Путописи

ПУТОПИСИ

ПУТ У ЦАРИГРАД 1883. ГОДИНЕ (ПУТОПИСНЕ БИЉЕШКЕ)

На „Изедину“

3. августа

И збиља кренух пут Стамбола великога града! — Ма је ли истина? — Јест, како није! Да ли је ово Ловћен, а оно онамо Румија, што нам на лијеву страни остају и мало по мало у даљини лињају. Овај је „Изедин“ и простран пароброд, али и он некако лиња, све што се више од краја удаљавамо, брзо ће нам се учинити мали, сасвим мали. Још неколико сахата, па ће ни се учинити, као да смо у кори од јајета — тако лиња више при вишему! па и ово море што је при другим морима! Језерце, пристаниште, један залив. А што су друга мора и цијела наша планета при општој васиони? Господи, Господи који свим управљаш, удијели ми анђела хранитеља на ови и сваки пут, и помози ми! Сачувај и огради народ свој, на чело којега си ме милостиво поставио, од сваке биједе, зла и напасти! Збогом моје миле горе које се још у даљини зазирете, збогом Ловћене, моја колијевко! Румија остани ми и ти збогом, висока и танка невјесто, коју те скоро при Ловћену вјенчах, те си сада с њим једна душа и једно тијело. Збогом остајте и ви јуначки и племенити синови и браћо моја Црногорци! Да се у здрављу и весељу с вама видим, акобогда.

Крај је већ готово свуда излиња — ево на ширину, идемо право пут Крфа, море је тихо.

Јутрос када кренух с Цетиња, бјех изнад Бајица и сунце бјеше позлатило неколико нашијех врхова, а ја сјеђах у колима и мишљах о моме путу у Цариград — пошто дуго мишљах и премишљах наједном завичем гласно тако да ме је и ађутант чути могао: „Еј горе, а ви што мислите о моме путу? је ли да ви није срамота што полазим у Стамбол велики град? Природа други пут има свој тајанствени језик, и ево што ми одговорише моје горе: Није нам, вала, срамота! Ти идеш високим и свијетлим челом на просто једно виђење Султану турскоме, а не да га у скут пољубиш и арач му носиш. Није ти мане, сине наш, — откуд мане? Цар Турака видјеће први пут, кад у Цариград приспијеш, на пароброду којим ћеш тамо отпутовати, Душанов орао ђе ти се над твојом главом вије. Доста смо се наодлијегале ратним гласовима у скоро петстотина година, тек да то доживимо. Мане ти није, синко, но нам хајде збогом!“

Ето се тако моје горе са мном поразговараше јутрос, и имају разлога. Ако ће тко друкчије мислити, може му бити, мене је највише стало за њихово мнијење.

Нећу више о овоме предмету.

Дочек мој у Котору био је хладан. А зашто људи, као да сам ја вама нешто крив — у себи промислих. Пошто стадох на брод обрнух се пут оне свјетине грдне: „Не но вама дабогда“! али што бих се освртао на они гад, алах му белаверси.

Командант ми сада достави да смо до по пута међу Котор и Крф. Море је једнако мирно, али нигдје краја! Ништа зато, ја сам нешто миран и тако весео да и сам не знам зашто толико. Весело ми је друштво. Ибрахим-бег (introducteur des ambassadеurs), Мехмед Алил-паша, ађутант царски и Исмаил Бег, такође ађутант, сви тројица људи отмјени и изображени. Наш Риза Бег прави шале. Моје двије сабље и два пируна поп Илија и Станко, весели су, такође Шако и Блажо. Ручак и вечера били су да љепши не могу бити. Јела изабрана и деликатна, посуђе и служба отмјени. Параброд је простран и од половине врло чист. На прову онамо као да није баш тако, ја онамо не идем, али да пођем, па кад бих срио Станка, или којега другога, од овијех што су са мном, бих му рекао: „Како смрде ове потурице — опажаш ли ти штогођ Рогане?“ И би ми сигурно одговорио: ,,Ка' у зли час кнеже, не опажам!“

Ноћас пред вечером учинисмо неколике партије карте ја и Станко.

Још ћу мало посјеђети, па ћу поћи да спавам.

4. августа

Синоћ легох око 9 ура и одмах заспах. Око 11 1/2 пробудих се, погледах око себе, али свак спава. Ђуро се диже, те му рекох, да ми донесе мало воћа, чим воће изједох, пођем опет спавати и спавај добро до таман 3 уре. Кад видјех три уре помислих да ми се оштетио сахат толико сам добро спавао, али сахат иђаше добро. Сахат оставим, док чух: „Хај баба, хај баба“! ђе неко у плач виче. Тај кобни глас би испраћен с великим жагором и трком, коју чух на кувијерти. Што је то? Погледам у кабину ђе леже Шако и Блажо и одмах истрчим горе, тако, у што се нађох. Изашавши горе, нико ми не умије казати што је, осим виђу гунгулу гдје на прешу спуштају лађе. Лако ми се би сјетити, да је неко пао у море, али мислим, да је пао човјек с нашег параброда. Кад ли ми казаше да није, но се срио наш брод с једном малом брацером, која није имала фењера, а по прилици није се шћела ни показати но као да је ћерала контрабант. У тој брацери било је шест људи и двоје ђеце. Чим наш брод спршти ову брацеру, једно од оне двоје ђеце ухвати се за коноп на који је привезана она машиница, којом се мјери брзина којом идемо, и тако држећи се викало једно: „Хај баба, хај баба“! Друго дијете и оних 6 људи дадни се у плов барке, које им пођу у помоћ, застану на воду оно друго дијете и четири човјека. Двојицу не могаше никако наћи. У томе и сване. Сви дурбинима гледасмо не бисмо ли што виђели на око нас, али ништа до комадиће од сломљене брацере и двоје говеди мртво. Врћесмо се тако око једне и по уре, али ништа већ не могасмо виђети — те ми заједно са жалоснијема нашијема утопљеницима пут Крфа; од Крфа смо били далеко један добар сахат. Пошто јадне утопљенике преобукоше и мало нахранише стаде цика од оно двоје ђеце (сина једног од оне два, што су се утопили): „Ђе ми је отац“? — Јасно ће сироче завикати. Рекоше му да је он са онијем другом уљегао у ону малу барку, што је за брацером ишла и да су пошли пут краја. Све смо утопљенике искрцали под једно село, сахат и по мимо Крфа. Маломе сирочету сам неколико пара даровао. У Крф смо се задржали око два сахата. За вријеме нашега тамо бављења разгледао сам положај порта, вароши и уопште острва. Гледајући с мора није Бог зна ствари али кажу да је унутра град лијеп и околина чаробна. Из порта се виде лијепо тврђаве, које Инглези саградише, и краљев зимљи двор — а они љетњи виђели смо, пошто смо Крф оставили.

Јонска острва скоро су 500 година под републиком Млетачком била. У њима има много народа који талијански говоре. Многи њихови заливи, портићи и шкољи, носе имена талијанска. До сад смо уминули Таксо, св. Мор, Итаку, Свалонију, Занте, и сада пловимо испод Наварина. Ја нијесам могао проћи ова два мјеста без да не речем: „Е фала ви, Инглези, и што ове острве даровасте Грчкој. Стекли сте с тијем чином доста благодарности код овога народа, а можете га вазда — по онијема, који су туђе притисли, проклето им било“! Али зашто се моја пажња осврће на ништожности данашњијех људи и ствари! Зашто ми ум не полети у она времена, када су се овудије богови и хероји грчки славили! Што не скидам капу према мјестима, ђе је Омир пјевао. Постојбина Улисова и Телемахова смјестише ме до моје Пенелопе. Спомен вјечна Улисовој, а мојој слаба!

Има ли још много Пенелопа?

Жао ми је што ноћу прођосмо испод Наварина да не виђу то бојно поље морскије снага. Да не пропаде тад флота турска, Бог зна, да би се данас с оном инглеском мјерити могла.

Кад пролазасмо испод Занте сретосмо 5 војних инглеских лађа.

Много сам друкчије замишљао ове острве Грчке. Замишљао сам их зелене, китњасте, лијепе. А они су жалосни и голи. Много мора имају Грци, далеко више него ли Аустрија, али је краљевина Грчка једна држава у комаде, кад не би имала једну флоту као оно инглешку, нека не задијева никога! Ја сам се све до сада на њу срдио, што не зарати кад оно и ми заратисмо — али сад виђу, да је то учинила, она би се плијенила. Мука је бранити овако удаљене своје острве без велике морске снаге.

Да сам могао у Крф свратити мило ми шћаше бити да се поклоним ћифоту Св. Спиридона чудотворца.

5. августа

Јутрос нам је наздравље свануло око Кап Матапана; на лијевој страни остало нам је острво Ћериго. Веле, да је ови острв на по пута од Бара до Цариграда. Право смо пресјекли залив Науплије, тако да нам је острв Хидра остао на лијеву страну, а острв Зеа повисочије, на десну. Ноћу смо прошли између Кап Дор и острва Хидра. Тихо смо препловили неку шириницу до спрема Пеаро острва, ђе нам свану. Одоле до Митилене има 40-50 миља. Данас смо мало играли карте, а ноћас ми је преводио Смаил-бег неке стихове турске. Поврућина нам је свима и даном и ноћу — а да је Бог ијемо слатко и спавамо добро.

6. августа

Јутрос је, наздравље, Св. Преображење. Кад сам се пробудио виђех, с десне стране, обалу азијатску, а свануло нам је на ону страну Митилене. Отолен ширином смо путовали све лијепим и тихијем морем до самијех Дарданела и прошли смо покрај самога острва Тенедоса. У Дарданелима смо се уставили, да се нешто прихвати и узме пратиоче за Мраморно Море. Разгледао сам тврђаве са љубопитношћу и што о њима мислим, по оно мало и поиздалеко што сам их видио, то ћу тамо послије рећи. Заповједник Ђемил-паша изашао је да ме поздрави, пошто је испалио 21 топовски метак. Чудо! шемлук и маневре мене често извукују сузу, која се окамени у мом оку, када се избиља пуца. Нешто ми на ум паде на моје добре Црногорце. Идући овамо пут Стамбола, ја сам мало и филозофирао — нека ми дозвољено буде рећи, Помишљао сам колико је војске овијем истијем морем прошло на Црну Гору. Колико је тамо остало, колико се боније и рењеније опет овамо вратило. Колико су војника рибе изјеле, који су бацани мртви у море идући и долазећи с Црне Горе! Је ли то греота? И зашто, кад је Бог дао људима ум, да се споразумију да зле ствари претекну, али је то зло почело од ону вече, кад најмлађи син Османов, Сулејман, пређе по мјесечини из Чана Кале у Килит Бахир.

„Злога госта Европи Оркана“!

Гореречени Сулејман-паша био је син Османов најмлађи, Ала Адил-паша био је најстари, а Оркан султан, средњи. Кад је Осман султан умро, Ала Адил се одрекао пријестола у корист му брата Оркана, а задржа за себе велико везирство. Сулејман умре трећи дан, пошто дође у Килит Бахир, и то у лову.

Данас се није ништа Бог зна што необично догодило, но као и ова три-четири дана све је било лијепо и уредно. Ваља ми примијетити, да је апетит г. војводе Станка постојан једнако од када смо за истог кренули, као најпостојанија ствар у Турској.

О начину како будим слуге и ађутанте ујутро (не знам зашто, али се ја најпрви дижем), то нећу овђе биљежити. Доста нека они знају.

На неколико испред Дарданела попухаваше мали сјевер. — Пошто смо прошли Дарданеле поче јаче дувати и прилично валови ваљаху, али се наш „Изедин“ подноси јуначки. Каква ће бити ноћашња ноћ, то Бог зна! Њему на аманет, па како буде! Заповједнику Дарданела Ђемил-паши, пошто ми учини посјету, дође наређење из Цариграда да ми саопшти, да Њ. В. Султан жели да дођем сјутра на подне под Цариград и да ће ме одмах примити. Према томе је требало и одредити и брзину, којом смо ишли да се одговори вољи царској. Од Дарданела за много се иде ужином међу Азијом и Јевропом, па се улази у ширину Мраморнога мора. Почем имамо доста времена, ја рекох команданту да иде близу крајем јевропске стране.

7. августа

Ноћас нијесам добро спавао. Постеља је добра и лијепа, застрта је једнијем покривачем са златом извезеним као чесова абахија. Кушини су ми премеки, а ја то не могу подносити, нешто ушљед њих, нешто — ако ћу право рећи — и ушљед мало страха од валова, које све веће и веће сјевер направљаше — тако да сам се чешће будио и спавао. Потоњи пут сам се пробудио испод Бујук Чекмеџе. Иђасмо мирно и сасвим полако. Наредих команданту, да иде брже под Св. Стефан, па ту да чекамо заказани час Њег. Вел. Султана. Тако и учинисмо. Од Бујук Некмеџе до Св. Стефана брегови су равни и доста зелени. До овога су мјеста допирали Руси. Замишљао сам Козаке гледати по овим бреговима на њиховим малим коњима под дугим копљима. Импозантан је Москов шетајући онијем дивнијем крајем над лицем Мраморског мора у којему огледује себе, свога коња, своју шапку и дуго копље своје — а мрко гледајући спрам себе пријеко у азијатски крај. Он већ мисли: Цариград је наш, и онамо ваља нам препловити.

Полако, полако дођосмо под Св. Стефан. Ту смо се уставили, да чекамо уру, која нам је заказана за наш долазак у Цариград. Имали смо се кад окупати, обријати и понаредити за наш свечани дочек.

Таман се бјесмо понаредили, кад зазресмо од Стамбола један вапор. Командант погоди, да он иде нама у сретање и да, по свој прилици вози нека лица из двора. Командант се није преварио, но дође један мушир, ађутант царев, Нузрети-паша и Мунир-бег, grand maitre de céremonies. Чим приспјеше и формалне поздраве учинише, сједосмо, те мало чалабркнусмо, па се упутисмо пут Стамбола, великога града.

Како се примицасмо, сва господа турска, која се у моју пратњу налази, утицаше се, да ми сваки каже, оно је оно мјесто, оно је они двор, она џамија, она и она кула — слиједи описаније.

По казивању људи који су познавали оно мјесто и по ономе, што сам пријед о њему читао, први утисак није ми био онај, који сам мислио осјетити при уласку у Цариград. Мање сам га нашао лијепа, него што сам га замишљао. Брегове сам нашао мало више, него ли што сам их представљао. Представљао сам више вегетације.

Наш параброд уставио се спрам Долма-башче. Отолен смо се извезли у кајик под тај Двор, вељелепни сарај. Унутра га нијесам гледао, али споља још никада нијесам здања љепшега и величанственијега од тога виђао.

Док ми се пратња извезла, ја сам погледао башчу Нузрети-пашом, и двор и поља.

О кајицима нећу говорити, јер су већ мнозина о њима писали, али су тако богати и лијепи, да они, њихови возари, њихово рухо и све уопште, одговарају мјесту и ономе чији су.

Пошто ми се пратња извезе, изидосмо пред великом џамијом Долма-башче, ђе нас буључић коњаника срете, и кола. Чим у њима сједем ови коњаници окруже кола и тако пењући се уз неки бријег ишли смо к Илдиз Киоску. Свјетине чудне и мјешовите бјеше много на сокаку сваке врсте и сваке нације — и бадава: с ким си такви (си), Турци немају обичаја да млађи старије смију поздрављати. Напротив, први поздрављају, а други тек поздрав одврате. Тако смо ишли комадић, да се нијесам овога обичаја сјећа', тек наједном ми на ум падне, те почех сам поздрављати свјетињу. До тада нико ни мукајет, осим што бечаху очи; само један Црногорац поче бацати капу и викати: „Благо мене, Господару! Живио Господару“!

Од Долма-Башче до Илдиз Киоска мало је равнога пута, оно дуго се иде уз једну узбрдицу путем доста лијепијем, али престрмог нагиба, 4 по сто (стрмени), но ђе је најстрменије на наш пут до границе аустријске до Ријеке.

Говори једна пјесма:

Од Мостара до Стамбола

Бели има триста сата

А отолен још толико

До царевих златних врата.

Ја сам оставио од Цетиња до Стамбола 88 сата, а само отален до царевих златних врата, 18 минута.

Пред двором Њ. В. Султана бјеше један батаљон пјешака и банда. Колима смо ушли у авлију и на сами праг Двора из њих изишли. Ту ме је чекао велики везир Газ Осман Паша и Министар Иностраних Дјела. Отолен смо даље прошли красни број официра и момака. На врх скала ме чекаше Њ. В. Султан. Послије дубокога мога клањања и изражавања мога задовољства, што имам срећу, да се лично упознам с Њ. В., цар ми представи његове министре и великаше. Ја му с моје стране представим свиту моју. Затим ме Њ. В. поведе у један салон, са собом узме великога везира и Мунир ефендију. Пошто ме на најпријатељскији начин пита, како сам путовао, цар је изволио се извијестити о здрављу књагињином и ђечином, затим понављајући задовољство с којим ме предусрета изразио је благодарност своју на понашање моје, и Црногораца, наспрама мојим новим поданицима. Поврати се опет говорити о књегињи, велећи како је чуо, да је то једна особа изванреднога талента и карактера; на страну — каже — што је добра супруга и мајка — то што би морале све жене бити — но она је и ријетка државница:

„Ја пратим њене чине, као таквој и вјерујте ми да су се вазда моје власти и моје правитељство добро нашли, кад год је она регентовала. Особито пак имам благодарити њеној наклоности за успјех повољни који смо имали ту скоро у уређењу католика у близини вашој. Молим изволите јој јавити колико сам јој припознат“.

За тијем смо се разговарали (све пушећи) о стварима, које се не могу овђе замрчити. Иза тога Њ. В. извољело ме отпустити.

Утисак, који је на мене Султан учинио, био је јак и повољан. Колико сам чујао о њему говорити? Неки мало горе, а нико баш онако, како је. Он је једна личност изванредно способна. Судећи по неким подробностима о стварима, виђу да ствари уопште добро зна, да их срдачно прати и да много сам собом ради. Моје је убјеђење, ако не би за неколико година заплета у општу политику — Султан ће ове добро размрсити, ма колико замршених ствари било у његово отачаство. Ја о томе не сумњам.

Истијем церемонијалом будемо испраћени у један дворчић његов, ђе нас врло згодан ручак чекаше. Послије ручка одмах Њ. В. дође, да ми визиту врати. Међутим дошли су код мене велики везир Саид-паша. Ови ми предаде знакове Ордена Османлије.

И ми смо Њ. В. лијепо дочекали. За тијем смо се вратили пред Долма-башче у наш чаробан конак Геук-су. Пошто дођосмо у Геук-су цијело већ послијеподне било је наше, само што часком дође први драгоман талијански Вернони, у име старјешине дипломатског кора Г. Корти, да добродошлицом поздрави у име свијех.

За тијем је дошао Г. Нелидов Москов, вазда на својску и домаћу. Ту нешто испричај, па затим пође, казавши ми, да ће у четвртак дати један бал у почаст милога и узвишенога госта Султанова.

Москова нема нигђе!

Како је неђеља данас, близу нашег дворца — таман пред њиме — има једна публична башта; нешто рад празника, а нешто рад нас, ту бијаше много лијепога свијета, господе и госпођа. Много другога народа бјеше у каике око дворца и баште се збрало. Ема што бјеху нека чељад, што тек до уста неким велом лаким завијаху се, чисто их ничему не могах сравнити. Бјеху ли тице лабудице, те се с овог потока бистрог и чудесног извезле бјеху, и по њему се возкаху — или духови помиритељи, ангеле и хурије се дати сабрале да пирују славље измирене Турске и Црне Горе.

Не знам ко то бјеше. Док ја злијема очима и не виђу, али ће боље знати мој млађи ађутант. Један (Блажо) не мицаше с очи дурбин, но се грабљаше с оним старијим око дурбина ка ... око Виде крчмарице на ... са сином ... Кад их гледах гдје се грабе око дурбина ја лагано у себе изговарам ови стих корнело: „Је reconnais mon sang dans ce noble coorroux!“

Блажо се није могао отпријети да на ови мали призор не направи слиједећу пјесмицу:

Дивне ли сте сјенке лаке,

Што том баштом чепукате,

Ту сте дошле, да источног,

Гостопримства израз дате.

Шетајте се по ливади,

Коју „влашке воде“ кропе

Моје жеље, моја харност

Лаке ваше прати стопе.

Ох, да ми се прометнути

Којом биљком, што газите,

Или жицом од ћилима

На којима ту стојите,

Чуле бисте нове ријечи,

Чуле бисте нешто ново,

Које би ве занијеле

У блаженство пророково.

Ја говорим језик сваки,      

У којему срце збори,  

Ви би мене разумјеле,          

Божанствени дивни створи.        

Но очаран свим, што виђу,

Вашим царем и диваном,

Ја о себи немам чувства —

Све једнијем сматрам саном.

Музика је играла до пред саму ноћ пред Дворцем. У мрак смо пошли на вечеру и мало послије отишли да лежимо. Тако се свршио дан 7. августа, дан у који сам видио Цариград и цара турскога.

Понеђељак, 8. августа.

Ноћас нијесам добро спавао. Јучерашњи дан био је јако раздражив, али сам, Богу хвала, здраво и прилично расположен. Јутрос сам поранио на једну тарасу и разгледао Босвор и његова оба краја. Положај је овога дворца диван. Одавде се све лијепо види, ка' оноти с онога мјеста, које је бирано. С ове анадолске стране има у комшилуку моме једна стара кула, саграђена Султаном Бајазитом. Много сам је гледа'. Мислио сам хвала Богу је ли у њој долазила наша жалосна робињица, књегиња Милева. По свој прилици јест, зашто је њу (како се сви списатељи и преданија слажу) наш, на срамоту, Султан Бајазит Индерим, најбоље од свих од султанија љубио.

С оне, пак, друге, зване румелијске стране, је други град саграђен једном нашом својтом, Султаном Мехмедом II. — Он је био наш сестрић, син Мурата III и књегиње Маре Бранковића. — Грднога комшилука мекој Византији, злога биљега хришћанству!

