Аутобиографија

 

 

АУТОБИОГРАФИЈA

ДЈЕТИЊСТВО, ШКОЛОВАЊЕ И ПРВЕ ГОДИНЕ ВЛАДЕ

 

Била је скупљена мнозина војвода и сердара у великој сали од Биљарде, међу којима је био и мој дјед као опозиционар, али онакви каквога је замишљао (!) и рекао му је Стеван Перков: „Станко, нека тај мали изиде“ — рече дједу Перу. И ја изидох и оставих пуну дворану оних витезова народнијех, који кад се у коштац ухвате ... слутили ... још у Котору ... језгра његове партије и да ће с њом изненада бахнути у авлију Биљарде и попунити њом се портици исте.

Ја сретох стрица и оца, које праћаше војвода Петар и вој ... и Његуша около 50 људи и гдјекоји Бјелица, као Драгиша Илин и још гдјекоји, па и неко од Чевљана.

Сретох стрица сред поља. Они не иђаху мучки, но пјеваху и пуцаху из пушака, дозивајући између ... кроз варош. Стриц називаше свакоме: „Добар вече“! Неко одговара, а неко не одговара. Неки скида капу, а неки ... Они на Данилово; „Добар вече“ — одговарали су „Добра ти срећа!“ — А један једини, то је био барјактар Маркиша Илин Ивановић, гласовито викне: „Добра ти срећа, Господару“.

Стриц Данило с пратњом у сами мрак прође испод Биљарде пут Манастира, да у цркви пољуби гроб свога стрица и предшественика. Био сам ту. О каквијем жестокијем сузама... Пошто је тако дуго времена клечао пред гробом, пође пред двери и ћивот Светога Петра. Молио се комад, молио се и није плакао. Пратња је чекала у стобор.

Кад је изашао из цркве срешће га један слуга, па ће му рећи: „За вас је наређено у горње собе у Манастиру. Заповиједате ли изаћи горе?“ — Не, ђе је Перо? — запита он. — „У Биљарду“. Он се упути од Манастира к Биљарди. А како наљезе он са оном својом четом људи би тијесно са сваким обзиром. Ја мали провукујем се између онијех сила људскијех као јеленче између честијех јела и борова. Хоћу и ја да пођем с њима. На вратима велике дворане стајаше Марко Шутинов, перјаник, један од првијех приврженика Перовијех. Ту је био стриц, отац, војвода Петар и војвода Иво. У то ће неко рећи: „Затворите врата!“ — Перјаник Марко хтје да затвори, па ће рећи Милу Новакову: „Стој!“ — Мило њему: „Не стој, Бога ми“. Они два витеза упријеше се према врата. „Не овамо!“ — виче Марко. — „Ада куд, но тамо!“ — одговори Мило ... мотрећи се крвавим очима. Мала је ствар ту фалила, једна длака, па да се нечувена крв проспе и јунак јунака не закоље. У наоколо сале сјеђаху сенатори и остали главари.

Кад назва стриц „Добро вече“ — лагано му одговорише: „Добра ти срећа!“ А Перо, Ђорђије, Стеван Перков и Новица устадоше и пољубише се с њим.

„Како сте свиколици?“ — „Сви здраво!“ — Стриц опази дједа мога, пође к њему и у руку га пољуби и запита: „Како си, тата?“ — „Здраво сам!“

Свак опет сједе на своје мјесто, а столице за Данила нема. Он се прошета по соби два-три пута, па опазивши столовачу покојнога Владике, око које је био обавијен црни вео, хитро приђе к њој, шчепа вео и раскиде га, па сједе на столовач.

„Е сад није празна ова столица. Господо сенатори и остала браћо и господо, жалим и никада прежалити не могу мојега великога стрица, мојега Господара и предшественика и вазда ћу жалити, што се нијесам овдје намјерио кад се он упокојио. И мојим ту присуством шћаху се избјећи многе непромишљености, које су од смрти његове наступиле. Али каже се: „Снијег не пада да свијет подави, но да се свакој звјерки траг види“.

„Стрико Перо! — устајући Данило викну — дођи овамо у другу собу“ — па крену собама покојнога Владике, које је Перо већ био способио као своје. Перо устаде и пође за њим. Данило оштро затвори врата. Природу врућу познавао је свако Данилову и могли су очекивати што може бити, очекивали су сви ма само да што чују, да по боји тона у разговору чују о ситуацији и о свијема њеним околностима. У тај мах зачу се вика, да се шћаше чути у дворану од Биљарде. Стевана Перкова богме не мири мјесто, но уложи да уљеже код њих. Чуо сам ... овај ... патриот ... плакао и са сузама у очима кумио их је за љубав и слогу. Дуго је Стефан с њима говорио, па је изашао, а они два продужили су разговор и послије Стефана.

Мало нешто спокојније лице Стефаново наговјештавало је успјех Даниловој странци, а Ђорђије, дјед мој и Новица пуно су се уздали у један међусобни споразум између стрица и синовца.

Након пуног једног сата изађоше и они и били су мирни и свјеснији, но када су уљегли били, па ће стриц рећи: „Ја ћу у Манастир ноћас, а сјутра ћу овдје у ове собе стрикове“. На ово Перо слеже раменима, па рече: „Како хоћеш!“

Стриц Данило за тим пође пут Манастира и за њим сва она поворка његовијех присталица — стопе у стопу.

Боже мој, какви су људи! Ту исту вече, тај исти час оружаше се неколицина од Перове партије и пођоше за оном Даниловом.

Цијелу ноћ орила се пјесма у Манастиру и с прозора грмјеле су кубурлије, а међутим у Биљарди није се ни жива душа чула.

Како су се даље ствари развијале, то ће се знати из историје онога времена, али и ја сами ... Данило прогласио ... Перу све опростио, на што се пријатељи овога одмах уклонише и постиђени и поражени разиђоше.

Ово се збивало од Поклада божићнијех до Васиљева-дне 1852. године.

У половини фебруара (1852) пође покојни стриц за Русију, да се тамо завладичи и том приликом узе мене са собом, да ме дадне у школу у Тријест. У Тријесту сам био за двије и по године у фамилији трговца Александра Мариновића и лијепо ми је ту било. Он није имао осим жене госп ... матере и пунице, а дјеце нијесу имали. Међу њих сам дошао као један мали срндаћ без никакве спреме у науци, прави синчић неопитнијех гора и планина.

Кад сам у Тријест дошао био је карневал, те ми се допадаше и помислих да ћу добро свикнути, но кад се сврши карневал, а стриц пође у Русију, нађох се на муци од науке и од учитеља. Све се навали на мене сиромаха. Прави пакао, школа дневно ... ура, талијански учитељ, репетитор, учитељ танцовања, учитељ рисовања и свака напаст. За дуго се борих да ништа не учим, али не издржах, већ се управих и сам у неко доба и опоравих доста добро.

Залуд су ме дотад кажњавали, све док не нађоше један начин: кад примијетише, да сам частољубив, па су ме том жицом управљали: „Ха, Нико је добар ђак, не може од њега нико боље учити; како он зна, како он схваћа, како лијепо и чисто пише, како пази, а земљопис и космографију ни један ђак боље од њега не зна и може научити по 50 ријечи талијанскијех и њемачкијех за један дан, како ће он лијепо читати апостол на Преображеније“. — Све ме је ово окуражавало, те сам збиља одлично учио и знатно напредовао.

Почео сам учити концем фебруара, па за мјесец март, април, мај два сам разреда свршио од српске школе и говорио и читао и писао доста добро талијански и прилично њемачки. Кад се у мају мој стриц вратио из Русије, г. Мариновић задовољан и горд мојим трудом једно јутро окупи он моје учитеље, да пред мојим стрицем положим испит, да сам он види и увјери се, колико сам успио за оно кратко вријеме. Мој је стриц био задовољан од мојих испита; нашао је да ме нијесу штедјели.

Како би, учио сам по 10-11 сати дневно, чак и у свечане дане. Добри г. Мариновић и његова супруга, који нијесу имали ни подизали своје дјеце, они управо нијесу знали, да ми овим напором могу шкодити. Стриц ме је нашао јако блиједа и мршава па ће рећи: „Нико је добро учио и видим да се пазило на његову науку, али да није много! Ја желим да се постепено скрати његов труд и напори, јер иначе би боље било да скаче по Цетињу“.

По одласку стричеву мени је било лакше и мање сам се морио. Са мном се учио у школи годину и војвода Ћуро Церовић и њему је лакше било учити, зашто је био спремнији но ја. Кад је у Тријест дошао он је знао лијепо читати и писати и рачунати, па на њега се није толико ни наваљивало, зар што он није био синовац књажев! Може бити!

Почетком 1853. школске године ја сам свршио четири разреда основне српске школе, талијански лијепо научио, а њемачки прилично, па почем се није више учило од та четири разреда у српској школи Св. Шпиридона, мене пошљу да учим у протестантску — њемачку школу. Изновице ми је било необично и начин ми се није поступка учитеља са ђацима допао, јер они су сиједали новодошавше ђаке на најкрајње скамије, тако зване „Езен-банк“ и те су најближе уласку. Оне зване „Ерен-банк“ биле су испред катедре професора, Међу том катедром, а непосредно испред скамија „Ерен-банка“ — биле су скамије за женску дјецу, које су се дијелиле исто као оне мушке. Да се супарство пооштрава давала су се мјеста по заслузи и труду. Ако сам у најпотоњој скамији, па положим испит — моју лекцију од једнога, два, три, четири или пет другова, онолико ћу мјеста пред њима узети у правцу онога „Ерен-банка“ и ту остајем све док ме не би други претекао.

