се био слегао силни свијет на Цетиње. Војска, која је била одређена за ову свечаност, смјестила се у поље под Ђиновим брдом у 300 новијех шатора. Кум је био цар руски Александар Други. Њега је заступао први ађутант царев граф Иларион Николајевић Толстој, који је на Цетиње стигао 6. септембра. По подне народ и војска бјеху ухватили вас простор од Цетиња до Бајица. Под Табљом више манастира стајаше батерија топова. Око 5 сати укаже се граф Толстој, праћен војском и главарима, који су га на Његушима дочекали. У толико је ударила велжа киша, која је доста оштетила спремљену свечаност. Војска је поздрављала уз бурно клицање народа заступника цара рускога, а предсједник сената Божо Петровић у име књаза и народа. Граф Толстој се захвалио у име царево и Русије књазу и Црној Гори и крене пут Цетиња, праћен цијелијем народом, који је истрајао код све непогоде времена. Граф Толстој отсио је према двору, у кући сада књаза Мирка. Тек се промијенио пошао је у двор, гдје га је књаз најљубазније примио. Значајне су ријечи том приликом измијењане. Граф Толстој поздравио је књаза овијем ријечима: „Њихова Царска Величанства, мој цар и царица, поздрављају Вашу Свјетлост, књегињу Милену и храбри народ црногорски с новорођеним књазом, Вашијем насљедником. Његово Императорско Величанство Цар и мој господар заповиједио ми је, да Вама изразим његово благовољење за дјеловање Ваше Свјетлости и изјавим, да се с тијем дјеловањем Ваше Свјетлости утврђује оно поуздање и сачувство, које Његово Величанство гаји према храбром, независном народу црногорском“. Књаз је на то одговорио колико га радује то, што се његова породица са царским домом у тјешњу духовну свезу спаја, још више га радује, што цар с толиком пажњом прати његове слабе напоре за корист, безбједност и унапређење Црне Горе. „За толику царску благонаклоност ја сам најдубље благодаран царском величанству, а са мном и моји Црногорци своме великодушноме покровитељу, јер су увјерени, да највећу и најбољу своју потпору, надежду и добротвора имају у велеможном цару Александру“.

Свака је ура била испуњена весељем и свечаношћу. Утолико су стигли из Скадра и Дубровника сви заступници странијех сила. Заступник књаза Милана, полковник Бојовић, био је дошао дан прије.

8. септембра на 9 ура било је крштење. Тај дан ујутро дошло је из Котора, гдје су вапором стигли 7. увече, много Срба из Србије, Војводине и Далмације. На 9 ура кренуло се из двора. Напријед иђаху тјелохранитељи, па сестра књажева, носећи малога књаза. За њима граф Толстој са мајком књажевом, па г. Бојовић са њеним превасходством госпођицом Надеждом Пацевић, заступницом куме, царице руске Марије Александровне. За њима су ходили консули, војводе и друга домаћа и страна господа. Свето крштење обавио је митрополит Иларион. Кад је било свршено објавио је то народу испред цркве војвода Пламенац, са узвиком: „Крстио се насљедник. Име му је Данил“. Народ, који је био прекрилио поље, заори у бескрајно: „Живио“, а топови запуцаше. Послије тога примао је књаз у двору честитање, које је трајало више сахата, јер је послије званичнијех лица и депутација страније улазио у двор сваки гост ове свечаности.

Том приликом депутације и поједина лица поднијели су дарове младом књазу. Гроф Илија Јанковић из Котара даровао је драгоцјени прстен, дар дужда млетачкога, и сабљу славног јунака и сердара од Котара равних Стојана Јанковића. Општина рисанска послала је по својим изасланицима једну сабљу и један прстен, обоје споменици древности. Прстен је златан, а у њему крш као зеница ока са урезаним лавом. Г. 1846. ископан је у Рисну један камени важ, затворен гвожђем и оловом, а у њему нађен овај прстен. Сабљу су поклонили општини рисанској браћа К. Ивељићи, коју су они наслиједили од свога прадједа гувернатора Симеона Ивељића, а у ову породицу дошла је она у вријеме старијех бојева са Гацка. Полковник Бојовић положио је од стране књаза Милана једну лијепу пушку нове системе. Сентомашани из Војводине по својим изасланицима два позлаћена револвера, итд. Ови изасланици јуначкога Србобрана, пошто изидоше из двора, пред цијелијем народом предадоше староме бокешком јунаку Милану Радојчићу два лијепа револвера за његово јунаштво у посљедњем устанку бокешком г. 1869. Овај лијепи призор изазвао је велико одушевљење у народу.