Ови је дворац готово негђе према половине Цариграда, тј. румелијскога краја, тако да ја сад не знам је ли даље на Бујук-дере или на Златни рог.

Да ови простор има једну широку риву не би љепше шетње било колико је свијета! Још кад не би овамо измијешани били дворови и дворчићи, куће лијепе и обичне кућице и кућаре. Види се један прекрасни дворац, а таман уз њега једна кућара црна, омрчена и распала. Али уопште дивота ових мјеста све то извињава и ја долазим, кад год о томе размишљајући би ли љепше било, да су куле и дворови наобашка, а куће и кућаре наобашка да је лијепе риве, или да је није, не бих одлучно могао казати ни тако, ни онако. Што се мене тиче, мени је јако мила ова промјенљивост.

Данас, 8-ог, позван сам био код Њ. В. Султана на вечеру. На подне дође г. Мунир ефендија и рече ми, да ће се објед одложити за сјутра 9. Међутим, сам примио посјете великаша турскијех и мало јахао уз поток и долину, звану Слатке Воде. Затим послије подне сам чинио визите В. Везиру, Министру унутрашњих и иностраних дјела. Остало послије подне прошли смо код куће уживајући с прозора и с тараца ову богодану једину природу. Њ. В. Султан наредио је, да ми буду на располагање два вапорића, два кајића, и преко тога да је „Изедин“ вазда на пару. У Босвору, веле, има кад и кад вјетра јакога.

9. августа.

Данас имам чинити 3 визите Газији, Осман-паши, Министру Војеноме, Министру Марине и Министру Артиљерије. Затим ћу отпочинути (по програму) у они дворац у румелијску страну, коју ми је Султан на располагање ставио, одакле ћу поћи на вечеру код Њ. В.

За учинити ове три визите требало ми је да се провучем уским сокацима старога Стамбола. Да сам тудијен прошао с покојнијем Владиком, бих му река или бих лагано му рецитирао апостроф, кад би смио намјесто:

О Стамболе земаљско весеље,

Купо меда, горо од шећера!

На мој лирични начин:

Ој Стамболе гаде прави,

Нечистоће пунан сваке,

Кад сам тобом поћи мора'

Држао сам нос у шаке.

У Цариград има готово један милион душа од сваке вјере, од сваке народности. Једва се може замислити она грдна мјешавина што је у Стамболу и смрад, нечистоћа ужасна! Неколико сорта паса полулипсалих леже пуни сокаци. Ма што врага онога држе и преко њих крачу, да ли им не сметају? Сад се сјећам зашто! Уопште источњаци, кад право или лажаво говоре, куну се, (имају такви обичај), пак сваком приликом гледајући непрестално оне псе могу рећи „Валан јес' или није, тако се овијем ћопском не прометнуо“.

За учинити оне визите, што горе напоменух кренуо сам у један сахат поподне и свршио до 5. На 5. починуо сам у мој конак Руменлиски. Вечера је била заказана за 7 1/2 ура. Имао сам времена мало лећи и заспати, а и потребно ми је било.

Кад је требало изашли смо у Илдиз Киоск. Њ. В. срело ме, као први пут на врх скала и најљубазни(ји) начин дочекало. Пред вечером сједио сам код Њ. В. скоро 20 минута. Толмачио ми је Минир-бег и Сајид-паша. Много смо се разговарали о којечему. Њ. В. сазвало је цио његов диван и великаше у моју почаст.

Вечера је била сасвијем лијепа, намјештај, посуђе, служба и вино сасвијем на европски.

Њ. В. представило ми је том приликом његова сина и рођака (красна ђеца с по дванаест година).

Као што рекох цио је диван био осим, једне Газије.

Газију Мухтар-пашу нијесам гледао још. Веле да му Осман-паша и Дервиш не дају нигђе привирети.

По вечери Њ. В. ми је рекло да се упознам с његовом господом, коју ми је Мунир ефендија редом представљао. Ја већ гледао сам и мучио се као поправ кога је страх, да му није племе без грдила! Иза тога мало сам се поразговарао с Њ. В. па сам поша', не свраћајући у мали конак, но право у ови у Азију.

Овђе ћу примијетити, не без некога задовољства и гордости, да ми је Њ. В. Султан у више пута изјавио његово задовољство да ме видио и познао, додавши да ме љуби ка' једнога сина, или брата; да му се тако допадам те му се сад чини да сам његово старо познанство којега је жељно очекивао.

Е, куд ће те људи што љепше и ласкателније од цара царах!.

10. августа

Синоћ смо дошли око 11 урах с вечере искрај Султана. Бјеше лијепа мјесечина. Ишао сам на терацу да се мало разладим. Преко Босвора зазирао сам дворце мисирских принцеза.

Лијепо је и пријатно мислити спрема мјесечине. Боже, гдје се мој ум бацио! Протрчао је сва времена и разна мијењања судбине овога дивотнога мјеста. Мислима сам био у времена Византиских царева. У вријеме освојења Турака такође су ми се мисли наодиле. Колико је, Боже мој, чуднијех ствари ови Босвор видио! Колико промјена! Наш Душан силни имао је Стамбол на око, Бугари су га једном обсађивали. Поганство и моћ, или скоро немоћ, но да речем сјенка римске империје овђе се је пренијела. Какав се је тутањ онда одјеца' међу ове равне брегове! Крстоносци су се овђе ширили, њихов мах, не много хришћански, замијенила бијесна сила јањичара и баша њихових, а сводови џамија су одлијезали од „ура“! рускијех грла кад се потписао С. В. Стефански мир! Колико је гријеха видио овај Босвор, колико је жертава невиних прождро, колико срама, колико понижења људскога и људскоће! Ух, кобна је љепота твоја, Цариграде!

Тако мислећи нехотице ми се отргне око к оној страни, ђе су двори мисирских принцеза! И одмах почнем мислити о томе чудноме крају, о његовим старим царевима и пирамидама и Нилу, о фараонима, о Семирамиси, о Клеопатри, Антонију, Помпеју и Цезару, о генералу Бонапарти, о Мурат-бегу, Мемед-Алији, Ибрахим-паши, па најпослије о генералу Вонсеу који га у наш земан покори и којему ја, за тај чин, дадох нашу војничку медаљу Милоша Обилића!

По ноћи, када се гледа као ни у дан, не може се дуго гледати један предмет. О горереченом мислећи очи су ми се трзале тамо-амо, по Босвору, док наједном пусте се опет на двор мисирских принцеза зауставише. Нехотице, али не могах да се не сјетим на пјесму С. В. Каћанског:

Ах кокоти там' не поју

Да навјесте зоре сјај,

Тамо љепше тице поју,

Затворене у Сарај.

Ово гундерећи мислио сам на Леандра и на Бајрона. Више нијесам ништа мислио. Што год бих више мислио бих се гријешио. Па реци, да није грешан и кобан ови поток са његова оба бријега. Ух, љепота је твоја кобна, Цариграде!

Ја сад причам, што сам синоћ мислио, а треба да пишем што ћу и што имам данас радити.

Данас примам дипломатски кор. Посланицима морам враћати визите, а осталој господи Станко ће понијети визит-карте.

Њима је речено да дођу око десет. Но ја сам добро подранио, па како сам синоћ наредио, да „Изедин“ буде готов јутрос у 7 урах, ја сам се с њим извеза' пут Марморскога мора до наспрам 7 кула, а отоле се вратио лагано опет овђе, како сам се наново науживао гледати Цариград. Зашто први утисак Цариграда није ми се Бог зна што изванредно учинио, можда ђе је простор уопште широк, а и даљина је, куће ми се учинише мале ка' од папира. Све ми изгледаше као један план, као један фасц-симиле — као нешто од квашенога папира израђеног. Куће су много љепше и пространије унутра него ли се чине изван. Тако је исто и у Москви.

Пошто сам се нагледао цијела канала, вратио сам се кући и примао визите дипломатског кора. То је било око подне. На подне те су се визите свршиле. По ручку сам одио те сам их вратио талијанскоме, француском, енглеском и руском, а њемачкога није било код куће.

Кад сам се вратио кући нашао сам Нусредин-пашу, Хусеин-пашу и Бедри-бега, у дворац. Били смо уговорили, да се састанемо и око граница поразговарамо. Било је доста шеврдања и остадосмо на то да Султан ријеши. За тим смо сви заједно пошли да вечерамо као добри пријатељи. Таман смо свршили, кад нам јавише да је доша' велики maître cérémonies Мунир ефендија. Ја их дочекам у један салон, који је спрам трпезарије. Они ми изруче поздрављање царско и повторе његово задовољство, што ме је виђело и какве су наредбе дате, да што боље пробавим моје вријеме у Цариграду. Затим, намигнувши један на другога, почеше вадити из једне валиже царске дарове. Случајно најпријед извадише Станков дар, па почеше одржавати (!) оне друге. Станко, поп Илија, Шако и Блажо бјеху остали у трпезарију, те ја пођи за њих и дозови их: „Хајте овамо, да примите oд Цара дарове!“ Дође Станко и сви други. Ема Станко, Станко: „Ха рече кућићу, није овога било, јесам ли ви ја казао, како ће бити; није овога било откад је свијет наста'„! Моја шкатуља ваља 500 наполеона! ... и прочија, ко би мога' описати сво његово удивљење. „Господару знаш ова твоја шкатуља и Зоркин накит ваљају сто хиљада талијера; ја ти кажем, убио ме Бог, ако не ваљају. Ово је благо. Давно сам ви ја говорио, да идете у Цариград. Је ли боље е смо дошли?!“

Пошто нам ови дарови бише изручени, ја се опростих Минир-бегом и његовим другом. Затим изађи горе. Кад ево ти опет Станка: „Господару!“ — „Ево ме.“ — „Каква би ова?“ — „Добра!“

—„Зна јадни Станко што говори!“ — Затим се обрне на Ђура и на Сима, којима су такође дошли сахати на дар и ордени 5. класе меџидије, те им рече: „И вама је лијепо и прелијепо као икад иједнијема слугама!“

Мало иза тога замину ме и рече: „Богами се не зна, што може још бити!“ — „А што Станко?“ — „Може још бити дарова, неће се на ово прекинут; Зна јадни Станко; ха, Станко, ђе си!“

—Е, мртав сам од смијеха пао на један диван.

Иза тога слушали смо једну музику турску, коју ми је Султан спремио. У њој је био један стари свирач, који је свирао неколико пред Султаном Махмутом и један слијепац особите вјештине. Овоме сам поклонио златни сахат.

Затијем смо пошли да спавамо. Спавао нијесам баш најбоље.

Ово све иде, као што се вели, као на воду — конац дјело краси. Хоће ли Турци остати људи до краја или неће, виђећемо. Али ми нешто вели да неће, а гријешим се, зашто до сад, све је уредно било!

Немојте, Турци, ако Бога знате; да ли не видите, што ви се од Европе спрема? Ја знам, вама је запело за Велику. Е, ако мале интересе тако великијема предпостављате, онда зло и наопако! А Велику нећете имати док и главама не измијењамо се, па чија остане!

11. августа

Јутрос стоји у програму, да визитирамо џамије и ризницу, и да посјету учинимо Њ. Светости Патријарху. Ручали смо око 11 ура, затим смо се упутили на старе сараје који су ограђени готово на развалине дворова византијскијех царева. Таквога положаја нијесам нигђе виђа. А двор и башче не могу се замислити. Ема што је један киоск, звани Багдат-киоск, те љепоте нема нигђе већ! Какав је отален поглед, Боже свемогући! Ту су нам принијели чибуке и кафу, а кроз димове из чибука гледају ови ријетки призор. Мислио сам на Константина и она времена. Зашто да се пуште Турцима, мекуше једне! Зашто га у лијенство, и у раскоши, и у раздражености живота застадоше соколови азијатски, те му кућу више њега разорише и њега под њом затрпаше. Тек су онаки били нијесу ово мјесто ни заслужили да имају!

Из овога дворца пошли смо у С. В. Софију.

За описати величанствени храм би требало више времена и боље перо неголи ово моје. Ја ћу се ограничити, да је диван. То је накратко. Али, Боже мој, и ако је џамија, добро ли се у њој моли! Ја сам приђе но сам по њој почео ићи и гледати, најпријед се помолио Богу и Христу нашему, и Св. Софији, за срећу и добро Црне Горе, мога милога народа и драге својте и пријатеља. Боже прави, рекох, који си побједоносног султана Мухамеда на хата у њу довео, доведи и брзо побједоносног козака и једнога барјактара црногорскога да завичу: „Слава тебе Боже наш, слава тебје!“ И „ура“ и „живио“, да одјекну они мосулком украшени сводови за нашега времена и јака живота!

Као што рекох за описати тај храм требало би више времена и боље перо и јача знања художества и архитектуре, него ли их ја имам. На сваки начин на мене је произвела ова црква велики утисак. Је ли због њене величине, укуса и украса? — Не знам! Ја сам гледао и вишијех цркава — а Спаситељства у Москви није неукуснија и неукрашенија. Без сумље, жалосна судба овога Св. православнога храма највише је упечатљење на мене учинило.

Послије моје молитве ходао сам по цркви, гледа како Турци клањају и уче. И ту сам нешто мислио. Клео сам лажавога Мухамеда колико је зла и назатка његова грешна појава човјечанству и напретку људскоме учинила. Овакови храм не би много било разгледати цио један дан од јутра до мрака. Ја сам једва по сахата у њ стајао. Затим смо пошли у џамију султана Ахмета. Ова џамија је сасвијем близу Св. Софији. Побуду, која је саграђивањем ове у близину оне богомоље изазвало, није је трудно погодити. Ишло се на то, без сваке сумље да се повољније може повући паралела између освајача и освојенога, између вјера, исповиједања и времена, али се то није ни узалеко постигло. Св. Софија није нигђе домашена, премда ону красе 6 минарета, и што је височија и осветљенија.

Послијед Султана Ахмета џамије били смо у ону звану Сулејманије. Ова је мања мало од прве, али је јако укусна. Мене се боље допада него ли прва. Стил јој нешто ближи нашем, и не наликује првој, која би се приђе усвојила за једну дворану за чесову експозицију, него ли мјесту за молитву. Затијем смо били у једну другу џамију, помању од ове три. Најпослије смо пошли у једну сасвијем малу, у којој је само гроб Султана Махмута мога' стати. Послије смо сишли кроз Стамбол, или боље рећи Фанаром или Златни рог, у патријаршију. Њ. свјетлост патријарх причекао ме је на врата цркве и с једнијем лијепим ме словом поздравио. Затим је било благодареније, након којега ме је свјетлост извела у Манастир, те ме угостио кафом, лимунадом и слаткијем.

Патријарх је као најљепши чојак кога сам гледао. Млад, око 52, висок изображен. Боље понашањем наликује једноме мирскоме књазу, него ли књазу од цркве. Говори много језика. Осјећа и сам, да је лијеп, па и позира мало, али да му је просто, зато веле да је прави острож и примјер нашега православља на ове источне стране.

Кад сам изаша из Патријаршије велики ме је народ поздравио: „Живио!“ и „Зито!“ Одолен идући у кола кроз уске сокаке на много мјеста смо се устављали и гледали ђе ћемо се изврнути. У једној таквој ћескоти, догоди ми се једна смијешна ствар. Један официр турски, човјек већ почео улазити у године, срете ме, загледа се у мене, тргне сабљу и живо примакне се кочији, таман настрану самијех врата исте, и ту стане, и војнички сабљом поздрави. Међутим, не знам како и у онолико, а како смо близу били стани му се грло мога револвера таман под грло његово. Кад виђех да он сирома салутира, ја се осмијенем и почнем салутирати револвером. У измјени ове учтивости обојица смо погријешили — нити је он треба да салутира сабљом, кад није војника са собом водио; ни ја њему да револвером на поздрав одговорим. Нусрет-паша, и Ахмет-паша, који су са мном били, узели су чисто да се ја шалим. А није баш сасвим шала била бар од моје стране. Послије те мале комедије стигнемо на обалу и увеземо се у вапорић. Затим смо пошли у Двор Долма-башче ђе нас је лијепа предвечера чекала, послије које смо исти двор визитирали. Што је ту раскоши, Боже драги! А у њ нико не живи ни у све друге, а колико су коштали! Што је много, много, па чојак био сто пута цар, оно је греота чинити, и паре сиротињске у оно трошити! Пошто смо то разгледали послао сам на мој конак Геук-су. Неколико отпочинули, лијепо се наредили па смо пошли на Бујук-Дере на бал, који је Г. Нелидов у моју почаст принаредио. Бал је био красан и жив. Госпођа Нелидов, домаћица, са ријетком љубазности предусрела је све госте. Она и њен супруг највише су се око мене бавили.

Пошто сам одиграо двије кадриље, једну с њом, а другу са госпођом од Ноал, пошли смо на вечеру. Затим смо изашли на терацу, која је попуњена била све мањијем и вишијем трпезама за госте. Како неки Москови деријаху шампањ! А има их гомила у посланство и на њихов стационер. Боже мој, како ми је било међу њима и са њима бити, како се нешто јак и силан осјећам, а виђу, да сам и ја њима мио и да ме оће добро. Ту сам гледа; да сам са сваким љубазан и предусретљив, а све да ми није мане и моме кршу јуначкоме.

12. августа

Данас је петак. Данас султан иде у џамију. У ови се дан чини нека парада, као не било примијењено, у неђељу што се чине у Русију „Разводи“.

Знао сам да ћу бити позван, али кад и у коју ће се џамију ићи, то нико не зна, то само цар каже кад у кола сједе: води ту или ту! Данас је изабрао џамију Бешикташи, и мене су приредили један павиљон, окле ће умоћ' гледати. Комад смо сјеђели, док завикаше старјешине: „Мирно!“ војсци која је стојала. од двора Илдиса до те џамије. Кад ли га ево ђе иде у кола с једнијем пашом, и пред њим једно десет ађутанта. И за њим једно двадесет кабадаија. Ови задњи доста златом извезени и ишарани, а први као обични официри, само што им коњи бјеху побољи, али бег зна не бјеше ствари у њима. Пошто је Султан уљега у џамију ова војска почела је дефилирати испред и одлазити у касарну, јер обично не чека док изиде Султан. Војска доста слабо изгледаше, а поморска инфатерија живо иђаше и згодна му је. Пошто је султан изашао и вратио се кући, мене понудише да виђу шталу царску, на чем пристане. Ја сам друкчије замишља његову шталу. Мислио сам да је потпунија и збољијема коњима набђевена. Сјеђели смо неколико у један ћошак, а сеизи су јахали неке коње да ми гледамо. Дервиш-паша био је са мном и запитивао ме који ми се чини бољи и љепши. Нарочито да кажем султану мој густ.

Затим смо се вратили у Геук-су и цијело послије подне ту пробавили.

13. августа

Синоћ пред вече дошао је Хусеин-паша и Бедри-бег, да се разговоре с нама о границама, зашто сам поручива цару, да се већ једном то питање уреди између нас. До Градишта није било препирања. А отолен како они говораху ми немамо ништа до све старом границом. А да ђе је линија Кортина и она Берлинског уговора? Ја се почех мало иједити. Ема, почему сам позват на вечеру код Султана, мишљах му се изгрмјети за ту њихову претензију.

Да не прескачем, јутрос смо пораније обједовали, затим смо пошли да видимо дворац Белероеј и његов парк. Затим музеум и фабрику артиљеринску, послије тога Министарство Марине, па неке оклопнице.

Зданија су саграђена јединијем и добријем за њих султаном Азисом, велика и пространа. Рађаше се топова, ђулета, и пршквараше бјеху неке јаде радника окупили ђе бјесмо ми дошли, а не ради посла. Тако исто у оно одјељење Марине ками нешто лијаху и прелијеваху и тобож рађаху један вапор, који неће никад ондолен изаћи, чим га немају сушто свршити. А што им ујад оће, кад их залуд имају готово двадесет таман онђен, а не би им сјутра два могли изаћи не даље до Дарданела, како ваља и требује. А бродови су залуд лијепи као поправ што је виши купљен у Инглеској, но су сада батал и поштеђени су.

Пошто ово прегледасмо бисмо позвани у један Државни дворчић који стоји уза Министарство Марине. Веле да је султан Махмут често у њ долазио и свој диван у њ сакупљао. Тупак ништа не ваљаше. Најсрамнији раскош владаше у намјештају истог, па просто хајде и то да је икакав султан у њ ставио послије Мамута. Ема све једно, они ђе су се научили свакога варати и свакога лагати то им је тако у крв ушло, да оће саме себе да варају и да лажу. Нека их, подурало им!

Пошто смо ту нешто залудили, кренусмо да идемо пут фабрике оружја и џебане, но како се ја бих доста добро уморио, рекох да не могу тамо одити, те и не пођи. Него отидосмо у дворчић Еламур, који је за мене наређен као и ови у Геук-су, кад сам на страну анадолску. Ту смо почијевали један сахат и по, док смо се наредили и пошли на вечеру код Султана. Вечера не бјеше у двор Илдис, но у један ћошак који је у парк истога Илдиса. Каква је ту опет раскош!

Како мишљах говорити цару о граници ту вече — њихова мудрост снашла је била, да о томе нема збора ту вече, — и како улазах у тај ћошак на врата сама заустави ме Мунир ефендија и замоли да цару не говорим о томе предмету, јер да је он дао налог да сјутра дође Министар Иностраних дјела код нас, и да је све свршено по нашој жељи. Ја му по томе не говорих ништа, но вечерај мирно. Цар је био од већ љубазан са мном као и први пут, и све смо се разговарали, али његова господа бјеше сјетна као гробље, и очи јој се нашијема косаху крвнички и некако дивље. Што им је, јад их задио? Послијед сам разумио да су тобош људи вас дан и цијелу ноћ радили с царем око границе, и тобош нашли макуле. Не осврћући се на изглед њихових дивљих образа, да их анаћема, ја сам добро ијо и презритељно очима крстаријо као поправ на уплете и ископе јуначке Османове царевине. Смијао сам се у себе њиховом робском понашању на трпезу, њихову гледању — како повуку испод очих — њихову сјеђењу. Сви су пјанчине, а ниједан није смио окусити другога пића осим воде. О грдови, на кога је царство и царевина спала! А да жао ми је, а ево какве смо симпатичне одношаје били око Косова већ!