Учио сам дан и ноћ, тек да се помичем напријед. Дан за даном сам напредовао, док нијесам сио у жељени „Ерен-банк“. Је ли ме воља за науком, је ли частољубије и супарство ме руководило да прескачем из скамије у скамију до тога жељенога мјеста заслуге и части? Знам само то — мене је вукло и још нешто, вукла ме нека жеља, неко чувство ново, мило, непоњатно, слатки чар, нека мала, неки анђео — једна мала Српкиња, која је била дошла као и ја у дјевојачки „Ерен-банк“, таман поред онога нашега. Ми смо у школи учинили наше прво познанство и српски смо се називали: „Добро јутро“ и „Добар дан“. Ја сам сједио таман за њом. Чувао сам је и бдио над њом и она исто нада мном. Ја сам лагано руком миловао њену дугу косу, просуту по раменицама њеним. Она се шћаше осмјехиути и ја је љубљах као сестру, као икону, као божјега анђела. У моме странствовању ја сам вазда патио од чежње за отачаством, а одкад сам се био с њом упознао много ми је лакше било. Чињаше ми се, да ме она разумије и чак и она да тугује за мојом Црном Гором као ја, па ме и то још већма к њој привлачиваше. Кад сам четири или пет година за тијем читао „Рaul et Virginie“ од Bernardin Saint Pierre, ја сам све о њој мислио и сличност нашијех чувстава и осјећаја находио у њихове одношаје.

Ја сам живио у кампањи, а она у вароши и кад сам долазио из кампање у школу ја сам је находио, гдје ме вјерно чека на скале Св. Антонија, да одатле заједно пођемо у школу. Послије школе ја сам је отпратио њеној кући, али не најкраћим путем, већ најдужим, да што дуже с њом останем.

Допративши је до њених врата ја сам се лагано, сјетан враћао кући, мислећи све о њој и о сјутрашњем састанку нашем пред Св. Антонијем.

Ја сам ове године почео читати Апостол у цркви српској. Мило ми је било облачити бијели с црвенијем крајевима стихар и изаћи на сред цркве, да читам апостолске посланице. Знајући да ме она гледа и чује, читао сам гласно и лијепо, а она је, међутим, дрхтала, да се не пометем у читању.

Наша невина љубав није била тајна за скоро цио српски свијет у Тријесту. Кад сам читао Апостол, госпођице и госпође гледале су моју малу другарицу и смијале се њеним утисцима.

Смијале се, али не исмјехивале, јер су наши одношаји, наравно, били најсветије природе. Кад се хоћасмо шетати, могли смо чути мимогред као кроз зубе: „Ессо gli amorosi!“ — Што је то „аmоrosi“? — запитам ја њу једном приликом, јер она је боље говорила талијански од мене и скоро је годину дана била старија од мене.

„Аmorosi“ — то ће рећи, ја смо и ти мили пријатељи. Овај пут смо се првом пољубили.

Наше је „счастије“ трајало готово годину дана, кад глас дође да се враћам у Црну Гору и ја то њој кажем. Она је занијемила и као марама постала блиједа, пак ће ми рећи: „Је ли далеко Црна Гора? — Зашто те зову кући? Немој одлазити! Хоћеш ли се брзо вратити? Пиши ми, молим те!“

Ја, који сам чезнуо и пречежњивао за домовином, скоро се склонити хоћах, да причекам још које вријеме у Тријесту.

И кад сам се морем возио мислио сам непрестано на ту моју другарицу; и кад сам Ловћен видио с мора мислио сам на          њу. Моја би радост савршена била, да је она била уз мене на мом повратку дома. Кад сам дошао кући био сам, наравно, весео, али сам вазда помишљао на њу. Један ће ми дан покојна сестра рећи: „Како је госпођица М. Т.?“ — Мило ми је било чути, а сувише од другога, па сам јој почео с највишим одушевљењем о њој причати. Непуно годину дана с великом тугом дознао сам да је јадница умрла. Никад тако поражавајућег часа нијесам имао и осјетио, и скоро се од жалости хоћах разбољети, но ми помогаше ондашње прилике, да се разаберем, да не подлежем.

Чести бојеви по границама и доношење глава турских на Цетиње свратише ми пажњу у други правац, али спомен њен стајаше неизгладив у мојој души. На Цетињу почео сам се био опорављати, пошто сам се из Тријеста вратио, и на око сам се развијао и оснажавао.

Радио нијесам скоро ништа, но се бавио ловом и забављао се по својој вољи и чинио екскурзије по оближњим племенима и Цетињу пјешке и на коњу. Два, три пута недјељно читао сам по неколике уре с једнијем професором њемачкога језика (Бечлијом) све докле је овај пао с коња и добро се озлиједио, а затим и отпутовао.

Ја сам силно наклоњен цркви. Моја је жеља била да постанем калуђер. Како сам ја раније ревностан био при сваком богослужењу у св. Спиридону, тако је на мене утицало црквено пјеније, сва служба и обреди. Ја сам често пута плакао у црквама од некога усхићења и милине; често сам у цркву сам улазио, па како сам био велики љубитељ цвијећа мном његованог, да који стручак положим пред иконом Мајке Божје и Св. Спиридона. Што ме је цркви вукло, не знавах; да ли љубав к Богу и жеља за мирним, срећним, вјечним животом, да ли страх од пакла, гријеха, врага и вјечнијех мука? Што је предвлађивало не знам, али љубав сам страсну имао за цркву и службу Божју, а особито вечерњу, и вријеме ми је вазда у храму Божјем брзо пролазило. До потоњега сам мога дјетињства остао при мисли да будем калуђер.

Казаћу одакле је то.

На Цетињу у то вријеме није било другога разговора до о Турцима и рату. Бих ли био издајник домовине, да ми је жао било онадар Турака!? Честе чете, чести бојеви чинили су, да су се са задовољством одсијецале главе и проносиле испред мојих очи горе на Табљу више Манастира. Управо не знам да ли сам жалио Турчина или човјека; ма више човјека, чини ми се. И кад хоћасмо изаћи на Табљу да гледамо главе, моји се другови подсмијеваху, налазећи под тим главама неке њима познате људе горега гласа и ружнијега облика. Ја то нијесам могао трпјети, жао ми је било да ону турску, или да речем људску главу грије вруће сунце, да на њу пада хладна киша или је црни гавранови кљују. Мислио сам на мајке, на очеве и род њихов, па сам жалио. Мрзно ми је било зло, крв и свачија несрећа.

Но с ким си, такав си. Моји су се живци из дана у дан очеличавали. Приче арамбаша, јунака и пјесма мало по мало поче ме заносити чак до тога, да и сам жељах један бој и да сабљом махнем по Турчину и да му главу посјечем.

Спрема тога вјежбао сам се веома у оружју и јахању. Слободно могу рећи, да од мојијех четрнаест година био сам најбољи стријелац и најбољи јахач на Цетињу и околини. Оштрио сам сабљу, набављао сам из Скадра најмутније кременове за мој џефердар и кубуре, а коња сам сам набављао и учио. Колико сам лудорија на коњу чинио! Једном сам га натјерао уза скале на доњи бој манастира, па испред камаре г. митрополита све портиком, док сам избио на врата од кужине с ону страну манастира, пут уљаника. За ово сам био каран од Господара, који ми иначе није бранио никакво вјежбање. У сваку кућу и крчму на Цетињу улазио сам на коњу, а то сам почео чинити, пошто бјех учио или читао негдје ова два стиха: „Седам-осам обиђе одаја — докле нађе милосницу брату“.

Спомен моје миле другарице из Тријеста мало по мало заглађиваше се у мом срцу, а засјењаваху је у њ друга познанства, тек ничуће друге природе. Збогом драга М. Т., збогом моје калуђерство, збогом лијепе службе, вечерње и меланхоличне пјесме Божје под сводовима храмова. Ја сам и даље остао побожан, наравно, али није око срца било онако вруће као до тада; ипак постио сам доста добро и молио сам се често Богу.

Био сам скоро човјек и преда мном се није већ узмицало свашто говорити. Пушио сам већ и испијао скоро сваку редовно чашу; дружио сам се већ с одраслијима, али сам био под нешто строжијим надзором мога стрица и често учио ме и карао. Једном га је наљутио на мене један свештеник. А зашто? Ево зашто. Један Турчин из Фоче ускочи с једном Српкињом и кћерком једнога кнеза с намјером да се покрсти и с њом вјенча на Цетињу. Дјевојка прекрасна; ми неки око ње, наговарај је да не узме онога Турчина, али залуду, Он дође код мојега стрица и замоли га да му будем ја кум при крштењу и вјенчању. Ево ђавола, опрости Боже! Ја добих налог да кумујем. Прво, наравно, било је крштење тајно, које је вршио поп Јоко Шпадијер, који од попа није имао ништа осим имена — узгред буди речено. Мени није било право бити за кума, то је и сам поп знавао, па ме драшкао и шалио се са мном. Као момак од 25 година и . висок био је го у кошуљи до кољена, а поп Јоко викнуће ми: „Свлачи му, господине Никица, ту кошуљу!“ — Ја рекох: „Нећу“ — „Брзо, али ћу казати Господару“. — Мене страх и жао ми да се Господар иједи, па рекох Турчину: „Свлачи кошуљу!“ — Турчин скиде кошуљу, поп му поче излијевати на главу пун један сић воде, па ће ми рећи осмјехнуто: „Протрљај га сад по плећима!“ — На то ја љутит оставим попа и покрштеника у цркви. Но поп стане ме звати и поручи ми да не може обред свршити без мене, но да се вратим у цркву. Молио ме и преко присутнијех, али ја не хтједох, док није наљегао стриц и довео ме сам у цркву.

