БАРСКО КОЛО

БАРСКО КОЛО

Давно Бар се наслонио

под Точила од Румије;

какве приче из старина

казивати он умије!

У њему је изникнула

свакојега добра клица,

па је стога повод бива'

непрекидних преотмица.

Раскошнијем преимућством

природа га обдарила

а мама м поднебија,

освајаче намамила

Цезареве легије су

вјеж6але се испод града;

а папини доглавници

у њем сједе чак и сада.

Добро уље, боље вино

у њему је на глас било;

на столове римских цара

и папа се оно пило.

Срби, Турци и Млечићи

грабише се измјенице

око њега, те му често

накрапаше крвљу лице.

На врата му знамења се

често знаци мијењаше;

Срб бијелог свога орла,

Млечић лава свог меташе.

Али све то замијени

наше бљесак полу-луне,

те Бар оста драги камен

султанове сјајне круне.

У њ ми Турци остадосмо

самовољни цари мали;

жа' да коме учинимо,

нијесмо се устезали.

Имали смо сто главара

бијеснијех и силније';

ал' од нашег Селим-бега

у Бар силниј' био није.

Можда гријех наш и његов

небеса ће бит' потреса'.

чим се Крстац једну вече

изненада сав устреса'

од похода Јуначкога

и напада од горштака,

од Књажева храбре војске,

топова јој и пушака!

Мучисмо се за спас града

за шездесет и пет дана.

док му прагом пријеђоше

чете Бошка и Стефана.

Под насипом град нам оста; `

ал' робова није било,

што је од нас преостало

из ватре се извадило.