14. августа

Ономадне сам обећао Г-ну Нелидову, да ћу доћи у Руску капелу на летурђију. Данас је неђеља. Оћу ли — нећу ли? — Балансирао сам зато што ми синоћ рекоше, да ће данас доћи министар иностраних дјела да пренесе свршену ствар о граници. Најпослијед ријешим се и пођем са два ађутанта, а Станка и попа Илију оставим кући, дако дође Министар нека се они поразговарају с њим, док се ја вратим. Ја наврат нанос у цркву, а из цркве опет овамо. Је ли долазио Министар? — Не! Одговорише ми — а ја бјех одбио ручак, који ми бјеше најпријатељскије приредио Г. Нелидов, тек да прије стигнем у дом, да сам тобош на биљегу. Али код њих лагати, то је мала ствар, напротив, то је код њих један начин отмености и велике науке и достојанства који се, на жалост, за оне, који с њима посла имају, пофтораје.

Ваздан чекасмо министра, кад ли њега нема. Већ цијело послије подне могао ме је чојак чут ђе говорим: Лажови, лажови, о грдни лажови царство вам пропало!

Станко и поп Илија су одавно познавали њихове начине у извршавању послова, држаху ме док их ја срамоћах и кунијах говорећи:

О Турчине, лафе стари,

Источнога царе света.

„Немојте, да ве кунем!“ — завичем им. Виђу, да ми треба остат више времена у Цариграду неголи сам мислио. Свако ми вели: „Не знате ви још ништа какви су они и њихово отезање и њихова лудост!“

Почем сам дошао у Цариград и на то се ријешио, ја опет нијесам хтио, да као оно, што се вели брускирам послове да се не би догодила она Оташева, што рече на Ћипуру.

ПУТ У ЦАРИГРАД 1899. ГОДИНЕ

Дневник мога путовања у Цариград посвећен мојим драгим кћерима Мики и Мисји

Данас, 12. августа 1899. крећем на пут са Маман у Цариград. Ово смо путовање преузели да захвалимо Њ. Ц. В. султану за све његове доброте које нам је указао и његове љубазне пажње за нас и наше. Његова велика и позната куртоазија није се ни једнога дана демантовала од мога првог боравка 1883. у његовој престоници, већ је била све већа и већа. Маман и ја осјећамо праву потребу срца да за то захвалимо Његовом Величанству и ако наш дуг захвалности може бити овим путовањем дјелимично одужен, Маман и ја бићемо задовољни. Свакако мало ко ће повјеровати у истински и једини циљ нашег пута, а нарочито колико ће се сумњала наћи међу дипломатима. Али то за нас нема значаја, кад вршимо своју дужност!

Као пратњу водимо с нама, сем вашега брата Мирка, г. Гавра, нашег министра спољних послова, гђу Ђелу, његову жену, г. командира Митра Мартиновића, ађутанта, г. М. Вукотића, г. Ш. Пигеа, у својству секретара Маман; гђицу Нојком, њену почасну даму и доктора Перазића. Послугу сачињавају четири послужитеља и једна собарица.

Мада је годишње доба добро за путовање на мору, ми пак као горштаци укрцавамо се са малим осјенчењем сумње. Да олакша наше путовање, Њ. В. султан био је добар да нам стави на располагање велики брод његове ратне морнарице „Исмир“. Сем тога додијељени су нам како нам то јављају из Цариграда, један шеф церемонија, један главни ађутант, дебели пуковник Тевик, и други официри. За наше задовољство наћи ћемо на палуби двије музике: једну војну музику и један оркестар двора. Као што видите добро нам је. О Боже мора, буди нам милостив! Много ми је стало до тога да покажем у Босвору моју црногорску заставу, заједно са поклоном султана; зато сам одлучио да нас прати „Тимса“ (Timxah) моја мала јахта.

Јутрос у пет сати напустили смо Цетиње. Наш мали Перо био је много љут и да нијесам измислио фамозну причу да ће га султан задржати у једном лицеју, ако дође са нама, колико би муке имала његова мајка с тим ђететом, које је исто тако хтјело свакако да пође.

Лежећи у свом кревету, трљајући очи још пуне сна, Перо ме зове: „Папа, мислиш ли да би ме султан задржао тамо?“ — „Свакако би те задржао султан тамо и то би нам направило велико задовољство и велику част. Дођи, дакле, с нама, драги“. — „Не, не, нећу!“ А затим неколико нељубазних ријечи ... Углавном захваљујући овоме што сам горе рекао, он је задовољнији да остане него да нас прати. То знам јер ме је загрлио при поласку, а овај пут без суза, што није обично.

Наши изврсни сусједи Кенеди били су врло љубазни да дођу да нам зажеле добар пут. Више наших министара и наших чиновника били су такође присутни нашем одласку. Пут од Цетиња до Ријеке, који сам прешао у колима са Маман, трајао је 1 сат и 25 минута. Прије него се укрцала на језеру, Маман, је жељела да баци поглед на свој најмилији кутак, „своју малу Ницу“. Посматрао сам је у дворишту. Зрачила је од задовољства и била је срећна да покаже гђици Нојком дрвеће, које је засадила, поморанџе, мандарине и леје цвијећа које је тако лијепо његовао вртлар Јаков, кога је добавила из Горице.

Укрцали смо се на „Ластавицу“, нашу брзу лађицу, али која није без недостатака, јер страшно мирише на петролеј. Послије обилних киша ових посљедњих дана, небо је покривено, али је ваздух свјеж и чист, језеро равно као лед. Маман смо намјестили сасвим на прови да би мање осјећала мирис петролеја. Мирко и гђица су остали поред ње, а ја, коме петролеј ништа не смета заузео сам водоравни став и преспавао до Лесендра. Пошто смо стигли на Вир, у свака кола улазе по двије особе и касом стижемо до хана у Лимљанима гдје једемо пилетине. Пут је изврстан, с обје стране пута кукуруз је врло лијеп и обећава одличну жетву.

У Тополицу стижемо у пола послије подне гдје нас дочекују наша ђеца с љубављу и њежно. Наша млада снаха дочекује нас на најљубазнији и најдирљивији начин. Све најбоље што имају нама дају. Пошто смо се мало освјежили, сиједамо за сто. Од званица, сем управитеља куће, ту су Маман и ја, Мирко, гђица Нојком, гђица Зшинска и г. Трибер, јадни болесник кога прогоне (како он мисли) све жене због његове љепоте и његових манира. Заиста је болестан, јадник, а жене које га прогоне, увијек према његовој причи, су неумољиве. У ствари, кад га гледам ... и ја мислим на жене. — Послије ручка отишли смо на спавање. У 4 сата сакупили смо се на тераси ради кафе и чаја. Затим смо присуствовали партији тениса у којој је побиједила моја Мисја. Затим нас је Дано одвео, Маман и мене, да нам покаже свој дивни парк који заслужује да буде детаљно описан. Само ћу рећи да је чаробан захваљујући својим бројним маслинама, том мноштву храстова, огромних смокава, сваковрсног дрвећа, грмља и мирта, који би били непроходни да нијесу избраздани многим хладовитим стазама тако чаробним да би их пожељели Дијана и Немрод.

У седам и по сати отишли смо на вечеру. Било је још двије званице. Дано је позвао г. Пигеа и Назим беја. За вријеме вечере слушали смо музику Вимера, онај гудачки оркестар што је створио мој син. Послије колача појави се неки талијански умјетник, по имену Барбела, вајар, позван у Тополицу да изради попрсја Дана и Мисје, да би их послао на идућу паришку изложбу. Не могу се изјашњавати о његовом дару, али знам да се истиче у вјештини подражавања. Мој син га је замолио да имитира једну шваљу. Он је то тако лијепо урадио да бих се заклео, да нијесам био сувише близу, да је стварно пришивао дугме на редангот Назим беја који је то дозволио љубазно и добродушно. Затим друга игра: игра изненађења испод чаршава, а због те игре бароница Зшинска постаде нервозна од ужаса и гађења.

Дјеца, ради припрема да нас дочекају, била су рано устала, и као и ми путници, сви су осјећали потребу за одмором. Послије много пољубаца и пошто смо се прекрстили, пожељесмо лаку ноћ, а ја ставих крупну тачку на први број мога дневника.

Петак 13. августа

Петак, тринаести! Који би се лудак укрцао једнога петка тринаестог! Дано ми баш најави долазак на пристан „Исмира“.

 -Лађа је огромна, Папа, можеш бити миран.

-Не, драги, па да је још и већа, допусти да будем твој гост до поноћи.

Мада је био у свом првом меденом мјесецу, као добар син, направи љубазно лице на мој одговор. Одлучено је: проводимо дакле цио данашњи дан и добар дио ноћи код наше дјеце.

Око десет сати послао сам ађутанта на палубу „Исмира“ да зажелим добродошлицу љубазном изасланству Њ. В. султана. Затим је Данило отишао да посјети брод и да позове пашу и његову пратњу за сто. Та господа су дошла неколико тренутака прије ручка. Да би нам угодили, као добри и углађени отоманци, довели су са „Исмира“ двије музике, које су се такмичиле у ревности, за вријеме ручка, да нас наизмјенично очарају својим хармоничним звуцима. Сви наши гласови и сво наше дивљење припало је оркестру двора Њ. В. Свирао је слатке и мелодичне арије, које су јако дирале срце, ако је човјек и мало оријенталац као ја. Мојој Мисји нијесу се учинили ти акорди довољно тевтонски ни довољно вагнеровски, а Мирко се превијао од смијеха гледајући диригента капеле како даје такт плазећи језик за цијело вријеме трајања комада.

Око два сата смо се раставили. Турци су се вратили на брод, а ми смо отишли у наше собе ради спавања, сем Дана и Мисје. Моја дјеца су жељела да испрате Турке, који су се враћали на „Исмир“. Мисја је жељела да посјети лађу. Али за мало што то није постало узроком несреће која је срећом била само лако узбуђење. Пошто је стигао на палубу и пошто је обишао брод, паша је хтио да покаже Мисји горњу палубу, тако огромну и тако широку да би на њој могло играти педесет особа. Пењући се уз уске степенице, моја Мисја погрешно краче и свакако би пала у воду да је није задржао за главу министар Ахмед Фавзи паша. Њено лијепо мало лице, ружичасто и бијело као крин осјетило је руке ... рећи ћу: коректне једнога паше.

Као и јуче пили смо чај на тераси и поново су играли тенис. Послије тога отишао сам у парк са Маман, а одатле на круг код Поповића и Пристан. За вријеме тениса, као и јуче, Трибер ме је заиста нервирао. Брзо бих га био удаљио да није био гост мога сина. Какав човјек! Не, каква же ... ! не, још не то. Каква индивидуа, ни човјек ни жена. У седам и по сати пошли смо да вечерамо. Није било нових званица. Послије вечере, око девет сати, Дано је забављао наше очи ракетама и ватрометом на што су с „Измира“ одговорили скромно и с укусом. Ноћ је била лијепа, а мјесец се појавио око десет сати. Сједели смо испред куће и разговарали о астрономији. Г. Трибер је хтио да говори о поезији. То ми се учини као профанација и зауставих га одмах. Он не губи храброст и поставља бароници Зшинској сљедеће питање: Да ли је жена грешница кад се слабо влада (нећу да наводим дословно његове ријечи — други рукопис проф. И. Бр.) или кад искрено и чисто воли неког другог човјека а не свога мужа. Ја сам се умијешао, али сада тако да се на то више није враћао.

Поноћ откуцава. Окупљамо се у горњем салону, разговарамо четврт сата и пошто сам добро погледао свој (у тексту његов — И. Б.) сат који је означавао пола послије поноћи и сигурно утврдио да није више петак тринаести, устајем и изговарам молитву грлећи нашу дјецу која остају. Ни једна суза, разумије се, није обиљежила наш растанак ни с једне ни с друге стране. Дјеца још увијек у свом меденом мјесецу остају срећна, а и ми сами одлазимо срећни због њихове среће. Нарочито одлазим лака срца мислећи да ће моја земља имати добру жетву ове године. Нека Бог штити и благослови моју земљу!

На палуби „Исмира“

јутро 2 сата

Попели смо се на палубу „Исмира“ освијетљени бенгалском ватром и уз звуке црногорске химне. На дну степеница сачекао нас је храбри адмирал Рифат паша; горе је била пјешадијска и маринска чета, управник церемонија, Њ. Е. Галиб беј и више официра. Моја љупка снаха и њен муж неизоставно су хтјели да нас испрате на палубу. Дано је ишао са Маман иза чамца, у којем смо били Мисја, Мирко и ја. Море је било малко немирно. Мало сам био узнемирен на дну степеница, бојећи се због њихове солидности нарочито видећи адмирала који нас је ту очекивао. Помишљао сам да адмирал има 131 кило, ја близу 120 а и моја мала драга Мисја је мало пуначка (нека ми је дозвољено да то речем сасвим тихо — други рукопис И. Б.) па ако степенице почну да пуцају под нама... Заповједничким гласом рекао сам адмиралу да се попне испред принцезе, моје снахе која је малко окретнија.

Причекаћу дан да напишем трећи број мога дневника.

Субота 14. август

У два сата мање десет минута напуштамо пристаниште Бара. Залазећи иза Волујице, написао сам крај мога другог броја и ми се намјестисмо у салону и кабинама које су биле за нас задржане. Ја сам отишао да спавам.

Нешто о нашем смјештају. Он је сасвим чист; запазио сам на свакој ситници сву бригу коју су уложили да нам буду пријатни. Кабине су простране, зрачне и миришљаве. Најзад, ту се човјек осјећа добро и угодно.

Рекли су ми да смо у зору били на поглед Улциња. У осам сати устао сам и послије кафе преузимам дужност новинара — хроничара без икаквог микроба политике. Ко је тај фанатик који би се усудио да помишља на ту Божју казну док плови у дрвеној љусци, клизећи изнад таласа, с небом изнад своје главе и врећом грехова на савјести? Па ипак може ли човјек бити равнодушан гледајући обале и предгорја ове поносне Албаније која је некада припадала нашим краљевима, ове отаџбине Скендер бега! ...

Мало испред нас је Драч, стари Dyrrachium, славан са толико догађаја које нам завјештава историја, а кобан за флоту нашега краља Милутина. У једној јединој ноћи наши добри пријатељи Дубровчани спалили су ту флоту којом је обдарио своју земљу један краљ мудар, практичан и далековид. То је био судбоносни удар, ненадокнадив за вазда за полет наше трговине и власт над морем. Мало даље налази се Елбасан. И тамо су реликвије св. Владимира, једнога од наших насрећних краљева и жртве бугарскога краља. Његова жена, сестра овога посљедњег, звала се Косара. Много волим то име. Кад бих имао унуку, уколико Мисја не би била противу тога, дао бих јој то име.

Око подне осјетисмо лаки потрес; наша лађа додирнула је пјешчани спруд. Млади командант, син министра морнарице, повјерио је био судбину пута једном другом капетану, који није знао за тај спруд на којему смо остали једно пола сата. Капетан је био врло љут. То бих био и ја на његовом мјесту, али сам био сувише гладан, а како је то било вријеме ручка, догађај ми је добро дошао да сједнемо за сто и мирније ручамо пошто смо се налазили на пјешчаном спруду. Дакле ви видите да се нико није узнемирио. Тек послије другога јела осјетисмо да смо на добром путу. Ни на Маман није овај мали догађај направио никакав утисак. Али Тимса која нас је пратила на раздаљини од триста метара отприлике, хтјела је да покаже своју храброст. Капетан Михајловић скаче у барку и у највећој журби стиже до нас. Кад се приближио на домак гласа, сам сам му довикнуо: „Хајде с' Богом, одкуд си дошао!“ (на српском у оригиналу — И. Бр.). То је било мало ревности и услужности које не волим кад су неумјесне. Ах, како се Мирко смијао! Он који је готов, као и ми сви уосталом, да све види с добре стране. Мислио је на Дана и дједа Петра.

Пролазимо поред Крфа око једанаест сати увече. На поглед те вароши дозвао сам Маман да се прекрсти у правцу гдје се налазе драгоцјене мошти св. Спиридона. Умало не заборавих да забиљежим да су с наше лијеве стране планине Шимаре, за које су стари народи тврдили да се тамо налази улаз у пакао. Желио бих да знам мјесто гдје се Пирус укрцао за борбу у Италији. Доктор ми није знао то рећи, он који пак зна толико ствари.

Неђеља 15. август

Устао сам око шест сати и нашао сам ваљанога др Перазића на палуби. Пловили смо низ канал Вискардо са Итаком на нашој лијевој страни, а острвом Кефалонијом на нашој десној. Прије тога прошли смо испред острва св. Мавр, чије нас једно мјесто потсјећа на окрутност старих закона за злочинце. Кажу да су их бацали без милости са врха стијене у море. Поводом те стијене, једна паганска легенда нам саопштава да се и славна пјесникиња Сафо, пошто је видјела да је презрена од неког тадашњег Трибера, бацила из очајања са врха те стијене, главом напријед, да угаси пламен који је у њеном срцу запалила нека надувена будала! (Његов шеф, г. Депре, овдје је назван: највећа будала, а он, Трибер „надувена“ — други рукопис И. Бр.).

Пролазећи поред Итаке, отаџбине славнога Улиса, мој доктор, још пун свјежих успомена на божанствени Хомеров роман, показао ми је кулу на врху једне планине кунући се да је ту била херојева кућа, гдје је вјерна Пенелопа чекала свога мужа и господара. Али примичући се установисмо да је то била обична вјетрењача.

Да нијесам посветио овај дневник мојим драгим кћерима Мики и Мисји написао бих дуги чланак о жени Улиса и један много дужи о другима ...

Кефалонија је на нашој десној страни, као што сам горе рекао. То је највеће од седам Јонских острва. Чувено је са своје плодности и својих одважних морнара. На два сата од Аргостолиса лорд Бајрон је написао свога Дон Жуана — Триберову противност.

Пошто смо изишли из овога канала, пред нама се отвара залив Патраса, одакле смо упутили Тимсу у Пиреј да се снабдије угљем с наређењем да нас чека у каналу Зее док ми не обиђемо Пелопонез. Увече пролазимо испред острва Занте, које зову „Фиор ди Леванте“ због његове љепоте, а славна исто тако са својих земљотреса.

Понеђељак 16. август

Као и јуче, на палуби сам био у шест сати ујутру. Око подне прешли смо рт Матапан, крај свијета старих народа. Касније, око два сата, видимо Китеру (Cythére), то по злу познато мјесто старога свијета.

Море је стално мирно. Ни боре на његовој површини. И ваша мајка осјећа се тако добро да се и она пење на палубу, између девет и десет сати, насмијана, интересујући се за све. Драга, добра Маман, као дијете се радује животу, она која је са страхом пошла на овај пут на мору. Не треба се томе чудити од ње, јер она нема органа за неповјерење. Велики би је напор можда убио. И дању и ноћу, са картом у руци, проучавам вјетрове и мјеста гдје би се могли склонити, у случају потребе, јер не желим да се с њом изложим великим опасностима. Апетит јој је изврстан, а горе сам напоменуо да је кухиња добра. Када говорим Маман да се вратимо жељезницом: Цариград, Букурешт, неће ни да чује и каже да је начин како сада путујемо за њу најбољи. Свакако најбољи под условом да море буде у повратку исто тако мирно као у одласку. Ваша рођака гђа Ђеле, која је толико пропатила од морске болести при повратку из Врањине, овај пут не осјећа ништа слично. Гавро и ми сви тако смо задовољни што се јадна жена не мучи. Толико смо је хвалили за њено храбро држање које ни у чему не одступа од држања механичара. Гђица Нојком је већ одавно навикнута на путовања, али хоће да се свачим користи; за столом, мјесто да једе „с крстом и с анђелом Божијем“ (у тексту на српском — И. Бр.), упиње се свом снагом да научи турски и арапски. Цијело вријеме пљуште питања члановима мисије, која је дошла да нас прихвати. „Како се каже ово?“ итд. Добро познаје митологију и слушајући је човјек би рекао да држи предавање својим ученицима. Г. Пиге и ја смо хтјели да је наведемо да говори мало о Китеру и Лезбосу, али се нијесмо усудили.

Милутин је најгори поморац од свих нас, Митар долази затим.

Данас је десета годишњица Станине удадбе. Пили смо у њено здравље.

На палуби имамо двије мале свечаности свакога дана: када се диже и када се спушта застава. То се увијек врши уз звуке музике, са четом под оружјем. Најприје се свира отоманска химна а затим наша. Око пет сати морнари вичу „чок јаша!“ живио султан! нашто сви устајемо с поштовањем.

Око десет сати пролазимо испред Пиреја. У Зеји поново налазимо Тимсу који полази да нас вјерно прати.

Идем да спавам. Лаку ноћ, дјецо!

Уторак 17. август

Јутрос око шест сати излазећи из кабине, пењем се на палубу и ништа више не видим око себе. Сасвим смо на отвореном мору. Како се човјек осјећа малим, мада је „Исмир“ колос. Ништа значајно, све је као обично. Када је јутрос Маман изашла, много смо разговарали о свему — и о теби, драга, што си остала у Бару, и о тихој Мики за коју претпостављамо да је данас у Красное Селу. Кад будем имао већу јахту, предложићу Мики да је узмем у Бару и да с њом путујем до Крима. У Цариграду ја бих сачувао инкогнито, а за повратак пошао бих преко Одесе и Кракова, Беча и Фијуме (данас Ријека). Јадна, драга Горостана заиста заслужује једно путовање ради задовољства.

На броду је и један хоџа. Њ. Њ. Е. Е. (официри) су ме запитали да ли желим присуствовати у 4 сата молитви посаде. Прихватио сам и пошао да видим церемонију. Предано сам гледао то достојанствено и побожно вјерско служење. Како се све вјероисповијести уздижу ка истом средишту. Поравнавање је злочин, као што је и нетолеранција, а људска глупост је неопростиво зло.