Послије ове тајне ја пођем код стрица и кажем му, што је било с попом и са мном и он се прилично наиједи на попа и чекао је прилику, да му то покаже. Поп ће за ово дочути, па ће му рећи: „Превјера је и вјенчање онога Фочанина извршена, но те молим, Господару, немој већ да са господином Никицом нити кога покршћавам ни вјенчавам. Јуче је рекао ономе Турчину: „Пљуни свињо на Мухамеда!“ — а јутрос све се смијао пут оне ђевојке. Ја више нећу с њим никога ни крстити ни вјенчати“.

Заклињем се да од овога ништа није било истина, но поп измислио, па тек да он није крив.

Таман у то доба доћи ће код стрица и господин Митрополит Никанор, прави раскољник и безаконик, и он на жалбу против мене. Он је хтио да има за метресу једну доста лијепу дјевојку; она се плашила од њега и бјежала. У то смо је ми још и боље плашили, те тако сва галантерија владичина била је узалудна. Његов неуспјех приписао је он мени, па се човјек учинио свет и ревностан да каже моме стрицу и опомене га, да боље пази на моје кретање и морал. Лажној доставци Митрополита и његовом достојном протопрезвитеру Шпадијеру сљедовало је ово: да мени идуће јутро дође један ађутант књажев: „Господине, по наредби Господаревој изволите ме сљедовати тако, како сте се нашли и без оружја“. Одмах сам се сјетио, да сам оптужен свештенством, те ја са ађутантом. Кад окренемо се пут Манастира у себи рекох: „Вала, овај ме води пут Гувернадуровице, ја сам зар некакав страшни преступник“. Али не пођох у Гувернадурицу, но близу стана Владичина, гдје су ми се биле наредиле двије собе.

„У ову собу ви ћете спавати, Господине“ — рече ађутант. „А у ову до ње ту ћете учити и сјеђети, али никако не смијете излазити, нити ма било с ким опћити (таква је наредба), па ни с момком, који ће стојати на та врата“.

„Злога ми пута“ — рекох ја у себи, кад ађутант на кључ затвори врата и кључ предаде слуги.

Ту сам чамио неких 25 дана дугијех и предугијех сам самцит, осим што је јутром долазио један калуђер, да ме учи закону Божјем и руском језику. Нијесам гледао живе душе. По ослобођењу моме добро сам био стрицем искаран, а отац није хтио са мном иза тога ни за два мјесеца говорити. Залуду сам се правдао и љутио, а највише што су ми се морали ругати Владика и протојереј. Онаквијех душепопечитеља не дај већ Боже нигдје у хришћанству, нити их је таквијех, мислим, било.

Рано сам био почео пушити, а што ми се дуван био сукратио за вријеме мога затвора, то ми је било најгоре.

Ова афера и неки други мали моји изгреди помиривали су мога стрица и оца с мишљу, да ме отправе у чесов завод на страни и најпослије мој се стриц обрати француској влади, да ме ова прими у један од њених лицеја.

У јануару 1856. ја пођох у Француску.

У Црну Гору био сам већ близу човјек, опћио сам с људима, присуствовао у судове, у скупове, мало се зорио и банио као и други, па ми је некако било тешко сјести опет у скамије међу дјецом у Паризу. Да се буним, да се противим? Како? О томе нијесам ни помислио.

Мој је стриц желио да учим математику, за коју нијесам имао никакву наклоност. Али ко би се смио његовој вољи одупријети, те ја ти — што но се каже — упрегни и почни учити.

Свршетком јунија ... у Паризу, гдје ме је довео заједно с покојнијем Станком, Г. Делари, секретар Господарев.

Брзо сам научио француски, тако брзо да се свак скоро чудио, и ја се лијепо навикнем у томе заводу, али математика ми није ишла никако за руком, ма да сам је учио толико, док нијесам у потоње доба нешто постигао, па да ме ко запитао да ли ми је мила, па ми била једна као она у Тријесту другарица преда мном, одговорио бих: „Не, вала, ништа!“ — и ако је математичка наука и једна непобитна истина, јер је нијесам волио.

У Француској сам се учио близу четири године. Читао сам с вољом и бавио сам се много књижевношћу француском. Њене класике све сам прочитао и проучио. Мало сам се дивертисао, не то што нијесам имао прилике или средства, но просто радији сам био учити.

У мају 1859. умало нијесам побјегао из школе и потекао у Италију четама Гарибалда. Кад чујах у школи трубе војске, која полазаше на бојиште, плакао сам од јада, што ја не могу поћи. Тога се пута некако договарах с једнијем трговцем волова, који имаше контрат за војску, да ме он собом узме као помагача и тако ме пребаци у Италију, но се то некијем начином обазнаде и мени би спријечено, да се не нажденем у Мађенти или Солферину. И тако нијесам прославио мој лицеј ни вијенцима, ни прозивањем на опште утакмице францускијех хероја; ја сам био један далеки и мирни посматрач, мио и професорима, мио учитељима и мио ђацима.

Лицеј је имао своју болницу, добре љекаре и управитељку ванредно добру, једну милосрдну сестру, звану сестра Андријана. Ја сам ријетко похађао ту болницу, али кад год сам пошао у њу, та ме је управитељка лијепо примила и његовала. Она је 63 године провела у томе заводу и била је обдарена почасном легијом од предсједника републике. Сваки пут, кад сам ишао за тијем у Париз, ја сам походио лицеј и моју милосрдну сестру Андријану.

У јануару, рекох 1856, пошао сам у Париз, а вратио се на Цетиње 23. априла 1860.

Ја сам 1858. долазио једном на ваканце дома, а што сам прекинуо науку и коначно се вратио, сад ћу казати.

Једне недјеље, а то је било у почетку марта исте 1860, у јутро око десет ура шетао сам се у башти луксембуршкој са Стефаном Радоњићем. Сретосмо се с једним Србијанцем, којега је он познавао. Он се с њим заустави и разговара, а ја се мало измакнем, јер га нијесам познавао. У колико се Стефан с њим разговарао ја се нешто не осјетих добро, па сједох на једну клупу, која је била иза мене. Стефан, пошто се растави са својим познаником, дође к мени и опази ме блиједа и навали ме питати што ми је, како се осјећам. Ја му кажем, да ми је по прилици наудио један црни јаки цигар и да ми је дошло мало несвјестица и враћање, али да сам добро. Одатле смо продужили шетњу и дошли да ручамо у ресторану Лобеоха. По ручку разиђемо се свак својему послу.

Истога дана у вече Стефан ће тад сјести и написати стрицу једно дуто писмо о мени, како сам оболио и омршао, да се не могу гледати; како он зебе да ћу икад оздравити, како се често преснећујем, и, најпослије, да се јако боји мојему животу.

Стриц да полуди од страха, нареди телеграфично да исти дан кренем за Црну Гору и да се вратим ...

Кад би ријеч о једном Србијанцу овдје горе, казаћу, да их је онда било много у Паризу и они су се сви у вече саставили у „Саffee de Droit“ спрам Пантеона. У ту су кафану долазили и неки српски министри, па сам је и ја похађао, да читам српски. Тијем приликама сам многе виђао, али познанства нијесам чинио. Њихов ми се начин није допадао, много викаху и псоваху, па сам их избјегавао.

У Паризу сам јошт јаче боловао од чежње за домовином; сваке готово 15 дана имао сам онијех душевнијех насртаја, који су ми пролазили само послије јакога и дугога плакања. У недјељне дане и у распуст често пута, видећи како се моји другови веселе и како су шале чинили по Паризу и око Париза, и ја сам се на свој начин веселио. Кад изађем из лицеја пођем на пијацу код станице кола; ту узмем најбољи фијакер и пођем код хљебара, узмем поголемо хљеба, па затијем хладнога меса, пршута и језика, двије чаше и једну малу ботиљицу анизете. Све то смјестим у кола, па нађем једнога оргуљаша, кога ставим код кочијаша с његовом оргуљом, а пса његовог ставим са собом у кола, па онда хајд далеко за фортификацију у поље, гдје нема никога.

Пошто отпустим кола, велику широку лумбрелу оргуљашеву раширимо на трави, сједнемо ја, оргуљаш и његов пас, па у тројицу ми по братски ручамо и заговарамо се... Тај добри оргуљаш мене је разумијевао, па ми хоћаше набрати доста траве да се наслоним, па онда руку на ручицу његове оргуље, да ми свира И да ме успава. Није успијевао, сиромах. Ја сам лежао и главу на погрчене лактове руке наслањао и гледао далеко, високо у облаке, тамо у правцу гдје сам замишљао да је Црна Гора и плакао сам, и јечао и уздисао.

— „Vous n' étes pas gai, mon bon Monsieur?“

— „Јoues, touours, joues!“

Пошто сунце нагне, ми се заједно хоћасмо упутити вароши, па кад се раздвојимо: „А dimanche prochaine, mon bon Monsieur?“

Да ми се брига мало разбије, хоћах који пут за тијем свратити у „Caffée de Droit“, да прочитам коју српску новину, али тамо халак, вика и бука, гдје ни оца ни мајку Србијанци међу собом не штедијаху.