Поподне дошао је граф Толстој са књазом и великом пратњом у војнички стан под Ђиново брдо, гдје је војска баш обједовала. Граф Толстој дохвати чашу испред једног војника и напије ову здравицу: „Браћо Црногорци! У име Његовог Императорског Величанства мога господара напијам у здравље младога књаза Данила. Бог дао да буде храбар и силни вођ јуначке војске црногорске, дао Бог да буде силан и страх свијема непријатељима храброга и независнога народа црногорскога. Живио млади књаз! Живио његов славни и добри отац! Живјела књегиња Милена! Живјела храбра црногорска војска!“ Силним одушевљењем одазвала се војска овој здравици заступника царева.

За вријеме бављења графа Толстоја на Цетињу продужавале су се непрестано гозбе, војничке маневре, забаве и друге свечаности. Значајна је била тијех дана скупштина у здању женске школе. Ово велико ново здање не бјеше још исподјељивано, те је тако цијела дужина здања и доље и горе служила као велика дворана. Ту је била сваки дан трпеза за двјеста гостију књажевих, а било их је из свијех крајева нашега народа: из Далмације, Војводине, Славоније, Србије, Босне, Херцеговине и Арбаније. Главари арбанашки и Турци особито су привлачили пажњу на себе. Ту је било весеља, збора и здравица одушевљенијех, а све у здравље књаза Николе и младога нашљедника и за ослобођење и уједињење народа.

Долазак Херцеговаца на Цетиње био је величанствен, сви на добрим коњима, а под оружјем свијетлим. Тако су исто дошли Арбанаси. Бокеља је највише било. Они су, у своме лијепоме народноме одијелу и под оружјем богатим, које су тада смјели слободно носити, доходили четама по племенима, а свакоје племе било је заступљено у великом броју.

11. септембра отпутовао је граф Толстој испраћен најсвечаније, а 17. истог мјесеца разишли су се тек остали гости и народ. Они су се разишли домовима својим, али су остали спојени љубављу и одушевљењем народним, које их је свијех обухватило на овом значајном састанку цетињском. Понијели су пуна срца одушевљења и новога живота и опет су оставили исто тако препуна срца црногорска. Ако има у необичним појавама знамења за будућност, и ова општа народна радост при рођењу нашљедника црногорскога, и ова ријетка свечаност приликом крштења његовог, гдје је Српство с краја на крај заступљено било, мора бити знамења сјајне будућности његове и народа српскога.

И ово није била просто свечаност крштења нашљедника црногорскога. Нијесу искупљени Срби само учествовали у радости једнога српског владаоца. Крштење је било само повод, прилика, да се скупе на Цетињу браћа из свијех земаља српских. Књаз Никола сам је радио на томе, с људима од уплива, да се окупе на Цетињу том приликом Срби угледни и усталачки са сваког краја. Он није то желио ради увеличавања свога породичног весеља, нити ради истицања себе и Црне Горе на челу општег народног покрета, за којим се одило. Кад се радило на остварењу састанка овога, Милетић, који је тада био у Вацу у тамници позван да подјејствује у ономе дијелу народа српскога да дођу прваци на састанак, одговорио је, да он увиђа корист тога састанка, да га он жели, али да не може за њ ништа радити, јер би могао на себе изазвати сумњу да он тијем ради за династију Петровића, а против Обреновића, иако је у самој ствари поштоватељ књаза Николе и све уздање народном дјелању на њега полаже. Милетићу је одговорено да књаз и не помишља на то, да овијем, и већ сада, осигурава себи првијенство на пријесто ослобођенога Српства, да он жели видјети српске снаге сложне и са јединством у радњи за ослобођење српскога народа, на коме ће он са Црном Гором радити као и сваки други патриот, без икаквијех претензија. А династичко питање не смије улазити у опсег садањега рада, које сасвијем припада будућности и вољи народа једном ослобођенога.