У овом часу смо преко пута Митилене (Лезбос), острва са отприлике шездесет хиљада становника. Његова главна индустрија је производња сапуна. Успомена на његову прошлост, запрљану поквареношћу женских чула, никада неће моћи бити опрана свим сапунима свијета.

Рекао сам да вечерас сиђе оркестар у велики салон гдје вечерамо, а то из два разлога: Прво, јер је пријатније, друго, да спријечимо питања гђице Нојком која свакако хоће да научи турски и арапски док смо за столом.

Море је увијек мирно, небо бистро, без топлоте. Пошто смо разговарали на палуби до десет сати, пошли смо на спавање.

Сриједа, 18. август

Против свих мојих предвиђања, овај број пишем на лађи Тимси, а ево зашто. Свакако сам записао, мислим, да смо насјели на пјешчани спруд између Драча и Валоне. Ту малу непријатност нијесмо узели озбиљно, али изгледа да је то било озбиљније него што смо мислили. Како смо тада ишли пуном брзином, изгледа да је удар био врло јак и да је вода пробила унутра. Ништа нам о томе нијесу рекли, а дан и ноћ су морали пумпати воду која је улазила. Међутим сви напори су били узалудни и у затону Базика били су приморани да упуте брод на подводни гребен и да одмах зауставе његово кретање да би предухитрили теже несреће. Све ово је урађено у близини једне отоманске патролне лађе. Вода се већ пела до кантине, тада Ахмед Фавзи паша нареди да ме пробуде.

—Господару, рече ми са свом могућом обазривошћу да нас не би нимало уплашио, будите добри да пробудите гђу књегињу и да се најбрже спремите да пређете на палубу лађе, која нам је дошла у сусрет.

—Добро, екселенцијо!

Па ипак нијесам се журио много. Чујем Галиб пашу како виче: „Брзо, брзо!“ и мислим: Боже мој, како се ова господа журе! Тада улази Ђуро Грађанин и каже ове ријечи: „Брзо, Господару, а књаз Мирко је већ пробудио књагињу!“ „Што тако хитно?“ (на српском у оригиналу И. Бр.). Јер смо у опасности! О! То је друга ствар, помислих трчећи код Маман. Она је вјеровала да се просто ради о преласку на други брод, мирно је била забављена око своје тоалете и када сам јој рекао о чему се ради, Маман је остала мирна као да није хтјела разумјети и продужила је врло мирно да заврши своју тоалету.

—Погледај шта је с Мирком и да ли је спреман?

—Мирко је на палуби, одговорих.

Послије тога враћам се у своју кабину да се обучем. Био сам готов скоро у исто вријеме кад и Маман и заједно се пењемо. Фавзи паша нам саопштава прави разлог те промјене, додајући да не прелазимо на ратни брод већ на палубу Тимсе, нашег вјерног сателита. Чамци су већ спуштени. Дођавола, треба ли овдје заборавити да сам књаз и да имам право првенства. Да заборавићу то и оклијевам да сиђем. Наваљују на мене.

—Не, не! Нека најприје сиђу даме, рекох, и замолих Маман да сиђе. Али ни Маман неће да сиђе прва. Она то одлучно одбија.

—Драга, опасност није тако велика да се такмичимо у оданости; молим те сиђи са овим дамама и Мирком, а ја ћу те одмах стићи у сљедећем чамцу.

—Не, не, рече Маман, ако има опасности, остајем са вама, ни за шта на свијету нећу напустити брод без вас, ако постоји икаква опасност. И на мој одговор да нема никакве опасности, најзад се одлучује да оде на Тимсу. Од тог тренутка било ми је лакше на срцу.

Ваљани најављивач амбасадора није поморац. Мало је узбуђен и пожурује силазак. Не знам шта бих дао да је дан да видим мало физиономије. Два сата је ујутру. Моја пратња је иза мене, мирна с малим изузетком ...

Мрак утиче често на велике особе сасвим као на ђецу. Што се мене тиче, на дну био сам сигуран да нема опасности за живот, утолико више што су Тимса и патролна лађа били удаљени од нас само стотињак до двјеста шежања. Тимса је мали. Треба укрцати са „Исмира“ храну, месо дворјана и двије музике, сем угледних путника. Све то иде доста тешко ноћу, јер је тек три и по сата. Кревети кабина на Тимси су високи, што баш не одговара за Маман. Нас четворица се трудимо да надувамо њен мадрац од гуме и да јој направимо кревет у салону. Када је легла, пењем се на палубу, гдје смо били наслагани као у кутији сардина. Кнежеви, паше, адмирал, комодор, најављивач амбасадора, кувари, кухињски помоћници, музичари, послуга, морнари гурали су се. У пркос свему, стало ми је било да изгледам љубазно на ту незгоду „Исмира“. Позивам мога команданта Желалића и питам га да ли има чиме да нас храни до сљедеће станице.

—Имам свега, одговара: воде, хлеба, кафе, домаћих вина, француских вина, коњака, пива, меса у ледници, ћурака, пилади итд. итд.

—Добро, ти си вриједан човјек, рекох му, послужи свима најприје кафу, али богато, зар не!

Због ријечи „богато“ мало се замислих и понових питање: „Колико смо удаљени од Дарданела?“

—Отприлике двадесетпет миља.

—То је добро! Буди дакле сасвим широке руке, сипај кафу, нека тече коњак, вино, пиво изобилно; треба се показати пред толико гостију!“

—Нимало се не плашите, све ће бити послужено. Немамо времена да се задржавамо на нашем путу. Наша је намјера да стигнемо уочи дана прославе ступања на пријесто Њ. В. султана. Треба да пожуримо. У зору полазимо из затона Безика, на срећу увијек по мирном мору. Око осам сати бацају котву пред градом Дарданела гдје треба да останемо док нас не прихвати једна друга лађа упућена из Цариграда. У десет сати примам визиту гувернера вароши, адмирала и свих власти те тако значајне вароши отоманског царства. Војне власти су ми љубазно понудиле да покажу мени, пријатељу султанову, сва утврђења и тајне одбране без изузетка. Био сам у великом искушењу због тога, али сам одбио њихову љубазну понуду пошто сам осјећао огромну потребу да се мало одморим. Око четири сата адмиралитет ми је ставио на располагање парну лађицу да се провозам између утврђења и поред ескадре која је врло лијепа и врло импозантна. На повратку нашао сам Маман на палуби врло расположену и насмијану. Саопштише нам да је јахта Изедин на путу да нас прихвати и да ће овдје бити између један сат и два ујутру.

Четвртак 19. августа

Ово је велики дан. Дан ступања на престо Њ. Ц. В. султана и дан нашег доласка у Цариград. Стало ми је било до тога да започнем овај дан добрим жељама за Његово Величанство. Изедин је стигао заиста у одређени час, а пребацивање људи и ствари извршено је ноћу. Само смо Маман, ја и двије даме остали на Тимси да уштедимо непријатности ноћног преласка на Изедин Маман. Хтио сам да слиједим ту лађу и да пређем на њену палубу тек у Галипољу које је удаљено од Дарданела двадесеттри миље. Ту пређосмо на Изедин који сам већ познавао, пошто сам на том броду путовао први пут у Цариград 1883. Њ. В. султан нам је врло љубазно послао и ставио на располагање врло познатог, врло симпатичног и врло монденског Туркан пашу, бившег амбасадора, бившег министра спољних послова, бившег гувернера Крита, а ту скоро отоманског делегата на Хашкој конференцији. Поријеклом Епирац, лијеп човјек и просвијећеног духа, потпуно европски, служећи се савршено француским језиком. Лијеп козер, непресушно врело љупких анегдота из његовог политичког живота и ситних оговарања на дворовима и у разним друштвима, гдје је живио; вјере ми и галантан. Љепотице два континента отимале су се о његово срце. Ово вам кажем у пуном повјерењу да је једног тренутка био срећни вјереник једне личности из твог круга познанства, Мике. Ти га не познајеш, Мисја, и није ти стало да га упознаш. Врло је љубазан са госпођицом Нојком. Истих су година, отприлике. Она га дражи. Дражи га и својом манијом да учи турски за вријеме јела. Јуче са друге стране стола, чуо сам Туркан пашу како са очајањем каже: „Не, госпођице, не! То није то!“ Гђица му је тада рекла једну реченицу на турском вјероватно слабо изговорену. Мјесто да га назива Туркан паша, она каже Дурај паша.

На изласку из Галипоља море је било немирно, али је Изедин познат као добар брод који се добро држи на мору. У сумрак пролазимо поред Сан Стефана. Кад смо угледали споменик, који је подигао Њ. В. цар Никола II у спомен на руске ратнике пале 1877, позвао сам Маман и Мирка да им га покажем и да с њима заједно изговорим неколико ријечи молитве за покој њихових душа.

Како је ово први пут да долазим у Цариград од кад ми је Њ. В. султан поклонио палату Емиргијан, рекао сам да се гала обуку за наш улазак у ту кућу и да се приреди свечани ручак ради прославе усељења. Дакле, сви смо били свечано обучени када је Изедин бацио сидро према Долма Бахче гдје су дошли мој министар Бакић и његова жена да нас поздраве и да нам јаве да Њ. В. султан жели да нас одмах прими. Њ. Е. Тевик паша, министар спољних послова, Шакир паша, шеф војне куће Њ. В. који су дошли да нас поздраве у његово име, исто нам саопштише. Како смо већ били обучени, само нам је требало да ставимо наше велике ленте и да тако будемо сасвим гала обучени. Било је прошло осам сати кад ступисмо ногом на земљу у Долма Бахчеу. Дивне екипаже нас превезоше за мање од двадесетпет минута у Јилдиз. Њ. В. султан дође у сусрет Маман на уласку у двор. Послије уобичајених поздрава и честитања годишњице његовог ступања на пријесто, Њ. В. нас уводи у салон, нуди нас да сједнемо и пружа нам љубазно цигарете, мени и Мирку. Мирко је његову сачувао као успомену, а ја сам моју попушио док се Њ. В. љубазно распитивало о нашем путовању и о малој незгоди у затону Безика и о другим стварима мање или више обичним.

— Да ли сте, Папа, измијењали коју ријеч о политици?

— Ћутите, мале, Папа не говори никад о политици.

Наш разговор се дотакао разних предмета: путовања, бродова, умјетности, музике и нарочито сликарства и велике илуминације која је очарала наше очи с оне стране Седам Кула.

Чудна ствар, нашао сам Њ. В. султана не само слободнијега, подмлађенијега него за вријеме моје посјете 1883, већ много веселијега и боље расположенога него тада. Па ипак имао је много брига и мука од тог времена. Нећу говорити о његовој великој љубазности која је увијек остала дражесна. Кад сам му изразио моју захвалност, био је љубазан да ми рече да ме дубоко поштује и да ми је пријатељ знајући да сам лојалан и да управљам једним народом исто тако храбрим и лојалним.

— Ви сте једини чија је политика права и искрена према мени и царству. Ове добре ријечи право су ми ушле у срце. Затим нас је питао како смо путовали и да ли је море било мирно. Овом приликом захвалио сам Њ. В. за поклон — Тимсу.

— Сувише је мали, рекао је, и ја ћу вам поклонити један други већи којим ћете моћи путовати угодније са свом вашом породицом. Захвалио сам говорећи да сам врло задовољан Тимсом. Запитао је Мирка да ли воли коње и послије његовог потврдног одговора, султан је изјавио да ће му дати једнога, којега ће Мирко сам изабрати у његовим шталама.

— Ви сте умјетник, принче, музичар?

— Ваше царско величанство, ја сам само аматер у музици.

— Не, не, ви имате својих композиција.

Затим ми је Његово Величанство честитало женидбу Данову и питало ме о њему и теби, драга Мисја. Рекао сам му да сам вас оставио срећне као двије грлице. Затим окрећући се ка Мирку, Њ. В. било је љубазно да рече:

— Надам се да ће ускоро доћи друга свадба послије те!

Мирко се мало зацрвенио. Послије овог пријема продуженог и тако интересантног, одвели су нас у Мерасим киоск, нову дивну зграду, подигнуту за Њ. В. њемачког цара и њему стављену на располагање. Какво освјетљење. Све сија, све је сјајно од злата и сребра. Какво изобиље мрамора и ћилима. Кад смо тамо стигли саопштавају нам да ће Њ. Ц. В. султан убрзо доћи да нас посјети. Послије кратког одмора заиста најавише Њ. В. а ја потрчах на врх степеница да га сачекам и примим. Њ. В. долази у малим колицима, сам са Гази Осман пашом управљајући сам два лијепа руска касача, бијела као снијег, а чији су богати и густи репови мели тло. Њ. В. је било љубазно да се задржи код нас двадесетак минута. Отпратили смо га исто онако као што смо га дочекали. Пошто је Њ. В. отишло, предложише нам да сједнемо за сто да се окријепимо послије тако дугог путовања и тако разноврсних узбуђења. Добро смо се почастили на тој раскошној вечери; послије вечере доведоше нам екипаже да се вратимо на Долма Бахче; ту нас је чекало више лађица да нас одведу у Емиртан, аристократски кварт муслиманског друштва, гдје се налази дворац који ми је поклонио Њ. В. Послије три четврти сата заустављамо се испред моје куће. Из далека могли смо видјети нашу палату сјајно освијетљену у част Њ. В. као и у част нашег доласка. Од Долма Бахче до Емиртана уживао сам у ријетком и незаборавном погледу. Нигдје у свијету није могуће видјети сличан призор. Треба замислити Босвор у свој његовој дужини освијетљен са обје стране хиљадама свјетиљака умјетнички распоређених, које се огледају у води. Никакве музике ни пјесме; савршена тишина владала је тим чаробним призором, који је говорио много више но што би човјек могао замислити. Покоји ватромет пуштан из паркова богаташа прекидао је с времена на вријеме ту дубоку и дивну тишину. У том тренутку су те ракете изгледале сањалу сличне изненадним и непредвиђеним мислима, које се, тек рођене, гасе. Као пуцањ пушке опаљен ноћу у пустој природи, пуцају а затим падају као свјетлосни водопади. Као да је сама ноћ просипала сузе њежности и љубави на тај јединствени предио кога природа воли тако изузетно. И ове стотине џамија, освијетљених од дна до врха, са њиховим минаретима окићеним као пламени диреци, означавале су тако рећи раздаљину између мисли и утисака. Ево нас у Емиртјану. Да се уђе у врт моје куће из лађице постоји мали кеј широк пет до шест метара. Црногорска колонија са петнаестак наших младића који студирају у Цариграду дошла је да нас поздрави. На моје „Добро вече, Црногорци“, одговорили су бучним „Живио!“ Улазимо. Први утисак је већ добар; требало би ми међутим прилично времена да вам опишем ту кућу, која ми први пут отвара своја врата. Ограничићу се да вам речем да је врло пространа, осамдесет соба од којих је више салона врло добро намјештених. Велика нас је вечера и ту чекала. Маман није хтјела да присуствује, али ја сам настојао да дође на ту прву вечеру у нашој кући. Јадна драга, она пристаје са љупкошћу и свагдашњом добротом; врло уморна, готово ништа не додирује. А ми, који смо се тек дигли иза стола у Мерасилу, указали смо пажњу моме столу.

Пошто смо свакоме одредили његове апартмане, опазисмо тек тада да нема послуге и пртљага. Маман је филозофски примила тај недостатак најпотребнијега и хтједе да сама легне. Гђа Бакић и гђица Нојком љубазно се понудише да јој помогну. Што се тиче мене, нимало се нијесам бринуо због тога закашњења; само ако имам кревет, увијек брзо заспим и сналазим се сам. Прије него сам легао (било је отприлике два сата) бацио сам са балкона још један поглед на Босвор. Двије парне лађе биле су усидрене скоро испод мог прозора. То су биле лађе које су дошле, по султанову наређењу, да очарају наше очи богатим ватрометом. Гђица Нојком, којој је теже угодити него књагињи и мени, била је ван себе што нема свој легендарни сандук, некада предмет ужаса за моје ађутанте Блажа и Николајевића. То је зато што гђица хоће да зна у сваком тренутку шта је са тим предметом. Ако смо на палуби брода, треба да јој капетан каже шта ради њен сандук, да ли је на почасном мјесту, да ли је на дну лађе испод својих других другова. У возу, не једном, него више пута позива ађутанта да оде и види шта је са госпођичиним сандуком. Истјеран из стрпљења, Николајевић је под заклетвом тврдио једнога дана да је гђица у њ затворила једног протестантског пастора и да је захваљујући њој тако путовао на рачун круне, обилазио свијет и чак присуствовао свадби Милице и Стане! Али ја то не вјерујем. Сада идем да спавам, дјецо, и ујутру ћу вам рећи што сам сањао у току ове прве ноћи проведене под мојим кровом у лијепој Византији.

Петак 20. августа

Јутрос сам се пробудио у шест сати. Спавао сам, дакле, отприлике четири сата. То није довољно. Можда бих мало продужио моје спавање да ме није пробудио звиждањем парни брод друштва Масуси, чија се једна станица налази на два корака од моје куће. Сањао сам да лежим у цвјетноме врту. То је можда због тога што су сувише намирисали собе прије нашег доласка, с намјером да направе бољи општи утисак. Скачући из свог кревета, питао сам се шта је било са мојим Савом и Ђуром. Заборавио сам да кажем да је мој двор, мјесто да је саграђен од доброг камена или цигала, напротив сав од дрвета, сем, мислим, првога спрата. Зато су моја два собара, чим су чули моје кораке, одмах дотрчали код мене. Пошто су ми испричали своју ноћну одисеју, љуто су се жалили на Тевик беја који се тако мало бринуо о нашем бројном пртљагу, а није водио рачуна ни о њима. Баш сада су стигли у Емиртан, обојица врло љути и стријепећи мало од мојих пријекора. Одмах сам их умирио са неколико добрих ријечи које им вратише њихово добро расположење. Дадоше се весело на посао: један ме је облачио, а други отишао да спреми кафу. У осам сати био сам спреман, нагиздан. Остало ми је још само да довршим своју свечану тоалету, да ставим своју ленту Имтиац и да опашем своју сабљу. Пошто сам бацио задовољни поглед на велико огледало — не смијте се, мале, — предузех да пређем на врховима прстију салон, који раздваја моју собу од собе Маман, да бих видио кроз њена врата да ли су њени прозори отворени. Баш тада је зазвонила да јој дође собарица. Моја је радост била велика видећи да је Маман добро и прилично одморна. Синоћ су нам рекли да султан жели да нас види на селамику, вјерској свечаности муслимана свакога петка. Искористио сам своје присуство код Маман да попијем још једну кафу разговарајући са њом; затим сам сишао у апартмане у приземљу. Гомила паша, ађутаната и других официра очекивала је мој долазак. Сви појурише да ми пољубе руку, израз поштовања код оријенталаца; а ја се нијесам бранио, као да сам био у једној цетињској улици. Сва су та господа била очарана чујући ме да говорим као што говорим о синоћњем љубазном пријему и о чаробном погледу те незаборавне ноћи. Послије тога повукао сам се у своју радну собу са љупким Туркан пашом и Ахмед Шекер пашом; требало је да ми саопште шта још има да урадимо у току дана послије свечаности селамика. Затим сам прегледао неколико писама и телеграма који су лежали на мом писаћем столу поред великог пакета новина. Послије тога дуго сам разговарао са Бакићем, мојим министром у Цариграду. Примичу се једанаест сати, треба ући у лађицу да одемо у Долма Бахче, а одатле на селамик у Јилдиз. Џамија у коју иде султан здање је сасвим скоро подигнуто у круту Јилдиза и удаљено од царског дворца неколико стотина корака. Ту долази Њ. В. сваког петка да се моли. Преко пута џамије налази се пољска кућица са широким и великим прозорима на самој ивици пута. Ту су позвани странци да виде пролазак сјајне свите султанове ка џамији. Ми смо тамо стигли четврт сата прије свечаности пролазећи између два реда дивне војске у беспрекорном ставу и држању. Тај дан није био дан обичне церемоније. Њ. В. је љубазно жељело да ми покаже лијепе трупе Јилдиза наређујући да дефилују испред мене послије селамика. Из хладњака, гдје смо се налазили, видјели смо испред себе дивну панораму Босвора са Скутаријем тако живо писним, цијелим посијаним џамијама чији су сто минарета изгледали, на зеленој позадини околних брежуљака, као исто толико огромних знакова усклика. Чинило се као да нам каже: „Зар не, ја сам лијепа, дивите ми се!“ Исто тако дивно видио се врх старог сараја као и групе грандиозних кућа између којих се величанствено уздиже јединствено кубе св. Софије и џамија султана Ахмеда. Ова посљедња, упркос својих шест минарета још виших од четири којима су освајачи украсили св. Софију, само је смјели и несрећни покушај подражавања генију и умјетности чији је чувар била стара хришћанска Византија.

Посматрајући све то имао сам као халуцинације и моје мисли летјеле су у пространствима времена која нас дијеле од Хера и Леандре, заустављајући се на епохе Константина, калифа и поново прелазећи преко свих призора чији су свједоци биле обале Босвора. За онога који познаје историју, то је књига снимака потпуно отворена — тај предио. Из мојих сањарења прекиде ме бука раскошних екипажа; њима су долазиле царске султаније и принцезе испред Њ. В. у џамију. Њихова затворена кола дозвољавала су невјерницима да виде само руке у рукавицама и богате тканине у разним бојама. Ти екипажи, крећући се ходом корака, зауставише се испред џамије у средини круга достојанственика, чиновника и официра свакога степена. Чим су стигли распрегнуше коње, а да принцезе нијесу изашле из кола пошто је обичај забрањивао да се моле у џамији. Мало затим стигоше највиши достојанственици у два реда, отварајући пролаз за екипаж којим је управљало Њ. В. Оно је било љубазно да нас поздрави пролазећи испод наших прозора. Вјерска муслиманска свечаност потрајала је отприлике само 40 минута. Док је Њ. В. одавало своје поштовање пророку, сматрао сам за потребно да се смјестим у просторију која је искључивала сваку буку која је могла настати међу турским и црногорским достојанственицима из моје пратње, забрањујући цигарету и обични разговор. За вријеме те тишине доживио сам утиске горе изнесене. Били смо сасвим озбиљни када се појави на вратима тако добра и весела физиономија маркиза Кампо Саграда, шпанског амбасадора, изврсног познаника још из Петрограда. Тренутак касније било нам је пријатно да примимо визиту Њ. Ц. В. принца Бурхан Едима, сина Његовог Величанства, коме је Њ. В. ставило у дужност, према обичају, да нас поздрави. То је врло шармантни принц. Пошто је вјерска церемонија завршена, пратња се вратила истим редом као што је дошла. Нијесмо ни овај пут били срећнији него приликом првог проласка принцеза и наши погледи нијесу никога оскрнавили.