Пантеон је близу те кафане и на њему она знаменита и на глас оргуља. Дивно је било слушати под оне величанствене сводове, пошто сунце зађе и замрачи се. Слушалаца видио сам по мало, по једну, двије, три стотине махом стараца и старица. Ту хоћах и ја ући, узми мјесто међу њима на столици, или клупи. Они ме хоћаху гледати као бијелу врану и сигурно мишљаху: „Што ће сад овај овдје!“ И кад ме виђаху да се онако страсно мољах чуђаху се. Ја сам вазда био толерантан што се вјера тиче. Ја сам се могао молити Богу у православној цркви, у римокатоличкој или у протестантској једнако, а молио сам се често пута нешто вруће у чесову малу и сиромашну сеоску црквицу, неголи у икакав велељепни храм.

Ја не смијем говорити, а још мање писати о некијем чудноватијем мојијем појмовима, осјећајима и да речем особинама, јер или бих изгледао смијешан, или похваличан или будаласт. Најпослије, био сам какав сам био; убрао сам што сам убрао, па свршен посао! Ја опет ником не завидим, а мене ко ће кудити нека куди, све ми је исто, а хвалити ме Бог зна немају зашто људи. Најжалије ми је, ако сам веома грешан.

У потоњем повратку моме из Париза кући ја сам се неколико недјеља бавио у путу. У Торину је живјела родбина моје покојне стрине књагиње Даринке; ту сам скоро мјесец дана провео и знатно се поправио у живот. Затим сам и у Млетке више дана провео, а у Тријешће чекао ме покојни отац и неколико главара с њим. Био сам прерадостан и питао за све и свакога.

( ... Прије двије године, 1858, кад сам долазио на ваканце, срио сам се с покојним оцем у Дубровнику. Он се бијаше намјерио ту у мисији, изаслан Господаром, да врати посјету адмиралу Журијену де ла Гравијеру, заповиједнику француске ескадре, који је био дошао, да њом спријечи искрцавање војске турске у Клек и Суторину, која је хитала из Цариграда да заштити Граховац. Журијен је био долазио 10—15 дана прије, да се поклони стрицу и да му каже за добро расположење Француске спрема њега и Црне Горе ... )

Ја спавах у мојој кабини на пароброду, док слуга, који знаваше откуд сам, уљеже: „Ево иду к нашој лађи двије барке пуне Црногораца“. — Ја брже-боље скочих да виђу који су, не слутећи ни најмање да ми је ту отац. Приступих руци очиној, чекајући да ме загрли, а он само рече: „Бон ђорно!“ — Не познаваше ко сам, толико сам се био измијенио у оне четири године. Ја се грли и љуби с Црногорцима на лађи, а мој се отац чуди. Док у толико се нађемо покрај Локрума, па ћу ја узвикнути пун радости: „Ето Ловћен!“ Отац упита сенатора, покојнога Сава Лукетина: „Је ли то Никица, Саво?“ — „Зар ме не познајеш, Мико?“ — рекох ја. — „Не, него дођи сад овамо, солдате један, који се боље овесели оној вршини онамо, но мени, кад си ме видио“ — па ме почне грлити, а очи му се напунише суза. Ја радостан: Ловћен, отац, Црногорци, и у почетак хоћу да полудим, да у море скочим да прије дођем. Кад сам из Тријеста кренуо с оцем и с Црногорцима у његовој пратњи, дани су ми били дуги, колико сам родни крај желио.

Најпослије на дан 23. априла, на светога Ђорђија — наше славе, стигох срећно на Цетиње. Боже, уживања, Боже среће и задовољства! Стриц, стрина, мајка, сестра, својта, познаници, народ — свак ме грли и са мном се пита.

Увече је била велика вечера у двору. Сва господа и достојници били су позвани на славу и крсно име Господарево. Ја сам се понашао ту и достојно и љубазно, да се мој стриц радовао, да ме види јако здрава и румена, а не онаквога, каквога ме је њему Стефан Радоњић из Париза описао. Ја сам њега у софри с удивљењем загледивао и око њега оне прве старе наше витезове. Какво то јато бијаше и какав га соко предсједаваше! Неће се више, бојим се, рађати онаквијех људи!

Да ли упливом странствовања, цивилизације, или не знам с чега, ја сам био удивљени посматрач свега онога, што ме опкољаваше, много више неголи сам то прије видио у исто друштво, у исте прилике, па сам замишљао да није ни вечера Јупитерова с боговима и с херојима на Олимпу била величанственија од ове под Орловим кршем Господара црногорскога с његовијем војводама.

Ту ноћ и послије сам ја сам примјећивао, да ствари сад друкчије схваћах, неголи прије. Али, што ме изнад свега радоваше то је била љубав и расположење мога стрица. Он у мени не гледаше већ једнога младога несташка и вјетрова, већ човјека с којим се може разговарати и мисли измјењивати. Он ме питаше, он ме кушаше, он ме учаше. О Боже, каквом љубави! Бојаше ми се свега: од сунца, од промаје, од вјежбања, од сваког напора и свега. Пазаше на моју храну, на сан мој, препоручујући вазда умјереност у свему, а захтијеваше да сам вазда лијепо и богато обучен и оружан. Мој је отац много мање пазио на моје његовање и удобност, иако сам му био јединац.

„Оставите, Бога вам, наше горе не трпе регуле — он треба да је витез, или да не живи. Шта би нам један меков? Него нека се учи онако, како смо и ми, иначе он није за наше јато“.

Но поред све његе и пажње стричеве, ја сам вазда био први међу младим људима на утакмицама: гађања у нишан, трку, скоку и у бацању камена. Он ми се бојаше, али се и поносаше са мном. Јединац сам био, али они частољубиви оба бијаху и не шћаху ме више штедјети, гдје прилика шћаше бити, но да имађаху сто синова и синоваца. А, Бога ми, и ја мишљах једну, а та је да се са мном живијем и мртвијем диче! Свуђ је лакше кукавици и страшљивцу но у Црној Гори, а осибито малодушни Петровић изненадио би свакога.

Од 23. дакле априла ја сам настањен у дому и у држави не више као дијете, но скоро као зрели човјек. Са мном се говори о озбиљним стварима и претресају разни послови, ја присуствујем у савјету, присуствујем у суду, на софри, скупу и свуђ сам са стрицем, па чак ми се и чибук као њему приносио. Једном ријечи, ја сам пред сваким сматран човјеком. Па нека то, но се и мени истоме чињаше да сам човјек.

Колико је ово трајало? Ево колико: од 23. априла до 1. августа, свега 99 дана. А тада сам видио да нијесам човјек, но лудо и нејако дијете: ни знања, ни искуства, тић мали у гнијезду орла, којему се крила на риви которској поломише!

И 1. августа бих проглашен за господара црногорскога. Још се сјећам првога часа, сјећам се књагиње, која ми је најпрва рекла: „Господару!“ Сјећам се како сам од ове ријечи претрнуо. Сјећам се како ми је тешко пао мој нови назив. Готово, што се љутито не осјекнух на лице, које ме најприје титулиса са именом „Господар“. За свакога другога овај би назив више или мање сношљивији био, а за мене он је био грозан. Њим ми се наговијестило да не живи више онај, коме сам био бијели свијет, да не живи више крепост Црне Горе, да се наше горско царство сруши, да не живи нико, но да све у амбис сађе, да остах сирак сам, само сам под васионом. Овоме изненадном ударцу припомогле су и околности. Сјетни, жалосни, тужни, цио дан од зоре ишчекивасмо из Котора у Биљарди вијести о рањеном Господару, које нам сваке уре стизаху, неке које улијеваху нам по зрачић наде, а неке нас згражаваху.

2. августа уморна и јадна превари ме сан за један тренут. Међутим, глас дође да је стриц умро. Један добри, стари свјештеник приступиће к столици, у коју се бјех ја наслонио и заспао, па ће ме лако за руку дохватити и пољубити је, рекавши: „Срећан нам био, Господаре“. — Ја се пренем, устанем и рекох: „Није то истина!“ Но плач и велики јаук главара потврдише моју црну слутњу. Као мрамор ја стајах међу њима, разбарушен, гледајући их свијех и не гледајући никог. Свак се загна к мени да ми руку љуби, ја се брани, брани — нећу то никако. У то ће отац гласно рећи: „Станите мало, људи!“ — па ми се примаче и викну: „Никола, Никола, јадан, стриц ти је умро и ти си сад Господар у овој земљи. Је си ли разумио?“, пита ме збуњено. —„Ух, куку мени!“ — Кажу да сам на ово рекао као да сам слутио које страшне муке, бриге и одговорности које стоје у ријечи „Господар!“

Зашто мој отац није хтио да буде господар, то нијесам могао разумјети, али можда је у себи мислио: Бог зна за колико времена то може трајати; боље је да је он за господара, а ја ћу све послове отправљати док се он упорави и свјежбује ствари. Тако је готово и било, он је радио, а ја сам се понашао како треба, узевши одмах у почетку тон и начине спољашње господара и импонирао сам прилично. Покојна моја стрина Даринка одвазда ме је уважавала, али мање но Стефана Радоњића; она га није познавала добро, он јој се чињаше учен, учен дубоко, а особито у ботаници, али стрина није хтјела да испитује Стефана као мене, и тек тада би видјела да он није у стању да разликује по слами биљку пшеничну од ржане, или јечмену од овсене, али је онадар он лијепо зборио њемачки и понашао се као прави Бечлија, елегантан у ношиво и штуцер у понашању. Стефан је добричина, мало ограничен, али је јунак добар био, али покојна стрина хоћаше ме јако наиједити, кад ми шћаше рећи: „Молим те, Никица, угледај се вазда на Стефана!“ — Па чак и стриц имаше добро мњеније до неко доба о њему.