Послије ових објашњења и Милетић је дјејствовао из Ваца, да се оствари састанак родољуба на Цетињу поводом крштења насљедникова, које је праву намјеру састанка заклањало од непријатељске пажње. На овом састанку углављено је шта и како да се ради за ослобођење и уједињење народа српскога. Установљен је главни одбор на Цетињу и одбори у свијема предјелима српским, а у сваком главнијем мјесту уређена је веза између њих, тајно писмо и тајни знаци позивања међу члановима тога пространога друштва и јединство радњи.

Крајња цијељ радње одређена је да се спреми и ускори општи устанак, да се тијем, ако се већ унапријед не би могло то нарочитим заузимањем постићи, присили и влада српска на заједнички рад с Црном Гором, а ако би се намјесништво уздржавало од акције и онда кад би се указала згодна прилика да се јавна борба отпочне, да Црна Гора у њу уложи, уз коју има вас народ стати. Све одлуке овога главног одбора донесене су у споразуму са књазом Николом, који је својим одушевљењем и одлучношћу за велико дјело народнога ослобођења још више одушевљавао и заносио окупљене родољубе.

У седмој тачки овога уговора опредјељује се задатак овога тајнога друштва, који обухвата јединство југословенских племена. Почетак овоме раду изложен је у овим појединостима:

а) све југословенске независне новине имају најживље заступати мисао што скоријега ослобођења Босне и Херцеговине и на томе сагласно дјејствовати, колико да се ове двије земље спасу од пропасти, толико да се њиховим ослобођењем створи јача снага и шире земљиште за остварење крајњега циља.

б) све југословенске новине проповиједаће, да је Црна Гора општа узданица за ослобођење Босне и Херцеговине, како би тијем начином присилила владу српску, да сасвијем озбиљно и искрено учини договор и уговор Србије и Црне Горе за ослобођење Босне и Херцеговине.

в) постигне ли се то, југословенски органи стаће за ону цијељ једнако уз Србију и Црну Гору, а друштво радиће начинима, који ће опредијелити да их помаже у заједничком задатку.

г) не успије ли се да се Црна Гора и Србија сложе, него би српска влада наставила своју неизвјесну политику, југословенска племена пристају уз Црну Гору и раде на постижењу означене цијељи.

д) догоди ли се да ни Црна Гора, будући сама или због ма којих других узрока, не уложи у акцију, народ српски, са помоћу своје југословенске браће, покреће ослобођење Босне и Херцеговине и мимо владе цетињске и биоградске, да или самостално покрене дјело ослобођења или да једну или другу или обадвије владе увуче у акцију. За тај случај извршиће се нарочита тајна организација народа.

Што се и колико радило у овоме видјеће се доцније, у вријеме самога устанка херцеговачкога.

Турска није предвидјела спремност Црне Горе и кретање у цијеломе народу српскоме. Према томе је она своју радњу удешавала. Бојећи се устанка, мислила је да ће најсигурније препријечити појаву његову ако све важније људе баци у тамнице, што је и учињела гомилама у Босни, Херцеговини и Новопазарском Санџаку. Домаћи Турци помагали су властима турским угњетавати рају. У фанатизму своме запалише у Босни Бања Луку и Градишку и спремаху општу сјечу хришћана. Митрополит Дионисије босански и Милентије призренски, туђинци и непријатељи народу српском, служаху у те дане влади турској. Од њих пропишташе Срби ништа мање но од Турака. Цркве бјеху сасвим запуштене. Да народ не бјеше очврснуо у чувању своје православне вјере, била је опасност велика да неуморни ширитељи латинске цркве успију, јер у Старој Србији почеше у њу прелазити многи православни.

Турска се није на то нимало освртала, што је вапај угњетене раје продирао по цијелом свијету. Она је хтјела једино притиском да одржи рају у покорности. Црна Гора постала јој је и опет опасна, знала је њену спремност, а слутила је да покрет долази из Црне Горе, па одлучи да Црну Гору својом силом тако опаше и стегне, како је неће моћи изненадити нападајем, нити више дјејствовати на своју браћу у Турској.