Његово Величанство, опкољено својим достојанственицима, било је на крају те импозантне свите, али мјесто да пође за принцезама, султан се заустави у просторији гдје смо ми били и приђе нам. Њ. В. одмах је са балкона лично наредило гласом јаким и заповједничким, за почетак дефилеа, позивајући ме да сједнем поред њега да бих боље видио. Обавјештавало ме љубазно о батаљонима који су дефиловали, о њиховим врлинама, мјесту поријекла, о типу и систему оружја које су имали. Дивио сам се тим дивним људима и њиховом ратничком и достојанственом држању. Тешко је видјети тако лијепу војску. Тле доста јако нагнуто није сметало артиљерији да пролази тачно и у добром реду. Ход морнаричког батаљона ми се много допао, а исто тако Сиријаца. Дивио сам се и батаљонима које су створили моји добри пријатељи Арбанаси. Нијесам вјеровао својим очима да видим те људе како марширају по такту музике не кварећи своје редове. Шта! Арбанаси и дисциплина заједно! Ко би то икада помислио?

Послије дефилеа искрено сам честитао Његовом Величанству, а нарочито сам упутио топле честитке што се тиче лијепих људи које сам видио. Заиста неколико пукова које сам видио савршено су лијепи, чврсти ослонац султана и царства. Послије тога се опростисмо од Њ. В. И сам остављам перо да заузмем на мом кревету водораван положај који ми је тако потребан. Ипак сам узнемирен. Маман, враћајући се кући, показала ми је врхове својих прстију; били су потпуно плави. Познајем тај симптом; кад се појави, обично мора остати у кревету четрдесетосам сати, са 39 степени. С муком је легла. Три је сата. Ја сам само дријемао; вечерас ћемо видјети шта ће бити.

У седам сати измјерио сам температуру Маман: 38/8. Било би узалудно препоручивати јој да узме нешто хране. Силазим у апартмане приземља гдје је постављен сто. Вечерамо тихо, а послије вечере, враћам се код Маман да више не сиђем то вече. У десет сати температура се мало попела. Позвао сам др Перазића. Гледајући термометар гласно виче 37/5. А Маман додаје „истина ти је!“ (у тексту на српском — И. Бр.). Нема помоћи док трају те кризе Маман — на то сам нажалост исувише навикнут. Нека јој Бог буде у помоћи!

Субота 21. август

Као и јуче пробудило ме је исто звиждање пароброда, тачно у исти час. Ја, ипак, нијесам био у истом расположењу знајући да је Маман болесна. Хтио сам да уђем код ње, врата су била затворена. Чујем разговор. Мора да је слабо. Куцам и гђица Нојком, која је провела ноћ поред Маман, каже ми да јој је боље и да се добро ознојила. Добра ствар. Јер на Цетињу то се догађа обично другога дана. Мало умирен, облачим се. Данас око два сата треба да примимо шефове дипломатских мисија и њихове жене. Једанаест сати. Маман је много боље. Нема ватре. Намјерава да устане око један сат ради пријема. Ручамо без ње. Свакога тренутка се распитују из царскога дворца о њеном здрављу. Вечерас треба да вечерамо код Његовог Величанства. Шест сати. Добро би урадиле, моје мале, да имате снагу воље и храброст Маман. Тачно у два сата, упркос своје грознице и тешке ноћи, упркос свих ранијих замарања, примала је с љупкошћу и добротом поред мене дипломатски кор. Пријем је трајао три сата. Сем тога намјерава да вечерас присуствује вечери двора. Нећу вам говорити о дипломатском кору. Сасвим тихо ћу вам рећи ипак да је састављен, као и свуда друго од препредењака и само од препредењака. Сем једног малог изузетка, сви су они у основи добри, а њихове жене исто тако добре и исто тако љупке као друге. Оне би чак уживале повјерење да се у њима не крије дипломација. Сама међу њима свима, наша дражесна гђа Бакић изгледа да је срећна што не зна (јер то није хтјела никада да научи) шта је то „отварање“ на Порти, дипломатска нота, демарш, притисак, ултиматум, мада је њен муж могао упутити у све те мистерије на успјешан начин, будући да сам посједује снагу коју његове колеге не превазилазе у тој врсти непријатних проседеа.

Враћамо се са вечере у двору. Сигурно сте радознале, моје мале, да сазнате шта је то турска вечера? Сам Бог зна шта замишљате, захваљујући систематској и заинтересованој неправди свега хришћанства и такозваног цивилизованог свијета да удара по Турцима свачим и свом силом. А на крају крајева чему то непријатељство. Турчин потиче од елитне, храбре и племените расе.

—Шта ту говориш, Папа! А Јермени, Папа, становници Старе Србије, тиранисани Македонци, убијани, гажени без милости као мухе! Ох, Папа, заслијепили су те у Цариграду, ти нијеси више наш драги Папа који је стављао све на коцку за те угњетене јаднике. Ми те више не разумијемо и то што кажеш је азијатска глупост!“

—Мале, дозволите ми да продужим. Европа и хришћанство имају двије мјере. Будите сигурне да при мјерењу, када су њихови интереси у питању, они не стављају на тас ваге исте тегове које употребљавају када се ради о Корану и Освајачу. Европа је била бијесна када су строго поступали са Јерменима који су дошли да нападну усред бијела дана Велико везирство и Отоманску банку бомбама убијајући без опомене официре који су одржавали ред. Претпоставите да је неколико хиљада Ираца, Пољака, Алзашана, Чеха скривило слично дјело у Лондону, Петрограду, Берлину или Бечу, да ли би, дакле, хришћанство и цивилизована Европа савјетовали шефовима заинтересованих земаља да буду милостиви са тим нападачима дотле да им ставе цвијеће у рупице од капута?! Дакле, комедија чија је позорница била улица Шаброл, она би сва престрашена викала о анархији када не би били енергично одбијени побуњеници горе поменутих вароши.

Што се тиче мојих патриотских и националних осјећања — не сумњајте у њих, моје кћери, ја знам што могу за моју лозу и мој добри и драги српски народ.

Али вратимо се на Султанову вечеру. Њен садржај ћете видјети из приложеног мениа. Само, молим вас, не вријеђајте ме да помислите, пошто сте га видјеле, да сам, као Јесај уступајући своје право првородства за тањир леће, промијенио моја национална осјећања за гозбу Падишаха, па макар да је била много обилнија, ако је могуће. Што се тиче услуте, она је била оно што је на свим дворовима за вријеме гала вечера, удаљавајући се можда мало више од буржоаског начина коме се нажалост остали дворови примичу. Кажем нажалост не зато што не цијеним врло високо једну достојну и поштену друштвену класу, већ зато што бих више волио да видим да су растојања добро означена. Чему, дакле, врло велике даме, уосталом врло поштене, жртвују свој достојанствени изглед и насљедно држање ради облачења и држања гризете. То је да човјек заплаче. Погледајте њихову тоалету, њихову косу, њихове пантљике, уопште њихово држање, њихове гестове, њихов говор, њихово смијање, њихов став, све, баш све их изједначује са кафанским ђевојкама. Неко је некад рекао: „Ништа није мало код великих“. Па добро, ово што сам рекао је истина, а то је мало, будаласто и глупо. Понеки пут сам се усудио да додирнем то питање пред неким личностима високог друштва, разумије се са много више обазривости но што то чиним овдје. Просто су ми затворили уста једним ... — не слушајте то ђецо — Ћут! То је ваша грешка, људи! Каква заблуда. Какав преступ против доброг укуса. По природи склон сам да вјерујем у то да човјек тежи величини, освајањима, слави. Каква је слава за Бакингема да за њим уздише једно од несрећних бића која се сријећу онамо ђе сам раније назначио. О лијепо старо вријеме. Ово је прилика да се то узвикне!

Али заборављам да смо још при крају ручка. Из трпезарије улазимо у један велики салон ђе се журимо да припалимо цигарете. Диван клавир је заузимао дио просторије украшене са елеганцијом и добрим укусом. Њ. В. позива Мирка да свира. Овај, по природи не сувише скроман, без двоумљења пристаје желећи успјех и замишљајући да је довољно да је човјек ћор да би владао слијепима. Па ипак, врло добро је свирао, најприје турски марш, а онда друге ствари. Нашем одушевљењу није било краја када Њ. В. рече свом младом сину Бухан Едину да сједне за клавир; он нам одсвира Норму и више других комада на начин сасвим изузетан. Побијеђен на царском Дивану, као утјеху и лично из руку Њ. В. Мирко је примио медаљу за лијепе умјетности, која је ту скоро установљена, под утиском, као и ми, да је био у друштву правог умјетника и у кући великога и узвишенога владаоца који васпитава своју ђецу као што треба и свјесно их уводи у умјетност и науке. Његово Величанство нам је представило своје зетове, све лијепа и љупка господа. Цвијет вечери била је појава најмлађег сина Њ. В., младог принца Абдур Рамана од 6 до 7 година. Замислите да нам је свирао такође врло добро црногорску химну и друге арије и пјесмице до у бескрај, дотле да сам тражио милост за њега грлећи га и односећи га са столичице!

Примијетих да је Маман била уморна и да се борила противу слабости која је све више обузимала. Најзад смо се повукли очарани том вечери. Чим сам ступио на лађицу у Долма Бахче, заспао сам, сав прекривен својим оружјем и декорацијама, до Емиртјана. Једва сам се попео у своју собу, али прије спавања стало ми је било да ставим на хартију догађаје овога дана, 21. августа, и да видим да ли је Маман опет добила ватру. Затим ћу продужити спавање започето у лађици и спавати до тренутка кад га неизбјежно звиждање лађе компаније Махуси буде без сумње прекинуло. Какво сусједство.

Лаку ноћ, ђецо!

Неђеља 22. август

Каква несносна досада ово одвратно звиждање лађе. И јутрос. А ја сам међутим тако добро спавао. Једрењаци нијесу имали ту ману. Сад треба ви да ми кажете: „Ах, лијепо старо вријеме!“ Не, ђецо, ја нијесам назадан. Не дирајте ме и признајте да је ово сусједство досадно. Данас је неђеља и хоћу мира. Желим да у миру изречем своју јутарњу молитву и да видим Маман у добром стању. И јутрос је затичем будну у исто вријеме. Зато што је буди исти будилник као и мене, с том разликом што до ње долази и дим лађе. Ах кад би наш великодушни Амфитрион могао и замислити бич који мучи његове госте! Он би протјерао копненим путем до Багдада тог неотесаног шаљивчину од лађе. Маман ми није ништа о том говорила предходних дана. Мјесто „дигнути кућу на себе“ (на српском у оригиналу), као што би то толики други урадили и мањим поводом, она је сматрала за умјесно да ништа не каже, пошто томе нема никакве помоћи, без вике и да се човјек не прави важан. Запазите ово моје мале.

Маман је добро данас и ми идемо у Бујук Дере у руску цркву. Какав симпатични, братски и срдачни пријем у амбасади. Каква радост да поново видим толико Руса. А амбасадор! Мој добар и стари познаник, вриједан и интелигентан сарадник пок. г. Гирса, Рус доброг старог соја, непоколебљиви и одлучни Словен, врло упознат са мојим односима са покојним императором и Гирсом. Послије Божје службе, почастио нас је једноставним али изврсним ручком. Стража нас је поздравила артиљеријском салвом. Брзо сам морао напустити љубазног амбасадора, јер сам морао да вратим визите амбасадорима, његовим колегама. Бакић и гђица Нојком пошли су такође да уруче моје посјетнице и посјетнице Маман шефовима мање важних мисија и њиховим женама. Маман се вратила право кући да се одмори с обзиром на заиста пријатни али заморни пријем који нас очекује и ово вече. Њ. В. је одлучио да вечерамо у Мерасим чардаку за столом коме ће бити домаћин Гази Осман паша. Затим смо позвани да се придружимо султану који ће нас одвести у дворско позориште. Ђецо, нијесте заборавили која нас раздаљина раздваја од Илдиза. Три четврти сата морем, 20 до 25 минута колима не рачунајући силазак са брода и чекање сунцобрана, мантила, лепезе, мање или више случајно заборављене од стране неке даме које прате Маман. О сило, сило! (на српском у тексту) понеки пут сам невољно узвикнуо. То није пакост, то је баш као што имам част да вам речем. Продужићу послије нашег повратка од султана. Довиђења!

Четврт до поноћи

Ах, моја ђецо, како сам уморан. Али ако баш желите да вас упознам са свим ситницама нашега пута, треба да ми обећате десет година послушности и поштовања више него ваша браћа и сестре; у противном идем на спавање и остављам вас не са „шареном лажом“ (то је простачки), већ на обали ријеке која се у хидрографији назива: радозналост.

Дозволите да се ослободим своје сабље, свог тешког јелека, да зажелим лаку ноћ Маман, а онда сам ваш. Причекајте да речем Ђуру да ми скува кафу и да затвори прозор. Мислите ли да је у Турској лако затворити прозор? Варате се добро. Прозори су у овој земљи сасвим друкше израђени него код нас. Отвор почиње од самог паркета, што није ни угодно ни сигурно за породице са ђецом од двије до десет година. Они су предвојени дрвеним пречагама на два дијела, врста оквира који се отвара механизмом који не познајем. Ђуро добро познаје све што је турско. Није узалуд провео сву своју младост у Турској. Он је од главе до пете туркофил, добричина, до те мјере да се понизно усудио, право рећи, да ми скрене пажњу на више ствари за које је вјеровао да ме могу интересовати. Скоро изгледа као домаћин Цариграда. Јуче ми је показао флашицу ружиног мириса, парфем кога много цијене у Турској, али који ја не подносим и тврди ми да на свијету нема ништа красније. Нијесам хтио да му противурјечим, али тек што је изашао, похитао сам да бацим кроз прозор дирљиви поклон мог доброг и вјерног Ђура. Најзад ослобођен своје сабље, свог јелека и Ђура испричаћу вам што смо виђели и чули ове вечери. Па ипак мораћу да испустим многе појединости да вам не бих био досадан, а и зато што сам врло уморан.

Кад смо стигли у чардак Мерасим око седам сати, сјели смо мало касније за сто и у осам и по прешли смо у салон. Тек што смо запалили своје цигарете, виђели смо како долази поворка од четири црнца. Један је носио на великом сребрном послужавнику кутију обавијену лијепом свиленом марамом црвене боје, други кутијицу за накит исто тако обавијену марамом исте боје, и трећи је носио кутијице за накит прекривене на исти начин. Четврти ... као код Малбороа није носио ништа. Увлаче се као сјенке, с кобним изгледом, у собу као да су нам доносили одлуку о изгнанству или Бог зна шта. Погледасмо се ... Ја сам одмах схватио што је то. То су били султанови поклони. За мене је била златна цигареша са додацима украшеним брилијантима. Поклон за Маман је златни појас, брилијантска огрлица, наруквица и прстен украшен крупним дијамантом. Гђа Ђеле је добила исто тако огрлицу у брилијантима; гђа Бакић богату и лијепу наруквицу, гђица Нојком прстен са сафиром окруженим брилијантима. Мирко је добио цигарешу украшену драгим камењем. Нећу се више задржавати на овим лијепим стварима, видјећете их; само ћу вам рећи да су сви били задовољни својим поклоном. Како смо се спремали да идемо у позориште, ове даме похиташе да се украсе својим новим накитима; а када видјесмо султана, много смо му захваљивали, а ја измијених са Њ. В. комплименте о којима можете судити:

— Сире, рекох му, враћајући се у наше мрачне планине, богатство накита којима нас је обдарило Ваше Величанство обасјаће их.

— Ваше ће лијепе планине увијек блистати док им год ви будете господар, одговорило је Њ. В.

Зар то није љубазно? И нека се неко убудуће усуди да оговара мога сусједа и пријатеља султана.

За вријеме вечере донијели су ми листу позоришних комада молећи ме да изаберем комад који бих желио да се приказује. Зауставих се на „Звонима Корнвила“. Шта то значи? То значи да имају богат и разноврстан програм и да се Њ. В. не може одрећи што Запад може имати лијепога, као што црпи из њедара Истока све оно што је пријатно његовом духу и његовом тијелу. Аферим, падишах.

Пошто смо се задржали неколико тренутака у салону, Њ. В. понуди руку књагињи и пошто смо прошли кроз двије галерије дивних слика, стигосмо у позориште. Гледалиште је лијепо, мало веће него гледалиште Зетског дома, музика изврсна. Њ. В. желећи да ми пружи сва задовољства понуди ми у својој ложи једну од својих ароматичних цигарета. Зашто да се човјек узнемирава између чинова и да иде у салон ложе да пуши. Све се више и више дивим тим практичним навикама. Глумачко друштво, талијанско, већ више година у приватној служби двора, заиста је било добро. Али сам се изненадио када сам видио мршава лица глумица сва набијељена. Па ипак, оне су биле у тијелу врло пуне и чак су изгледале предебеле. Све ми то није било јасно. При изласку разумјех све захваљујући г. Пигеу. „Ове даме, свјетлости, тако трпају много на себе да би се допале. Шта ћете? Природа подноси све укусе, а турски укус је за обилност!“

Можда је то тако. Али, дођавола, зашто ове талијанске глумице тако радо пристају на овај укус насупрот свом укусу. Зашто? Ох, жене, жене! Као упола оријенталац ја нијесам присталица ни стежњака ни претрпавања.

Лаку ноћ, ђецо, свега ми је доста, више не видим, тако сам уморан.

Понеђељак 23. август

Будећи се видим да мој сат показује седам и четврт. Шта то значи? Можда су прекинули са звиждањем — будилником брода? Коме љубазном чиниоцу треба да захвалим за задовољство што сам спавао сат и четврт више но обично. Сат доброга сна, то је ипак нешто за мислиоце. И за мене, који нијесам мислилац, то је било добро и окрепљујуће. Зазвонио сам.

— Ђуро, изгледа да лађа није долазила јутрос?

— Извините, Господару, као свако јутро била је на кеју у 6 сати.

— А зашто није звиждала данас?

— Пардон, звиждала је као обично.

— Јеси ли сигуран?

— Сасвим сигуран! Био сам на прозору кад је отишла, на палуби је било само три путника док је послије подне све пуно: три до четири хиљаде особа. Ово друштво прави добре послове.

Повјеровао сам Ђуру; понављам: то је поштен младић. Поносан сам што сам најзад савладао страшни будилник. На брзину облачим моје јутарње одијело да видим да ли је Маман била толико јака да укроти непријатеља наших снова. Авај! жене немају нашу мушку енергију. Она је добро чула звиждање.

Данас идемо на излет у Долма Бахче, у патријаршију, у Стари серај, у музеј и у св. Софију. Али све то послије подне. Обичај је такође да се оставе посјетнице великом везиру и министру спољних послова и ја ћу поштовати то правило. На крају дана приредићемо вечеру и соаре за дипломатски кор. Јутрос треба да примим много особа доље и моје ће јутро бити добро испуњено. Јадан ја. И помислити да сам дошао у Цариград да се одморим од напора и свечаности Данилове свадбе! Посустао бих да Маман није била поред мене да ми покаже што је енергија и снага воље. Боримо се. Силазим ...

Вече

Баш сад се враћам из Фанара. Ох, патријарх! Ох, наша добра православна вјера! Господе, коме си дао да се брине о вјери и о твојој светој цркви. Не, дјецо, нећу вам ништа више рећи о ономе што сам видио. Нећу вам говорити ни о археолошком музеју, који се много обогатио послије мога последњег путовања у Цариград, ни о сали трезора ни о живописном и кокетном Багдадском чардаку, ни о Старом серају, ни најзад о џамији св. Софије. О свему томе могао бих вам рећи само нешто врло површно што вам не би било ништа ново. Било би ми потребно нечувено вријеме да опишем све те интересантне дивоте, старе и нове. Све то треба вцдјети да би човјек имао потпуну представу. Пет је сати. Мало ћу се одморити да бих био спреман у седам сати да примам дипломатски кор кога смо позвали за наш сто.

Једанаест сати

Још један дан је протекао. Најзад. Имам утисак да нас је дипломатски кор напустио задовољан вечером и нашим пријемом. У опште говорећи треба (то не кажем за овдашњи дипломатски кор) треба знати прићи људима и преко трбуха.

Лаку ноћ, ђецо!

Враћам се да забиљежим једну ствар, мада сам у ноћним хаљинама. То је колико би пута Ана имала прилику да се љути ово вече. Нека је морала да се клања три и по сантиметра ниже, друга један и по више. Ова је сувише разговарала са Папа, она заиста није остављала Мирка, а она друга што му је предлагала амерички брак на који је мислила. О какав ужас. Остављам перо да не бих рекао да је наша драга Ана помало Алцест. Поново га узимам ... не ... да ... И без пера, дакле, у руци могу исто тако добро мислити. Па добро, питам се, зашто је наша драга и добра Чура (? — Анин надимак?) увијек на опрезу мислећи тако често да је свијет гори него што је или боље речено мање добар. Ја, што се мене тиче, вјерујем да је свијет добар, углавном, а та мисао ме подстиче да се веселим животу. Шта нам остаје ако не узмемо свијет са његове добре стране?

Најзад, доста. Лаку ноћ, поново.