Стрина нас је с кћерком Олгом скоро три мјесеца по смрти стричевој оставила, она је била тужна, али се добро држала, много ми је дала добрих савјета, али ми више није истицала за примјер Стефана Радоњића. Ми смо је љубили и окружавали с највишим пијететом и уважењем, али за јадну њу, што је још оставило у Црној Гори! Па и да је Олга била ђетић, она је никад не хоћаше овдје оставити.

Четрдесет дана послије мога ступања на владу ја се разбољех од запаљења плућа. О длаци сам жив висио. Сиромах мој отац и сирота моја мајка, које су муке мучили око мене!

Мој је отац онога вакта живио у својој кући уз варош. У Биљарди сам живио ја сам. Но за колико сам боловао сва се фамилија преселила код мене у Биљарду. Отац, мајка, сестра, па и моја вјереница Милена, коју, оставши сирота без мајке, измоле у оца моји родитељи да дође становати код њих за вријеме мога школовања, јер сам ја био вјерен чак 1853. године. Војвода Петар је пристао, те је тако моја вјереница била и расла скоро за четири године као дјевојка у кући, коју је позније сваком срећом, миром и дивном дјецом напунила.

Ја сам, као што рекох, јако боловао. Пошто сам окренуо на боље, строго ми је била забрањена свјежа вода, а ја сам хтио, барем кад ми се не дава пити вода, нека је има у соби, тек толико само да је гледам очима. Присташе на то, али су били ријешили, да ми се никако не дава пити. На подне једнога дана пође фамилија на ручак, а како су непрестано редом дежурали код мене, ред је био тај дан Милени. — „Ха, Боже помози“ — рекох ја у себи — „она ће ми бар дати да се напијем“, те ја почех лијепо и умиљато с њом: „Је ли ти жао да сам болестан?“ — „Јест!“ — „Хоћу ли оздравити?“ — „Хоћеш, ако Бог да“. —

„А мени се чини да ћу умријети“. — „Нећеш“. — „Хоћу, видим лијепо, и то од жеђе“. — „Нећеш, чоче“. — „Хоћу сигурно, но молим те, додај ми онај суд с водом“. — „Не могу!“ — „А зашто не можеш?“ — „Доктор је забранио да ти се вода да“. — „Ах, што зна доктор; но ми додај онај суд!“ — „Нећу!“ — „Нећеш?“

— „Не!“ — „Е, а ти знај да те нећу узети“. — „Може ти бити!“— „Умријећу!“ — „Ако умреш, неће се рећи да сам ја убила књаза црногорскога, дајући му воде“. — „Кад ми нећеш дати пити ја ћу сам узети, па ћеш видјети, да се од воде не умире“— и кренем се да узмем суд, но она га прва шчепа, па ми умиљато рече: „Ах, немој, немој, молим те, убићу се ако само једну кап окусиш!“ — Ја ухватим рукама за суд, а она ми не дадни, па у крајњи пут завика: „Хај, Мико, Никола хоће да пије!“ — У то дотрчи отац и сви из трпезе, те ми суд узеше и опет ме легоше у кревет. — „Је ли пио?“ — пита је отац. — „Не, Мико, богами!“ — Њу измијени мајка код мене, а она код покојне сестре: „Ах, Бебе моја, како је јадан жедан!“ — „Дава ли му мало воде?“ — „Не; а да сам знала да бих ја умрла, а он не, суд му хоћах додати да га свега испије“.

Милена је била млада онадар, али је обећавала све оно, што се доцније показало. Отац мој и мајка љубили су је као да им је била рођена кћи. Стриц ју је покојни волио и много мазио и држао је као своје дијете, а она је показивала према њему сву љубав и поштовање. Она је у сваком обзиру изванредно лијепа била, мила, љубазна, блага и побожна. Са мном је у то вријеме мало говорила и по хадету ондашњем скоро је изгледала, као да хоће да ме игнорира. Ја сам то знавао, али је нијесам хтио да застиђавам. А је ли ме љубила силно! — то сам разумио од добре и миле ми сестре. „Ах, брате, она те љуби, она се сва за тебе Богу моли; па кад је ја питам: За кога се Богу молиш?“ — „За господара (стрица).“ — „Па?“ — „За Мика“. — „Па?“ — „За Петра“. — „Па?“ — „За Нану, за стрину и за тебе“. — „Па још, чоче?“ — „За брата Марка“. — „Молиш ли се још за кога? Знам ја лијепо за кога се молиш“ — рећи ће јој сестра. — Она на ово одговори са осмијехом на устима и црвенилом на образу.

О Тројичинудне ове године био сам под Острог у пратњи стричевој. Видио сам ту, како се организује устанак у Херцеговини, чуо народне жеље и многе поуке вођама. Мој се стриц пуно уздао у те људе, уздао се да ће устанак у Херцеговини живо прихватити. Но, као оно ти Срби, Баћевић, Вукаловић, Љешевић, Кнежевић, Зимоњић — сваки хоће по себе, само да се он чује, да се он слуша, пита и његова да се броји. Све оно жалосно српско „Ја“ смета послу и брка ствари. А стриц залуду бјеше изабрао добријех педесет Црногораца да само ускоче и језгру устанка завргну. Ко им се одазва? Покојни Петко Ковачевић и с њим још неколико ускока, који се врзмаху по Црној Гори по граници још поодавно.

Али крв се то љето просу и настадоше мучни часови. Господар погибе у те дане, те тако нестаде руковаоца покрета, како ће сада? Завадише се Срби и Турци по свој линији од Таре до Суторине. Бојеви се учине по ... и главе падају по Крсцу, Коритима и Пилатовици.

Турска се из дубине сад спрема. Што ћемо ми и како ћемо?— Питамо се ми на Цетињу. Да се Црногорци опозову из Херцеговине, да се нареди да устанак леже — неки рекоше. Други неки веле ... од онога робља ... херцеговачкога, што га жалосно с огњишта ... то су сад по ... и по горама и планинама ...

Што могу рећи ја млад, неискусан крај свијех мојијех добријех жеља? — Пак ће ту покојни отац рећи: „Још ћемо рвати, па што Бог да. Господар нека се мучи за посредовање сила и да Србију склони на помоћ, а ми да међутим попуњавамо Црногорцима редове изгинулих, па што нам Бог да“.

Тако се уљеже у јесен с одлуком, да се устанак продужи и да се ради за тијем на интервенцији сила и за помоћ.

Концем септембра ја сам већ био оздравио и до Петковадне сасвијем се бијах опоравио, колико да нијесам ни боловао.

Мало по Петковудне примијетио сам, да се отац кани да ми нешто рече; онако дајући приговоре, да се овако не може, да треба мислити за послије, да само дрво није но проста штица, па најпослије ће ми рећи: „Нико, ти треба да се жениш, да се жениш што прије!“ — „Бог с тобом, Мико, како да се женим и с ким?“ — „Како с ким?“ — „С твојом вјереницом Миленом, ада с ким другијем?“ — „Она је још мала, али је здраво и напредно дијете. Ја сам мислио да то не може бити прије двије-три године, али може и треба да буде што прије. Но, је ли ти мила?“ — „Јест“ — рекох — „премила“. — „Пословица је, Мико, у Црној Гори: Ко рано руча и рано се ожени, тај се не каје.“ — „Дакле, ако Бог да, сјутра?“ — „Сјутра је петак, а ондан субота, не ваља се.“ — „А оно кад се ваља?“ — „Већ по недјељи првих дана“.— „Па добро. Хоћу ли послати за којега оближњега главара, по чем не можемо, због ове короте, чинити свадбу, како бих желио.“ — „Пошљи, ваистину.“

Пети дан након овога ја сам био ожењен и сретан. То је било 27. октобра 1860. године.

Чудан је био тај пар. Она од непуних четрнаест година, а ја тек навршио деветнаесту. До пред Божић ми смо двоје били сами у Биљарди и тад сам понудио родитеље да дођу живјети с нама у заједници, па кад смо сестру удали, били су само четворица на трпези, а до тог само смо ја и Милена били, а данас, Богу хвала, да се окупи оно што је од нас рођено, рачунајући зетове и снахе, било би нас при трпези преко тридесет особа, и то, Богу захвалити, све чељади здраве. Што даље, Бог нам намјењује, то је до његове свете воље и милости. Нека му је слава!

Покрај унутрашњих послова, суда, брига и несташица, отац је имао на руке опстанак и развршење устанка херцеговачкога. Херцеговина је сва с миром сједјела, осим Зубаца, Бањана, Пиве, Шаранаца и Језера и некога дијела Гацка, онога дијела, којега је покојни Петко Ковачевић на силу дигао и раселио.

Свршетком 1860. и почетком 1861. непрестано је пуцала пушка херцеговачка и црногорска од Таре до Суторине. Куле на Корита и Крсцу биле су опаљене и сурване. Град Никшић блокиран. Шћепан Радојевић и војвода Илија Ђуканов, вође усташа, стизали су на све стране и клали Турке. Оно што је било Херцеговаца с њима, то је био чисти и овијани јунак и гинули су јадни као снопље. — Но, ко ће сили турској одољети!?