У мају г. 1871. пала је на Гацко велика војска турска, око 15.000 низама. Од год. 1862. није толика војска долазила у Херцеговину. Мислило се, јер се и од стране Арбаније прикупљала турска војска, да ће Турска заратити Црној Гори. Херцеговци се нијесу од тога препали. Надаху се дако из тога рата поникне ослобођење њихово. И опет бјеху преварени у надању. Дочекаше грђе. Турци ударише с овом војском да граде куле и градове око Црне Горе. Јадни народ мораде аргатовати и давати своје коње на измет. Од ове тешке работе још му је мучније било, што је морао своју снагу давати на непријатељска утврђења против Црне Горе, одакле је слободу своју ишчекивао. У нове куле смјести се турска посада са изобилнијем таином и џебаном, а тако и у Подгорицу, Спуж, Жабљак и у сва утврђења око Црне Горе.

Пријатељевање Арбаније с Црном Гором у то вријеме задаваше Турској особите бриге. Главари арбанашки виђаху се на Цетињу пречесто. Књаз их дариваше новцем и оружјем и утврђиваше их у томе, да се држе Црне Горе, па кад дође ура, да заједнички устану на Турску и ослободе се заједно са Србима. Слободно, у то вријеме је био најјачи уплив црногорски у Арбанији, иако је Аустрија већ онда трошила благо на Арбанасе преко својијех конзула и попова римокатоличкијех. Колики је овај уплив црногорски био видјело се у овијем случајевима.

У априлу г. 1871. букне буна у Крастенићима. Главари њихови, Шећер-ага, Барјам-ага и други, одмах пођу на Цетиње за помоћ. Књаз их је учио да се не пуштају у бој с Турцима, јер не вриједи чаркање сад овдје, сад на другој страни, но да треба чувати и прикупљати снагу, па кад се укаже прилика, онда изједном и сви заједно да ударе. Зато, нека се нагоде и умире с Турцима свакако, а ако не би могли, обећа им да их неће упустити да их Турци прште, но ће им послати Васојевиће и Куче у помоћ и браниће их колико да су Црногорци. Кад се главари вратише са Цетиња Турска их некако на пријевару ухвати и пошаље у Призрен, а оданде у Ниш. Турска војска дође у Ђаковицу. Уз Крастениће стану и друга племена. Турска, кривећи Црну Гору да је она изазвала ову буну, дала је прилику књазу Николи да се умијеша у ову ствар, а он је представком у Цариграду увјеравао, да су главари крастенићки од страха побјегли у Црну Гору, а он да их је савјетовао на мир и послушност према цару. Он је молио турску владу, увјерен да ће Крастенићи мировати, да пусти главаре њихове, јер би иначе Црна Гора дошла у тешки положај кад би се Крастенићи дохватили оружја, будући су њихови главари похватани на повратку са Цетиња. То, и заузимање Русије, којој је књаз такође представио да буна у Арбанији може и Црну Гору увући у рат с Турском, дјејствовало је, да је влада турска одмах ослободила крастенићке главаре. Овај догађај придобио је књазу и Црној Гори сталну благодарност и приврженост Крастенића и њиховијех главара све до потоње буне ђаковачке 1879, када је против Мехмед Али-паше погинуо Шећер-ага и када је установом арбанашке лиге и превлашћу аустријскога уплива, струја у Арбанији ударила сасвијем противним правцем, која је одмогла Црној Гори, али Арбанији нимало помогла није.