Уторак 24. август

Јутрос сам претекао звиждање и баш сам ја звиждао већ око пет сати арију из оперете, коју сам чуо прексиноћ, оштрећи мој бријач и сређујући на столу моје ситнице за тоалету. Звонити за Ђура? То ми је било мучно, јер су моја два собара свакако била тако уморна. Шта да радим. Да пођем до Маман? А ако она спава. Не, нека се звиждање лађе побрине да пробуди књагињу Црне Горе. Она ће то неизбјежно урадити. Под руку су ми биле новине „Стамбоул“ и поново лијежем да убијем вријеме читајући до звиждука. Баш наилазим на чланак који говори о мом доласку и о пријему у двору. Сувише је добар овај „Стамбоул“ и сувише пријатељски за мене, до те мјере да сам, прије него сам завршио интересантни чланак који се односи на мене ... да сам поново заспао. Ђуро је дошао а да га нијесам чуо и узео те новине чији сам један крај, изгледа, држао у руци.

— Осам ура су већ, Господаре! (тако у оригиналу).

— Дођавола! Осам сати већ! (даље у оригиналу на српском)

— Ђуро, хајде, питај слушкињу како је књагиња.

— Питао сам је и казала ми је да је Њ. В. Богу фала јутрос баш добро и понијела јој је кафу јутрос на седам ура.

— А да ли је јутрос звијукао доље они вапор?

— Јест, Господару, као и свако јутро, (крај српског текста).

— Ах ви, моји добри и изврсни нерви како се срећно прилагођавате свим незгодама живота. Пркосим ти, звиждуче, који параш уши! Није ме више страх од тебе, мада морао остати у Цариграду и сто година. Баш тада ми Саво доноси кафу.

— Хајте, рекох им затим, обуците ме.

За двадесет минута сам спреман. Трчим код Маман која је добро. Она ми каже:

— Сједи мало! (на српском)

— О, немам времена.

— Ела, чоче, мало. (на српском)

Сиједам. Драга ђецо, не само вас двије, имењаке, него ви све из Италије, Русије, Њемачке, и ти драги Дано, саслушајте сви ове ријечи ваше драге, добре, тихе мајке, ријечи изговорене њеним изгледом тако дубоко наивним и смиреним, са ореолом жртве и мученика на челу. (Текст је у оригиналу даље на српском).

— Синоћ ми ти рече када (канда?), мали, да ми данас по подне ваља поћи на визиту код султанијах?

— Јест, данас на шест ура поподне.

— Ада, мали, иде ли се то у харем?

— Да, иде у харем.

— Ма је ли ко тун?

— Наравно јест, оне султаније.

— А хоће ли и султан бити тун?

— По свој прилици хоће.

— А би ли ти, мали, могао доћи са мном?

— О, ја бих добровољно, но тако (тамо?) не пушћају људе.

— Ђаво им вечеру изијо! А да, мали, иду ли друге и књагиње, кад долазе у Цариград, тун?

— Како која; оне које желе поћ и траже визиту, оне и иду, а које не оће и не иду.

— Ја нијесам тражила да идем.

Најозбиљнијим изгледом рекох јој (на франц.):

— Јеси, како нијеси!

— А ђе и кад, ради Бога?

— Мени се учини да ми оновечери рече да би ти мило било видјети харем.

— О, испале ми, ако сам!

— Не куни се!

— Нијесам, чоче, ја знам да нијесам.

— Заборавила си.

— Како заборавила? Богом те кумим јеси ли здрав?

— Мене се, може бит, учинило.

— Е, учинило! А сад?

— Што сад? Сад ваља да идеш пошто си једном рекла и обећала.

— Чуј, чуј што збори. Ја тамо нећу!

О, о! Ово постаје озбиљно. Мијењам начин и сасвим полако јој кажем: „Драга, то је обичај и ја сам тражио ту визиту (на француском, даље на српском).

— Могао си без тога лашно.

— А зашто? То је обичај. Султану би жао било да му се не учинимо вјешти његовој фамилији.

— Не сјећам се добро, оди ли Стане у харем кад је била у Цариград?

— Ходи, како не; у харем иду највише госпође.

— Па дакле и ја да идем у харем, је ли?

— Да!

— Само ја ...

— Нећеш сама но с Ђелом и с госпођом Бакић и с Најком.

— А што ми оне у јад хоће? Би ли Мирко могао доћи са мном?

— Не.

— Па морам одит, је ли?

— Да.

— Болан, нећу ...

— О, Мише, немој се шалит, ваља да идеш; узто нема ту мане.

— Бога ти?

— Бога ми!

— Па нема мане, је ли?

— О, зар да је мане, мислиш ли да би ти рекао ја да идеш?

— Не, ја се надам!

— Па добро, не мисли о томе, тако жива била.

— А оћеш ли ми дат барем Милутина да иде са мном?

— Оћу!

(крај српског текста)

Затим изиђох. Доље сам примио много свијета, између осталих и патријарха. Послије подне ишао сам у Палкалдију да видим војну школу, руску цркву и болницу. При повратку нашао сам Маман заузету око своје тоалете. Сасвим тихо кидао сам се од смијеха због њених скрупула поводом посјете харему, али се нијесам усуђивао ма шта да кажем из страха да не одбије да тамо иде. Пређох у моју собу и почех писати. Четврт часа касније Маман долази.

— А, спремна си. Са срећом. Како ти та тоалета добро стоји.

— Мислиш?

— Свакако.

— Има и љепших, али нијесам их хтјела обући. Гђе ти је твој револвер?

— Ево га на столу.

— Не тај, један други, сасвим мали, који имаш.

— Нијесам га донио, остао је на Цетињу.

— Је ли истина? Онда довиђења.

Она ме пољуби у чело и оде узбуђена.

С једне стране пуцао сам од смијеха због њеног начина гледања поводом те визите, а с друге стране било ми је врло, врло тешко и био сам узнемирен због њеног немира.

Увече смо вечерали без ње. Послије девет сати она се вратила весела и добро расположена и са заносом нам је причала шта је виђела и чула. Била је очарана и учинило ми се да је тренутак згодан да је мало пецкам. Али она се томе само смијала. Мајка Његовог Величанства је била врло љубазна са њом. Са каквом пријазношћу јој је држала руке и миловала их. Чак је погладила по лицу понављајући јој више пута: Гизен, гизен. Када јој је Маман рекла да Јабе (Јелена Карађорђевић), њена унука, улази у своју петнаесту годину, рекла јој је сва изненађена: „Да ли говориш истину“. У току те исте посјете мајка султана је рекла Маман да је виђела Стану, да је Стане лијепа и да јој се много допала. Том приликом Маман је виђела кћери Њ. В. и много других госпођа. Неке од ових госпођа свирале су на разним инструментима, друге су изводиле врло љупке игре. Служили су врло различита освјежавајућа пића и изврсну кафу. Једна савршено лијепа црнкиња је пјевала дивним гласом арапске пјесме. Многобројни црнци су послуживали те госпође.

Данас су позвали Мирка у енглеску амбасаду на ручак. Заборавио сам да забиљежим да се у ходнику, кроз који пролазим кад идем доље, налази једна мала слика која приказује ђевојку како сједи и једе хљеба и сира, ђевојка која невјероватно личи на Ксенију. Прије него пођем на спавање, посјетићу је и у себи рећи: „Лаку ноћ, жено мала“, ти која ме тако добро разумијеш.

(Другим рукописом додато од стране редакције дневника „Мике, Мисја и Стане не знају значење ове примједбе. Много ће јој се смијати. Примједба редакције“.)

Сриједа 25. август

Данас сам примио много Црногораца и поред осталога морао сам да се бавим са много озбиљних послова.

— Политичких, Папа?

— Хм!

— Да, политичких, Папа, зар не?

— Ћутите, мале, већ сам вам рекао да се не бавим политиком.

— Шта онда?

— Како сте радознале! Па добро, то су питања која се тичу Трансвала, арбитраже итд. итд.

Око једанаест сати Мирко је пошао да посјети руску ратну лађу „Колхиду“, ђе је примљен са симпатијама, као брат. Вечерас присуствујемо опроштајној вечери у царском дворцу.

У мојој пратњи је и један муслиман кога познајете: бег Хамза Мушовић. Тако је срећан, добар ђетић, што је дошао у Цариград! О томе је сањао. Он је помало као Ђуро Грађанин и на неки начин вјерује да је овђе код куће. Њега ја разумијем. Он се осјећа Турчином и ова постојбина отоманске величине и моћи испуњава га поносом. Па ипак једна му ствар дубоко смета. Никад не бисте погодили шта. То што Њ. В. није мало више, бар двије стопе.

— Ах, да је само барем колико сердар Јагош Радовић велик

(на српском у оригиналу).

Враћамо се из двора. Вечера је била дивна. Били су позвани, сем синова и зетова султанових, сви велики достојанственици. Њ. В. ни за тренутак није престало да разговара било са мном, било са Маман. Султан је врло занимљив. Како људи мало познају тога великог човјека. Много га је дирнуло што сам дао нашу Обилићеву медаљу Гази Осман паши. Тражили су једну, знао он то или не, за Еден пашу, недавног побједника Грка. Одбио сам да му је дам из обзира према Грцима, а посебно због љупке и добре краљице Олге, коју мислимо посјетити при нашем повратку. Када је Маман сазнала за моју одлуку, појурила је до сандука у коме су се налазила одликовања. Затим, пошто је узела једну Обилићеву медаљу, предала је Туркан паши, говорећи му: „Молим вас, Екселенцијо, да предате ову медаљу Њ. В. Едем паши и да му речете да се Црногорке много диве срчаности и храбрости и да ће он достојно носити ово војничко одликовање моје земље“. Његовом Величанству су изгледа, вјерно пренијели ову малу размирицу између Маман и мене и оно је било врло дирнуто поступком Маман.

Послије вечере Њ. В. нас је позвало да присуствујемо низу акробатских вјежби у једној кинематографској представи. Све смо то посматрали са прозора који гледа на двориште освијетљено електриком. Њ. В. нареди да донесу у салон једну Маузерову пушку чији је механизам раставило и објаснило нам његове предности. Мирко се, доста грубо, усудио да тврди насупрот султану да су наше московке боље. Ја сам био непристраснији од султана и Мирка и рекао сам да су те двије пушке једнако добре и да молим небо и да се о њиховом дјејству буде могло судити бранећи заједничку ствар. — Инх, алах!

Око једанаест сати вратили смо се у Емиртан.

Умало нијесам заборавио да вам кажем да смо посјетили, прије но смо пошли на вечеру, дивну библиотеку Њ. В. као и фабрику порцулана. Та два велика и интересантна локала припадају огромним комплексима Јилдиза. На изласку из фабрике показаше нам два красна коња од којих је један велики, одређен за Дана, а други, сасвим мали, за Пера. Овај посљедњи:

— Губа га изјела, количак је! (на српском)

Увијек исцрпљен умором. На срећу остаје нам само сјутрашњи дан који је одређен за поздраве. Тиме нећу да речем да нестрпљиво очекујем тренутак одласка због султана и његове лијепе пријестонице; ми бисмо били велики незахвалници да је тако, јер су тако добри и тако љубазни према нама.

Лаку ноћ, ђецо!

Четвртак 26. августа

Синоћ сам шетао по мом парку и како се он налази на падини, угријао сам се мало пењући се, а касније се нијесам покрио. Хтио сам да још уживам у лијепом и неупоредивом погледу који се пружа на Босвор из мог врта. Мислим да сам мало прехладио, јер се осјећам малко изломљен. Ипак се надам да ће то проћи. Познајем себе: да се излијечим треба да се наљутим или да ми се пружи прилика за смијех. Силазим дакле у приземље пошто сам посјетио Маман; она се осјећа добро и весело се спрема за одлазак. Доље узимам Туркан пашу испод руке и више пута пролазимо кроз велике салоне убрзаним кораком разговарајући о веселим стварима, никада о политици. То ми је пријатно. Наш полазак је утврђен за шест сати. У четири сата поћи ћемо да се опростимо од Његовог Величанства.

Баш сад су нам донијели нове поклоне од султана: ћилиме и штофове изванредне љепоте, које производе његове чувене творнице у Исмиду. У програму нашег боравка овдје Исмид је био предвиђен за посјету коју је требало да му учинимо; али како би нам то одузело цио један дан, у возу и на броду, нијесмо се усудили због Маман. Људи су увезивали нове поклоне и стављали у велике сандуке, јер се мора похитати за одлазак.

На палуби „Мармара“

Пролазећи кроз дим топова јахта и царских лађа које су пуцале у нашу част, најзад смо се укрцали, пошто смо се опростили од Његовог Величанства, на „Мармара“ који је добро замијенио „Исмира“. Искрено сам био узбуђен због добрих и тако љубазних ријечи које ми је султан упутио приликом нашег растанка. Обећали смо један другом вјерно пријатељство и изразили смо дубоку и узајамну жељу да се поново видимо. Небо је малко прекривено, да ли ће нам вријеме бити наклоњено? То ћемо знати пошто обиђемо језичак земље код Старог сераја. Ступајући на палубу мислио сам на Виктора, Јелену и на њену корњачу. Колико су путовали морем све троје. Разумијем путовања за вријеме љета Јадраном и Средоземљем, али ићи дођавола кроз ледњаке сјевера. Чему? Зар није довољно што њихов рођак Абруци болује од те болести?

Сви смо на палуби. Пртљаг, коњи, сандуци — све је утоварено.

А сада нека плови галија! Ја сам на мосту дивећи се још лијепом Цариграду. Осјећајући пјеснички жар упутићу му тихо ово неколико ријечи поздрава: (стихови су даље на српском)

Љубав царска с гостопримством           

Браниоца красоте ти

Из мог срца може л' итко   

Већ истргнут' ил' отети       

Невоља је, кажу људи,          

Научила нашег Марка         

При лукавству потајноме   

Проста сабља од јунака       

О Стамболе, пријед узрок   

Србинових свијех зала        

Страшно ли је море крви   

Између нас што је пала       

До тебе је да се шене  

Кобно слово твог Корана   

Да у Србе већ не гледаш      

Ни крвника ни душмана    

Но јуначки као јунак

Витешку му руку пружи

Моћну твоју и сву силу

Са храброшћу српској здружи

Па широком бакра(ч)ли(ј)ом

Твог бијесног хргни ата

Уз тебе ћеш видјет' Срба

Друга вјерног као брата

А ко ти је, о Стамболе

Освајања у земане

Бољом био извидницом

Све до Беча на мегдане

Од Србина јадовита

Ком' ка' теби црна врана

У отровни кљун уграби

Вечеру ни из вагана

С Богом остај по невољи

Сад крвави умирници

Не дајмо се од најгрђих

Најгрђојзи врани тици

Можда бих овако продужио још дуго да ме није омео глас гђице Нојком коју угледах црвену као рак како живо разговара са Тевик бејом. Добро, помислих, мора да је нешто озбиљно. Дајем знак Тевик беју да дође до мене и питам га шта се догодило. „Ништа? величанство, гђица ме је питала да ли сам видио да је укрцан њен сандук“. — „Па шта?“ — Па свакако њен сандук је на броду.

Дођавола њен сандук са њеним пастором!

У сутон смо прошли испред Сан Стефана. Ту се поново замислих о посљедњем рату. Да ли је могао бити избјегнут? Да, јамачно, да је Турску боље савјетовала окупаторка Босне и Херцеговине и да кипарско вино није било тако цијењено у Виндзорском замку, несрећног рата за Турску не би било. Она би вјероватно пристала била да допусти Црној Гори да се малко увећа, дала који уступак Босанцима и Херцеговцима. Све би се било тако завршило. Па ипак ...

Ми смо усред Мраморнога мора. Оно нам је благонаклоно, нама и његовом имењаку (на фр. Мармара, као и брод). Ова лађа нас живахно односи и тек ће сјутра у 7 сати предахнути у Дарданелима.

Лаку ноћ, ђецо!

Прије него је бацила сидро у Дарданелима, попео сам се на палубу. Интересовало ме је да видим још једном турску флоту и ову множину утврђења начичканих огромним топовима. Сви представници власти овог мореуза дошли су да ме поздраве као и приликом мога првог проласка и када смо поново отишли, све тврђаве редом су нас поздрављале. Било је да пукне глава. Пловимо у правцу затона Безика, мјесто ђе нам је Измир приредио незгоду при доласку, о којој сам већ говорио. Подне је отприлике. Убијеђен сам да се моме шармантаом зету Петру неће допасти мој начин причања ствари, ако му Мике да да прочита овај дневник. Њему би било стало да методично радим. Али што се тиче нас Југословена, методичност нам је досадна. Само јој се Њемци диве и постају њени робови. Мој би јуначни Пећуша желио да тачно кажем колико има топова у утврђењу Дарданела, којега су калибра, колико пројектила и на коју даљину могу гађати и да ли би се могао пробити пролаз, у даном тренутку, и са којим жртвама. Кратко ћу му одговорити на ту тачку да би сличан покушај био немогућ. „А зашто?“, запитао би он. Било би предугачко да се то објасни. Да га одвратим од једне тако методичне дискусије, требало би само да му рекнем: „Пјер, моја жена је љепша од твоје и остави ме на .миру“. Добро познајем мога зета. Јури се односи сасвим друкчије према мени. Он је тако добар, он ме воли, он има много разумијевања за моје недостатке и за моју примитивност, он ми никада не противуречи. На ту јуначину нијесам заборавио у мом завјештању и оставио сам му лист блистав од бјелине.

Мало даље од мјеста ђе смо ноћу прешли са „Исмира“ на Тимсу, на ниској и отвореној обали виде се далеко два гроба („тумулуса“) удаљени један од другога један до два километра. Према легенди једно је гроб Ахила а друго Патрокла. Стара се Троја налазила, како се тврди, два или три километра с ону страну ових гробова. Планине, чије се тврђаве једва назиру у даљини, окружују ову висораван, гдје се одиграла велика драма о којој је пјевао узвишени Хомер.

којој је пјевао узвишени Хомер. С каквом простодушношћу ми показује добри Перазић, наш „врач“, на дну висоравни једну сасвим малу брадавицу за коју тврди да је брдо Ида. Нека говори. Још простодушније ми је говорио о три богиње и о Парисовом суду. Перазић је Бокељ, а то објашњава све.

Као обично ручали смо у подне. Мало сам спавао ... два сата. Пошто сам попио лимунаду, рекао сам да ми спреме све што треба за писање на палуби. У међувремену у себи сам мислио о једној ствари за коју знам да можда мора да је будалаштина коју не схватам. Узме се воде, шећера и сока цитрона и све то измијешано зове се лимунада! Зашто не цитронада. Да запитам за разлог др Перазића?

Писао сам отприлике један сат када ми је Маман пришла. Вријеме је било лијепо, више топло, али је ваздух био пријатан. Маман узе мој доглед и поче посматрати око нас. Наједном га остави љутито шапћући (на српском у оригиналу):

— Помамиле се, дабогда!

— А ко, Маше?

— Оне бестидне краве!

— А које, душо?

— Оне, чоче, што си ми причао они дан кад смо овудијен пасали за Цариград.

Још је не разумијем и кажем јој (на фр.; даље на српском)

— Ма које, кажи ми, чоче!

— Е, да ти кажем; рече ми онда да се они остров зове „Лесбос“?

Разумијех (на фр.).

— Да их анаћема, додаде она.

Ох, да сам се смио насмијат! (на фр.)

— Па сад гледах дурбином не би ли виђела коју ђе се штрка онијема главицама, као Иво Војинов, јад их нашао!

— Ма, Маше, оно се говори да је било около назад двије хиљаде и пет стотина година.

— Дати сам разумијела, но се онакве и потенче, па дуго трају. (крај текста на српском)

Какав лијеп одговор, каква висока, морална мисао!

Сунце се клони западу, припремају се да као обично спусте свечано заставу. Славне боје! Ово је можда посљедњи пут да вас видим како вас спуштају уз звуке ове тако лијепе отоманске химне. Знамење херојске нације буди увијек срећно и лепршај се дуго на вјетру, али само као пријатељ на нашим морима. Сувише сам вас гледао са полумјесецом који носите на челу храбрих; видио сам вас кроз дим битака и кроз прашину коју су дизале ноге бојних коња и јунака опијених крвљу; гледао сам вас кроз пламен који је уништавао градове и села... О, када вас видим, каква страшна прошлост васкрсава у мени. Сјећам се да сам вас поцијепао једнога дана да завијем ране мојих јунака. Ево забавног садржаја за Петра Карађорђевића, ако му икад једна од његових свастика да да прочита овај дневник, да чује свога таста како разговара са комадом платна у боји подигнутом на врх мотке. (даље на српском)

О, Перо, Перо, немој да се позивам ја на твога ђеда да ме брани од тебе. Истина је двадесети вијек почиње сјутра, а ти си напредно чедо издишућег чије многе појаве ја не достигох (као што ти велиш) у ове брегове. Јава је јава, а сан је сан, ти би рекао! Истина је, драги, но колико је боље и снијеварности (?) (крај српског текста)

— Мало си назадан, мој драги стари тасте, ти нијеси човјек вијека.

— Могуће је, Перо.

— Мислиш ли, тасте, да у вријеме у коме живимо ...

— Остави ме, остави ме мојим илузијама ...

— О кад би знао колико сам пута био преварен и подло искоришћен од стране идеалиста, од обожавалаца части, отаџбине и националних застава!

— Никада од ових ...

— Па ипак ...

— Никада, кажем ти.

— Али ипак, то добро знам, био сам њихова жртва.

— Не, не, ти просто нијеси имао среће у животним односима и у избору људи.

Ускоро ће бити седам сати. Море је мирно. Служе турску закуску: маслине, срделе, кавијар, сир, црни лук, шунку (за хришћане), очишћене орахе и мастику, миришљаво пиће од аниса које се пије са водом. Гудачки инструменти свирају већ један сат и завршавају свој посљедњи пријатни и жалосни комад. Затим силазимо да се очеткамо прије него сједнемо за сто.