 

                                                                 *

 

Прије него почнем говорити о мом званичном раду као владара и његовим последицама ... зато ћу на периоде ... висине, лак и витак као трска и хитар у кретању, црномањаста лица, бујне косе, црних очију и веома пропорционално сложен, веле — тога се не сјећам, — да сам био прилично прикладан и предусретљив. Као сви млади и здрави људи добро сам јео народна јела, која нијесам пробирао. Увијек сам био задовољан с онијем што ми се послуживало; ни вино, ни уопште спиритуозна пића нијесам волио. Пушио сам, као и сад, ужасно много — од 60 до 80 цигарета дневно. Спавао сам по много и неуредно. Могао сам заспати, кад сам год хтио, а исто тако могао сам остајати и будан без особитога умора. Једном, на моме повратку из Париза, преспавао сам у Торину пуних 30 часова. Волио сам лов, и то лов на дивљач под длаком, а од пернатог само на патке. Пливао сам прилично и ронио смјело. Пошто сам постао владар многе сам спортове и вјежбања вршио само у ужем кругу ради тога, да не бих вријеђао у очима мојих добродушних поданика достојанство круне. Доцније сам се ограничио у јавном спорту само на умјерено јахање и гађање у нишан.

— Би ли нам могао, стари господару, причати штогод о мало интимнијем твоме животу? — питаће, можда, когођ. — Што, на примјер? — Тако ... као ... како се каже ... — Да, разумијем, хоћете ... него сам почео пјевати ... Дона Бланка, Хајдана, Видосава ...

Читатељи, а особито читатељке мојијех дјела, зачудили су се цијени и важности, коју придајем женској, која је доскоро код нас веома потиштена била. — „Подхумској се војвоткињи / смјерно клањам, љубим руке, / рад љепоте које сад бих / ја одбјега у хајдуке!“ — Како то да наш Књаз каже једној женској: „Љубим руке!“ и да њена љепота утиче на њега чак у таквој мјери, да би рад ње пошао у хајдуке! Скандал, а наш је Књаз, дакле, склоњен љепоти, а гле, и њега све жене воле и гледају. Лијепо, лијепо! Одовуд је потекла поворка оговарања, злонамјерних нагађања и памфлета. Како да се човјек правда и исправља на мало основане закључке необавијештених? И моје тежње и мој укус тумачене су с рђаве стране ... да читање усавршава у наукама. Прву и другу, тј. 1860. и 1861. годину, били смо у короти за покојнијем стрицем. Примања у Двору услед тога била су престала. Забаве се нијесу давале за пуне двије године. Послије, пак, короте наступила су у Двору примања и забаве и пјесме. Покојни ми родитељи, као и ја, били су веселе природе. Сјета је била далеко од нашега огњишта. Само моја покојна сестра Горде вазда је жалила, што није имала још којега брата. Она ме је толико љубила и тако је стрепила за мном, тако би сретна била да сам имао браће, која би свагда и свуда били са мном и уз мене. Она никад ником није ово казала, али се то по свему видјело, да је била на вјечиту муку због ...

Боже ми опрости, ја сам често пута мајку љутио, а највише због тога што хоћах неке путе позвати 5-6 особа на објед или вечеру, а да претходно не извијестим ни њу ни двороуправитеља. Тако, једну вече, али са знањем очевим и Миленинијем, а под условом да се таји од мајке, ја сам радио у мом кабинету имајући код себе сенатора и два ађутанта. Кад је било вријеме вечере и слуга ми каза да ме чекају у салону, ја му одговорим да рече домаћима, да сиједају за трпезу, а ја да ћу одмах доћи. Затијем, ја позовем сву ову господу, која су са мном радила, да ме слиједе ...

... пењем на висове, да дишем свјежи зрак, да гледам рађање сунца и душом обухваћам моје миле горе, да их погледом грлим и благосиљам ... и дуго на камену сједио и мислио. Живи лавеж керова, који гоне зеца, будио ме је који пут из таквих сањарија. Једно јутро, сјећам се баш кад се сунце рађало, сјеђах на камену на врх једнога брда и гледах у долину, држећи у рукама хартију и оловку. Јутро прилично хладно и ја почнем кашљати; кашаљ постајаше све јачи, те ја стрпах оловку и хартију у шпаг, сједећи једнако на том мјесту. У то ће проговорити човјек из једнога грмена испод мене, јакијем и унеколико срдитијем гласом, скоро као да ме кара: „Господару, што чиниш, ако Бога знаш ...“ ... кад се играло и губило највише по један дукат за цијелу ноћ.

У мојој околини имао сам људи разнијех способности: за унутрашње послове, трговину и правосуђе, помоћника моме оцу ... људи веома добријех и одушевљенијех. Већи дио њих били су из доба Владике Рада и Књаза Данила I. Испрва сам много с њима радио, каткад сам их опомињао, па чак и карао, али сам пуно и миловао. Између свијех овијех људи изабрао сам био четворицу, не ради тога што ... послушају моје наредбе да се сврши какавгод предмет. И данас, овако стар, не могу да заборавим оно добро старо вријеме и оно весело друштво. То су били типови правих каваљера. Они су представљали слику оних четворице мускетара А. Дима. Ту су били и Атос и Портос, Арамис и Дартањон — сви из првијех црногорскијех кућа, сви угледни и мудри и сви као њихове сабље храбри. Од 1860. па све до 1880. они су ме окружавали и на дому, и на путу и у логорима. Они су били од онијех ријеткијех људи, који ми нијесу никад ништа искали, а са захвалношћу су од мене примали по који дар. Пишући ове ретке ја се сјећам ... Бог ми је свједок, да нијесам никад никоме хотимично ... па чак ни помислио ... врло је могуће да јесам ... данас ови, тако и они, које су моји успјеси поражавали, сваки су мој рад злобно критиковали. Ја сам се само користио њиховом критиком, која ме је успјешно подстицала на рад и придавала ми бодрости, тако, да све ово није мање добра приносило моме раду и угледу, него ли најбољи и најискренији савјети мојих правих пријатеља ... завршујем да је добро имати и непријатеља ... само кад их човјек ... и добровољно не ствара.

... колико онако кажеш ти?“ — „Да, знам.“ — „Угађи!“ — „Хоћу, ма хоћеш ли ми право казати ако погодим?“ — „Хоћу.“ — „Је ли вјера?“ — „Јест!“ — „Имаш ли двадесет талира?“ — „Не!“ — „Мени је жао ако немаш.“ — „Хвала ти, а ти узми ови талијер, па ће и мени остати.“ — „Хвала ти, хвала, но ти га нећу, нити сам те за паре питао, да ми коју даш, но да знам колико је пара у Господара. Мој отац слуша наш разговор и смије се. Тај млад човјек узе поново моју пушку и стаде омјеривати. Гађе ли како?“ — „Гађе лијепо ...“

Још једну само да испричам. То је било 1863. године. Живјели смо у старом двору, Биљарди. Једно јутро бјех устао рано и кренем се преко тарасе пут Табје. Погледам онако, гдје је сад моја капела, и један Турчин из Подгорице, који је као синоћ био дошао на Цетиње, ради трговине, подранио, шета горе-доље по вароши и разгледа Цетиње, Двор и Манастир, па ће сјести на један вијенац код Колонада старог манастира, који је ондје био. Дао се човјек у мисли ... ја продужим, питам га за Подгоричане Турке, и, шалећи се, рекох: „Боље бију нишан никшићски но подгорички Турци ... „ — „Гађате ли близу или далеко?“ — „Како кад и како ко.“ „На одстојање од мене до тебе можете ли погодити филџан?“ — „Тешко, е ма би се нашло људи.“ — „Ти мало пријед држаше једну кутију дувана у руци, је ли?“ — „Држах, вала!“ — „Слушај, ајде онамо гдје си пријед сједио, кажем му ја, смијући се — и придржи ми у руку твоју кутију да је гађам.“

-„Шалиш ли се, Бог ти здравље дао?“ — „Не шалим“ — одговорих му с осмијехом. „Вала хоћу, кад велиш, па да ме и убијеш, ко ће ме бољи убити од тебе ...“

 

Бог високо, а пријатеља нема. Русија, стара наша пријатељица, охладњела, скоро равнодушна постаје спрема насљеднику књаза Данила, човјека који се није могао сложити са царскијем агентима код њега. Од кримског рата и закљученог мира у Паризу 1856. г. књаз Данило осумњичен (је) горенаведеним агентима као самостално мислећи човјек, љут на Русију за њено равнодушно понашање на конференцији мира у Паризу, гдје је Али-паша, пред заступницима сила, рекао: „Црна Гора је саставни дио Турске Империје!“

Несугласност стричева са руским агентима изродила се највише из личних зађевица. Наши добри пријатељи Руси, дома иначе разложити и веома обзирни, на одстојању и јерархију чинова долазили су код нас са неком надувеношћу, као у подјармљени народ, просипали су изразе неласкаве ни за владаоца, ни за народ. Изгледали су скоро као да им је жао било што се књаз Данило прогласио за свјетскога владара. Они су мислили да би успјешније вршили своју превласт у Црној Гори када би ту био један обични владика, зато, да његов значај мало окрње, доваћали су се чак у разговору међу старијема људима, навикнутим ранијем режиму ...

Зашто књаз није изашао у сријетање са свјештенством и литијом кад сам на Цетиње приспио? Зар се тако дочекива представник Русије? Зар немате ви овдје звона и топова да поздравите долазак представника ваше покровитељице?

Ови изрази руског агента стизали су без сваке модификације до ушију мога стрица и прилично га онерасположавали, али се није чинио вјешт. Напротив, у своме двору наредио је да се приреде томе странцу двије собе и служба за вријеме његова бављења на Цетињу. Увече још, преко ађутанта, Рус изјави жељу да се представи књазу и запита час. Мој стриц закаже десет ура. На десет ура ево ти Руса гдје долази у сасвим лакој јутрењој тоалети.