Други је догађај био у пашалуку скадарском одмах затијем. Турска, утврђујући се и оружајући се против Црне Горе, држала је да би се много појачала тијем, кад би сви домаћи Турци око Црне Горе уљегли у редовну војску. Имала би с тијем сталну и довољно јаку војску око Црне Горе, која би могла издржати нападај, док би у случају рата стигла војска од Цариграда. Зато је наредила, да се сви Турци попишу и узму у низам и да им се да царско оружје. Турци, научени на своју самосталност, нијесу хтјели никад на то пристати. Обрате се на Цетиње за савјет, гдје су потпомогнути били у њиховом отпору. У Подгорици су Турци јавно по томе пријетили изасланику муширову ако се употреби на њих сила, да ће се здружити с Црногорцима. 5. јула завлада у Скадру највиша узрујаност. Турци се купљаху по џамијама и јавним мјестима на договор. Сјутрадан, 6. јула, побије се низам са шехерлијама. Паша се затвори у конак, а сву војску прикупи око себе. Из конака паша је преговарао са бунтовницима, умирујући их, само да добије времена за помоћ из Цариграда. Стање је било најопасније. Малисори, када су видјели да влада узима Турке у низам, противно досадањем обичају, и да их зове на радње путова и других војничких потреба, исто као низам, па ће послије Турака и на њих доћи ред, главари малисорски пођу на Цетиње, они исти који су назад три недјеље о рођењу насљедникову на Цетињу били и ту примили богате дарове и опомену, да се држе Црне Горе. Књаз Никола није желио да се Арбанија побуни, јер за општи устанак и рат с Турском не бјеше стање још дозрело, а у засебном устанку Арбаније, који би се без успјеха морао свршити, гледао је велику штету за доцнији заједнички рад, који је и спремао и очекивао. Желио је да се мир поврати, а да остане озлојеђеност Арбанаса према Турској. Зато је, исто као Крастенићима мало пред тијем, савјетовао да избјегавају сусрет са царском војском, али да се не подвргавају наредби царској да уљегу у низам и иду на државне војничке радове. Послао је и своје људе у Скадар и малисорска племена, који ће Малисоре у онаквом владању према царским властима руководити.

23. јула дође из Цариграда у Скадар Мехмед Али-паша са неколико табора низама, да угуши буну. Он одмах позове све народне главаре к себи и обећањима лијепијем и страшењем успије, да их умири. Пазар, који је био за све вријеме затворен, опет се отвори. Мехмед Али-паша, према примљеној наредби у Цариграду, кад је видио да не може узети Арбанасе у војску, онда је радио, да их сасвијем разоружа, да им одузме и оно оружје које су имали. Турска више у њих није имала вјере. Заузевши с војском сва важнија мјеста, а сам Скадар био је пун војске, изврши разоружање без крвопролића. Сад су тек Турци видјели, зашто је валија онолико дуго све на лијепе с њима преговарао док је дошао други мушир с војском царском, али се више нијесу могли помоћи. Остадоше Малисори у својим планинама. Међу њима је било врење велико. Исмаил-паша, валија скадарски, и Мехмед Али-паша, изасланик царски, побоје се, да ће Малисори ударити на Скадар. Незадовољни разоружани Турци у том случају удружили би се с њима. Први успјеси њихови и опет би пропали. Стога они позову Чун Мулу, барјактара хотског, као најближега и од уплива великога, да дође у Скадар, али га увјере да цар од њих не тражи ништа, да им се оружје неће узимати само да сједе с миром. Обдаре га богато и врате у Хоте, да тамо и у свим другим племенима објави њихове ријечи, а царску наредбу.

Но Малисори посумњају нешто на барјактара и нападну га виком, да је издајник. Чун Мула увјераваше их да у њега нема издајства, да се он од свога племена и остале браће неће никада одвојити, па хоће ли сви да се бију с царем, да је и он готов и вазда с њима, али најприје да се сви сложе и договоре и да вјеру ухвате и да јаве књазу на Цетиње нашто су се одлучили. Народ или неразмишљен или зло упућен од кога са стране, а можда и од завидника Чун Мулинијих у истом братству, не даде се умирити. Тада барјактар Чун Мула плане и повика: „А ви, кад сте јунаци, за мном да уљежемо у Скадар!“ То је било 6. августа. Сјутрадан Чун Мула са Хотима и околним племенима стигне под Скадар. Паше им пошаљу посланике да се врћу и да сједе с миром, као што је јављено по Чун Мули, но Малисори одговоре по истима посланицима; нек се они мичу из Скадра, јер они натраг неће што данас неће ући у Скадар. Тад војска добије наредбу, да иде на Малисоре. Примакнув им се, Малисори стану пуцати први, а низам обори онда на њих плотунима. И у једном часу пало је преко 400 Малисора. Плахи, као вазда, Малисори се збуне и побјегну. Глас о овом поразу малисорском распростре се по цијелој Арбанији. Свуда завлада узбуђеност велика. Арбанија се спремала на општи устанак. Тако је изгледало. Но арбанашка племена, вична да живе свако за себе, а без икакве свијести о својој народности и слободи народној, не могаху се међу собом сложити за тако велико дјело. Затворише се у своје планине, гдје их царска војска није смјела нападати. Покрет се утиша без даљих непосредних посљедица, осим што је у владе турске остало неповјерење према Арбанасима, а у овијех мржња на владу царску. За будући рад и ова посљедица тога арбанашкога покрета била је књазу Николи добро дошла.