Вечера је као и увијек изврсна, јела разнолика и изабрана. Традиционални пилав служе посљедњи. Једнога дана затражио сам дозволу од Маман и свих званица да мој пилав једем прстима. Добар начин ... али једном. Послије вечере, као скоро увијек, попели смо се да пијемо кафу на мосту. Заборавио сам скоро да поменем вина која су изврсна и у најбољем избору. Изузимајући доброг Рифат пашу, сви наши муслимански пратиоци радо их пију, као да немају ништа заједничког са Мухамедом. Рифат паша је већ три пута ишао у Меку и завјетовао се да неће пити ни вина ни ликера. Запитао сам га да ли, послије тих ходочашћа, смије узимати друге жене? Кад је потврдно одговорио, окрећем се ка гђици Нојком и гласно јој кажем: „Да, госпођице, он се још може женити!“ А она љута и изненађена повикала је: „Ох ... али ја га не тражим, величанство!“ Послије првог изненађења и она се смијала мојој шали. Маман ми је рекла тим поводом касније: „Оно је јефтино, прође и без суза, а ти је вазда такинираш, но се аманати пасај ње!“ (на срп.) Нерадо сам послушао овај савјет. Вече је било лијепо. Никада ми се млади мјесец није учинио тако лијеп и тако велик. Зашто дакле оријенталци кују своје сабље у облику полумјесеца. Како је млади мјесец њихово свето знамење, мислим да су вјеровали да ће дати челику више снаге том подударношћу облика са мјесецом, а ударцима више тачности, ударцима које су задавали ради ширења сјаја полумјесеца и пророкове вјере. Какво страшно знамење за хришћане — полумјесец! А крст? Крст, за хришћане света ствар, за муслимане је знак неумољивог непријатељства, ужаса и неправде. Ко је у праву? Нека о томе суде судови Рена и Београда. На горњем мосту чујем како се смију Мирко, Милутин, Митар и Хамза. Настојим да сазнам узрок њиховог весеља, али сваки пут када се примакнем њима шетајући, они намјерно спусте глас. Тек што сам сио поред Маман, поново се чу гласно смијање. Не знајући о чему се ради, ваша мајка и ја почињемо да се такође слатко смијемо. Како је смијех заразан и како је добар, Боже мој! (даље на српском)

-Хоћу ли наредити да дође она музика на жици, питах маму.

-Не, немој, може бит да нијесу још вечерали а свирали су доста ноћас; но знаш сјутра ћемо имати такођер један дан труда и умора, боље да се ноћас леже раније, да будемо одморени у Атину. Тако и учинисмо.

Добра ноћ, ђецо!

Субота 28. август

У Пиреј стижемо са стране Фанера.

Тек је шест сати ујутро, а ми ћемо тамо бити између седам и осам сати. Какво нестрпљење осјећам да видим варош која носи име најпаметније Јупитерове кћери. Ох, да ли су рушевине далеко на брежуљку Партенон који је сачекао деветнаести вијек да се сруши, док је требало да то уради са више права када су партизани Силона, који су се били тамо склонили, без милости поклани између стубова који су држали кубе! А онај широки залив, далеко, врло далеко испред нас, да ли је то поприште гдје су Грци потукли Персијанце? Саламина? Да ли је са врха оне планине краљ краљева, који је дошао као посматрач, сигуран у побједу, посматрао позорницу гдје се догађала велика поморска драма. А на истоку, која може бити она велика планина ишарана бијелим пругама по својим падинама? Да ли одатле ваде онај лијепи мермер који је дао живот и бесмртност својим облицима филозофима, мудрацима, краљевима, боговима и богињама. Да ли су одатле извађени храмови, стубови, тај свијет статуа и та раскошна пребивалишта? Без тих камених блокова да ли би стигли до нашега дивљења геније Фидије и толиких других. Кланац, који чине та планина и крај планине на коју се наслања Татај, боравиште краља Ђорђа, отвара пролаз за Маратон. Какве успомене буди то име! Али ја не смијем заборавити да не долазим у ову класичну земљу као обичан туриста одушевљен чињеницама и стварима које је вријеме сахранило. Истина је да ћу ступити први пут на ову земљу гђе су се родиле умјетности и толико генија, богате величанственим успоменама које чине част човјечанству, долазим, рекох, узбуђен у ову земљу која је старији брат моје земље по вјери, патњама и заједничким тежњама, долазим усред народа, пријатеља мога народа гђе ћу бити гост најљупкије краљице, сестре по раси, вјери и традицији. Увијек је моје дивљење било велико и дубоко за ту краљицу. Она је добри геније и неупоредива другарица једнога мудрога и доброга краља, срећна мајка лијепе и бројне ђеце, љупка и обожавана краљица, анђео утјешитељ несрећних и оних који пате, с којима дијели хљеб своје ђеце. Њено златно срце је чувар свих успјеха за очајнике, богаље, удовице и сирочад које умије тако божански подржати и охрабрити, просипљући са њима горке и мајчинске сузе због њихове зле судбине. Ово није куртоазна посјета коју чиним тој идеалној краљици, ово је ходочашће љубави и поштовања за саму врлину!

Прођосмо поред Фанера и близу те вароши идући ка Пиреју. У тренутку када сам силазио да обучем моју парадну униформу, чујем грмљавину топа са једне руске лађе на којој се вила застава адмирала Скриднова. На уласку пристаништа дно је каменито. Примичемо се опрезно и паметно; тек што смо то прешли, тврђава са лијеве стране и грчки ратни брод поздрављају нас. Маман ће ускоро бити спремна и сваког тренутка ће се попети на мост. Мноштво чамаца пуних радозналог свијета опкољава наш брод. Послије посјете руског адмирала са његовим главним штабом, најзад видимо како се пробија кроз гомилу лађа дивна парна лађица. То је краљевски принц који долази да нас поздрави и да нас одведе на копно. У његовој пратњи су Њ. Е. г. Атос Романос, министар спољних послова, славни генерал Тимолеон Васос, г. Папаригопуло, први ађутант краљев и најзад наш изврсни Логотетис који је ту на одмору.

Овом приликом је краљевски принц учинио на мене врло добар утисак. Био је врло љубазан. Предсједник општине Пиреја, који нас је поздравио у име вароши, предао је Маман дивни букет. Кејови су били црни од свијета који је викао „Зито“ без краја. Почасни пук испред кога прођосмо у смотри, представио нам је сада принц насљедник. Лијепи људи и лијепо држање.

Пелопонеска станица је удаљена два корака и ми се смјестисмо у возу. Пређосмо једну равницу или боље висораван која је страдала од суше. На жељезничкој станици Лоријум били смо срећни да нађемо Њ. В. краљицу опкољену њеним дамама и у пратњи предсједника владе и више достојанственика.

Мике, и ти Стане, очи би вам засузиле да сте виђеле Маман и краљицу како се грле. Већ дуго, дуго времена она је жељела да се упозна лично са њом, а што се тиче осталога она ју је знала из мојих искрених и вјерних причања. Осјећања Маман, изгледа ми, да је дијелило и само Њено Величанство. Предузео бих, ја који сам уопште неповјерљив што се тиче свега што је пара и локомотива, предузео бих, мислим, са ова два анђела какви су сјеђели ту један поред другога пут исто толико дуг као онај од Њујорка до Сан Франциска, са трештено пијаним механичарима да управљају возом, а да не осјетим ни мало страха.

Стижемо на станицу Кефикија гдје нас очекују кола двора да нас одведу у Татај, љетње краљевско боравиште. Дуго смо касали кроз неплодну и суху равницу, ту и тамо прекривену травом и грмљем врло лако запаљивим; зато ме краљица моли да не бацим своју цигарету а да је не угасим из страха да се цио крај не запали. Улазимо у имање краља чије границе означава богатија вегетација. Пењемо се. Зеленило постаје све богатије и све гушће. Када смо стигли у краљевску резиденцију, примила нас је љупка принцеза Марија и њен дебели, мали брат, принц Кристоф. Прије десет година отприлике видио сам у Петрограду ту малу принцезу, која је храбро пратила маневре на коњу са својим рођацима Ксенијом и Михаилом Александровићем. На својим сам рукама носио у Павловску тог малог ђетића, који је још тада обећавао да ће бити дебео и снажан. Како је мио и умиљат. То је љубимац породице. Када сам га запитао коју каријеру намјерава да изабере, одговара да се није још одлучио да ди да буде инжињер или љекар. Ову посљедњу професију му је свакако савјетовала његова племенита мајка, чија је стална мисао да чини добро, да помогне патећем човјечанству. Краљица нас ослободи да скинемо прашину од пута у одјељењима која су била за нас задржана. Тек што сам почео када ми донесе мој пријатељ Кристофер поему, о којој ми је краљица говорила на путу. Та поема је била крик срца њеног брата Константина поводом моје драге земље. Ах, како је лијепа та поема, како осјећајна, како словенска. У себи мислим: „Хвала, драги Константине, храбри и изврсни пријатељу. Поносан сам и срећан што је моја обожавана земља нашла у твом племенитом срцу обожаваоца и утјешитеља!“

Отприлике је било подне. Њ. В. краљица је наредила да се ручак служи под великим храстовима парка. Све што долази од ње добро је, благословено је. Сам се човјек осјећа бољим кад има срећу да је види и да је чује. Исто тако искрено као да читате у мом срцу, ђецо, исповиједам вам се да, када гледам Маман и краљицу, препуштам се сањарењу.

Зар нијесу биле сестре те двије жене, у неком другом свијету, мислио сам, прије стварања наше планете и зар ја не бих био њихов брат? Ох, дозволите ми, ђецо, да припадам том трију, макар само за тренутак. Зар нијесам рекао да се човјек осјећа добрим поред доброг?

Нијесам обратио пажњу на ручак, али мислим да је био изврстан. Махинално сам јео. Краљевски принц је врло љубазно подигао здравицу у наше здравље. Послије ручка краљица нас је одвела да видимо краљеве и њене апартмане. Боже, како је све чисто и укусно. Какав се поглед пружа са једне терасе на парк и на огромну панораму атинске равнице отворене нашим очима до с ону страну Пиреја на море! Разумијем да је, хвала Богу, сва породица у изврсном здрављу, удишући преко цијелог љета чист и окрепљујући ваздух планине и шуме, која се већим дијелом састоји од борових стабала. Треба додати још тој пријатности првога реда режим и начин живота којим управља мудрост изузетно љубазне и вољене мајке. Краљевски принц, у свом својству насљедника, одликовао је Мирка Великом лентом спаситељева реда. Сва моја пратња је такође одликована, свако према своме рангу.

Нијесам рекао да сам узео у моју пратњу и три паше и пуковника ађутанта Њ. В. султана, који ће ме пратити до Бара. Остали официри су остали на броду. И краљица и краљевски принц били су врло љубазни и са овим другим дијелом моје пратње, који је одликован као и дио који су сачињавали моји Црногорци. На броду сам се једног тренутка питао да ли треба да поведем са мном у Татај ова три турска генерала. Послије дужег размишљања, мјерећи за и против, помислио сам да се сматрам још увијек у Турској пошто сам на Мармари и да би изгледало да бјежим из Турске у Грчку кад бих ишао у Татај без њих. С друге стране узети их са собом и излагати очима турску униформу у овој земљи још увијек у жалости због њеног скорашњег пораза — ни то није ваљало. Притијешњен тако између те двије алтернативе на крају сам закључио да тај рат и његове посљедице убудуће припадају прошлости и историји. Грци су дрско напали јачега од себе и Турци су сматрали за своју дужност да их измлате, као казну за њихову несмотреност. Грци су већ виђели Крит аутономан са једним од њихових принчева на челу, Турци су пожњели богату жетву ловорових вијенаца у Лариси, у Демокосу и у Фарзали. Дакле, могли су пружити руку једни другима без много злопамћења, јер су суштински и једни и други добро поступали. Преживљавајући ове мисли доживио сам тренутак поноса и задовољства дозивајући своје успомене на побједе мојих храбрих Црногораца, мада су нас за то казнили у Берлинском уговору. Свеједно, моје драге, када човјек може погледати свијет уздигнута чела, све остало је само питање политичке економије. Његово Величанство нам је показало своју капелу која је виша од наше у Крушевцу. Кад смо се примакли, Њ. В. нареди да зазвоне сва звона; звонар је био војник са одсјеченом ногом због ране коју је задобио у посљедњем рату. Томе јунаку сам дао моју медаљу.

Поздрависмо се са Његовим Величанством врло узбуђени и једни и други. Краљевски принц сједе с нама у кочије да нас врати на брод, водећи нас кроз Атину. У пролазу показао нам је краљевски дворац и његов двор, као и главне споменике те лијепе пријестонице. Хтио бих вам дуже говорити о овој модерној вароши која се рађа на рушевинама оне вароши коју су прославили Ксенофон, Демостен, Теокрит, Темистокле и толико других војничких и државничких генија. Али ваш Папа, тако одушевљен прошлошћу, не би можда могао да се на вријеме заустави, а то би нас одвело сувише далеко. Пошто нас је вратио на брод, принц Константин се поздравио са нама, задовољан, претпостављам, што је заиста достојно одао пошту своје земље, а ја што сам у многоме освјежио моје некадашње утиске што се тиче њега.

Између пет и шест дижемо сидро да се упутимо у Коринтски канал. Ноћ смо провели у малој луци Калашаки да дању уђемо кроз земљоуз у Коринтски залив.

Лаку ноћ, ђецоГ“

Драга Мике, дозволи ми, молим те, да малко разговарам са твојим мужем док пресијецамо надвоје Коринтски залив мирним и једноличним морем.

Петар — Провели сте ноћ у Каламакију?

Ја - Да.

П. — У колико сати сте почели да пролазите кроз канал?

Ја — Између 5 и 6 сати.

П. — Да ли у пет и по или у пет и три четврти?

Ја — Више се не сјећам.

П. — Ипак би требало тачно се сјетити тога.

Ја — Зашто, дакле?

П. — Зато што ништа не треба да умакне посматрачу.

Ја — Какав посматрач? Зар ја? Ја нијесам посматрач.

П. — Треба да смо то. Без посматрања човјек не научи баш ништа.

Ја — Али шта да посматрам? Свој сат?

П. — Не то. Требало је устати у зору, попети се на командантов мост да би се виђеле кривине тог канала, ремек дјела модерне умјетности.

Ја — Ја сам баш то урадио.

П. — Па добро, причајте!

Ја- Шта?

П. — Колико је канал дугачак у метрима?

Ја — Не знам, мислим отприлике ...

П. — Не знати, то је неопростиво!

Ја — Ипак мислим да је то ...

П. — Треба бити сигуран, а не „ја мислим“.

Ја — Отприлике 6000 метара.

П. — Отприлике! То је неодређено.

Ја — 6300 метара приближно.

П. — Без приближно.

Ја — Али што се мене тиче, да ли је дут шест, седам или осам хиљада метара, то ми је, на крају, свеједно.

П. — То вам не може бити свеједно. Тај канал је једно од чуда са краја вијека. Све што се односи на њега треба знати: дужину, ширину, дубину, висину од тренутка кад се човјеку пружи прилика да га види. Да ли је прав или вијугав? Да ли је освијетљен ноћу, и како?

Ја — Туда сам прошао ујутру, кажем ти, при изласку сунца.

П. — То све не одговара чињеницама које би методични посматрач утврдио.

Ја — Али ја нијесам командант брода. Шта то може значити за мене од тренутка када човјек може избјећи да иде око рта Матапана пролазећи кроз њега!

П. — Ја вас не разумијем! Како то да не запитате за те појединости.

Ја — Ја нијесам ништа питао, али су ми рекли да је канал дугачак 6300 метара, да му је ширина између 22 и 23 метра, да му је дубина 8 метара, и да је пресјек планине између 30 и 72 метра и да је освијетљен електричним свијетлом.

П. — У добар час. Да то запамтите, мора ипак да сте се мало интересовали. Али ви ми нијесте рекли колико вам је времена требало да прођете кроз канал.

Ја — 35 минута. Полако смо ишли, вукао нас је један реморкер.

П. — То је занимљиво.

Ја — Још би било интересантније кад би ти желио да ти говорим о Коринту.

П. — Говорите ми о њему.

Ја — Напредна варош од пет до шест стотина хиљада становника, лијепа, богата, састајалиште елите друштва Азије и Европе, сједиште умјетности ...

П. — Види, то нијесам знао.

Ја — Франкфурт је минијатура Коринта.

П. - А!

Ја — Бање, позоришта, забаве сваке врсте, све што хоћеш, најзад.

П. — Ја то нијесам знао.

Ја — Полиција је пребројила шездесет хиљада ђевојака из кафе-шантана.

П. — То је страшно!

Ја — Свети Павле ...

П. — Шта! У Коринту се налази један св. Павле?

Ја — Не, али св. Павле је уперио против Коринта свој најјачи ма ...

П. — Свој најјачи мач?

Ја — Не мач, већ посланицу (на фр. ерее и  epitree).

П. — Али о којем св. Павлу говорите?

Ја — О св. Павлу, Христовом апостолу, који је имао нећака у Коринту, који сам описао, и који се толико мучио да га спасе његове покварености.

Мисја, ти чујеш како уређујем методичног мужа Микина. Причекај сада да мало разговарам са твојим.

Ја — Дано, овај залив који је испред нас, десно, мислим да је то Лепант.

Д - ?

Ја — Да, Лепант, страшно бојно поље.

Д. - ?

Ја — Тридесет хиљада убијених људи!

Д. - Између ... ?

Ја — Између Турака и Млечића.

Д.— Колико велику ратну одштету су Млечићи морали да плате тада побједницима?

Нећу више да разговарам, Мисја, са твојим мужем о том предмету. Он је сувише речит. Трчим да се бацим око врата доктора Лајпцишког универзитета, доброга и тихога Францета. Ах, како је пријатно разговарати с њим који је тако упућен у науке. Једног дана — ово је аутентично — док ми је говорио о својим путовањима у Индију, рекао ми је да тамо има светих крава ... „Замисли моје незнање, Францета, рекох му, никада нијесам чуо да се говори о светим кравама!“

— Не, Папа, не о светим кравама, већ о посвећеним кравама. У Индији призната вјера је будизам; он забрањује да се убијају животиње. Зато треба добро пазити шетајући тротоарима градова да човјек не нагази на шапу пса који лежи испред вас или на реп краве која вас гледа својим великим очима мирно преживајући. Да човјек поједе бифтек, Папа, треба пажљиво радити и бити у дослуху са енглеским ресторатером, који узима на себе сву одговорност пред домороцима ако се открије злочин убиства једног вола.“

Замислите, дјецо, да ме није опоменуо мој слатки Францета, да сам пошао у Индију и да сам ненамјерно нагазио на реп пса или да сам добро ударио штапом по леђима свете краве да се дигне! Сигурно би ме осудили на смрт или бар на доживотну тешку робију за слично оскврњење. Ко би вам писао са свога пута дневник чији ступци већ постају, бојим се, сувише дуги и досадни!

Зато, на поглед Лепанта, ја га завршујем са својим жељама за срећу моје двије кћери једноимене и једнако драге мом срцу.

НИКОЛА

           ( с француског рукописа

            превео проф. Илија Братичевић)

ПУТ У ПЕТРОГРАД (март 1908.)

У Млетке 18. марта

Као што сам ти писао с Његуша, „Румија“ није могла приспјети под Котор на вријеме кад смо ми мислили те смо стигли управо на три уре, и 35 минута доцније кренули смо испод Котора. Како ми је било уљећи доље у нашу камару, то можеш замислити, али уљегао сам једнијем часом, толико да се прекрстим и Богу се помолим за онога анђелчића, који је овђе издахнуо. Већ нијесам слазио доље, но сам био наредио, да се за мене нареди горе на кувијерти у ону малу камару, гдје смо јели ја и ти с ђецом. Ту ми је било и топлије због близине од макине, зашто је прилично хладно било не само у залив Которски, но и свијем путем до Тријешћа. А море је било — што но веле и без пјене и без вала. Послуга и трпеза била је добра како некако у хитање кренусмо нити је капетан имао добра и сигурна помоћника тако исто ни макиниста, јер Ђуро Карлов није могао из Бара приспјети, тако да су обојица били уморни и нијесу се могли држати но смо се морали уставити у Лошињ Мали, да се мало одморе.

И мени истоме требао је тај одмор, јер знаш, како сам рђаво спавао двије-три ноћи пред мој полазак. Послије дванаест ура одмора — кренули смо из Лошиња по малој киши и залијек узбурканом мору. Кад смо дошли спрема Поле наметнуло нам се питање: Хоћемо ли отоле право на Млетке, или крајевима до Тријешћа, јер отоле нам је скоро једнако далеко било поћи у Тријешће или Млетке.

Г. Јанко особито, а и Митар обојица су са својијех стратегијскијех назора нагињали, да се узме правац на Млетке. Него ја, не видећи змије у ломине као они, радији бих обрнути пут Тријешћа па на Млетке, него ли се дати ширином цијелога Адријатика по киши и некој малој магли и рискирати, доћи или не доћи, за дневи у Млетке. Тако и би, те из Тријешћа дођох у Млетке за четири уре. Још на штацији ми казаше, да се цар њемачки налази још у Млетке. Кад дођосмо у локанду, али стан хладан, а ја гладан. Оне исте собе, које сам имао, кад си ти била са мном, узео сам и ови пут и налагао сам као и ти од невоље у ону исту оџаклију, коју си твојима јединствено лијепим рукама налагала. Пошто сам се нешто мало огријао, легао сам и лијепо спавао све до 5 ура јутрос. Тада сам се дигао, а око 8 ура ишетао сам с мојом пратњом на пјацу Св. Марка. — „Без тога си могао бити“! — рећи ћеш ми ти. До душе јесам, али ми рекоше да се јуче њом шетао дуго и цар њемачки, па кад за њега не би змије из ломине, дако је не буде и за мене помислих. У ту шетњу купио сам само два пара рукавица и ову књижицу, на којој ти пишем ове врсте. Затим сам пошао учинити један круг око јахта цара њемачкога, па сам се вратио у хотел гдје сам нашао Волпи, и с њим се задржао све до подна. Тада сам га уставио, да са мном руча и опет провео вријеме до 2 уре поподне, час у који запуцаше топови, који поздравише цара Вилхема. Он пође, а са собом остави у ову варош доста прича и лакрдија, од којих и деведесет да сам ја учинио не бих смио изаћи пред твоје очи. Благо великијема! Код њих је велико благо, велика част, велика слава, па и кад лакрдију учине и она је велика! Што сам чуо и разумијо ако се виђесмо, то ћу ти усмено причати и ако тебе лакрдије не интересују.