— „Ви сад из кревета?“ (рече стриц), погледавши га необично.

— „Не, ја сам рано устао, а читао сам дуго, па пошто сам у таквој близини с апартаментима Ваше Свјетлости, мислио сам да сам довољно облачен.“

— „Не, нијесте ... мене тиче, кад још ... ја не бих њоме дао икаквог ... дворани моји вукли би неповољ .... и примједбе и стварали би се протести, које ја не бих трпио. Изволите поћи да се промијените“ — императивно му нареди књаз.

Сахат послије долази заступник руски облачен у великој паради. Стриц га љубазно прими и устави га за ручак, па да га том приликом представи и књегињи. На ручку је био доста неотесан, афектирајући с књегињом као да не зна добро француски и говорио је руски. Ова опет не зна руски, па залуду је пробала да с гостом говори уз француски још њемачки, талијански и енглески, а Рус његово исто: „Њепоњимају!“ А, међутим, поњимавао је врло добро и француски и њемачки, но човјек хтио је да покаже да се у једном славенском двору мора говорити националнијем језиком, да се иначе у земљи не шири туђинштина.

— Ово је нечесов особењак, помислио је стриц, али опет је руски чиновник; ја нећу да се љутим на његов поступак некоректни.

... да се упозна ... писма која је ... писма су била топла ... савјета сасвијем брацка ... и мудра. У писмима се препоручује ... као човјек од знања, таква ... добрих савјета способан ... Али, ево што је било.

Прије него је дошао на Цетиње, тај господин уставио се неко вријеме у Дубровнику и ту је чуо од извјесних проблематичних личности, које су имале везу с консулатом рускијем у тој вароши, како је књаз Данило ћудљив, самовољан, амбициозан и како би добро било да му се од стране Русије мало припријети, јер с упливом који има у народу с једном ријечи само он би био кадар одвојити Црну Гору од њених традиционалних веза са Русијом; да се у Дубровнику чуло да је он тражио уступке територијалне од стране Турске, под цијеном да се вазалом турским ... све руске присталице ... и једнога блискога ... служио у руској војсци ... забранио да се при служби Божјој изостави помињање цара и царске породице у храмовима црногорским; да је он један опасни човјек и такве моћи и уплива на људе, да је кадар свакога завести и игнорирати Русију као Данску или Шведску.

Овакви рапорти патриоту и дипломату рускоме довољни су били да пренерасположе његово држање према књазу црногорскоме, а и сам у жељи да као новајлија у овим крајевима изађе на глас са подизањем угледа руског и омаловажи престиж једнога књаза, који се осјећао јак у својим правима и подкријепљен од свога народа. Једном ријечи, да он све преиначи у Црној Гори, све замрси и преправи по савјету дубровачкијех — да речемо русофила и којег пропалог Црногорца од старог кова.

... је изашао ... да пали и жари по Црној Гори ... никад ни довијек по иструкцијама свога цара и своје владе, но просто из свога маха и обијести, а по наговору људи у вези с консулатом руским. Зорно је изашао међу нас, али се нашао на ђетића и патриоту који је схваћао свој положај, интересе и достојанство пропаћене земље црногорске. С каквијем диспозицијама нови заступник руски долази на Цетиње види се, а како ће се с Цетиња вратити знаће се даље.

На други опет дан закзана је аудијенција за разговор о пословима и мисије заступникове. Као што смо већ горе казали, писма владе руске била су најбоље и најбрацкије садржине. Испоручени поздрав књазу од стране цареве био је топал и срдачан и стриц је био по томе најбоље расположен да пажљиво саслуша Руса и вољан да с највећом пажњом прими руске савјете ... с оном тра ... жеље брацке Русије ... С Русом у почетку био је срдачан ... с обије стране. Утисак прве визите у лаком руху Русову покријеваше се велом заборава. Али, претходно у Дубров ... о освајачкој сили и чару књаза црногорскога на своје слуша ... побоја се да им уплив не пад ... и фатално се одлучи да застрањује, да вријеђа. У први мах стриц је помислио да није човјеку дошао какав напрасни наступ и поремећење умно ... стриц најхладно ... вајући у себи човјека напрасно ... пружавајући му кад и кад с којом ... вом ријечи наде и подкрепљења ... би га дуго слушао, док није примијетио да се говорник по прилици служи с некијем обавијестима исцрпљеним у Дубровнику, а раније стрицу познатим у Котору и са истога Цетиња, као на име да тобож књаз има намјеру да се подчини Турској за један дио Херцеговине и Зете, по савјетима Наполеона и Француске.

— „Моја ће се влада најенергичније на надлежном мјесту томе опријети и овлашћен сам да то Вам саопштим. Такођер изјављујем Вам негодовање царево што сте позвали да Вас вјенча барон Родић, гувернер далматински. Што сте од државне службе отпустили Ђорђију Савића Петровића, главнога приврженика руског. Што сте укинули помињање цара и царске породице у вашим црквама. Што примате консула францускога. Што сте Вашега синовца (мене) послали у Париз на школу. Што сте примили на дар осам топова од Аустрије. Што отворена врата држите насртају оксидантелизма. Што Црногорци с дана у дан губе њихову стару окорелост. Ја сам држао ... суђе, а међутијем примјећујем ... и виљушке. Што данас нема Црногорца (који не?) носи кошуљу, док су до скоро, као ... ишли голијех прса. Што је уопште Црна Гора кренула странпутицом и мало хаје за Русију. Мој цар и моја влада с болом на срцу посматрају рушење једне славенске покрајине, за коју су Руси толике жртве крвљу и новцем претрпјели. Што сте Ви лично, Ви књаже, у једном тренутку срџбе на Русију, расцијепали Вама даровану цареву слику и под ноге ју ставили. Најкраће, према свему горенаведеноме, ја ћу бити принуђен да предложим мојој влади укидање доданашње субвенције, коју она Црној Гори дава“.

За цијело вријеме овога говора стриц је у себи мислио: Сиромах човјек! Да ли ће га ово стање душевно дуго држати? Да ли је имао знакова од ове болести још у Русији, или ју је добио у путу, или му је напрасно дошла овдје на Цетињу? Једном ријечи, стриц је држао да је Рус савршено манит, а Рус опет, гледајући стрица, ... измијењена од сажаљења ... да му је говор силни утисак начинио, па се радовао и окуражио да поново млати сламу и настави:

— „Никад, никад нећемо ми дозволити, да су овдје бечки савјети мјеродавни! Црна Гора не треба да гледа осим у Русију, нигдје друго. Цар руски је покровитељ ове земље, а Ви његов извршитељ, — иначе ни паре нећете од нас добити“.

— Молим, бисте ли пили мало воде? — рече му стриц. — Ви, бих рекао, не осјећате се добро. Ви можете поћи да се одморите, пак ћемо други пут наставити разговор“ — и затим нагло устаде и показа му врата.

Пошто је Рус изашао стриц нареди одмах да му дође мој отац и Доктор, те обојици каже што се збило у аудијенцији с Русом. Првоме препоручи да кроз двије уре пође код њега, а другом, под видом да му врати карту, (да) види истога по случају потребе (и) да му понуди своје услуге, или ријеши што се има предузети према његовом стању.

Посље подне ... Руса, као што му је и брат наредио ... љубазно, срдачно и почне га сузама грлити, говорећи му:

— „Драги господине, Ви и Ваш брат, књаз, ви сте двије племените душе, два јунака, два врућа слављеника, које ја весма уважујем и љубим. Ви бисте двојица, помоћу нашом, ову земљу даље повели, да вас не бркају двије кобне особе — консул француски и, молим, књегиња Даринка“.

— „Ко? Моја снаха?! Моја владарка! Молим, ријечи натраг!“

— „ То јест уплив, продужи Рус, француски с једне, а аустријски с друге стране“.

— „Моја је снаха сад Црногорка прије свега“.

— „Она ће, надати се, узети коријена, али Француз, Француз, — на зло књаза савјетује, на зло, на зло и пропаст Црне Горе“.

— „Како то, Господине?“

— „Видите, књаз хоће да прими сизеренство Турске“.

— „Неће, мој брат не би то учинио ни под каквом цијеном на свијету“.

— „Хоће, хоће. То сам ја дознао у Дубровнику, и то ми је казао Ваш племеник Јегор Савич и Лука Гувернадуровић ... казао ... те Вашега брата ...

— „ ... стину, а Ви не познајете ... виђу преко уста Јегора (Савича и Луке) Радоњића. Мој је брат најпрви и најбољи Црногорац, мој је брат највјернији овој земљи. Он никад, никад неће ништа урадити противу угледа, части и достојанства свога народа“.

— „А зашто он није пријатељ Русије?“

— „Душом и срцем он љуби Русију, а до крајности одан је цару и славенској мисли. Никад владар црногорски не би био популаран у својој земљи, да ... повода напусти Русију. Уосталом, ми немамо што да се жалимо на Русију. Она је за нас добра и ми смо јој вјечито захвални“.

— „Овдје је Русија засјењена Француском и Аустријом“.

_„Никад, никаквом силом наша вјековна покровитељица не може бити засјењена међу нама. Ви се варате, Господине, а ако Ви што опажате у званичном нашем обхођењу — то је само једнакост у поступању према страним заступницима, а то мора и постојати, да се не рече: Црногорци маре само за Русију, а за другога ни мало, па тим би се ... и самој Русији...“

 Много је отац настојавао ... рускога увјери да је не само ... обавијештен о  књазу и црногорски ... ове посјете он отиде код стрица ...

— „... човјек?“

— „Онако“.