Народ српски, у јарму туђинском, сасвим природно гледао је једнако на Србију и Црну Гору, очекујући од њих ослобођење своје. У истој мјери било је у књаза Николе увјерење, да је за велико дјело ослобођења народнога потребна узајамност Србије и Црне Горе. 10. августа 1872. било је у Биограду свечано проглашење пунољетства књаза Милана. Одношаји међу Црном Гором и Србијом за вријеме намјесништва нијесу били утврђени. Само привидно показивало се на обије стране, да постоје онакви одношаји какви би требали у самој ствари да су, јер је било јасно, да би несугласице међу владама српском и црногорском рђаво дјејствовале на васколики народ српски, на тежње и наде њихове. Намјесништво, уклањајући се великој одговорности у случају рата, није ни тежило за потпуним споразумом са књазом Николом, који је вазда готов био да уљеже у борбу с Турском и за тијем постојано ходио. Оно је, по свој прилици хтјело, да Србију какву је примило сачува и преда младоме господару, остављајући њему, да главни задатак Србије, њено и српскога народа ослобођење, сам и на своју одговорност преузме.

Зато је књаз Никола похитао, да с младим књазом Србије заснује и продужи чисти братски одношај, као основу заједничком задатку њиховом. Осим заступника, који су у име пријестонице црногорске пошли као гости пријестоници српској, књаз је послао у име своје својега таста војводу Петра Вукотића, да га заступа при тој свечаности. Он је био најдостојнији претставник његов, и по сродству и по мисли. А њему је књаз Никола по вјерио, осим учешћа у свечаности, и други, главни задатак, да га овом згодном приликом изврши наиме да заснује искрену заједницу међу Србијом и Црном Гором, искрени братски одношај међу њиховим владаоцима. И војвода Петар Вукотић објаснио се најприје с намјесницима. Без околишења претставио им је све неприличности, које су се за вријеме њихове управе Србијом показале у одношају с Црном Гором. Међу владама српским није владао споразум ни јединство радње, која се напротив развијала у правцу сасвијем штетном. За доказ овога навео је војвода Петар и Ристићу и Блазнавцу неке случајеве, гдје је намјесништво подржавало, па и изазивало покрете у Херцеговини и на самој граници црногорској, стварајући тијем тешкоће Црној Гори и заклањајући себе од сваке одговорности, а било је много природније и ствари корисније, да су намјесници у Босни и Старој Србији, колико је Србији на руку, такве покрете изазивали и подржавали, а Херцеговину и другу страну Старе Србије, гдје је Црна Гора свакако својим упливом господарила, да су оставили Црној Гори као поље рада, а радњу обију књажевина да су одржавали у споразуму и заједници. Војвода Петар Вукотић је поновио све ово и књазу Милану на прагу ступања његова на самостално владање и предочио му све мане неутврђене заједнице обију књажевина и увјеравао га о истинској братској љубави књаза Николе према њему, и молио га да вјерује у ту љубав и да се не да ни од кога и ничим поколебати у тој вјери. Књаза Николе једина је тежња и жеља, да се заједница Србије и Црне Горе и заједничким радом њихових господара спреми потребна, јача снага за рад ослобођења и уједињења народа српскога. Војвода Вукотић био је у Биограду одлично предусретен и његове изјаве нашле су увјерења и одзива, но на томе је ипак остало. Учешће књаза Николе у свечаности проглашења пунољетства књаза Милана и с тијем скопчана мисија војводе Петра Вукотића, имала је значаја у толико, што је књаз Никола изновице показао, да не пропушта ни једну прилику, која може да здружи Србију и Црну Гору за заједнички рад.