Сад о другоме, — о мојој пратњи. Ваистину она је добра, само што Максимову не зна се Божјега лијека. Ево га, којом занесена за наш посао; другда противан — ђаво га знао! Бојим се кајаћу се, што сам га узео са собом. Ема, ако не исправи правијем путем али ја, али он, неће у Црну Гору; ма он! несређен, неједнак, помало и пијуцка човјек, па други пут задроби, па му се ништа не разумије. Колико видим, не би био зао, да није оштећен на Цетињу, а овако има неке зле мисли и неке назоре клуба и предсједнице клуба, ема ћемо се разрачунати, али у зао час по њега, ја се надам.

Говорио сам с Волпијем о шуми и о јахти. За ову се нећка, а за шуму рекао је да ће послати једнога стручњака, да лично види годи ли му и услове за њену експлоатацију, чим се ја вратим тамо, па ако му се достави да ће се што успјети, рекао је, да ће дати новца на ту сврху.

Много и много говорили смо о грађењу Трансбалканске жељезнице. Наш пројект Митровица — Беране и Беране — Бар веома му се допада, те јамчи да ће сваки други пројекат србијански и чији био, пропасти код овога, само ако султан да концесију Митровица — Беране и нађемо му ми јемца за гаранцију од 5%, за потребити новац који би се потрошио око тога пута. Прилика је, да ће султан дати концесију, а хоћемо ли ми наћи јемца у Руса — бојим се нећемо јер то јемство би годишње износило око 2 и по милиона круна — е ма ћу рвати, па што Бог да.

Данас 18. марта продужујемо пут за Петроград. Идемо преко Вероне, Минхена на Франкфурт, гдје ћемо се зауставити два дана, три.

Франкфурт, четвртак 20. марта

... У Верону задоцнисмо неколико минута, тако да воз, који нас шћаше као на 9 1/2 ура довести до Минхена, отпутова без нас, те ми морасмо поћи с другијем једнијем возом и стићи у Минхен на 6 1/2 ура ујутру, мјесто на 9 1/2 увече првога дана. Примијетио сам одавна кад ми се овакви, или овоме потребни малери сруче да ми је тим сретније.

Из Минхена кренусмо око 3/4, и синоћ тј. јуче приспјесмо на 1 1/2 поподне овдје. Пошто сам се добро измио и нешто заложио изашао сам да се прошетам. И одих по вароши, одих на мој зао пут. Заредим ову највећу улицу и прегледах дућане једнога иза другога; некако добро расположен, док на једном стиже мене некаква необична сјета и жалост, а нарочито кад пролазах испред магазина дјечје робе, а по на особ магацина од игралица дјечињијех. Коме, јадан да што купим? Гђе су ми они, којима се ланих весељах и куповах?! — Ох, куку мени јадноме, ђе ћу већ и што се мучим! По тијем уздисима, разминовах се с малом дјецом, који број чињаше ми се нешто повећи, но обично. Наједном сретох се с два мала ђетића, година раста и размјера, као исти они наши, те их нема. И тако ме умиљато погледаше као да су ме хтјели зивнути: „Бато!“ — и „коме наликујемо?“ Стао сам окамењен, заврћеше ми се куће и чељад и улице. Једва могах рећи Јанку да заустави једну кароцу јер ми Бог окиде ноге и узе снагу. Пошто уђох у кароцу питах се: Гдје ћу сад? у хотел, под оваквим утисцима, не, не иде, гдје ћу? — Не знам. Хајде Тир-Гартену, дâко међу живинама нађем дистракције моме уму, кад је не могу међу људима наћи! Дошавши тамо мало сам нашао свијета; оно бјеше још и рано. Спрема кавеза од лафова уставих се и као обично фиксирам једнога лафа, који упола дријемљаше. Уколико ја размишљах о његову робовању, о слободи о пустињи, и његовој снази и царовању једно мало дијете дохвати ме за руку његовом ручицом а друга му бјеше у руци очевој. Забезекнут и он гледаше страшну ону животињу с непоуздањем, те тражаше махинално моју помоћ да је у његову корист удружим с оном коју природно на свога оца полагаше. Узнемирен, усплахирен шћаваше ме каткат погледати и чињаше ми се да ме његовим погледом тражаше заштиту, као да говори: „Недај ме, брате!“ — Ох куку мене за увијек уцвијељеноме! Ото лен сам опет побјегао и вратио се у хотел тужнији него икад. Цијело послије подне сједио сам код куће. Око 5 ура извео сам се на аутомобилу. Али гдје? Далеко, далеко од вароши, гдје нема мале дјеце, али, гдје је то, гдје нема мале дјеце, нако у моју кућу?

Франкфурт, 21. марта

Данас нијесам излазио из хотела. Прво, не мили ми се, а и нијесам добро. Не знам што ми је. Апетита ничесова, воље, да Бог сачува. Пио сам неке лијекове, узимао сам кинин, све једно! Немам сана. Ово не слути на добро. — У осталом ја сам се вазда овако осјећао, кад сам се у Русију кретао. Јутрос кад се дизах, питаше Илија: „Како си, Господаре?“ — „Нијесам добро!“ — „Јеси ли добро спавао?“ — „Не но рђаво!“ — „Е то су мисли!“ — Па може бити да Илија и погађе, јер, додуше, и мислим много и за тамо, и како ће бити у Русији. Хоћу ли што успјети или нећу? Све ми се то врза по глави. Мислим и за тебе, много, много. Ох, хоћемо ли већ икад ја и ти бити сретни? Боже мој, како ме старост све више и више пут тебе савија, те данас највише за тебе мислим.

Овдје сам ономадне примио кореспондента Франкфуртер-Цајтунг. Мора се и та сорта људи примити. А данас сам примио другога једнога кореспондента од францускога журнала „Есхос“. Такође примио сам данас и руског овдашњег генералног конзула.

Франкфурт, 22. марша

О јутрос, кад се дизах, пита ме Илија као јуче, и као јуче одговорио сам му. На то он рече: „Не мисли, Господаре!“ — „Не мисли ни ти!“ рекох му ја.

Сад у 8 ура, хоћу мало да изађем, дако у толико дође већ глас, да се може кренути за границу. Како смо извијештени, да ми је аташиран књаз Долгоруки и да је већ с царскијем треном стигао у Варшаву, па сад ништа. Иначе како би се могло проћи без мало конфузије? Ма, зашто кад је мени немила конфузија!

Са здрављем нијесам ништа бољи но јуче. Што ми је, не знам. Изван је хладно, нема више од + 7 гради. Да мало убијем вријеме узео сам аутомобил те пошао у Дармштад. Отуда сам се вратио око подне. Послије подне нијесам ни излазио, осим мало пред вече.

По вечери дошао је код мене Г. Максимов. Наполеон I рекао је: „Gratez le Russe vous trouverez le barbare!“ А да човјек гратира Максимова даље под кором, нашао би ... па ми се чини, да ће он мене бити више од штете, него ли од користи. Али што је суђено, суђено је, а ја, занаго, не жалим труда и сваку муку поднијети за моју отаџбину.

Из Петрограда, већ једва једвице, дође глас, да у уторак 25. марта, будемо на граници, а 26. у Петроград. Хвала Богу!

Ноћас сам сам провео вече. Читао сам до послије 11 а вечеривао нијесам ништа, не бих ли мало боље спавао.

Као што знаш мене није мило обијати по свијету. Ја сам ти се заклео што се мога плезира тиче, да шћах много радије поћи по мојој вољи, ђе од Љешкопоља па до Данилова Града, у оне превијаче и мале куће, но у ове локанде и дворове. Али, кад је потреба, и ово ми је лако.

Кад сам ови пут кренуо с Цетиња, мислио сам, дако ми се мало размакне, и боље је да пођем. Али сам се јако преварио, јер се најбоље човјек тјеши дома. Ја сам на мало гори конат, што се наше жалости тиче, но да сам тамо. Убили су ме они два ђетића да нам барем један остаде!

Купио сам много књига. Читам непрестално и добријех и злијех, тек да вријеме убијем. А по мало и почивам, зашто знам, који ме већ умор чека у Петрограду. Што мислиш, питаћеш ме — надам ли се чесову успјеху? Ево што је: Надам! Надам се, ма не толико у моју умјештину и у схватање правијех интереса од стране Руса, но просто у талих и срећу.

Богу на аманет!

Петроград 26. марта

Ја сам још 22. овог мјесеца оставио ово писање све до јутрос, 26. Из Франкфурта 23., ходио сам у аутомобилу у лијепу њемачку варош Висбаден. Тамо се стигне из Франкфурта за 1 уру и 20 минута. Ја до данас нијесам гледао љепше и симпатичније вароши од ове. Сјутрадан 24, кренули смо за овамо у 8,40.

Дошли смо у Берлин око 5 послије подне. Скоро 5 ура стојали смо у Берлину чекајући директни воз за границу. Кренули смо у 11 ура и сјутра у 11 пред подне стигли смо на Границу на Вержабалово.

Ту смо нашли ађутанта царева, књаза Долгорукова, који је дошао с царевим возом, да нас прихвати. Послије по уре путовања ушли смо у бескрај гдје је са сваке стране небо изгледало као да је на земљу пало. Путовали смо све до увече и цијелу ноћ до сјутрадан до 10 1/2 ура, час кад смо приспјели у Царско Село. Ту на штацију Њ. Ц. В. дошло ми је у сретање, пошто смо се пољубили и питали за здравље. Њ. В. провело ме је испред почасне чете, коју сам са громко: „Здраствујте малађеци!“ поздравио. За тим у сали од штације Њ. В. представљао ми је његову свиту и великаше, након чега одвео ме у свој двор у Царско Село. Возећи се тамо, распитивао се напријед за тебе са живим интересовањем. У томе смо дошли у двор гдје смо нашли царицу која нас очекиваше у једном великом салону. С љубављу и благовољењем обоје су ме распитивали о приликама у Црној Гори. Жалили су веома наш домаћи изгуб.

Није доста било, да ме цар дочекао на штацији, него је по сваки начин хтио, да ме опет на њу допрати, поред свега тога, што сам се ја противио. Из штације царскога села кренули смо за Петроград. Ту нас је дочекао В. Књаз Владимир и В. Књаз Николај, с почасном четом. Одатле сам у аутомобил Св. Књазом Владимиром дошао у Зимски Дворац. Тога дана код Г. Извољског било је сијело, на којем ме молио да присуствујем. Ја сам се нећкао, али и кћери и зетови настојаше да треба да пођем јер да ћу том приликом видјети све што је отменије у петроградском друштву. И ја пођох и добро сам учинио. Колицина су ми се ту представили! Колицину сам познао! Осим Аргиропула, Губастова, Шпира, много и много старијих познаника и познаница ту сам видио. Амбасадори и страни министри сви су хтјели да ми се представе тако и њихове госпође. Мало по поноћи дошао сам у Зимски Дворац.

Што сам с царем говорио у оно кратко вријеме то не могу овдје писати нити је томе мјеста. Али ти могу причати ово, што сљедује. Кад се враћасмо из дворца Царскога Села Њ. В. Цар ме пита:

— Comment se porte Danilo et la jeune princesse?

— Danilo se porte mal, Sire.

— Et qu'a-t-il donc?

— Il est triste, bien triste et malheureux de la renommée qu'on lui fait en Russie. Calomnié d'avoir porte'le toast à Togo après la bataille de Souchima, calomnié de l'austrophilisme, calomniée d'austrophilisme, calomnié d'antirussisme, il est le pauvre garçon navré lui qu' animent les mêmes sentiments envers Vous et la Russie, que ceux dont je suis moi-même pénétré.

— Quelles bêtises!

— Bêtises ou non, mais lui en est douloureusement effecté.

— Et Vous même lui en est douloureusement affecté.

— Oui, Sire, et je le lui des souvent à qui il me répond: ,,Pour Vous c'est facile, Père; Vous avez eu accasion de prouver le contraire par les faits, et quand l'occassion men sera fournie a moi? Moi, fils, liffeul de l'Empereur Alexandre calomnié à ce pointe est bienterrible, Père, cela me décourage el me rend désolé“.

— Bêtises, Vous dis-je! Qui peut croire à ces horreurs!

— Pardon, dès l'âge de 15 ans ce jeune homme a été en but aux calomnies de ses sentiments russophiles, par quelle fatalité je ne le sais pas.

— Qu'il ne en se soucie pas qui y prêterait fois.

— Il est heureux pour Lui que Votre Majesté pense ainsi, mais cette légende l'impressionne néamoins.

— Il a tort, bien-tort et je Vous prie de le lui dire de ma part.

— Je Vous en remercie, Sire, je ne manguerai pas de la faire. Cela le sauvera peut être, car il est paussé à bout etc; est un noble coeur proffessant pour Vous les mêmes sentiments, que ceux de moi, Militza et Stané.

— Bien sûr! Dites-lui bien de choses de ma part, je vous en prie.

И у толико дођосмо на штацију у Царско Село, гдје се опростисмо. Ја кренух за Петроград. У Петрограду, дочека ме, као што сам већ казао, В. Кнез Владимир.

Четвртак 27. марта

Јутрос око 11 ура, па до уре поподне, носио сам визиткарте којима их је требало понијети. А по подне примао сам визите, и примио сам их пуно. Довече идем на вечеру у Царско Село.

Петак 28. марта

Вечера је била изванредна. Госте је цар позвао у нашу почаст, око 100 особа. На вечеру су били сви министри са предсједником Столипином, много госпођа, много господе грађанскога и војничкога реда.

Говорити овдје о доброти и о пажњи цара и царице према мене излишно би било, а и тешко се свега сјетити. Из обзира на нашу поруку музике није било за вријеме вечере. Између 10. и 11. ура вратисмо се особитим возом и сјеђели смо ја, Милица, Стане , Перо и Николаша. Скоро до двије уре по поноћи. Тако доцкан нијесам морао остати, јер сам заказао ноћас у Царском Селу састанак за сјутра у 11 ура овђе с г. Извољскијем, па је требало да будем свјежан, за озбиљни разговор који ћу имати с њим.

Субота 29. марта

До 11. ура примио сам по гђекога, а на 11. ура дошао је г. Извољски.

Пошто сам се с њим разговорио о ономе о чему не могу овдје говорити, крстио сам се и чудом чудио, докле злоћа, неразум и клевета људска може доспјети. Максимов, убио га Бог, крвнички је писао и обавештавао владу о нама и нашим приликама. Таквијех чуда, таквијех измишљотина није још било! Без манитога нико не би писао оно, што је он писао. Уз пут, кад смо овамо ишли, примијетио сам да се јако био нешто ускопрцао, као оно ти коме савјест није чиста. Један дан у Франкфурту рече ми:

—Да Вам је знати, што сам писао својој влади о Вама и Црној Гори, бисте ме бацили низ овај прозор.

—А што сте писали?

—Зло, зло и грдно:

—А јесте ли истину писали? Не! — Па, што вам је то хтјело? — Био сам рђаво обавијештен. — А што се нијесте код мене обавјештавали? — Фалио сам! — Е, па поправите. Реците да сте лагали, па мир посао! — Нећу! Је ли, или није, што поправљао од својих лажи, не знам. Г. Извољски ми рече, да га неће пуштавати на Цетиње.

—Да Бог сачува, рекох ја. Он треба да пође, прво да не би ко рекао, да сам ја толико доље сашао, да га код вас опадам, а друго, да са истога мјеста опорече његове лажи.

Као што горе рекох што сам говорио са Извољскијем то не могу овдје писати. Али, до сада, 5. ура поподне, ништа још нијесам израдио, а да могу рећи. Биће ово, или оно, само видим, да су ствари затегле веома.

Довече је велика вечера код В. Књаза Николе. Он у моју почаст позива све највеће заповједнике војске који су овијех дана били позвани на нечесов војени савјет.

Г. Извољски рече ми, да ће сјутра послати код мене Г. Чарикова његова заступника, да продужи наш данашњи разговор.

Неђеља 30. марта

Мало иза 9 ура дошао је до мене Г. Чариков. Овај господин много боље познаје наше прилике него ли његов шеф. А јесу ли оба интелигентна, јесу. Јесу и више, него ли сам их ја замишљао. Избор Царев за ове двије особе био је добар.

Предмет нашега разговора био је око Балканске жељезнице. Јуче сам ја предочавао Г. Извољскоме, да жељезница треба да прође преко наше земље, а никако од Призрена на Санђовани ди Медуа, и да Русија за нас зајамчи тј. да Русија за нас даде километричку гаранцију. Извољски најпослијед рече, да трудно то може на себе узети, али да ће се нешто свакојако учинити у томе правцу и савјетоваше, да би најбоље било да ступимо у један споразум са Србијом о правцу изласка на море жељезнице.

Чариков јутрос пита ме, бих ли ја пристао да жељезница прође преко Пећи, Плава и Гусиња па да нашом земљом уљеже — обилазећи Ком, - низ Братоножиће на Подгорицу. Ја рекох да бих. — Е, онда — рече он — не треба сад мислити за гаранцију километричку. То ће на себе узети друштво, које подузме радове жељезничке. — А да хоће ли друштво то хтјети учинити, и треба ли ја о томе да мислим? — Не треба! То ћемо ми уредити. — Па добро! Него само Господару, Ви као добар пријатељ Султанов, треба да израдите да Султан да наредбу за ту линију: Призрен—Пећ—Плав—Гусиње, па за друго све ће бити лако. — Радићу, рекох ја. Затијем смо зборили много о општој политици и ја сам задовољан од онога, што сам чуо.

Јутрос пођоше Митар и Јанко да разговарају с министром војнијем. Ево, сад је подне и још се не вратише, те их ја с нестрпљењем очекивам. Ја сам ономадне с истим Митрем говорио. Добро је расположен, али су и наша потраживања превелика, те се бојим, да се што не поквари.

На уру поподне ево ти Митра, Јанка и Потапова. Чим их спазих на врата виђех да су Митру веселе очи. Јанко укрио бјеше своје утиске, а полковник блијед као крпа од узбуђења и издржане борбе с министром Редигером за наше ствари.

Дуго ми је било чекати, док се сврши објед и док распитам Митра и Јанка како је било код министра Војеног. Казаше ми, да им је рекао да ће дати све што му се тражи осим брзометнијех горскијех топова, ако му то савјет министарски одобри. А те топове да може само издати у септембру или октобру идуће године. Савјет ће се министарски по нашој ствари окупити сјутра.

Послије подне, на двије уре, дође Милица код мене и рече ми: „На ови час пођи код Столипина (а он живи у Зимском дворцу) и гледај да њега задобијеш за твој посао, да сјутра у савјету буде на твоју страну. Успијеш ли, ствар за коју си дошао ријешиће се повољно за тебе“.

Смјеста сам пошао код Столипина и остао сам у разговору с њим уру и по. Нашао сам га врло расположена и обећао ми је потпору у Министарском савјету.

Боже мој, како је свако рђаво био обавијештен овђе о нашим приликама, а то све захваљујући Максимову. Јад га нашао, што му је то хтјело! Срећом у његовој страсти и мржњи против нас претјеривао је у злоћи, те му се мање вјеровало, па ја нијесам имао толико ни труда, да све то оповргавам, но сам са презрењем на то се осврћао.

Затијем сам пошао код прокурора Св. Синода Г. Извољскога, брата министра Извољскога. Питао сам га, кад могу послати Г. Арх. Кирила, да се рукоположи овдје. То ми је био као повод моје посјете, а углавноме сам хтио дознати, што је било с оно 125.000 рубаља, који су били намијењени тобоже за Руску цркву на Цетињу и мисле ли их издавати брзо за цркву варошку за коју их је цар и одредио кад је рекао, да се не гради та руска црква. Одговорио ми је да ће се за те паре извијестити код свог брата Министра иностранијех дјела, јер како су намијењене биле за једну грађевину у иностранству, о њима је водио бригу министар спољнијех дјела па ће он за њих знати.

Жао ми је, али те морам сад оставити с овијем мојим журналом којега ми до сад није било тешко водити, но на против веома пријатно, јер пишући га све сам тебе имао пред очима. Премного посла имам, преуморан сам, а без сна сам, једва што се на зле ноге могу држати. Кунем ти се Богом, да мислим, да ћу од часа до часа издахнути, ма не од бомбе, ножа или пушке, с чим ми се са сваке стране пријети, но од труда, рада и мисли. Непрестално радим за ту нашу јадну земљицу, радим с одушевљењем и с врућом надом у успјех. Нека је све на страну, а интерес земље пријед свега. Достојанственим понашањем, љубазности и начином опхођења добијају се пријатељи и осваја се. Нијесмо ми ни још богати да пренебрегавамо ове неопходиме дужности. Чојство, добар тон, држање привлачи, и тиме се теку пријатељи.

Ја рекох горе, да ћу напуштити писање овога журнала, рекох да се бојим, да ћу док кренем умријети од умора и без сна; рекох, да ми се пријети бомбама и другијем уништавајућим средствима. Бог зна, што ће бити! Није ми могуће више писати, све ме заглушује. Продужићу, ако здраво дођем на Цетиње све оно, што ће сљедовати по завршетку овога журнала.

Велиш — рећи ћеш ми ти — да мислиш да ћеш умријети од Божје или од људске руке, па је ли те страх? — Страх, је ли? Не, тако ми Бога! Не велим ти то тобоже да помислиш, да сам јунак, не, но се не бојим с тога, што вршим моју дужност и што ми је савјест чиста и што знам, да се једном мора умријети. При том овога пута мање ми је но икад долазило да се о томе замислим, јер ми се увијек чини да уз мене иду она два мала анђела и да ми довикују: „Ђедо, ми смо ту, не бој се, ђедо.“