— „Је ли манит?“

— „Није“.

— „Што није? Није?!“

— „Не“.

— „Но зар је при здравој свијести онако јутрос мени говорио?“

— „По прилици, али зато што је рђаво обавијештен“.

— „Ако му је требало обавјештење морао га је код мене тражити, а не да га купи по буџацима!“

— „Што ћеш. Човјек нашао у Дубровнику, Котору и овдје људи злобнијех и лажавих, а он изгледа и нешто на онога попа, који беспослен и јариће крштава. Најбоље би било, да се ти не љутиш, но да га презреш и лијепим га начином трсиш, па мало по мало да му се докаже, да је рђаво обавијештен“.

— „Не, ја то нећу. Ја ћу да му проговорим неколике ријечи, па нек иде куд зна, и нећу никада више да га видим“.

— „Молим, само немој се љутити, па лијепим начином можеш човјеку рећи све што хоћеш. Најпослије, немој заборавити да је он заступник руски, човјек царев“.

— „... Црногораца сте ... пустили да вам се на главу ... само да је могуће да би цар ... његов заступник лајао пред ... виј ... ијем и оданијем другом и савезником, смјеста бих наредио да му се опапе стотину тољага, па на љесу да га у Котор одвуку“.

— „Молим те и кумим, немој се љутити. Нијесу за тебе срџбе и крајности, но просто прими човјека обично, па му хладно реци да није добро обавијештен и да се надаш, да ће вријеме све показати“.

— „Е, сад да ме ти учиш што да радим?!“

— „Ја те само молим за умјереност, да се не би доцније кајао и да ти није ружно и немој га звати данас, него га прими сјутра“.

Отац остави стрица, па смјеста пође код књегиње, с молбом да би и она ублажавала праведно озлојеђеног мужа. Ноћ је добар савјетник! Стриц, мало расхлађен, прима рускога заступника стојећи и шетајући по соби, па га наједном ослови:

— „Господине, Ви сте јуче казали, између свијех неистина, да сам ја, у једном магновењу иједа, расцијепао слику цареву и под ноге је ставио. Јесте ли?“

— „Јесам“.

— „А ко Вам је то (казао)? ...

— „Добар човјек ...“

— „... лажа. Молим ... Лажа ... (као) што је истина да сам ја поц(ијепао слику) цареву, тако је истина све што ... преда мном говорили, па сад мо(лим обрните) се за Вама и кажите ми, да ли Вам је та слика позната што виси о дувару?

Рус се обрати и види слику цареву о којој је била ријеч.

— „Сад, мој Господине, Ви данас још имате оставити Цетиње, а у најпрви Ваш рапорт слободно ставите, да ако је Влада руска Вас овластила да ми говорите оно што ми јуче рекосте, да је нећу да више знам за ту Владу, нити ћу вашијех књига, ни одежда, ни субвенције, па што Бог да и срећа јуначка. Збогом!

Русу није ни оволико требало, а да жељно сједе за свој писаћи сто у Дубровнику, па да најоштријим својим пером напише к(њазу) Горчакову рапорат о свему ономе што је дознао у тој вароши (тј. у Дубровнику — Р. Д.) и што је видио и чуо на Цетињу.

 

... с Аустријом, усљед афере оног руског (консула), о коме је био говор мало прије, овај је нашао за добро да неке Црногорце компромитује, међу којима су били и 4 моја подаља сродника, истакнувши их, тобож, као противнике Данилове за примање измишљеног сизеренства турскога. Компромитовани тијем, њима је, сљедствено, опстанак у земљи био онемогућен, због чега тајно напусте земљу и оду у Аустрију. Ова, пак, мјесто да их по захтијевању црногорске владе интернира у коју год удаљенију варош царевине, задржи их у Котору, дакле, у непосредној близини наше границе, дајући им субвенцију. Овај случај унеколико онерасположи мога стрица према Аустрији, а она са своје стране зазирала је такође од Црне Горе ...

Аустрија се без зазирања помирила с измјенама облика владавине у Црној Гори, тј. што је ова од теократске постала свјетовном државом, што се најбоље види из њеног благотворног посредовања у успостављању мира између Црне Горе и Турске 1853. године. Једном ријечју, Аустрија не само што је била толерантна спрам наших примитивних начина, него је била вољна и да нас помаже, али Црногорци ипак нијесу у њој гледали искреног пријатеља. Увијек им је на њу жао било, што им је из руку истргла Боку Которску, као што је и сад грозно окривљују, за присвајање Спича и већег ...

... с Босном и Херцеговином окупирали, да постанемо уједињени и снажни за увијек? Она је заиста крива нам у томе, што се изнад нашијех бојнијех пољана и гробова пустила на плијен и грабљење, али смо криви и ми Срби, што се једнијем потоњијем херојскијем подвигом или сви не ископасмо, или не остасмо уједињени у нашем српском дому. А могли смо или једно или друго, те би данас у оба случаја били подједнако славни и цијењени, а не би уздисали и кривили једни друге. Ах, јадно моје Српство, злога ли си талиха.

 

                                                                 *

 

Одношаји мога стрица с Француском били су добри ... кад би нам најзгодније било уништити једног непријатеља, који би се од Ријеке до Цетиња одвојити могао с неким дијелом јако уморене војске. Овај дио, одаљивши се од главне своје базе за снабдијевање војске оним, што јој је потребно, тј. од Скадра, дошла би у тврде кланце без иједне капи воде, међу којима би нашла Цетиње опаљено и уништено нашом руком, као што је било с Москвом 1812. године. Својим изласком на Цетиње, а одсјечена од базе, војска је турска могла бити уништена колико нашим оружјем, толико и самом природом, тим прије што лијепе љетне дане стаде замјењивати јесен и блиска зима, јер су преговори о миру почели тек половином септембра ... На крају крајева ја ћу пристати на само један поштени мир, јер сам радији смрт, него понижење.

Овај изасланик турски, носилац мира, био је један Швајцарац на турској служби, човјек врло учен, добар и ревностан. Испрва он се није давао ни окусити, да се у условима и једна тачка измијени. Али кад видје да ја остајем стално неприступачан споразуму под предложеним погодбама, поче омекшавати у понеким тачкама. Међутим у то исто вријеме добих од поузданих пријатеља увјерење, да ће се сви услови на крају крајева свести на минималну обавезу са стране Црне Горе, само ако похитам с потписом конвенције. Пошто нијесам имао ...

... својим кућама у побуњена херцеговачка племена, него му је још зајемчена скоро нека аутономија. У Шаранцима, Језерима, Пиви, Гацку, Бањанима и Зупцима нашим настојавањем не само што су потврђени сви главари, који су у устанку учествовали, него су још неки нови именовани као судије и управитељи поменутијех племена. И не само што се народу облакшало у давању дажбина, него је у сваком племену било изабрано по неколико људи (кордуни), које је плаћала влада турска да одржавају ред у племенима и на граници. Плата овијех људи носила је назив „харчеви“, тј. она им се издавала како у новцу, тако и у натури: у брашну, у сијену, зоби за коње и др. Овијех „харчева“ могло је бити у по једном племену од 30 до 50. Харчеве је давала вла ...

Односи са Србијом ... да не бих уморио читаоце с оним што је историји намијењено.

С књазом Милошем Великим био сам кратко вријеме савременик тако, да се нијесмо имали кад везати радом и измјенама мисли за добро нашег народа. То толико што смо се смјењивали поздравима приликом мога ступања на престо. Ја сам ступио на владу почетком августа, а он је умро у половини септембра мјесеца. Чуо сам да је много жалио мога стрица и јако брижио како ће се Црна Гора снаћи без њега.

Моје односе с покојнијем књазом Михаилом донијеће познија историја. Уопште могу рећи да смо до свршетка 1867. године били у тијесном братском споразуму. Ради бољег учвршћења нашијех веза ја сам за своје троје старије дјеце узео духовним оцем покојнога књаза Михаила.

... за слогу и добро српско предложим изасланику Србије да склопимо савез и уговор између двију књажевина у циљу да се пође ка ослобођењу и уједињењу цијелога Српства, И он млад и одушевљен исто тако као и ја одазва се мојој жељи, те одмах почнемо писати чланак по чланак тајнога уговора, док дођосмо на члан ... сад или никад, помислих у себи, треба да се нешто жртвује за вјековне жртве и биједе српскога народа, прођоше ми испред очи милиони измучених ... српских од Косова ... и тајни се уговор склопи и потписа, а жалосно се Српство ни до сада не ослободи и не уједини. Тешке судбе за оне, који љубе народ и који осјећају све оно, што се у њему виђа и чује.

Зашто се овако десило и који су били узроци нашој недаћи, то ће доцнија историја забиљежити. За себе могу рећи да сам од свакога више на олтар отаџбине положио: положио сам добровољно круни и свој млади живот намијенио срећи и величини српској са одушевљењем и врућом одлуком, нека ми је Бог свједок ... Александру Карађорђевићу: да ослободимо Српство, од мене не зазире. Јемца ти Бога дајем пред шатор ћу ти стражити као прости војник. — Буди ти владар над уједињеним Српством, а ја твој слуга. Зар се не потписах и не рекох ја књазу Михаилу од Србије 25. септембра 1866. године: све за корист и добро српско:

 

Ах, у дио нама паде

Вазда рват спрам крвника,

А на челу, мјесто круне,

Носит в'јенац мученика!

 

Нека ми и данас Српство истакне мужа, који ће ... завојци од барјака носили су у себи исте наде, исте радости, а они од покровах носили су исту тугу и исте боле.