Одношаји међу Црном Гором и Србијом нијесу ни за владе књаза Милана ни мало бољи постали, иако су споља изгледали као најбољи онијема, који нијесу били посвећени у њих. Та се привидност дотле тјерала, да су многи српски листови с радошћу писали, да је већ и сами савез међу Србијом, Црном Гором и Румунијом углављен. У народу се ширило вјеровање, да је рат с Турском на прагу. Опажао се свуда јачи покрет. Турска је опазила то и почела је с већим притиском владати у Босни и Херцеговини 1874. године. У Сарајево је послала искусног Дервиш-пашу, а у Зворник, Бихаћ, Травник, Мостар и Призрен по избору паше и војску. Избранији људи из Босне и Херцеговине ускочише у Аустрију и Црну Гору. То је био јавни протест против несносног стања у онијем земљама. У августу исте године предадоше босански бјегунци споменицу, у којој изложише све муке своје и мољаху помоћ од ње и преко ње од свијех велесила. То исто учинише преко далматинског намјесника ђенерала Родића и неки Херцеговци са границе аустријске, и то махом римокатолици. Међу овијем Херцеговцима развио се и барјак аустријски сљедећега љета, када је букнуо устанак херцеговачки. Овај барјак је био тренутна појава и више је у свези са поменутијем меморандумом, него са самијем устанком, зато му је приличније мјесто да се овдје помене, него у опису самога устанка. И босански и херцеговачки меморандум је дјело исте владе аустријске. И у то вријеме већ се много зборило, да Аустрија иде за тијем, да узме Босну и Херцеговину, а да се и с Русијом већ о томе споразумјела. Један хабзбуршки књаз, који је већ и српски језик научио, имао би бити краљ босански под Аустријом.

У априлу друге (1875) године пропутовао је цар аустријски Далмацијом. И то путовање царево довођено је у свезу са стањем у Босни и Херцеговини и са онијем изјавама бјегунаца босанскијех и херцеговачкијех аустријској влади. Утврђивало се мишљење, да Аустрија има неке намјере са тијем српскијем земљама на штету њихова уједињења са српскијем књажевинама.

Послије путовања царева долазио је намјесник далматински ђенерал Родић на Цетиње са нарочитом повјерљивом мисијом. Он је поднио књазу писмено неколико питања и тражио на њих исто такав одговор. Из одговора на ова питања влада аустријска жељела је знати и о томе имати увјерење, како ће се Црна Гора држати према догађајима у Херцеговини и је ли расположена потпомоћи намјере Аустрије, која јој је за то обећавала награду раширењем њенијех граница. Књаз је дао Родићу одговор на сваку тачку, којему је општи смисао био: да се он нада, да ће силе успјети да се Херцеговина и Босна умире и народу стање олакша и побољша, за које ће он с народом бити цару захвалан и великијем силама, а у противном случају, да он не би могао одвојити судбину Црне Горе од оне српскога народа у Босни и Херцеговини. Књаз је избјегао ријеч о заједничкој радњи с Аустријом и награди у проширењу Црне Горе. Књазу је морало јасно бити, да Аустрија хоће Босну и Херцеговину за себе, а за услуге његове да му мало размакне границе.

О погодби Русије с Аустријом да ова узме Босну и Херцеговину, о чему се онда почело јавно зборити, књаз није имао од Русије никаквога знања. Но он је свакако водио рачуна о намјери Аустрије и био је већ тада одлучан, да покрет или уздржи, док би се разбистрило стање и отклонило какво изненађење од стране Аустрије, или, не буде ли то могуће, да покрет ујачи или ускори, а да га држи чврсто у својим рукама, како би га заклонио од странскога уплива. Но покрет се није могао више задржати, особито под самијем упливом подгоричкога догађаја, иза којега се о рату Црне Горе с Турском већ нимало није у свијету сумњало.